Naučnici iz Toronta uspeli su da pronađu i selektivno izbrišu osećaj straha iz mozga miševa na kojima su vršili ekperimente. Oni su uspeli da poronađu u kojim se strukturama mozga nalazi i čuva osećaj straha, što predstavlja veliki doprinos u neurologiji.

Dr Majkl Salter (Michael Salter), načelnik programa istraživanja u neourologiji i mentalnom zdravlju u dečjoj bolnici u Torontu (The Hospital for sick children), uspeo je uz pomoć svojih saradnika da dokaže da su neuroni ti koji memorišu osećaj straha.

Ako nam se dogodi nešto strašno kao što je saobraćajna nesreća, eksplozija bombe, gubljenje deteta i tako dalje, pretrpljeni strah prenosi se duboko u mozak, u deo koji se zove spoljašnji amigdalni region, gde rasute nervne ćelije počinju da vibriraju. Samo ćelije koje sadrže viši nivo moždanog proteina poznatog kao CREB (oko 10-20% više nego ostale ćelije u regiji) odgovorne su za memorisanje straha. CREB je poznat kao osnovni univerzalni molekul koji učestvuje u memorisanju svih vrsta emocija.

Pomenuta grupa naučnika uspela je genijalnim eksperimentima da locira ćelije zahvaćene strahom i izbriše ih zajedno sa memorijom koju su imale.

Zahvaljujući ovom otkriću, biće moguće izbrisati memoriju koja se odnosi na veliki strah, i na taj način sprečiće se nastanak čestog posttraumatskog stresa i sindroma.

To, naravno, ne znači brisanje kompletne memorije, već samo one negativne, uz umanjenje veza između te memorije i razornih negativnih emocija koje osobe razvijaju u datim okolnostima.

Nervne ćelije odgovorne za memorisanje straha u ljudskom mozgu nalaze se u identičnoj regiji kao kod miševa na kojima su vršena ispitivanja.

Članak o ovom otkriću objavljen je u časopisu "Science" 12. marta 2009. godine.


Izvor: Krstarica

djeluje mi kao dobra stvar za ljude sa nepodnosljivim traumama nakon nekog dogadjaja, ali...

imam osjecaj da bi se to masovno koristilo, kao sto se danas radi sa antidepresivima!...cini mi se da se zanemaruje pozitivna uloga straha, sto bi nas dobri, stari narod rekao "lijepi strah!"...strah te sprijecava da ponovis gresku ili da na vrijeme uocis da ce neko drugi napraviti gresku, koja moze biti pogubna za tebe!...mogu vam reci da se danas olako daje dijagnoza PTSS, puno stvari se moze definisati kao "teza ili teska sekiracija" kroz koju se moze proci sam, bez antidepresiva ili brisanja osjecanja straha!

bila sam ucesnik u teskoj saobracajnoj nesreci, tudjom krivicom!...nije bilo tezih fizicki posljedica zahvaljujuci dobrom autu i opremi u autu...vozac sa druge strane je prezivio, ali nazalost sad je invalid u kolicima!...kad sam shvatila na koji nacin mogu "zaginuti" ni kriva ni duzna, ne da me uhvatio strah nego sam se tako uspanicila da mi je trebalo 2. g. da sjednem za volan!...imala sam nocne more, ali ne bih voljela da mi se izbrise to sjecanje...do tog udesa sam bila dobar vozac u saobracaju, od tada sam ektremno oprezan vozac!

sa druge strane, razmisljajuci o drugom vozacu, invalidu  ...nisam sigurna da on ne bi prihvatio brisanje straha iz memorije!...to je teska trauma...ali zar to nije "zivotna skola" gdje svako mora snositi posljedice svog ponasanja?...da je, nekim slucajem, sa mnom bilo moje dijete, imam osjecaj da tom vozacu ne bi trebao sudija...ja bih mu sudila!

diskutabilno, zar ne?

eksplozija bombe!...jah, sta da kazem?...Sarajevo 92-94 i ja!...mislim da je dovoljno!...i, naravno, imam PTSS, kao i svi mi sto smo prezivjeli rat!...neko manje, neko jace!...moj najgori traumaticni dozivljaj je kad sam svom devetogodisnjem sinu izvukla noz, bukvalno ispod grla, koji mu je stavio nacionalno napaljeni 15-godisnjak!(dok ovo pisem pritisak mi je 200 a puls 110! )...ovo je pravi PTSS!...trebalo je vremena da se ovo smiri u meni, ali ne bih voljela da izbrisem sjecanje na to jer mi je to velika zivotna skola koja me podsjeca na opreznost!

ali, nismo svi isti i ne reagujemo na isti nacin!...sigurno je da ova "terapija" ima podlogu za istrazivanja i primjenu!

jer ja ne znam sta prezivljava neko ko je izgubio dijete, bio u logoru ili dozivio silovanje! sigurna sam da ti ljudi imaju puno sjecanja koje bi bukvalno htjeli izbrisati!

mislim da je najbitnije imati strucno medicinsko osoblje, koje zna postaviti tacnu dijagnozu, pa shodno tome primijeniti terapiju: razgovor sa psihologom, antidepresivi ili brisanje sjecanja!...cinjenica je da se, u tom slucaju, mora eksperimentisati i to, naravno, na nama!