Двери Српске се придружују иницијативи Српске либералне странке да се изврши не само правна већ и друштвена рехабилитација лика и дела академика Слободана Јовановића и то тако:

- да се академик Слободан Јовановић сахрани у Србији у Алеји великана уз државне почасти,

- да трг испред Правног факултета у Београду добије име по академику Слободану Јовановићу,

- да се у организацији државе обелеши педесетогодишњица од смрти академика Слободана Јовановића

- да се о државном трошку издају сабрана дела Слободана Јовановића

У Београду,
1.децембра 2008.г

Информативна служба Српског сабора Двери

Слободан Јовановић (1869—1958), председник и потпредседник министарског савета (владе) Краљевине Југославије у избеглиштву, потпредседник министарског савета (владе) Краљевине Југославије (од 27. марта 1941), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета професор јавног права и декан Правног факултета у Београду, правник, историчар, књижевник.

Биографија

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене.

Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања, завршава је 1886. године. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху, он 1887. уписује Правни факултет женевског универзитета. Студије у Женеви завршава 29. септембра 1890. године. После тога једну годину дана специјално је изучавао државно право у Паризу.

Крајем 1891. враћа се у Београд и ставља на располагање своме народу. Био је 2-3 године шеф Просветног одељења министарства иностраних дела које се у обичном говору звало "Пропаганда" и бавило школским и црквеним стварима наших сународника у Турској. 1894. почиње да објављује књижевне радове по часописима.

1897. изабран је за ванредног професора државног права на Правном факултету Велике школе. 1899. објављује до тада најстудиознију расправу "Јован Хаџић, српски законописац" у издању Матице српске. 1900. изабран је за редовног професора Велике школе, а од 1905. Београдског универзитета. Слободан Јовановић био је наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је дугогодишњи члан Одбора Српског књижевног гласника и један од најутицајнијих његових чланова.

За дописног члана Српске краљевске академије изабран је 4. фебруара 1905, а за редовног (тада се звало правог) члана 4. фебруара 1908, а проглашен 15. децембра 1911. на основу своје приступне беседе "Уставобранитељи и њихова влада 1838-1858". Био је шеф Пресбироа при Врховној Команди српске војске и Првом и у Другом балканском рату 1912. и 1913. Исту улогу има и у Првом светском рату. 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Учествовао је на мировној конференцији у Паризу 1919. године. Ректор Београдског универзитета био је поново 1920/1921. године.
На новчаници од 5000 динара

1927. изабран је за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Изабран је 1928. за председника Српске краљевске академије, на тој дужности остаје до 1931. године. Био је један од оснивача Српског културног клуба и његов председник постао 1937. године. У броју од 4. децембра 1939. "Политика" је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом "Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића".

27. марта 1941. ушао је у краљевску владу као нестраначка личност. Био је потпредседник Владе у избеглиштву, а једно време и њен председник од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943, а затим поново потпредседник до 10. августа 1943. Од 1941. па до краја свог живота живео је у Лондону. После Другог светског рата (1946.) суђено му је у одсуству и осуђен је на двадесет година робије и губитак грађанске части, такође и дела му се нису штампала. Уређивачки одбор библиотеке "Српска књижевност у сто књига" уврстио је његову књигу "Портрети из историје и књижевности" као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

Преминуо је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону.

2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавом

kako sada to? pa zar ovi iz dveri nisu za Nedića kojeg je Slobodan Jovanovic osudio? A ovo je odlično sa premestanjem groba opet ćemo imati nošenja mošti kroz gradove. I ne bi bilo loše da se uz njegova dela objave i ona koja je pisao u časopisu kulturnog kluba...

Још један који је регенту Павлу радио иза леђа и наивно веровао у некакву британску помоћ.

Током полувековне комунистичке тираније у Југославији дела Слободана Јовановића су пратила његову личну судбину. Осуђен на револуционарном суду 1946. као „народни непријатељ“ на двадесетогодишњу казну затвора уз губитак политичких и појединих грађанских права, конфискацију целокупне имовине и губитак држављанства, Јовановић је остатак живота провео у емиграцији. Истовремено, на његове научне радове, књижевне критике, есеје и објављене књиге полако је падала прашина да би у једном тренутку биле потпуно покривене велом заборава. Многе генерације послератних правника, новинара, социолога, историчара и књижевних критичара једва да су чуле за Јовановићево име и његов научни опус, а ако су неким случајем и чуле, обично је то било у негативном контексту, с обавезном идеолошком етикетом „назадног буржоаског теоретичара и публицисте“. Све је то допринело да се, након пада комунизма 1989. и незваничне рехабилитације Јовановићеве личности и научне заоставштине (званична рехабилитација је постигнута 2007. када је Окружни суд у Београду и службено обеснажио пресуду револуционарног суда од 1946) његови радови углавном посматрају емотивно, некритички, уз много похвала и не тако ретку глорификацију. И стварно, када се Јовановићеве бриљантне анализе и начин резоновања упореде с крутом, немаштовитом, једноличном, апологетском, прилично досадном и дубоко идеолошки прожетом марксистичком теоријском колотечином у друштвеним и хуманистичким наукама из времена социјалистичке Југославије, добија се истинска слика о Јовановићевом списатељском и полемичком таленту, лепоти његовог књижевног стила, као и о грандиозности његових закључака и изведених дефиниција.

Upravo. Postoje ljudi koji mnogo vise zasluzuju rehabilitaciju.

Rehabilitujte Stojadinovica!

Povodom naucnog skupa u SANU

Zapadnjak, erudita, individualist i duhovni aristokrata, Slobodan Jovanovic je zacetnik jednog kulturnog obrasca koji nije uspeo da se izgradi

»Revolucija je sustinska promena drustvenih institucija izvrsena bez pravne postupnosti« - tako je revoluciju definisao Slobodan Jovanovic. Nasilna promena institucija znaci i promenu u postojecim duhovnim i moralnim normama. I svaka revolucija ima taj cilj. Kao posledica uvodjenja novih merila vrednosti, izgleda kao da su ljudi »dobili drugu pamet« i da su, koristeci nezakonita nasilna sredstva, »dobili i drugu pamet«. Sudbina dela Slobodana Jovanovica empirijski je dokaz ovih njegovih teorijskih postavki.

Zivotni put
Sin ideologa srpskog liberalizma, zapadnjaka i velikog nacionalnog radnika Vladimira Jovanovica (1833-1922) - Slobodan Jovanovic rodjen je 1869. godine u Novom Sadu. Posle gimnazijskog skolovanja, studirao je prava u Zenevi. Nakon zavrsenih studija, 1890. godine, nastavio je studije ustavnog prava i politickih nauka u Parizu. Po povratku u zemlju, sluzbovao je u provincijskom sudu i u ministarstvu inostranih dela. U svojoj dvadeset osmoj godini, 1897, postavljen je za vanrednog profesora ustavnog prava na Velikoj skoli u Beogradu. Posle tri godine, postao je redovan profesor. Za dopisnog clana Srpske kraljevske akademije izabran je 1905, a za redovnog clana 1908. godine. Na mesto rektora Beogradskog univerziteta dosao je 1913, a na mesto predsednika Srpske kraljevske akademije 1928. godine.

U balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu bio je sef Presbiroa pri Vrhovnoj komandi.

Do 1937. godine objavljeno je 16 knjiga njegovih najvaznijih dela, koja se bave srpskom istorijom, istorijom politickih ideja, politickom sociologijom i pravnim naukama.

Bez aktivne uloge u politici do 1937. godine, Slobodan Jovanovic je tada izabran za osnivaca-predsednika Srpskog kulturnog kluba. Decembra 1939. napunio je sedamdeset godina.

Posle oficirskog puca 27. marta 1941. godine zbog pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu, Slobodan Jovanovic je izabran za potpredsednika u vladi generala Dusana Simovica.

U vladi koja je, posle sloma jugoslovenske kraljevske vojske aprila 1941. godine, napustila zemlju, Slobodan Jovanovic je, januara 1942. godine, zamenio generala Dusana Simovica na mestu njenog predsednika. Vrsio je, istovremeno, i duznost zamenika ministra vojske u otadzbini, Dragoljuba-Draze Mihajlovica.

Posle Drugog svetskog rata, na procesu 1946. godine, Slobodan Jovanovic je osudjen na kaznu lisenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 20 godina, na gubitak politickih i pojedinih gradjanskih prava u trajanju od 10 godina, konfiskaciju celokupne imovine i na gubitak drzavljanstva.

U emigraciji, nastavio je da pise. Umro je, kao i njegov otac, u dubokoj starosti, 1958. godine, u Londonu.

Osuda na nepostojanje
Presuda izrecena nad delom Slobodana Jovanovica bila je teza od presude nad njim kao fizickim licem. Bila je to osuda na nepostojanje, na duhovnu smrt. Tako je samo uvrstenje studije Slobodana Jovanovica o Svetozaru Markovicu, prve naucne knjige o ovom rodonacelniku socijalizma u Srbiji, u bibliografiju radova o Markovicu, u beogradskom casopisu Nasa knjizevnost 1946. godine, bilo povod za clanak Radovana Zogovica Moze li izdaja da zastari? Otvoreno je receno da delo nije deljivo od licnosti svoga tvorca. I samo pominjanje imena Slobodana Jovanovica protumaceno je kao »proturanje misli da izdaja, da osuda za izdaju domovine ne mora da znaci apsolutnu smrt svijetlog dela jedne licnosti, konacnu likvidaciju njenog imena sa svijetlih stranica istorije naroda - nego da osudjenici mogu, bez obzira na tezinu zlocina, poslije izvjesnog vremena (npr. knjizevnim ili naucnim spisima) zivjeti i dalje u narodu, uticati na formiranje njegove svijesti i njegovog karaktera, na razvitak njegovog drustvenog i kulturnog zivota«.

Redakcija Nase knjizevnosti je, sa svoje strane, priznala da se ogresila upravo o osudu na nepostojanje. »U vremenima kao sto je ovo nase, pisalo je urednistvo, kad su rane izdaje jos tako duboke i kad moral nasih novih shvatanja zahteva da izdaja bude obelezena i zigosana, spomen jednog izdajnickog imena cak i u 'Bibliografiji'... za to ime je jedno, makar i vrlo maleno pokrice... i preko bibliografskog spomena jedno takvo ime moze da pobudi i nekakav interes za sebe«...

Osnovna pouka skupa
Taj duh zivi dugo. I Zogovic je vec prosao kroz osudu na zaborav, kad je, 1985. godine, spreceno izdavanje sabranih dela Slobodana Jovanovica. Srecom, »drzava nije u stanju zapovedati nasoj dusi«, ni nasoj misli. Iluzija je svih pobednika da istorija pocinje od njih. Sizifovski je pokusaj svih revolucija da, u ime novog ideala, mogu unistiti pamcenje, stvoriti »drugu pamet« i zauvek oblikovati »novu svest«. To je, mozda, i najznacajnija pouka cetvorodnevnog naucnog skupa posvecenog zivotu i delu Slobodana Jovanovica, koji je, u organizaciji Srpske akademije nauka i umetnosti i Pravnog fakulteta u Beogradu, odrzan proslog meseca.

Sezdeset referata, koje su podneli istoricari, pravnici, filosofi, sociolozi, politikolozi, knjizevni istoricari, lingvisti - nije moglo nastati preko noci. Slobodan Jovanovic je citan i o njemu se mislilo. Dokazi za to mogu se naci i pre objavljivanja njegovih Sabranih dela u 12 tomova, 1990-1991. godine. On je citiran u pravnoj, istorijskoj i socioloskoj nauci. Neskriveno je koriscen u Istoriji srpskog naroda i Recniku srpskohrvatskoga knjizevnog jezika Matice srpske i Matice hrvatske. Radovan Samardzic je o njemu pisao u svome delu Pisci srpske istorije, a Predrag Protic o njegovom jeziku i stilu... Ta duhovna prisutnost Slobodana Jovanovica, koja bi zasluzivala da bude posebno istrazena, i omogucila je neapologetski pristup njegovom velikom i bogatom delu, i otvorila pitanje, koje ceka nove odgovore - sta danas znaci Slobodan Jovanovic, kao pravnik i kao istoricar.

Vracanje delu S. Jovanovica
Vracanje delu Slobodana Jovanovica otvara, po mome misljenju, jos dva krupna pitanja.

Srpska je kultura mala, a na mnoge njene stvaraoce politika je, ne samo posle Drugog svetskog rata, stavila krst. Ovde je neko nekoga uvek gonio.

Tako je ostalo neobjavljeno delo i oca Slobodana Jovanovica - Vladimira Jovanovica, jednog od najplodnijih politickih pisaca u Srba. Njegova rukopisna zaostavstina iznosi 3000 stranica, a prvu monografiju o njemu napisao je jedan Amerikanac, Gejl Stouks.

U rukopisu se nalaze dnevnici i uspomene, vazni istorijski izvori, Milana Dj. Milicevica, Milana Pirocanca, Vladana Djordjevica, Jovana Avakumovica, Urosa Petrovica...

Istoricarima knjizevnosti izmice, jos uvek, poligrafsko delo Pere Todorovica, koje bi moglo ispuniti 30 tomova...

Pravnici se nisu jos oduzili Zivojinu Pericu...

Neko je bio liberal, neko naprednjak, neko radikalski disident, neko austrofil... ali svi oni pripadaju nedeljivoj istoriji srpskog naroda.

Sa ovim je povezano i pitanje da li vracanje delu Slobodana Jovanovica znaci i vracanje njegovom duhu? Poreklom, vaspitanjem i obrazovanoscu, Slobodan Jovanovic je izazivao mentalnu rezervisanost i pre nego sto je na to mogla uticati njegova politicka sudbina. Ta rezervisanost dolazila je, pre svega, od inteligenata, koje je on opisivao kao ljude sa obrazovanjem ali bez kulture i moralnog vaspitanja: njihov cilj je uspeh kao takav.

Izgradjivanje kulturnog obrasca
Zapadnjak, erudita, individualist i duhovni aristokrata, Slobodan Jovanovic je zacetnik jednog kulturnog obrasca koji nije uspeo da se izgradi. To ga je opsedalo do kraja zivota. U jednom od svojih poslednjih radova (Jedan prilog za proucavanje srpskog nacionalnog karaktera), koji je, po njegovoj zelji, objavljen posle njegove smrti, pisao je: »Iz svega... izlazi da u nas nije bilo ni kulturnog obrasca ni pokusaja da se on izgradi. Ta je praznina tim osetnija, sto je kulturni obrazac nuzna dopuna i nacionalnom i politickom obrascu, koje smo imali vise ili manje izradjene«. Sustinom te dopune on je smatrao individualizam. Jer - »pojedinac besumnje treba da bude uclanjen u pojedinim kolektivima i da sluzi njihovim ciljevima, ali u toj sluzbi ne sme se sav iscrpeti, ako nece da u sebi ugasi ognjiste slobodne svesti«.

Izgradjivanje kulturnog obrasca, koji je Slobodan Jovanovic imao u vidu, podrazumeva, pre svega, promenu metoda imanentnog totalitarnom duhu. Metoda, po kojem je sve razlicito u odnosu na svako vladajuce - izdajnicko i neprijateljsko. Vracanje delu Slobodana Jovanovica bilo bi povrsinsko bez prihvatanja njegovog duha kao sustine naseg kulturnog obrasca.

Latinka Perovic