Zijah Sokolović ugostio Glas u pauzi snimanja scena serije "Ljubav, navika, panika"

Život me je častio novim početkom

- Igram svaku noć, putujem, ali kad uspostavite jedan sistem rezmipšljanja i niste lenji da ustanete izađete rano i da radite, to je onda ogromno bogatstvo
- Prošlost nas vuče nazad a u budućnosti nas nema, a sadašnjost niko ne spominje. Političari ne kažu danas, svi govore o sutra i o juče. Znači varaju nas jer ne živimo ni juče ni danas nego sad

Zijah Sokolivić može se predstaviti imenom predstave koju najduže igra - "Glumac je glumac je gumac"! Poslednjih 13 godina živi i radi u Beču, gde i predaje glumu na tamošnjem Brukener univerzitetu. O tome kako je doživeo odlazak, kako njemu izgledaju naše male sredine i posao kojim se bavi, govori za Glas.

- U nekom smislu bio sam stranac, kao čovek koji dolazi iz vana. Ali, čovek koji već ima, ako mogu reći, umetnički ugled. Predstavu "Glumac je glumac je glumac" igrao sam u Beču od 1982. do 1986. godine. Tekst koji sam napisao bio vrlo popularan i vrlo zapažen u pozorišnim krugovima jer je taj komad predstavljalo austrijsku kulturu u Americi šest meseci, u Norveškoj mesec dana. Dakle, još dok nisam živeo u Austriji imao sam imao tu umetničku čast da kao stranac predstavim jedno delo koje nije konkretno austrijsko, prezentujem jednu kulturu i jednu zemlju u nekim drugim krajevima.

- Živeći u Austriji prošao sam jednu fazu administrativne adaptacije, od viza, državljanstva do svega ostalog. To je ogromna papirologija. Pokušao sa da i to stresno čekanje posmatram iz drugog ugla. Bio sam nervozan i nesrećan jer mi prolazi vreme, a ja ne učestvujem u svom životu na način na koji bih želeo.

Sve to što mi se dogodilo razumeo sam kao jedan dar, kao da me je život na neki način častio i dao mi mogućnost da krenem iz početka. Zato ne mogu da razumem one koji sebi dozvole da budu razočarani samo zato što je reprezentacija izgubila. Srećan sam što su igrali, ali rezultat je posledica te igre, i ne pada mi na pamet da se zbog toga potučem s nekim ili polupam auto.
      

Mi smo za analizu

Igrao sam i pre neko veče "Kabares kabarei" i nije bila puna sala jer je bila utakmica. Znači, kad je utakmica, ljudi ne idu u pozorište. Sem te, nije bilo nijedne predstave. Zar nije to malo čudno? Neverovatno je. O tome treba snimiti naučno-dokumentarni film. Ne o mojoj predstavi, nego o sredini u kojoj postoji jedna predstava. To je za analizu.
      
   
   

Zijah je kod sebe razvio svojevrsnu, kako kaže "nepodošljivu lakoću življena", iako ima mnogo obaveza i zakazanih predstava.
- Do kraja janura imam zakazane predstave i sve su skoro rasprodate, ne hvalim se, to samo govori o odnosu koji sam uspostavio. Tačno je da igram svaku noć, tačno je da putujem, ali kad uspostavite jedan sistem rezmišljanja i niste lenji da ustanete, izađete rano i da radite, to je onda ogromno bogatstvo. Time sam dobio sigurnost i umetničku i materijalnu, dobio sam jednu lakoću. Počeo sam svoj posao sa velikim zadovoljstvom i sada težim da taj nivo održim.

Lakoća odmaranja, spavanja i stav da je kretanje nešto što je zamorno i teško, sprečava ljude da prošire svoje horizonte i zato je lako tim ljudima vladati. Onda ih je lako naterati na izbore osam puta godišnje.
Sokolović ima tri kćeri, Selmu (24) koja završava studije za film, TV i pozorište, Senku (21) koja studira komunikacije i najmlađu šestogodišnju Hanu - Selenu, koja uči ovde francusku školu, a supruga je profesor klavira.

- Ovde ljudi svoju ženski decu još zovu - sine. Govorim o suptilnom odnosu; mi već u obraćanju imamo dijalog koji je iskrivljen. Obraćamo im se kao da su muškarci, a oni to prirodno nisu. Stvaramo zabunu kod njih, a to je u odnosu na mentalitet normalno. A da ne govorimo o mentalitetu i vaspitanju, da detetu, kada se ne daj bože polije, kaže "Ubiću te" ili "Svinjo jedna". A kada se predsedik države obraća na isti način, njemu je to je normalno. Pa, samo je tako naučio.

Zato mu je posebno važno što je uspeo da postane direktor jednog projekta za decu.
- Trenutno živim u sistemu gde je nemoguće prići deci. Toliko je zakona, toliko pravila, toliko institucija koje morate proći da biste samo ušli u školu. A da ne govorimo da je nemoguće da odigrate neku predstavu, a da za to ne zna zamenik ministra za kulturu koji se bavi školstvom. Sistem kojim se dolazi do njihove dece potpuno je zatvoren sistem. Morate proći desetine administrativnih i umetničkih institucija koje se time bave.

Govori i o tome koliko je naš mentalitet opterećenje za život u inostranstvu.
- Za nas je uvek Zapad bio nešto posebno, a Istok nešto što smo prezirali, jer smo bili iznad njih. Kad odemo na Zapad parkiramo tamo gde je to predviđeno, takva su pravila, u protivnom sledi kazna koja se ne može izbeći. Ne postoji ni jedna stranka koja može da je ukine. Ti isti ljudi kada dođu ovde parkiraju i na pešačkom prelazu, i ispred prodavnice i ispred škole, tamo gde on misli da treba. I ako dobije kaznu, on ima deset načina kako da je izbegne i da čak isposluje da onoga koji mu je napisao kazne pita zato što je napisao.

Iz Zijaha izbija neki mir, kao da vreme za njega drugačije teče i kao da ga život ne lomi kao sve druge.
- Živimo danas, u budućnosti nas neće biti. Prošlost nas vuče nazad, u budućnosti nas nema, a sadašnjost niko ne spominje. Nijedan od političara nije rekao danas, svi govore o sutra i o juče. Znači, varaju nas jer ne živimo ni juče, ni danas - nego sad. Ova umetnost kojom se bavim postoji samo sad. Slika ne, muzika ne, knjiga ne. Predstava postoji samo onda kada je odigrana. Ona je tu.

- Dan je tako dugačak, ali može biti i kratak. Zavisi od toga kakvu volju i želju imate. Ako se dobro organizujete ostaje vam jako mnogo vremena da se bavite onim što ne morate, ili što ne želite ili imate slobodan prostor.
Svako davanje je na neki način i punjenje. Svaka energija koju ne potrošite danas neće vam sutra biti potencijal za neke druge stvari. Sutrašnja energija je sutrašnja energija. Ne čuvam se u tom smislu.
      

Lično sam odgovoran sebi

Gledajući svoju prestavu na scenama od Njujorka, Beča, Londona do Sidneja, naučio sam da sam lično odgovoran za svoj život. Ne mogu kazati da je država kriva, ili brak, što je moj odnos takav. Ne mogu da optužujem druge. Optužujući druge ja ću čekati da dođe drugi sistem. Kad dođe drugi sistem, a ja ću već biti star. Imaću problema sa prostatom, neće mi biti ni do države ni do braka. Neće mi uopšte biti bitno to što mi je čitav život bilo problem.
      
   
   
      

Predstava me izvukla iz Sarajeva

Imao sam privilegiju da svoju predstavu "Glumac je glumac je glumac" igram 28 godina i još uvek je igram, i poslednji ciklus sada u Zagrebu rasprodat je do Nove godine. Ovaj komad obišao je svet za poslednjih 15 godina, preveden je na 5, 6 jezika, videlo ju je 20 zemalja, bilo je više od 1.500 ponavljanja. Tim ponavljanjem predstave došao sam u nov glumački svet. Durugačiji odnos čoveka prema pozorištu, glumu umetnosti. Promenio sam godine, prostore, vreme, emocije, državne sisteme, sve se promenilo kroz tu predstavu - i motivi igranja su godinama menjani. Ali ona me je izvukla iz Sarajeva i otvorila mi mogućnost za igranje.
      
   
   


Izvor: Glas Javnosti \ Olivera Stojimirović

Mrzim tog glumca