Beograđanin Sejfula Beriša, zvani Kubanac, odvlači siromašne klince sa ulice u sale za borilačke veštine

Bolje na boks nego u zatvor

Da nisam postao sportista, bio bih kriminalac. Rodio sam se na "ve-ce" šolji. Živeo sam neki tužan, siromašan život. Mi Romi smo povodljivi - nemaš u kući da jedeš, pa onda kradeš

Sejfula Beriša bio je dete sa ulice. A onda je postao Kubanac. Boks mu je promenio život. Da mu nije bilo ringa, kaže, verovatno bi postao diler, kriminalac ili robijaš.

- Na Voždovcu samo to i možeš da budeš. Da nisam bokser, verovatno bih sad bio u zatvoru, osuđen na jedno 15 godina i gledao kako da čupam svoj život-počinje priču Kubanac, višestruki nacionalni šampion u velter kategoriji, koji je pre mesec dana otvorio školu boksa u Romskom opštinskom centru u Malom Mokrom Lugu. Polaznici, uglavnom klinci iz "Partizana", pomno prate svaki njegov korak. Idol im je od početka karijere. Profi sala koju im je ustupio Dragoljub Acković, doduše, još nedovršena, ali tu je sve - džakovi i rukavice koje su dobili od prijatelja i okrečeni zidovi.

- Otišo sam kod Ackovića i rekao mu - ako ne dobijem posao, postaću kriminalac ili ću se ubiti. Posla nije bilo, a onda sam mu izneo ideju da otvorimo boks klub - priča Beriša.
Među malim bokserima su i Ivan i Damir Usenovski, braća Mirsad, Muhamed i Admir Beriša, Petar Kadić, Salihi Bujar... Sve juniorski prvaci države, osvajači raznih turnira. Kubanac objašnjava da je "raditi sa decom velika obaveza, a ova deca imaju istu priču ko ja".

- Ma, bilo šta, samo da sklonimo decu s ulice, da ne završavaju po zatvorima. Svu decu, nema veze da l' su Romi ili ne. Romi su povodljivi - nema u kući da jede, da pije, pa onda krade. A, ovde mogu mnogo da nauče - da se obrazuju, da se ponašaju, da dobiju radnu naviku... Moj trener Džema Ramadanović me je, svaki put kad "skrenem", vraćao na pravi put. Tako se i ja trudim. Dvaput mesečno se sastajem sa njihovim roditeljima, idem u školu. Sa svakim detetom porazgovaram, rešavam probleme. Dođe dete na trening, kaže da roditelji nemaju za klopu. Mi u klubu onda skupimo koliko ko ima i kupimo. Pomažemo, da ne bi išao da ukrade - objašnjava Kubanac, dok pokazuje reklamu za školu boksa.

I kao klinac je bio pun snage. Znao je, kaže, da spava po tri sata i nikad kod kuće nije bio. Bilo mu je samo da se igra sa životinjama i da trenira. Trčkarao je po naselju bosonog. Zato sad, kaže, nema ravne tabane i nikad kod lekara nije bio.

- Živeo sam neki tužan, siromašan život. U stanu, na 19. spratu crvenog solitera bilo nas je 25. Za klopu, recimo - hleb i pasulj. To je meni bio vitamin, a ne meso - priča, a sve zastajkuje, zrelo, kao da mu je 40, a ne 25 godina. Ali, sve sa osmehom, vedrinom, kao da to nije ništa.
Priseća se kako na terenu ispred zgrade nikad nisu mogli da igraju fudbal, jer je uvek bilo jačih, starijih, kriminalaca. Terali ih, lupali čvrge. I, onda smisle.

- Ukrademo lubenice sa pijace, pa ih gađamo sa 19. sprata. Oni pobegnu, mi siđemo posle pola sata, počistimo one lubenice i igramo - seća se Sejfula dečačkih vragolija.
Otac mu je, kaže, zbog načina na koji je Sejfula rođen, oduvek znao da će od njega kad-tad ispasti bokser.

- Majka je bila u bolnici, trebalo je da se porodi, pa je otišla u ve-ce da puši cigaru. I, tako se desilo da sam se ja tu rodio i upao direkt u ve-ce šolju. Keva me pogledala - ja kao mlataram rukama, borim se... Ćale mi zato gleda ruke još otkad mu je lekar reko - "ovaj je čudo od deteta, mora da će da bude neki bokser" - priča Sejfula. Škola ga nije preterano zanimala, završio je četiri razreda i to jedva. I to samo zato što mu je otac rekao da bez učenja nema ni boksa. Kroz boks je naučio da čita i da piše.
      

SUPRUGU ODVIKAO OD DROGE - PIŠTOLJEM

- Imao sam jedan brak neuspešan iz kog imam dvoje zlatne dece - Cicu i Alena, za koga se nadam da će, kad poraste, da bude obrazovan i mnogo, mnogo bolji od mene. A mala Helena je iz drugog braka, ona ima taj adrenalin. Daš joj ženske igračke, neće, a pištolje i džak hoće - kaže Sejfula i seća se, kako je, po povratku sa meča u Makedoniji, za 12 sati organizovao klincu krštenje. Brže nego u "48 sati svadba".
- I, žena me dva dana posle ostavi i ode za Italiju. Ja prolupao, sam sa dvoje dece. A onda je došla jedna devojka i promenila mi život. Maja je stvarno posebna. Živela je neki grozan život. Tako lepa, pametna, a uzimala drogu. I, posle 10 dana meni pukne film i kažem - sa ovim je dosta. Uzeću pištolj i upucaću te ako ne prestaneš. Terao sam je svaki dan na Adu da trči samnom. Vukao sam je, vikao ti možeš. Za mesec dana sam napravio ženu od nje.
      
   
   

- Dan-danas se kajem što nisam završio školu, plaćam taj ceh mnogo skupo. Baš zbog toga sam nekima mnogo para stavio u džep, a danas se prave ludi - kaže Kubanac.

Priseća se kako očeve bokserske patike i rukavice nije skidao ni kad je spavao. Prvo je trenirao sam, a onda rešio da ode u Partizan. Čekao je do 11 sati, samo da ga puste unutra, ali nisu hteli da ga puste.
- Mislili, ma daj, vidi ga, sav iscepan, štrokav, žgoljav. Ni 30 kila nisam imao. Al, dočekao sam. Kad sam ušao u ring, svi su mislili da sam pre već trenirao. I, onda me uzme trener Svetomir Belić, koji mi je u karijeri i životu bio ko anđeo čuvar. Ćale je u to vreme radio s Džemom Ramadanovićem, pa sam i od njega krao trikove. Da nije bilo njih, bio bih neki bezobrazan dečko. Acković mi je dao smeštaj, a čika Belka i Džema me gurali, bez ijednog dinara. U boksu sam video budućnost. Pa sad, ako si talenat, uspeš. Kad treniraš, ljudi te više cene - priča Beriša.

Upornost i deviza "ja mogu, ja hoću, ja smem", koju je sebi uporno ponavljao se isplatila i Kubanac je postao nacionalni šampion u velter kategoriji 1996. i 1997. godine.
- Nisam imao tremu ni pred prvi meč. U prvoj rundi je bilo sve OK, ali sam se u drugoj malo umorio. Onda mi je neki lik rekao da za mene nema vode. Reko', neka, ja ću pobediti. I pobedio sam. Nikad me niko nije nokautirao. Uvek sam gledao da ja sviram, a on da igra - priča Beriša i žali se da u boksu ipak nema toliko para.

Porodicu, šestoro braće i sestru, jedno je vreme pomagao, ali ne od boksa, nego od "devojčica".
- Najiskrenije. Sve su htele da budu sa mnom, pa su mi davale pare za porodicu, za opremu, za kola. Jer su znale šta mogu, pa su mislile, bolje to nego da idem da kradem-u šali priča životnu priču, i objašnjava kako su mu nadimak Kubanac, koji ga prati kroz karijeru, "nalepili" treneri Belić, Dimke i Džema.

- Gledali me dok sam trenirao i kažu "vidi ga, mamu mu, pravi Kubanac. Kao da su ga oni pravili - ista građe, isti stil boksovanja" - priča bokserski šampion.

Nije voleo preterano da trenira, ali je zato, sve što su mu govorili, brzo kapirao. Pobeđivao na znanje i talenat.
- Nikad nisam znao da se foliram - uradim kako uradim. Izgubim meč, dobro. Mada sam u karijeri malo toga izgubio, i to uvek od jačih, kad nisam bio spreman ili na kvarno, zbog politike. I, nikad nisam odbijao mečeve - objašnjava bokser.

Sa amaterskim boksom je završio 2000. godine, taman kad je trebalo da napravi rezultat i možda ode na Olimpijadu. Obećavali mu, priča, kule i gradove, pa ništa.
San mu je, kao klincu, bio, recimo, da vidi Novi Sad, a onda mu se sa osam godina promenio život. Uz Novi Sad, video je i Suboticu, Niš, Prištinu...

- Nema grada gde nisam bio u Evropi. Da nije boksa, ne bi video Lamanš, Ajfelovu kulu, Rim. Kao krimos bih možda video sve to, na dva minuta, a ovako sam bio počasni gost grada. Dođem kod Ajfelove kule i vidim svoj plakat. A u Španiji sam video Ronalda, Ronaldinja, stadion Reala. To nikad bez boksa ne bih mogao. I to zasluženo, borio sam se za to - priča i maštari o planovima. I skromno puca na titulu prvaka Evrope.

- Ma, u stvari, hoću samo da moja porodica ima bar 200 evra mesečno, da skromno pojede, da skromno živi. I ja sam prezadovoljan - priča, i nesvestan koliki je put prevalio od onog musavog klinca sa voždovačke kaldrme.



Izvor: Glas Javnosti \ Alekasandra Klarić-Žak, foto Rajko Ristić