Nuklearna zima zaustavlja otopljenje
Atomski obračun sa stotinu eksplozija u velegradovima izazvao bi manje, a dugotrajnije zahlađenje

Grad pod večitim mrazom

Šta je gore: da nas zadesi nuklearni rat ili nuklearna zima? Dvoumljenje je samo na prvi pogled protivrečno, jer posle prvog nailazi drugo.
Naučnici su, svejedno, nedavno upozorili da bi naknadna hladnoća, sa svim posledicama, usmrtila više ljudi nego puko ispaljivanje atomskih bojevih glava.
Na čemu zasnivaju svoje predviđanje?
U naše vreme izvesniji je sukob manjih razmera nego temeljna razmena nuklearne vatre kakva je bila u opticaju među stručnjacima za vreme „hladnog rata”.
Još osamdesetih godina minulog veka izračunato je da bi nuklearni rat tadašnjih velesila (SSSR i SAD) izbacio toliko dima u atmosferu da bi Zemlja dugo provela u mraku.

Sada su iznova proračunali koliku bi štetu naneo atomski sudar na manjem prostoru, uzimajući u obzir krajeve ispod ekvatora. Brajan Tun sa Univerziteta Kolorado u Bolderu i Alan Robok sa Rutgers univerziteta u Nju Džersiju (oba iz SAD) predviđaju manje a dugotrajnije zahlađenje s pogubnijim ishodom.

Sto puta više dima

Oponašali su u računaru učinak 100 eksplozija u velegradovima južno od glavnog povratnika, od kojih je svaka snage 15 kilotona kao i atomska bomba bačena 1945. na Hirošimu. Takve imaju, pored ostalih, dve susedne zemlje u sporu – Indija i Pakistan. I svakako nekoliko višemilionskih naselja.

Od zračenja bi umrlo od tri do 16 miliona ljudi u svakoj zemlji, zavisno od pogođenog cilja. Međutim, učinak dima od milion do pet miliona tona bio bi gori, zato što bi na meti prevashodno bile ljudske naseobine. U dočaravanju sovjetsko-američkog atomskog obračuna prvi udar bio bi usmeren na podzemna skladišta u divljini ili predgrađu. A tu ima malo šta da izgori i ispusti dodatne količine dima.

Nasuprot tome, u regionalnom razračunavanju najpre bi bili gađani megalopolisi, u kojima bi nastali ogromni požari i vatrene oluje. Brajan Tun je izračunao da bi kiloton (atomskog) eksploziva u ovom slučaju izazvao sto puta više dima nego u hladnoratovskim predskazanjima, a isparenja bi se duže zadržala u nižim slojevima vazdušnog omotača.

Poznato je da su čestice gara i čađi crne boje, da upijaju sunčeve zrake i da ostaju visoko u vazduhu, najmanje, šest godina, za razliku od sastojaka izduvnih gasova vulkana koji se zadržavaju kraće (godinu dana) i niže. Dvojica naučnika su sračunala da bi to doprinelo dva puta većem zahlađenju koje bi potrajalo decenijama obarajući živu u termometru niže nego u toku „malenog ledenog doba” u Evropi, između 16. i 18. stoleća.

Stoti delić oružja

Možda zvuči izopačeno, ali to bi bila svojevrsna protivteža sveopštem otopljenju naše planete koje utiče na menjanje klime i količine padavina. Smanjiće se, naime, priliv sunčevih zraka na površinu i opašće prosečna temperatura.

Oponašanje je provereno na dva izlivanja vulkana: Katmai na Aljasci 1912. i Tambora u Indoneziji 1815. Riganje drugog, najveće je u proteklih pet vekova, pogodilo je Englesku sledeće godine koja je upamćena kao – godina bez leta. U Evropi je žetva zakazala, a mnoštvo stanovnika umrlo od gladi. I u oba slučaja računarski se pokazalo da nema odstupanja u proračunu.

Ukoliko bi izbio lokalni nuklearni rat, poremetio bi klimu na celoj planeti s posledicama koje nisu zabeležene u istoriji. A to su tek tri stota delića procenta (0,03) od do sada nagomilanog nuklearnog oružja u svetu!

Nuklearna zima kao ishod nuklearnog rata velikih razmera prvi put je razmatrana u ekološkom časopisu „Ambio” 1982. s ciljem da se ponovo, posle sedam godina, proceni moguće oštećenje ozonskog sloja. Dve godine docnije izneta je pretpostavka da bi polovina nuklearnog oružja sveta – približno 5.000 megatona – razorila oko hiljadu gradova, izbacajući ogromnu količinu dima ugljenikovog porekla (0,2 do 5,4 h 1014 grama) koji bi bio neproziran za sunčeve zrake, osim infracrvenih. Na planeti bi se stvorila ogromna „staklena bašta”, zbog čega bi prosečna temperatura opala za 20 do 40 Celzijusovih stepeni.

Suprotna stručna gledišta su, donekle, umanjila ove crne brojke.

Stanko Stojiljković

Izvor: Politika