MOJE DRUGO JA Živorad Nikolić, autor jutarnjeg programa "Šarenica" na Javnom servisu

Pesme sam pisao čuvajući ovce

Ne ljutim se zbog nadimka Žika Seljak, a i što bih kad jesam sa sela. Ako se čovek stidi svog porekla i korena, sve što u životu uradi je uzalud. Rođen sam u Jasikovici, koje se ne bih odrekao ni za šta na svetu i dan-danas za mene je to najlepše selo na zemaljskoj kugli. Prosto, čovek se negde mora roditi

Čuvajući ovce po pašnjacima rodne Jasikovice, Živorad-Žika Nikolić nije smeo ni da sanja o tome da će jednom prekoračiti prag Televizije Beograd, a kamo li da će postati voditelj "Šarenice", popularnog vikend jutarnjeg programa. A, nije ni planirao jer je po obrazovanju - profesor ruskog jezika.

- Više od svega sam želeo da budem profesor. Ruski sam i studirao, diplomirao na Filološkom fakultetu, a onda i predavao dve godine u Medicinskoj školi i u Šumarsko-tehničkoj školi u Kraljevu. Medicinska je tada bila uglavnom ženska škola, bilo je to vreme one mini-mode, a u tu školu su išle lepe devojke, kao da su ih na kastingu birali. Bilo mi je to dragoceno iskustvo jer bi mi bilo žao da nisam video kako je to biti profesor.

- Ovako, probao sam, video... A, nisam bio ni toliko loš profesor. Časovi su bili zanimljivi... Kod mene je moglo da se šapuće i prepisuje, samo dok je na ruskom. Ali, tokom te dve godine u školi ukapirao sam da to nije posao koji može da drži moju pažnju duže vreme. Imao sam sreću da baš tada sretnem Boška Ruđinčanina, koji me je pozvao da radim za Vrnjačke novine, i tako je počelo - priča Žika Nikolić.

Govori, zatim, i o spletu raznih slučajnosti koje su ga sa Radija Vrnjačka banja, preko Radio Beograda najzad doveli do televizije, 1986. godine. Ipak, kaže, iako već godinama živi i radi u velikom gradu, selo nije zaboravio i često mu se vraća.

- Dete sam sa sela i logično je da nosim neke uspomene na to detinjstvo. Velika je nepravda zaboraviti tradiciju, pa i u emisiji želim da pokažem to nešto što narod čuva, što u njemu traje - to naše biće. A, nađem uvek vremena i da odem do svog sela, iako ne baš vikendom, kao sav ostali svet. Jer, vikend su meni, još od 1994. godine, od kad radim nedeljom, utorak i sreda - kaže Nikolić.

A, upravo zbog tog paorskog porekla, koje uopšte ne krije, kolege i narod su mu dodelili nadimak Žika Seljak. Kaže, to ne da mu ne smeta, nego mu toliko laska da i u najavnoj špici emisije ponosno izgovara rečenicu "Gospodo, ja sam seljačkog porekla".

- Ne ljutim se zbog tog nadimka, a i što bih kad jesam sa sela. A, ako se čovek stidi svog porekla i korena, sve što u životu uradi je uzalud... Rođen sam u Jasikovici, koje se ne bih odrekao ni za šta na svetu i dan-danas za mene je to najlepše selo na svetu.

Prosto, čovek se negde morao roditi... A, niko po poreklu nije predodređen za neki posao, nego to zavisi od truda i rada - priča Žika, dok se hvali kako je i dan-danas veoma vešt u seoskim poslovima - ume da kosi, ore, seje...
      

DEVOJKE PO ITALIJANSKOM RECEPTU

Žika Nikolić je u svojim emisijama oduvek okružen lepim devojkama. Priznaje nam da su pravljene po italijanskom receptu, od koga su ga, u početku, mnogi odgovarali jer su tvrdili da "to kod nas ne može da prođe"
- Pričali su, kao, da smo mi drugačijeg temperamenta od Italijana, ali se ipak pokazalo da to naš narod veoma voli - tu priču o ozbiljnim temama upakovanu u šarenu koncepciju. Bitno je samo da žena nema nekih većih primedbi. A, nema ni razloga jer zna da je to sve posao. Jedno veliko pozorište, kao svako drugo - kaže voditelj "Šarenice".
      
   
   
      

TRAKTORI, PA AUTOMOBILE

Uz traktore, Nikolić voli da vozi i dobre automobile. Oni su mu, kaže, oduvek bili opsesija, a trenutno vozi " tojotu avensis".
- Prvi auto koji sam, uz pomoć roditelja, kupio bio je "reno 4". Od kad sam dobio vozačku dozvolu, uvek sam želeo da to bude nešto kako treba, pa ni taj prvi auto nisam hteo da vozim polovan. Volim da vozim i nije mi žao na to potrošim pare - ni za auto ni za benzin. Ne menjam ih baš često, ali ih je bilo dosta. Vozio sam posle tog "renoa" i "zastavu 101", a najduže, punih sedam godina, vozio sam jednog "juga". Bio je, doduše, rađen za američko tržište, ali se zaista pokazao. Vozim oprezno i ozbiljno - na autoputu maksimalno brzo, a po ostalim putevima kako se može - priča Nikolić.
      
   
   

A, kad nije u selu, slobodno vreme uglavnom provodi kod kuće sa ženom i decom, ili na putovanjima.
- Žena i ja smo oduvek smatrali da kapital nisu ni pare ni kuće, nego da je novac potrošen na putovanja. Jer, to je jedini pravi kapital koji ne može niko da ti uzme. Eto, nedavno smo se vratili iz Pariza, gde smo bili na Svetosavskom balu. Jesam pre toga više puta bio u Parizu, ali nikad tako angažovano kao sada. Poseban je doživljaj ta proslava, na brodu koji lagano klizi Senom.

- Neostvarena mi je želja da odem u Rim, ali, bez obzira na to što postoji izreka da svi putevi vode u Rim, mene nikako da odvede. Već pet godina pokušavam, vrtim se oko Rima, ali nikako da stignem tamo. Nadam se, uz Božju pomoć, malo para i zdravlja, da ću ovog proleća uspeti da ostvarim tu želju - kaže Živorad Nikolić.

Kroz život ide vodeći se životnom devizom "u svom malom životu ja živim ovaj dan samo danas. Sutra je novi dan, a ovo što je bilo danas - gotovo je". Zato i ne želi da dane provodi kao mrgud, osmeh sa lica ne skida i večiti je optimista.
- Možda imam pojačanu dozu optimizma i mislim da je to dobro. Čini mi se da je kod naših ljudi ranije bilo više optimizma nego što je bilo realnih razloga za to, a tranzicija je sada našem čoveku nametnula jednu dozu preterane ozbiljnosti. Bojim se da su se nadali da će svi postati kapitalisti, pa se onda razočarali i prestali da veruju da ih očekuje nešto lepše.

- A, čini mi se da ni u svetu optimizam nešto nije moderan... Svi su nešto zabrinuti. Kod mene je drugačije - ako danas uradim emisiju ili se nešto s nekim dogovorim, to je već veliki pomak. Pa, čovek i nije napravljen da, kao Herkules, gura neke velike stvari, nego se život sastoji od sitnica, malih zadovoljstava i ostvarenja... I tako ga treba živeti.

- Zato volim kafane i dosta razgovor obavljam u njima jer one su, kako naš narod kaže, "srpski univerzitet". Bio i ostao. Omiljena mi je stara kafana "Lep izgled" na Senjaku, u mom komšiluku. To je jedna kafana koja je od početka, od 1871. godine, bila kafana i do dana današnjeg nije izgubila taj šmek stare srpske kafane... - priča voditelj "Šarenice".

U njegovoj paorskoj duši još od detinjstva čuči i pesnik. Objavio je dosad jednu zbirku ljubavnih pesama - "Čekajući Zoranu". Pesme je, priseća se, počeo da piše još kao dete, a ozbiljno, tek u gimnazijskim danima.
- Kao dete sam, pored svih ostalih obaveza, često čuvao ovce... I onda, bilo je prilika kad ti muza naiđe, a ti nemaš olovku i nisi baš siguran da ćeš zapamtiti sve to. Onda sam znao da prekopam po džepovima gde bi se uvek našlo neko parče papira, pa onda mastilom od sveže ubranih kupina, sa strnjikom od pšenice, sve bih to zapisivao...

- Pošto je to "kupinovo mastilo" brzo bledelo, žurio sam kući da pesmu što pre prepišem. Jer, to je bilo vreme kad je i hemijska olovka bila retkost. Od kad znam za sebe uvek sam lepo pisao, a opsesija u poeziji mi je bio naš Vasko Popa, pa i te moje pesme dosta liče na njegove - zaključuje Nikolić.
A. Klarić-Žak


Izvor: Glas Javnosti