Bogataši sa Senjaka zahtevaju: sklonite nam tu decu :: Arhiva: Drustvena hronika ~ Obrazovanje ~ Zaposlenje ~ Finansije

Novokomponovani bogataši sa Senjaka zahtevaju: sklonite nam tu decu

Beogradska peticija srama

Autizam nije bolest, već stanje svesti, a takva deca ostaju deca i kad odrastu. Pa ipak, grupi građana iz "rezidencijalnog dela grada", kako vole da se predstavljaju, ona toliko smetaju da su se žalili čak i Ministarstvu prosvete

Direktorka Jasmina Jovanović kao vesela "žrtva" Mišine ljubavi

Početkom decembra 2001. godine stotinak "Beograđana", žitelja Senjaka i Topčiderskog brda, uputili su Ministarstvu prosvete Srbije protestno pismo. Bune se što je osnovna škola "Anton Skala" u njihovom komšiluku počela s programom rada sa - autističnom decom! Posebno ih uznemirava činjenica da su autistična deca, kako su to naglasili, zbrinuta usred - rezidencijalnog dela grada.

Sve su to napisali, potpisali, overili pečatom Mesne zajednice "Topčidersko brdo" i poslali ministarstvu sa zahtevom da se ovaj "problem" reši po hitnom postupku.

Kao da su autistična deca opasna. Kao da je autizam zarazna bolest za koju nema leka.

Pet autističnih mališana je, dakle, opasnost koja se nadvila nad brdom poviše Topčidera, kako su Turci svojevremeno prekrstili Tobdžijski potok. Deca uznemiravaju i plaše žitelje mesne zajednice rezidencijalnog dela grada ?!

Da neće možda nesrećna deca svojim prisustvom smanjiti cenu kvadratnog metra skupog stambenog prostora?!

Pismo sa Senjaka je do sada najžešći moralni i ljudski šamar Beogradu i Beograđanima. Odjeknulo je kao najteža bomba koja je ikad zapretila širini duše belog grada.

Ostali Beograđani sa stidom iščekuju reagovanje Ministarstva prosvete i strepe od mogućnosti da se peticija srama reši "povoljno".

Božja deca

Duško Radović je u jednom od svojih nezaboravnih jutarnjih obraćanja sugrađanima sa ćuvika "Beograđanke" rekao, otprilike: Tucite decu dok su mala, kad odrastu mogu da vam uzvrate.

Njegove nežno zlobne istine su bile oličenje duha Beograda: Beograđani su se s njima budili i uz njihov bliski eho odlazili na počinak. Duška Radovića odavno nema, a s njim kao da je umrla i savest velegrada. Ipak, lepo je maštati kako bi se njegov gnev obrušio na glave žitelja "rezidencijalnog dela grada", ovom prilikom.

Jer, deca su deca: klempava, glavata, lepa, autistična, zrikava, pegava, crnpurasta, bleda, zdrava... Dete, to je titula koju čovek nosi dok ne odraste. To je određenje nečijeg položaja u porodici i u društvu. Zvanje. Deca se samo u gužvi dele na "svoju" i "tuđu". Deca postoje da bi nervirala odrasle. Postoje i da bi se volela, nežno i beskrajno.

Autizam nije bolest, već stanje svesti. Autistična deca su deca i kad odrastu. Po Srbiji su ih nekad nazivali "božja deca", a u Americi su krajem osamdesetih snimili film "Rejnmen" na tu temu i podelili mu pregršt "oskara".

Nauka lišena emocija kaže da je autizam razvojni poremećaj koji karakteriše trijada oštećenja: oštećenje komunikacija, problem u socijalizaciji i nefleksibilnost. Ali, kaže i da nasuprot slici višestrukog oštećenja, ima dece, autistične dece, koja na neverbalnom testu funkcionišu na gornjem ili iznad gornjeg nivoa inteligencije. Ovome u prilog ide neobična povest Temple Grande, autistične devojčice iz Amerike, koja je diplomirala veterinu sa natprosečnim ocenama, radi svoj posao i usput piše i objavljuje tiražne novele.

U svom svetu: Vuk i Miša sa nastavnicom Danijelom Đukić

Bar nešto od ovoga su morali da znaju neki od potpisnika sramnog pisma upućenog Ministarstvu prosvete Srbije i overenog pečatom MZ "Topčidersko brdo"?! Ako nisu, to gore po nas.

Samo jedna željica

Osnovna škola "Anton Skala" se nalazi, dakle, na Topčiderskom brdu, odmah ispod Male zvezde. Zvanična adresa je Petra Čajkovskog 4. Žičana ograda je deli od Osnovne škole "Stefan Nemanja". Poviše ove je Vojna gimnazija.

U zvaničnom nazivu škole nema odrednice "specijalna" jer se u njoj ne događa ništa specijalno. Pohađa je devedeset šest učenika za koje psiholozi veruju da su blago ili umereno retardirani. Među njima je i petoro autističnih mališana: Tijana, Mila, Vuk, Miša i Saša. Oni su u ovoj školi već četiri godine! Ali je njihovo prisustvo ko zna kako promaklo budnim žiteljima "rezidencijalnog dela grada".

Školarci su iz celog Beograda. Ima ih i sa Topčiderskog brda, naravno. Neki u školu dolaze sami, neke dovode roditelji.

- Petoro autističnih mališana je ovde na programu koji smo osmislili upravo zahvaljujući razumevanju Ministarstva prosvete - kaže Jasmina Jovanović, psiholog po struci a direktorka škole po zvanju. - Cilj tog programa je njihova socijalizacija. Povratak u ono što se naziva normalan život. Osposobljavanje za normalno funkcionisanje u okruženju. Reč je, inače, o inteligentnoj deci. O predobroj, mirnoj deci u kojoj nema ni trunke agresivnosti ili destruktivnosti, osobine koje, nažalost, sve više krase takozvane normalne mališane. Njih dovode roditelji, a tokom boravka u školi sve vreme su pod nadzorom defektologa. Taj nadzor postoji, ne da bi se drugi zaštitili od njih već da bi se oni zaštitili od drugih i od sebe samih.

Priča o Saši, šesnaestogodišnjaku visokom 196 santimetara i teškom 120 kilograma, pravom kolosu koga je pre neki dan maltretirao učenik trećeg razreda komšijske škole "Stefan Nemanja".

- Saša je seo na zemlju, pokrio glavu rukama i dugo plakao zbog bola i nepravde - kaže Jasmina. - Posmatrano sa strane, to mora da je delovalo apsurdno. Ali Saša je nesvestan svoje snage i potpuno lišen sposobnosti da je upotrebi, makar i za sopstvenu odbranu.

U ponedeljak, 17. decembra, učenici Osnovne škole "Anton Skala" su održali novogodišnju priredbu za svoje komšije, učenike Osnovne škole "Stefan Nemanja". Učestvovao je i Saša. Gorostas je izašao na binu i odrecitovao stih: "Svaki đak ima jednu željicu, da zagrli i poljubi svoju učiteljicu". Jasmini se učinilo da je u oku jedne učiteljice iz komšijske škole razaznala suzu.

Tijana je pevala pesmu "Ostavljeni" i učinila je to bolje nego što bi mogli mnogi pevači sa ružičaste televizije.

Vuk sam sa sobom igra igru "geografija": zada sebi neko slovo, pa u kolone na išpartanom papiru upisuje nazive država, gradova, planina, reka, životinja, predmeta... Od njega smo saznali da je država na "š" Šri Lanka, a da je životinja na "lj" ljiljak.

Miša se stalno smeje i vreba priliku da se šćućuri kraj nastavnice Danijele Đukić ili direktorke Jasmine.

Mila se stidi.

Družili smo se s njima pola sata, odomaćili se. Posle su nas pitali kad ćemo ponovo da dođemo: izgleda da je i njima prijalo naše društvo.

Komšijska krava

Dragana Dragaš, vršilac dužnosti direktora Osnovne škole "Stefan Nemanja", rekla je u telefonskom razgovoru da se stidi postupka tih stotinak građana s Topčiderskog brda i Senjaka. Volela bi, rekla je, da se to nikad nije dogodilo ili, bar, da za to nije čula.

- Zgranuta sam - veli Zorica Jovanović, pomoćnik direktora "obične" škole. - Čudi me da se ti dušebrižnici nisu pobunili zbog oronule fasade ovog našeg zdanja koje je nazovi kulturno-istorijski spomenik, što im nije zasmetao nesređeni park, što se ne pribojavaju kriminalaca i ne zabrinu zbog narkomanije. Ne, uopšte ih ne razumem. Naše škole su odeljene žičanom ogradom i ja strepim da neko ne predloži da se na nju ne prikopča struja, za svaki slučaj. Jer, nema nikakve sumnje da su potpisnici tog sramnog zahteva i po neki roditelji naših učenika.

Zdanje škole "Stefan Nemanja" stoji tu od 1936. godine i nema nikakve sumnje da u njemu danas ima i praunuka nekadašnjih učenika.

- Takvih je danas najmanje - kaže nastavnik koji bi radije da ostane anoniman. - Ovaj kraj su naselili novi bogataši i sa sobom doneli nove običaje, nova pravila, sasvim suprotna dostojanstvenom duhu Senjaka. A svi znamo odakle je regrutovan najveći broj tih novih bogataša... Šta tu ima još da se doda.

U tom drukčijem duhu, što krasi nove komšije, možda se krije i odgovor na pitanje otkuda ova bruka. Naime, između dve škole postoji jedna zgradica koja je godinama korišćena kao šupa - ostava za potrebne i nepotrebne stvari. Donja polovina je pripadala školi "Anton Skala", gornja "Stefanu Nemanji". Kada je osmišljen program rada sa autističnom decom, Ministarstvo prosvete Srbije je iz sirotinjskog budžeta odvojilo nešto novca da se donja polovina šupe preuredi u prostor namenjen upravo ovim mališanima. Ništa spektakularno, ali uspešno i funkcionalno. Šta je dobro za decu, dobro je za sve nas, rezonovali su mudro. Ali, niko nije računao na parničarski duh novih bogataša, na njihovo poimanje "međe" kao pravne kategorije i najčešćeg predmeta sudskih sporova. To je, valjda, to?

Šamar Beogradu

Do juče je potpisnik ovih redova s ponosom isticao svoje varoško poreklo uvek spreman da nepoverljivima izrecituje imena predaka rođenih u Beogradu ili Zemunu, sve do askurđela. Priznaje da se, neretko, iza ponosa skrivala i zlobna nadmenost pred buljucima potomaka "oslobodilaca Beograda". Njegovi ujaci, stričevi, tetke, kumovi, deca i većina prijatelja su Beograđani takođe. I oni su, siguran je, ponosni na svoje poreklo.

Tako je bilo do juče.

Sad, posle ovog sramnog pisma što su ga potpisali ljudi koji sebe nazivaju Beograđanima, autor ovog teksta gleda da se udomi što dalje: kad ga neko bude pitao odakle je, spomenuće Lipnicu kraj Zablaća, rodno mesto svog pokojnog tasta Branka Šušića, viđenijeg đaka čačanske gimnazije. Tamo žive dobri ljudi. Jer, stid ga je od komšija i sugrađana. A još više od onih što Beograd merkaju sa strane i vrebaju mu svaki mig.

Ovim pismom su svi Beograđani izbrukani, uniženi, išamarani i uvaljani u blato da ih ni Dunav ni Sava godinama neće oprati.

Na lestvici dušmana belog grada spali su konačno ispod onih što su ga opsedali i rušili.

E, moj Beograde...

Miloš LAZIĆ
Snimio Željko SINOBAD