Postoje ljudi koje opsedaju razmišljanja o velikim projektima, o velikim uspesima i velikim ljubavima... I ono što ljudima sa strane izgleda kao razmišljanje na granici razuma i naučne fantastike njima se čini kao veoma izvodljivo. A kada se dogodi da se nešto od maštanog zaista i ostvari u najblistavijoj mogućoj realnosti, postavlja se pitanje ko je tu koga precenio - onaj koji mašta sebe, ili oni koji nisu skloni maštanju njega? U oba slučaja moglo bi se reći da se primarno razmišlja o realizaciji onoga što je konačni cilj. I tu ne mora da bude zlonamernosti. Onaj koji mašta razmišlja o tome kako bi bilo dobro da mu se posreći da u narednom periodu uspe da nađe podršku (materijalnu, moralnu) za svoje ideje, jer će u tom slučaju biti "na konju". Oni drugi koji ga posmatraju sa strane imaju utisak da se radi samo o poniju koji je sladak, ali koji ne može da podnese teret tolikog balasta jedne neostvarene želje.

Uopšte gledano, čini se da mašta danas nije na ceni. Čak ni u poslovima koji se sastoje od nje, kao što su različiti oblici umetničkog stvaranja. Čini se kao da je došlo do neke vrste prezasićenja. Kao da ono što je u intelektualnom smislu bilo zakopano u našoj podsvesti više ne izbija toliko u prvi plan. Češće oko sebe vidimo aveti koje proždiru našu savest i žele da nas spreče da nastavimo. Danas je malo onih koji na skeptične kritike i negativne reakcije reaguju tako što prionu na posao i rade punim tempom. Naravno, svako se danas poziva na tolerantnost. I svi se trude da budu tolerantni. Ponekad smo tolerantni i preko granica izdržljivog. A leđa ne bi trebalo poturati onda kada za tim nema suštinske potrebe. To je takođe jedna od stvari koju smo zaboravili u današnjem svetu.

Zbog toga bi bilo dobro ne zaboraviti da sve ipak ide iz glave. Ako smo u dovoljnoj meri sigurni u sebe i u svoj plan (ma koliko on suludo zvučao drugima), treba ga sprovesti u delo ne zbog toga da bi on napravio odjek u javnosti već zato da biste bili pošteniji pred samim sobom.


Izvor: Krstarica