Bojenje aviona VVS SSSR II sv. rat :: Nauka ~ Tehnika ~ Military

Autor ovog teksta, bolje receno vise njih spojeno u jedan, je V. I. Romanov. Prevod sa ruskog jezika profesor Stojanovic Vasa iz Aleksinca. Profili u boji su moji. Ovaj rad je znacajan jer je prvi ukazao na prave podatke u bojanju letelica VVS SSSR.

Pre nego što počnemo razgovor o bojenju aviona koji su leteli pre mnogo godina, treba se odmah ograditi- tačnu nijansu te ili druge boje kojima su bojeni avioni tog vremena, danas niko ne može da navede čak i u onim zemljama gde su u tom pogledu postojale najstrože naredbe. Sunce, kiša, rosa itd., izazivali su neizbežno starenje boje i naravno, promene nijanse, a ako se tome dodaju opravke, korištenje različitih razređivača ili čak nedovoljno mešanje boja pred upotrebu, tada je čak i čoveku koji nije upućen u finese modelara jasno koliko je bogata bila paleta nijansi. Zato su sporovi o tačnoj nijansi koji se vode među modelarima često bespredmetni. Može se govoriti samo o opštim za zakonitostima i pravcima pri čemu su se izuzeci iz opštih pravila toliko često sretali da mogu da posluže kao tema za poseban članak. Posebno je to karakteristično za sovjetsku avijaciju u Velikom Otadžbinskom ratu zbog čitavog niza razloga od kojih će neki biti navedeni nadalje. Zato cilj navedenog uopštavanja jeste da se pruži osnovna informacija o bojenju sovjetskih aviona tog vremena i da se pomogne modelarima početnicima da izbegnu greške u bojenju svojih modela.

Kao važno pitanje javlja se stepen sjaja laka nanetog na model. I suviše sjaja i suviše matirano bojenje modela čine ga neuverljivim kao kopiju aviona. Za razliku od automobila, avioni tog vremena nisu imali poliranu površinu, ali s druge strane, ne treba zaboraviti efekt dimenzionalnosti. Realno, model u razmeri 1/72 sa rastojanja od 25 cm izgleda ili treba da izgleda, tako kao stvarni avion sa rastojanja od 18 metara. A sa tog rastojanja čak i matirana boja dobija za posmatrača neki sjaj. Zato je najuverljiviji takav stepen sjaja koji je u stranoj literaturi dobio precizan naziv "kora jajeta". Zaista, ravnomerno polumatirano pokrivanje koje po sjaju podseća na ljusku svežeg kokošjeg jajeta ostavlja možda najuverljiviji utisak. A sad kada su obavljene sve obrade, može se pristupiti razmatranju varijanti bojenja samih aviona.

1. Kamuflažna boja

Kao što je poznato, kamuflažom se naziva način bojenja pri čemu se na objekat koji se maskira nanose mrlje, pruge itd, različitog oblika i boje koje menjaju njegov spoljašnji i iskrivljuju konture objekta. Zato treba razlikovati zaštitno bojenje od kamufliranja aviona zato što to strogo uzevši nije isto. U sovjetskoj avijaciji koristio se kako jedan tako i drugi način bojenja
Deo celog kompleksa mera za povećanje odbrambene moći Crvene Armije, i — delimično avijacije, bila su između ostalog i nova direktiva o maskirnom bojenju koja je stupila na snagu 1941. godine. Radilo se ne o bilo kakvoj šablonskoj boji koja bi jednostrano utvrdila sve osobine i boju kamuflaže.

Međutim, u toj direktivi uzeto je u obzir ne samo korištenje aviona danju ili noću, već i različita okolina i pogodni uslovi ratišta. U tome se sastoji korenita razlika sovjetske šeme kamuflažnog bojenja od recimo, engleske ili nemačke gde je strogo određivan oblik i boja.

Podsetićemo da je do rata većina aviona RV SSSR bojena u svetlo sivu ili srebrnasta boju. Zatim je osnovna boja postala tamno zelena sa malo smeđe nijanse na gornjim i bočnim površinama. Donje ravni bile su po pravilu plave boje. Zbog toga što se bojenje obavljalo u poljskim uslovima, donje površine su često ostajale prvobitno svetlo sive boje, a na osnovnu zelenu pozadinu nanošene su velike okrugle mrlje smeđe ili crne boje. Takođe su i na gornjim površinama ostavljali mrlje prvobitne svetlo sive boje, što je davalo, uglavnom, veoma retku čak i za sovjetsku avijaciju trobojnu kamuflažu.

U bojenju sovjetskih aviona u ratnom periodu jasno se uočavaju dve etape. Prva ( početna ) se odlikuje velikom raznovrsnošću boja kamuflažnog bojenja. Ovo se objašnjava s jedne strane nedovoljnim iskustvom i teškim položajem sovjetske države kao rezultatom napada fašističke Nemačke s druge strane, kada su mobilisane sve postojeće rezerve u zemlji. Ipak treba primetiti da su bili lovci Jakovljeva, Mikojana i Lavočkina koji su proizvedeni još pre rata, već od početka bojeni u tamno zeleno odozgo i svetio plavo odozdo, a već u drugoj polovini 1941. godine, svi avioni koji su silazili sa montažnih traka sovjetskih fabrika imali su na gornjim površinama i bočnim površinama dvobojnu kamuflažu u obliku velikih mrlja zelene i smeđe boje. Pri tome je zelena boja imala smeđu nijansu a smeđa zelenu nijansu što je smanjivalo kontrast među bojama. Takva šema korišćena je kako za dnevne tako i za noćne lovce skoro na svim frontovima. Kod većine aviona donje površine su bojene plavo.

Već u prvoj ratnoj zimi. 1941/42 godine avioni su dobili (najpre na severnim sektorima fronta) zimsku kamuflažu - gornje i bočne površine bojene su belom ili sivo belom bojom. Donje površine su ostavljane u prvobitnoj tj. plavoj boji. Kao rezultat vremenskih uslova, u proleće 1942. godine pojavila se tzv. "prolećna" kamuflaža kada se kroz belu boju probila prvobitna smeđe zelena boja. Nastala je takozvana oguljena kamuflaža kod koje je što dalje to više izbijala prvobitna boja. Kao što smo već rekli, najkarakterističnija boja početkom rata bila je kombinacija velikih okruglih mrlja zelene i smeđe boje. Ima osnova za tvrdnju da je postojalo u svojstvu obrazaca, nekoliko osnovnih varijanti nanošenja kamuflažne boje, ali teško da se to poštovalo u ratnim uslovima. Utoliko se pre, uz pažljivo razmatranje, može pogađati da se u stvari radi o kombinaciji dveju nijansi zelene boje - tamno zelene (ponekad skoro crne, ponekad svetlije sa smeđom nijansom) i svetio zelene sa vidljivom smeđom nijansom (ponekad skoro svetlo smeđe ili peščane). Postojeće razlike u nijansama lako se mogu objasniti gore navedenim uzrocima eksploatacije i materijalno tehničkog postupka.

Dok su na avionima koji su leteli danju donje površine uglavnom plave boje (neki višemotorni avioni bojeni su odozdo svetlo sivom bojom), avioni koji su dejstvovali noću su imali crne donje površine. To su uglavnom bili bombarderi, transportni i kurirski avioni koji su leteli u neprijateljsku pozadinu kao npr. Li-2, Po-2 itd. Ponekad su ti avioni bojeni odozdo i sa strane posebnom mat bojom tamno plavo zelenom. Neki avioni su u potpunosti bojeni u crno.

O elastičnosti kamuflažnog bojenja sovjetskih aviona govori i ta činjenica što su se koristile i druge šeme bojenja:

- travnato zelena i crna za okolinu bogatu biljnim pokrivačem
- peščana i smeđa boja za južne sektore fronta
- male mrlje zelene boje na zelenoj pozadini, uglavnom na jugu Ukrajine i na Kavkazu 1942-43. godine.

Na nekim avionima korišćena je čak i trobojna kamuflaža (po pravilu to su bili višemotorni avioni) gde su kombinovane mrlje sive zelene i smeđe — zelene boje ili svetlo zelene, oker i crno zelene boje.

U drugoj polovini rata, tj. od sredine 1943. godine bojenje sovjetskih aviona korenito je izmenjeno. Bojenje je postalo standardno i predstavljalo je kombinaciju dve nijanse sive boje, svetlije i tamnije, a pri samom kraju rata avioni su izlazili iz fabrika u jednotonskoj sivo — zelenoj boji. Ovo se odnosi u prvom redu na takve aparate kao što su La-5FN, Jak-9, Jak-3, La-7, Tu-2 itd.

Treba takođe napomenuti da se kamuflažno bojenje na višemotornim avionima sretalo daleko ređe nego kod lovaca, a krajem rata je praktično nestalo.

Nestala je takođe i zimska kamuflaža. Ovo se u raznim izvorima objašnjava time što je sovjetska avijacija a i avio industrija toliko ojačala da je šarenilo u bojenju nestalo samo po sebi kako na račun jačanja i usavršavanja materijalno-tehničke osnove, tako i zahvaljujući osvojenoj dominaciji u vazduhu (stečenoj nadmoći) kada bojenje nije imalo toliko odlučujući značaj kao u prvim godinama rata.

Govoreći o bojenju aviona RV SSSR, može se izgubiti iz vida i dosta velika grupa aviona čije se bojenje razlikovalo od standardnog iz sasvim drugih razloga. Radi se o avio tehnici koja je isporučivana od saveznika po zakonu o zajmu i najmu. Po pravilu ti avioni su isporučivani sovjetskom savezu u svojoj prvobitnoj boji. Npr. avioni školskog porekla su na gornjim površinama nosili mrlje tamno zelene ili tamne (smeđe) boje, a kasnije kombinacije sivo zelene i tamne morske sive boje. Donje površine ovih aviona bojene su bojom "pačjih jaja" ili svetlo sivom bojom.

Avioni proizvedeni u SAD takođe su bili obojeni u skladu sa američkim standardima tj. u jednotonskoj maslinastoj (prljavo zeleno za smeđom nijansom) boji odozgo i svetlo sivu odozdo.

Na taj način, podvlačeći rezultat, možemo reći da u odsustvu sigurnih podataka o bojenju jednog ili drugog aviona, u prvom redu treba odrediti u koji period rata spada i u zavisnosti od boje bojišta bilo u dve nijanse zelene boje ( sa prevladavanjem smeđe u jednoj ) bilo u dve nijanse sive boje. Napomenimo da je univerzalna bila zelena boja sa smeđom nijansom odozgo i plava odozdo, ona je potvrdna za sve slučajeve. Ako se radi o stranoj tehnici, treba koristiti materijale o bojenju aviona odgovarajuće zemlje.

V. I. Romanov Viljnus

Smeđe-zelena... sivo — zelena

Kada se literaturi govori o bojenju sovjetskih aviona ( iz razdoblja Velikog Otadžbinskog Rata ) obično se poziva na veliku i nebrojenu raznovrsnost boja i nijansi zbog različitog načina bojenja, izbledelih boja pod uticajem vremenskih uslova. Kao rezultat dolazimo do neutešnog zaključka — nemoguće je tačno ustanoviti boje aviona tog vremena pa prema tome dozvoljava se bojenje modela kako ko ume, pridržavajući se samo opštih zakonitosti.

Zar je stvarno takav beznadežan položaj? Ja mislim da nije!

Svaki model jeste na određeni način odgovarajuća kopija originala i ne može se postići apsolutna tačnost. Zato se prilikom izrade modela uvek mora prenebregnuti različiti sitni detalji radi stvaranja opšteg pravog utiska od kopije. Tako na primer besmisleno je govoriti o boji izbledelog pokrivača — jer izbledelost pod uslovima vremenskih nepogoda jeste neprekidan proces u kome se boje menjaju bez prestanka na nekoj određenoj nijansi. Uz to najviše blede plave, ljubičaste i druge jarke boje, a sive, smeđe i zelene, osnovne boje borbenih aviona skoro da se i ne menjaju. Čak i vreme potrebno da boje izblede, iznosi bar nekoliko meseci, tj. prevazilazi "životni vek" aviona na frontu. A to znači da će prenebregavanje izbledelosti boje biti logički opravdano.

Ne treba ( po mom mišljenju ) pridavati veću pažnju i odstupanju u režimima bojenja aviona - tada postojeća sredstva i materijali bili su toliko jednostavni da su, da bi se postiglo iskrivljavanje boja bili potrebni veliki napori. A posebno mešanje različitih boja za dobijanje "posebne" nijanse nije praktikovano ni u fabrikama aviona ni u frontovskim uslovima; čak ni na stranim avionima stari znaci raspoznavanja prebojavani su običnim sovjetskim bojama koje nisu odgovarale bojama osnovnog pokrivača ( to se dobro vidi na nizu fotografija iz ratnog vremena ). Druga stvar je to što su u nekim slučajevima umesto vazduhoplovnih boja upotrebljavane boje za automobile, za poljoprivrednu tehniku, ali se sve te boje mogu i u današnje vreme reprodukovati savršeno tačno.

Dakle napravićemo malu ekskurziju u svetu boja. Još dvadesetih godina, na samom početku organizovanja proizvodnje boja i lakova, u SSSR je bila usvojen stepen obezbeđenja stabilnosti boja zasnovan na primeni standardnih obrazaca. Dalje su bile sveske na saveznu "Kartoteku etalona boja i lakova, koja važi (u dosta proširenom obliku) i danas ( TU-6-10-1449-85). U standardnim ili tehničkim uslovima, na svaku marku boje daje se i naziv boje i broj odgovarajućeg etalona. Za razliku od nitroemajla, uljane boje posle rastvaranja nekim razređivačima davale su matirani premaz. Osim toga, matirani premaz davala je vodena bela boja (tipa gvaša) upotrebljena u zimskoj kamuflaži.

Hoću da podvučem da su sve boje navedene u tabeli službeno prihvaćene za bojenje aviona i prema tome svuda primenjivane. Osim toga u posebnim vazduhoplovnim jedinicama u toku Velikog Otadžbinskog rata korišćene su boje slučajnog porekla, uključujući boje proizvedene u inostranstvu. No u tim slučajevima stručnjaci su se trudili da primene one boje koje su bile slične standardnim bojama.

Što se tiče kamuflažnog bojenja, uzev u raznovrsnosti varijanti, može se izdvojiti nekoliko varijanti primenjenih u različitim godinama. Tako su do početka rata primenjivane tri varijante:

- ceo avion srebrnast (br. l u tabeli) pri tome je na hidroavionima podvodni deo premazivan lakom na bazi kamenog uglja marke "Kuzbaslak", "Pomorski" koji je davao sjajnu crnu površinu

- ceo avion svetio siv (br. 2)
- gornje površine zelene (br. 3)» donje plave (br. 4).

Za vreme rata sa Finskom, deo aviona je bio premazan odozgo belom bojom.

Zatim, krajem maja ili početkom juna 1941 doneta je odluka o kamufliranja aviona u cilju otežanog otkrivanja kako na zemlji tako i u vazduhu. Tačan oblik i tazmeštaj mrlja nisu propisivani Za svaku boju daju se obično dva etalona koji se neznatno razlikuju u nijansi. I sve intervalske nijanse boja koje dospevaju u makaze između dva etalona smatraju se odgovarajućima datoj boji. Na oko, ova razlika nijansi je neprimetna i određuje se samo posebnim instrumentima. Osim opšte kartoteke postoje albumi etalona za posebne marke boja.

Na taj način, uzevši iz uputstva za upotrebu interesantnih tipova aviona marke upotrebljenih boja i odredivši po standardima tih boja brojeve etalona, može se tačno odrediti potrebna boja. Na žalost i kartoteke i albumi etalona postoje samo u velikim preduzećima i umetničko-farbarskim radionicama i nedostupne su za većinu modelara. Ali umesto pravih etalona mogu se koristiti boje proizvedene u naše vreme koje odgovaraju etalonima.

Boje namenjene avionima krajem tridesetih godina i u toku Velikog Otadžbinskog rata date su u tabeli 1-17. Sve one spadaju u klasu nitroemajla i davale su prilikom nanošenja polusjajnu (na metalu) ili polumatiranu (na drvetu i platnu premazanom nitrolakom)površinsku fakturu. Posebne boje za dobijanje matiranih površina nisu proizvođene a za dobijanje sjaja (npr. na prototipovima i avionima za postizanje rekorda) preko boje nanošen je bezbojni lak. Boja premaza pri tome nije menjana. Osim ovih posebnih avio — boja u nekim razdobljima službeno je dozvoljavana upotreba boja drugih namena za bojenje aviona (nitro i uljane boje) vidi tabelu 18-26 važi samo na primenjene boje: zelena (br. 3) i smeđa (br. 5) na gornjim površinama. Pretpostavljalo se pri tom. da će se avion slivati sa okolinom, zato je prilikom bojenja preporučivano dobijanje ravnomernog prelaza između boja (faktična širina prelaznih zona bila je obično 20-40 cm uz korištenje raspršivača ili 5-10 cm uz mazanje četkom, u poslednjem slučaju prelazna zona je ispadala često zupčasta). Donje površine bojene su u plavo (br. 4) za dnevne letove ili u crno (br. 6) za noćne. U zimsko vreme svi avioni su morali biti obojeni belo.

Na taj način, pretpostavlja se, mogli su se kamuflirati ne samo novi avioni već i oni koji su se već nalazili u vazduhoplovnim jedinicama. No, početak rata nije dozvolio da se započeti posao u potpunosti završi. Jedni avioni su ostali u predratnoj boji a mnogi su dobili sledeće varijante kamuflaže:

- svetlo sivi avioni nisu odozdo bojeni u plavo, a odozgo je deo površina ostajao siv; u nizu slučajeva kamuflažne mrlje na sivoj osnovi nanošene su samo jednom dopunskom bojom- ili zelenom ili smeđom

- na srebrnim avionima mornaričkog vazduhoplovstva donje površine su ostajale nepromenjene, a na gornjim i bočnim nanošene su zelene talasaste linije širine 20-30 cm

- svi noćni avioni bojeni su u potpunosti u crno.

Sredinom jeseni 1941 u fabrikama aviona načinjeni su zastoji u snabdevanju bojama. Zato je privremeno dozvoljena upotreba boja i emajla namenjenoj suvozemnoj ratnoj tehnici, automobilima, mehanizaciji itd. Jedan deo tih boja poklapao se sa avionskim bojama. Osim toga upotrebljeno je:

- umesto zelene (br. 3) zaštitno zelena (br. 18) kaki (br. 19) ili maslinasta (br. 20)
- umesto smeđe (br. 5) svetlo smeđa (br. 21) i smeđa (br. 22)
- umesto plave (br. 4) plava (br. 23) i svetio plava (br. 24 i 25)

Ove boje su upotrebljavane uglavnom krajem 1941 i početkom godine, ali u neznatnom obliku korištene su i u 1943. godini. Zime 1941-42. godine većina aviona na frontu (izuzev svetio sivih) bila je prebojena odozgo rastvorljivom belom bojom. Ovaj se pokrivač brzo ispirao i krajem zime, umesto njega se već pojavljivala letnja kamuflaža.

Iskustvo prve godine rata pokazalo je da usvojene šeme kamuflaže nedovoljno štiti avione na različitim pozadinama okoline. Posebno veliko uznemirenje izazivalo je korištenje fotografija sa svetlosnim filterima, osetljivim na različite oblasti spektra na neprijateljskim izviđačkim avionima. Zbog toga je sredinom 1942. godine rešeno da se stvore "nedešifrovane boje" a do završetka čitave proizvodnje upotrebljavati šemu kamuflaže sa povećanim kontrastima: zelene(br. 3) i crne (br. 6) mrlje na gornjim površinama, a na donjim umesto ranije plave boje svetio plava (br. 7). Nedešifrovane boje posle njihovog uvođenja upotrebljavane su u sledećim kombinacijama:

- tamno smeđa (br. Smile

i žuto zemljana (br. 9)
- zaštitna ( br. 10) i sivo zelena (br. 11)
- zaštitna (br. 10) i smeđa (br. 5)

U svim tim slučajevima, donje površine bojene su u svetio plavo (br. 7). Zimi su gornje i bočne površine bojene preko osnovne kamuflaže belom bojom, odvojivši je slojem rastvorljive smole. Zato krajem zime bela boja nije ispirana već je skidana u slojevima.

Važno je to što su u to vreme u fabrikama aviona prilikom bojenja aviona, kamuflažne mrlje nanošene preko šablona. Samim tim njihov razmeštaj i oblik postali su standardni, a širina prelaznih zona između boja smanjena je na 2-5 cm. Na taj način izvršen je prelaz od slivajućeg principa kamuflaže na "deformišući" kada avion izgleda kao da se raspada na grupu mrlja nepovezanih između sebe.

Gore navedene šeme kamuflaže primenjivane su na avionima svih vrsta, a već 1943-44. godine izvršena je postepena raspodela šema prema nameni aviona:

- transportni i školski avioni korišteni uglavnom u pozadini, bojeni su odozgo zeleno(br. 3) a odozdo svetio plavo (br. 7)
- borbeni avioni za srednje i male visine (jurišnici, bombarderi i deo lovaca) imali su na gornjim površinama kamuflažu od mrlja zaštitne (br. 10) i smeđe (br. 5) boje a odozdo su bili svetio sivi (br. 7)
- lovci za srednje i velike visine bili su kamuflirani u boju neba tj. odozgo sivo plavo (br. 12) i tamno sivo plavo (br. 13) a odozdo svetio plavo (br. 7).

Krajem 1944. godine kada je sovjetska avijacija već čvrsto držala premoć u vazduhu, otpala je potreba za kamuflažnim bojenjem a takođe i za zimskom kamuflažom. Od tada novoproizvedeni jurišnici, bombarderi, transportni i školski avioni bojeni su odozgo u zeleno (br. 3) a odozdo u svetlo plavo (br. 7); lovci i izviđački avioni u potpuno su bojeni svetio sivo (br. 2). Na taj način sovjetska borbena avijacija vratila se na svoje predratne boje.

Znaci raspoznavanja i razni tehnički natpisi nanošeni su crvenom (br. 14), belom (br. 15) i žutom (br. 16) bojom. Crvena i bela boja svih maraka ostajale su dosta stabilne a osim osnovne žute boje, dosta često je upotrebljavana sjajnija boja (br. 26). Upotrebljavane su takođe plave (iste nijanse kao donji deo aviona) crne i srebrne boje.

Gondole stajnih trapova i felne točkova bojene su istom bojom kao i donje površine aviona. Kabine borbenih aviona bile su obično tamno sive boje (br. 17) a kod transportnih aviona i jedrilica zelene (br. 13). Instrument table i propeleri bojeni su crnom mat bojom. U frontovskim uslovima promene u šemi kamuflaže po pravilu nisu vršene (izuzev prelaska na zimsku boju), već su samo bojena oštećena mesta. Zato su u vazdušnim jedinicama avioni različitog vremena proizvodnje ostajali obojeni u šeme važeće u trenutku njihove proizvodnje.

BOJENJE AVIONA SOVJETSKOG RATNOG VAZDUHOPLOVSTVA U GODINAMA VELIKOG OTADŽBINSKOG RATA

Iako je kamuflažno bojenje sovjetskih aviona u godinama Velikog Otadžbinskog rata bilo dosta raznovrsno (no u isto vreme veoma efektno), oznake državne pripadnosti su veoma jednostavne i jasne, što se ne može uvek tvrditi za avione savezničke avijacije u to vreme.

Znaci raspoznavanja

Znak raspoznavanja sovjetskog RV uvek je bila njegova pravilna crvena zvezda. Korišteno je nekoliko nijansi crvene boje- od cinobera do karmina.

Pred rat, crvena zvezda je imala kao dopunski element crni rub i crni krug unutar zvezde, zato što se znak raspoznavanja stavljao na svetlu pozadinu ( većina aviona tog perioda bila je srebrnasta ) znak raspoznavanja se stavljao na obe polovine krila ( odozgo i odozdo ) i na trupu.

Početkom rata, čak i posle premazivanja aviona kamuflažnom bojom, zvezde su ostale na svojim mestima i zadržale rub. Uskoro je međutim, rub nestao, a zatim su i zvezde uklonjene sa gornjih površina krila da ne bi demaskirale avione. Uostalom, u varijanti zimske kamuflaže, zvezde su ponekad bile i na gornjoj površini ( u prvom redu za to da bi se lakše otkrio avion u slučaju prinudnog sletanja ). Na stajankama su ovi znaci raspoznavanja pokrivani belim platnom. Karakteristično je za tu kamuflažu je bilo to što su zvezde čak i posle premazivanja na beloj površini imale svojevrsni "rub" prvobitne boje.

Za znake raspoznavanja na trupu i na repu karakteristično je bilo da je za razliku od kasnijeg perioda, zvezda mogla da bude ili na zadnjem delu trupa ili na repu, zahvatajući pri tome i kormilo pravca. Prva varijanta je bila tipična za prebijene predratne aparate, druga za novije, proizvedene već za vreme rata. Ponekad ako su donje površine aviona bojene u crno, zvezde na donjim površinama nisu ni stavljane.

Otprilike od početka 1943. godine na zvezdama se javlja beli rub koji je u nekim slučajevima mogao da bude žut ili srebrnast. Postoje podaci da su avioni gardijskih jedinica imali zvezde sa žutim ( zlatnim ) rubom umesto belog. Ipak, taj podatak je sporan i radi se, pre svega o mogućoj varijanti, Ipak tako kao i u slučaju zvezde sa "senkom" ( polovina kraka crvena, polovina tamnocrvena) koje su se po pravilu stavljale na trup. Primećeno je da u slučaju stavljana znaka raspoznavanja sa belim rubom na gornjim i bočnim površinama, zvezde na donjim površinama nisu morale da imaju rub.

U drugoj polovini rata oblik i mesto znaka raspoznavanja konačno su ustaljeni. Standardni znak je postala crvena zvezda sa belim i uzanim crvenim rubom koja se koristi do danas. Smešteni su znaci raspoznavanja na donjim površinama krila, na trupu iza pilotske kabine i na repu zahvatajući i kormilo pravca. Dimenzije zvezda uostalom nisu propisivane i obično su iznosile 3/4 dela gde su se nalazile.

Na avionima koji su u SSSR dolazile po zakonu o zajmu i najmu, znaci raspoznavanja su stavljani po sovjetskoj šemi ili po šemi zemlje isporučioca. U poslednjem slučaju, zvezde su često ucrtavane na izvoznim avionima u bele krugove namenjene za znake raspoznavanja dotične zemlje kuda je avion bio namenjen. U tom slučaju beli segmenti oko zvezde nisu bojeni. ( dopuna - D. Uvarov, Kijev ).

U RV SSSR nije primenjivan bilo kakav sistem službenog označavanja jedinica — brigada, divizija, pukova itd. za razliku od RV saveznika istog perioda. Poznata su označavanja eskadrila ili odeljenja trakama u boji, pre svega na repu koja su korištena početkom rata ali nisu prihvaćene svuda. Avioni komandira i njihovih zamenika imali su žute trake ( pruge ) na kormilu pravca i žute kape elise. Postojale su i druge oznake u obliku obojenih kapa elisa, traka na repu ili trupu, različitih simbola itd. Ipak, sva su bila neslužbena i zato se ne može dati njihov potpuni pregled.

Za označavanje aviona iste jedinice upotrebljavani su brojevi aviona- od jednocifrenih do trocifrenih. U prvom razdoblju rata, njihovo mesto, oblik i dimenzije bile su proizvoljne. Mogle su se stavljati na trupu- ispred zvezde, iza zvezde ili na mestu zvezde, a takođe na repu, na kormilu pravca zajedno sa zvezdom ili umesto nje. Na tamnoj podlozi brojevi su ispisivani obično belom ili žutom ( ređe crvenom ili svetio plavom ) bojom, ponekad sa crnim rubom. Na svetloj podlozi ( npr. u slučaju zimske kamuflaže ) bile su crvene ili crne boje.

Obično su brojevi aviona ispisivani neposredno u jedinici, ali su krajem rata ispisivani u fabrikama. U tom slučaju stavljani su iza zvezde na trupu i predstavljali su prva dva broja prva dva broja serijskog broja aviona ( Jak -11) ili poslednje dve cifre istog serijskog broja ( Jak-9, La-5FN ).

Na svakom sovjetskom avionu ispod repa nalazio se fabrički serijski broj aviona ( stvarna visina brojeva 40 mm ). Isti broj se ponavljao na kormilima, eleronima i drugim montažnim delovima konstrukcije. Osim toga na poklopcima su bili natpisi tipa "vazduh", "kiseonik", "ulje", "ne stoj na trimeru", "ne hvataj" a takođe i drugi koji su se odnosili na opsluživanje aviona i nanošeni crvenom, plavom ili crnom bojom.

Karakteristične oznake aviona koji su se isporučivali po zakonu o zajmu i najmu, kao npr. pruga ispred repnih površina, serijski brojevi i dr., u prvo vreme su se zadržavali, ali su postepeno premazivani ili brisani. Treba spomenuti to da su često kod aviona sa zimskom kamuflažom, na gornjim površinama postojale crvene pruge ( krajevi krila a ponekad i čitava konzola, bojene su u crveno). To je olakšavalo pronalaženje oborenih aviona. Na stajankama su se ta mesta prekrivala platnom.

Sve ostale oznake na avionima sovjetskog ratnog vazduhoplovstva tog perioda imale su neslužben karakter. Treba reći da za razliku od, npr. nemačkih aviona, često obojenih na zastrašujući način, da se pokaže as ili "zvezda Luftvaffe", sovjetski avioni nisu imali slične ukrase, čak i grupa "Mač" formirane od najboljih sovjetskih pilota ( gde je leteo i trostruki heroj SSSR I. N. Kožedub ) ograničavala se samo na to da je bojila poklopce svojih Lavočkina crvenom bojom.

Ipak, na sovjetskom avionima, posebno u prvom, najtežem periodu rata, ispisivanje na trupu rodoljubivih natpisa tipa " Za Otadžbinu" "Za SSSR" "Za Staljina" itd. Kasnije su se počeli pojavljivati natpisi kolektiva, preduzeća i lica koja su kupila ovaj avion za svoja sredstva ili ušteđevinu. Postepeno počeli su se sve češće javljati simboli postignutih pobeda u obliku malih crvenih ( belih ) zvezdica nacrtanih na trupu ispod kabine ili iza nje.

Ukoliko je za svoje uspehe pilot nagrađivan ordenima i medaljama, na njihovim avionima često se mogla naći slika najvišeg ordena, znaka "Garda" ili "Zlatna Zvezda". Nisu nedostajali, ( naročito krajem rata ) i ličnih oznaka koji su imali najvećim delom rodoljubivi karakter- mač koji preseca kukasti krst, crveni orao itd.

Avionska eskadrila "Normandija-Njemen" na kojima su leteli francuski piloti, prvobitno su imali dopunske oznake u obliku smanjenog znaka raspoznavanja francuske avijacije, smeštene iza poklopca motora, blizu kabine. Kasnije je na avionima Jak-3 ova oznaka zamenjena trobojnom kapom elise. Na trupu su ovi avioni nosili belu ( u nekim slučajevima žutu ) prugu u obliku munje, a u ćelom periodu jednocifreni beli broj ( krug u skladu sa belom munjom ). Ponekad su pomenuti Lorenski krst na kormilu pravca i tri vertikalne pruge crvene, plave i bele boje, nanošene kasnije, posle predaje aviona francuskom RV.

Avioni poljskih pilota u SSSR. nosili su samo smanjeni znak raspoznavanja svoje zemlje na trupu ( kvadrat dimenzija 35 x 35 cm ). Kasnije, posle oslobođenja Poljske ovi avioni su nosili kružiće umesto zvezda na ovim površinama.

Avioni čehoslovačkih i drugih pilota nisu nosili nacionalne znake raspoznavanja.

Fajlovi prikačeni uz poruku (kliknite na slike za punu veličinu)