E ovako... imam jedan problemčić, a sad da li ćete mi verovati ili ne, potpuno je vaša stvar. 

Naime, kao što kaže naslov teme - imam tu neku mazohističku crtu u odnosu prema (nekim, ne svim) ljudima.
Kada je nekome potrebna pomoć, ma ko on bio, ne umem da odbijem da mu/joj pomognem, iako znam da ta osoba to ne zaslužuje.

Evo konkretan primer:
Kad god sam na fakultetu bila u posedu neke informacije ili bilo čega što bi moglo biti i od značaja drugima, uvek sam to delila sa svima. Nekako imam usađen taj osećaj odgovornosti i prema drugima. Nisam vaspitavana na to da gledam samo sebe, ali mi se čini da polako već odlazim u krajnost.

Naime, obzirom da sam diplomirala među prvima u generaciji, mnoge kolege me sada posmatraju drugačije. Na fakultetu se nikada ničime nisam isticala, niti sam gajila preterane želje da se sa svima družim. Zapravo, uvek sam imala svoj krug ljudi, a sa ostalima bila na mlako zdravo u prolazu.

Međutim, sad se stvari promeniše. Od mene niko nije očekivao da ču dati sve ispite tako brzo i da ću još brže diplomirati. I sad vidim kako me smatraju za nekog ko zna da izađe na kraj sa svim njihovim mukama. 

Dosta njih mi šalje mailove u kojima piše - šta radiš, kako si, e da te pitam, znaš li kako da uradim ovaj i ovaj rad, hajde da se čujemo pa da mi kažeš, pošalji mi, molim te - to, to i to, znamo da ti to sve znaš, već si to prošla.

E sad, naravno da mi nije nikakav problem da nekome na taj način pomognem. Ja sam sve te ispite davala kada ih je spremala samo nekolicina nas, i znam kako mi je bilo teško što nije bilo nikoga da mi pomogne, i znam koliko bih ja nekome bila zahvalna na takvoj pomoći.

To je jedna strana. Međutim, kada se zagrebe malo ispod površine, postaje jasno da je tim ljudima glavni cilj - korist. Nikada u životu nisu sa mnom komunicirali, nikada me ništa nisu pitali, ni ja njih, nikada nismo imali nikakav kontakt koji se nije završio u roku od 2 minuta. I sada mi ti isti ljudi šalju poruke i mailove, kukajući kako im je baš jako potrebna moja pomoć, kako ne znaju šta će, izvinjavaju se i slično. Traže da im dajem savete oko učenja, da im šaljem svoje radove i skripte, itd.

Kao što rekoh - to samo po sebi ne bi bilo ništa čudno da su to zaista moji bliski ljudi. Međutim, ovo su potpuni stranci, oni koji do juče možda nisu ni znali moje ime, a sad im odjednom jako trebam! 

Sa jedne strane - volim da pomažem koliko god je u mojoj moći, ali sa druge - imam osećaj da me neko gadno vuče za nos. Kada ti uslugu traži neko za koga jedva da si čuo, sve se pozivajući na tvoju ''stručnost'' (BTW, da vidite samo kako mi podilaze - jao, što si ti uspešna, što si pametna, psiholog, blablabla - more nosite se u pizdu materinu, nisam ja toliko pametna kolike ste vi lenčuge i sve biste da vam drugi rade za vas  ).

I sad ne znam kako bih izlečila tu svoju bolećivost. Jer, sto puta sam bila u situaciji - daš im prst, oni bi celu ruku, a loše se osećam kad nekoga iskuliram. Šta da radim?

Da li pomagati svima pa biti dobra budala, ili ih sve odjebati pa biti zla budala? 

samo cu ti reci da li se secas sta si ti meni rekla kada sam te pitao za one testove o ljudima sa faksa?

Tako sto ces odgovoriti na to pitanje odgovorices i na ovo koje postavljas sebi

Eh, imam isti problem, ne mogu da odbijem kad me neko zamoli za uslugu, ko god da je u pitanju, onda više puta ispadnem budala, jer te taj neko samo tako "odradio" i onda kažem sebi, e neću više da pomažem takvim ljudima, do prve sledeće prilike, tada se setim šta sam sebi obećala i kažem dobro ajde iskuliraću sada, ali ne, uradila sam par puta tako nešto i mene je savst grizla. A ironija je što sam se tako ponela prema ljudima koji su to i zaslužili, pa mi je bilo posle žao. Jednostavno prodje dan i uveče kad legnem mene to izjeda. I tako sve u krug, pomogneš neko te zajebe, ali nema veze onda kad tebi treba pomoć nadje se neko da ti pritrči. Ne znam šta da ti kežm, pomozi ako ti nije na štetu, nemoj previše trošiti svoje dragoceno vreme na ljude koji ti u životu ništa ne znače, ali ako te ne košta ništa pomozi, ne znaš kad će ti baš taj neko zatrabati u životu, možda nikada a možda baš onda kad ti najviše bude trebalo!!! Uostalom ko je mulećar, biće takav dok je živ, pa ako ne iskoristi tebe iskoristiće nekog drugog, ali će mu se jednog dana i to obiti o glavu!
Ja sam jednostavno takva, budala u glavi, još veća budala u duši, pa nek ide život! Pomiriš se s tim!
Znaš onu staru "dobro se dobrim vraća"

pozdarv
J

I onda dodje neko i uzme tvoj zivotni rad i preda ga kao svoju doktorsku distertaciju.

Ma jes, istina je da se ljudi svim i svačim bave, ali budi realan pa reci da li si sam svoj životni rad napisao ili si i ti skupljao inforamcije sa interneta, ubacio svoja neka mišljenja koja tom nekom neće biti od ne znam kakavog značaja. Ajde bre molim te pa i doktori nauka prepisuju svoje radove jedni od drugih, nemoj da se lažemo i da živimo u zabludi!

Da, slažem se... donekle.

Samo, nikada sebe nisam videla kao osobu koju drugi mogu jahati kako im se prohte i nikada mi nije bilo problem da nekoga izravno pošaljem u tri lepe... a sad ovo.  

To se ni na jednom ozbiljnom fakultetu ne može uraditi, jer su vrlo osetljivi po pitanju plagiranja, možeš da završiš da maltene doživotnom zabranom studiranja i krivičnom prijavom za povredu autorskih prava. 

Necu da iznosim nesto sto ne bi trebalo ovako preko interneta, ali jedan od ljudi koji su u knjizi 100 najvecih Srba danasnjice je celokupan svoj doktorat bukvalno prepisao od coveka koji ga je deset godina radio. To se desilo zato sto je taj covek bio dobar prema njemu i mislio da ce mu ovaj uzvratiti istom merom. Jedna je stvar kad se koristis necijim podatcima i kada navedes u svom doktoratu da su to neciji podatci i odakle su uzeti a druga je stvar kad ga prepises celokupnog.


U ovom Bambininom slucaju najiskrenije ne vidim apsolutno ni jedan razlog da ona pomogne bilo kojoj osobi koja ju je celo studiranje gledala sa visine. Time samo opravdava ustaljeno misljenje kod takvih ljudi da oni sve mogu lako




PS: i ja sam jedan od tih koji kazu lako cemo  


Bambi jel ti ETF dovoljno ozbiljan?

Gde ćeš ozbiljnije od ETF-a, pa njima je posvećena cela jedna grana viceva. 

Ali je neverovatno kako znam lako da izgubim živce sa tim ljudima, a da im to ne pokažem. 
Dobijem neki od tih ''jaooo, kuku meni, pomagaj, koleginice!'' mailova, pa se iznerviram. Onda, kada me to nerviranje prođe, ja im ljubazno odgovorim i pošaljem sve što su tražili. 

Da bezobrazluk bude veći, onda počnu još i da izvoljevaju. Nešto u fazonu - jao, možeš li mi, molim te, reći šta si dobila iz ovog rada, koliko si imala bodova, šta su ti bile greške, šta ti je rekla profesorica na odbrani. 

I ja, kreten, opet popizdim i opet odgovorim na mail, bez obzira što budem besna kao ris! 

Pa znas kako okej je da ti tako pomazes nekome sa kim si okej i do koga ti je stalo. Nekoj osobi koja je bila tu za tebe, sa kojom si visila na kafi ili slicno.... Ali kad to radi osoba koja ce posle svega toga, ako zavrsi, opet da postupa po starom i da glumi ludilo onda stvarno nema smisla

DOduse mozes da budes lukava pa da joj pomazes po malo i da posle imas cime da joj zahtevas protiv uslugu ali za to bas moras da budes prevejan

Ma gde, nisam ja takav igrač - nažalost. 

A oni... ne samo da će da postupaju po starom, nego će još verovatno biti i srećni što su nekoga uspeli da izmuzu za ne tako malu uslugu.