Bog Dagon i Srbi :: Religija ~ Filozofija ~ Sociologija

Бог Дагон и Срби

Карловачки Родослов наводи, не прицизирајући
време, "И сва србска служаше идолу Дагону"
( Eдиција Љуб. Стојановић
"Стари српски родослови и летописи")

Бог Дагон био je бог Месопотамије.
Али и врло вероватно - бог Подунавља.
Овог старог, риболиког бога, као филистејског идола,
документује и Библија.

Према ,,Несторовој Хроници" (XI - XII век) и Карловачком Родослову,
Подунавље се сматра исходиштем свих Срба (свих каснијих Словена).
Прихватајући ту много ранију сеобу Срба, западно од ширих области Далеког Истока,
Срби су оставили трагове од Пацифика до обала Тигра и Еуфрата.
Само ту су могли служити свом богу Дагону.
По Несторовој "Хроници" "Повест времених лет"
помиње се да су Срби: "кад су дошли из Вавилоније
најпре застали у Подунављу".-> На истој страници Р.
Новаковић нагиње схватању да су се Срби задржали у
Подунављу "пре свега због назива Дагон, Дарконија,
Дагае и Дакија", јер су у тим називима препознавали
свог ранијег бога Дагона из Месопотамије.
Међутим, посебно би било важно, кад би из те
дубоке прошлости, дошли до сазнања, ко je y односу на
поменута имена некако старији, где се прво појавило
име бога Дагона. Да ли су се Срби задржали у
Подунављу управо због тога што су ту наишли на
називе сличне њиховом богу Дагону?
Или je било обрнуто - да ли су они у Подунавље
пренели сва та имена и култ?
За сада, изгледа, нема одговора.
o риболиким бићима, чије су
статуете нађене на светском археолошком налазишту
Лепенски Вир.
Поменуо сам већ старог сумерског бога, кога су
Грци назвали Оанес, који се комотније осећао у води,
било Еуфрата или Тигра, где je проводио две трећине
времена (као водено биће). Сумерани су га у
фигуративном погледу приказивали као риболико
биће, али опет je важно истаћи - такве статуете нађене
су само у Лепенском Виру.

Овај податак у вези бога Оанеса недвосмислено
упућује на почетке тог култа у самом приобаљу
Подунавља; јер Лепенски Вир потиче из осмог миленија
пре Христа, a вид тих подунавских дублета појавио се у
Месопотамији најмање четири миленијума касније
(према мерењима са С^)• Значи, овде je потпуно јасан
однос узрока и каснијег појављивања у Сумеру.
Ове документоване истине можда дозвољавају и
другачије закључке: извор култа Оанеса био je y реци
Дунав, који je потом ''пренесен" у Месопотамију. У
истом случају, стари бог Дагон (такође риболиког
изгледа), кога су поштовали Срби - зар није првобитно
био бог Подунавља.
Јасно je, оваквим логичним поретком, свој пуни
смисао добијају и поменута подунавска имена, која су у
том случају произашла из имена бога Дагона, баш ту у
Лепенском Виру, где су били неоспорни почеци бога
Оанеса. Оваквим разрешењем, Срби су у Месопотамију
пренели свој стари подунавски култ бога Дагона.
На више места помињу се сеобе Срба из
Месопотамије, но то би вероватно могли бити ти
повраци.
Чак и ако нисмо у стању доћи до сазнања o
неком ранијем, почетном станишту Срба
(Месопотамија - Подунавље) - чињеница je: риболики
бог Дагон био je бог сумерских река, али и бог Дунава
Према барељефу из Лувра, бог Дагон плива уз
рибе (испод површине), где je доњим делом тела риба
(истоветан приказу митских Сирена); док je на сликама
најчешће приказиван са рибљом главом (у рибљим
чељустима јасно je видљива људска глава, као да je риба
прогутала целог човека).
Једна од река тог сумерског, односно
месопотамског региона, носила je име Сирбис - Србица,
a топоними уз Дунав обилују појмовима са основом
имена бога Дагона.
Неоспорно je, условне везе Месопотамије и
Подунавља су непобитне. Негде између, на западу Мале
Азије, тројански, Хомеров - Скамандар, такође се звао
Сирбис - Србица. Kao што je, јужније, у Ликији, и за
реку и за град, старије име такође било Сирбис -
Србица - Срб, потом Ксант.
Ове нејасноће, ако то јесу, не разјашњава ни
Псеудо-Цезарије (византијски писац из IV-V века),
наводом да се под именом библијске реке Фисон крије
име Тигра, али и Дунава.1
Милош С. Милојевић, у поднаслову "О српским
земљама у Малој Азији", под бројем 26 набраја Мориће
и додаје: "Међу њима било je једно племе, које се звало
Венаши - Венании - у ових je био храм Сербица - бога
Дакског".2 Сматра се да je ово племе Венаша живело на
североистоку Мале Азије, на обалама Понта.
Овде je свакако реч Дакског последица
асимилације консонаната, звучног g испред безвучног s.
Стога je сасвим могуће очекивати да je тај храм био
храм српског бога Дагона (преко Дагског).

Исти закљуљчак би произашао и по другој
претпоставци: у Карловачком родослову се око Дунава
јављају топоними који се односе на име бога Дагона;
отуд се и Румунија назива Дагонијом. To би била још
једна паралела везана за истоветност Срба и Дачана. To
се још једноставније може разумети ако се има у виду
немогућност, било Грка, било Латина, да забележе
српско слово ч (отуд Дакског).
Јужнији крак Срба помињу асирске хронике:
тако поводом похода цара Тиглатпаласара III (744-727),
где његов службени писар бележи куда je војска
прошла. Тако су на Синају наишли на подручја Банат,
Србија; на реке: Мир, Вир (Gebel Banat, Gebel Serbal, Wadi
Wiras, Wadi Mir).
Херодот код каснијег Пелусија бележи
Сербонијско језеро.1 Ово српско језеро документују:
Аристотел,2 Диодор Сикулски - Сицилијански.3
Описи су истоветни - језеро Сербонис je дугачко,
уско "али чија je дубина чудновата" (Диодор). Он још
наводи: "Тако се површина језера стапа у једно c
тереном који га окружује и како више погледом ока не
може да се разликује, целе војске, чије вође ово место
нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута".
Ј. Деретић додаје, сматрајући да je y питању била
нека српска војска, која се "око 1400. године пре
Христа", нападајући на Египат, удавила у језеру, давши
му тако име.2
Међутим, ова два податка са јављањем старих
српских имена на Синају у потпуности сами себе
документују. Једино податак o Сербонијском језеру:
Херодотов, Аристотелов и Диодоров, свакако je
припадао неком ранијем времену. Данас постоје
извесне претпоставке да je y питању било страдање
војске Александра Великог, али овакве претпоставке
су тешко одрживе јер ни један од Александрових
историчара не помиње такав или неки сличан догађај.
Док називи гора, планина - Банат, Србија; река -
Мир(на) и Вир(овита), неутврђено колико су били
старији од времена цара Тиглатпаласар III, кад су их на
тим просторима затекли његови војници, задржали су
се до данас. Ови синајски локалитети налазе се
недалеко од брда на коме je Мојсије добио Декалог од
Бога. Бележе их данас све туристичке мапе.1
Неки севернији траг правца кретања Срба
обележавају: Срби са Волге, потом Балтички Срби, те
Срби са Висле. Уважени Илија М. Живанчевић, у
поменутом делу, такође прихвата ту неку сеобу Срба -
Словена, од истока према западу; непосредно пре тог
описа износи: "Словени нису писали своју рану
Историју, и први њихови познати летописи почели су са
Хришћанством, a страни извори још на првом кораку
срећу их као многобројни народ".2 После навода o
Несторовој "Хроници", додаје: "Инспирисан
непосредно, или посредно преко Словенског југа,
јудаистичком кроником из Старог Завета, он je
Словене нашао у Сенару, као неимаре Вавилонске
куле, етнолошки као Јафетове потомке, a на Балкану
их je нашао у прастара времена, на југу Карпата као
Илиро-Словене, Нарци-Словене итд".
"Сем словенских летописа, попа Дукљанина,
Нестора, Далимила, Длугоша, постоји и тзв. Баварски
летопис, по коме су Словени дошли из праотиџбине
преко јужне Русије, a одатле, код Карпата, један део се
упутио Северу - Северни Словени, други део Југу -
Јужни Словени, a она група која je остала у јужној
Примера ради - Грци су се доселили: са севера -
Моравска Србија; са истока - са малоазијских простора;
са југоистока - према родоначелницима главних полиса
из Египта (и Херакло je из Египта) и Феникије.
Многи воле размишљати да je Историја већ
завршена, да je o прошлости све речено и да се све зна.
Међутим, такав приступ, кад je у питању сазнање o
Старом веку - нема никаква оправдања.
Како другачије прихватити одакле Србима
Тимочке Крајине прастари обичај - пуштања воде
небеским телима, намењен мртвима за душу. Како
пише В. Чајкановић ''Сахрањивање под прагом":
"Пуштање воде мтрвима преко прага; праг се залива
водом зато што се жели дотурити вода душама
покојника који су испод њега" (испод кућног прага -
кућни заштитници, као код Латина: Лари и Пенати. Kao
што je из тог старог религијског комплекса једино код
Срба кључно обележје - Крсна Слава). У делу
"Пуштање воде o Великом Четвртку", В. Чајкановић
додаје да управо ови обичаји још носе у себи стару
анималистичку свест, у којој je однос према прецима
основ укупног култа.
В. Чајкановић се питао: да ли су овај обичај
Хомољски Срби примили "још пре него што су дошли
на Балкан, или су га научили од домородаца у чијим су
се земљама настанили, или je, најзад, та размена
извршена онда када су се они већ одомаћили на
Балкану".!
Свакако, према овим закључцима, износим: шта
би тек такав великан, какав je био В. Чајкановић, писао
да се није придржавао те берлинско-бечке школе... Јер,
бар o Србима - ништа није немогуће ни схватити, ни
разумети - ако су се Срби доселили на Балкан, тек тих
немогућих, неодрживих, историјски наметнутих векова
(V-VII).
Оно што противуречи свим таквим схватањима -
Не прихватајући да су Срби у ствари старинци, они који
су се држали те омрзнуте школе, ни тада, па ни сада, не
могу одговорити на питање: шта су Срби радили у том,
за њих избалансираном, некаквом закарпатском
окружењу. Неписмени од почетка, чекали су да,
примећени од других, тек онда ускоче у неку
историјску, светску и европску стварност.
Наметнути историјско-научни оквири условљавају,
као код политичара, оптерећење за било
какво другачије мишљење - тако се не сме ни мислити!

Ако je све оно, што на основу те берлинско-
бечке школе, данас знамо o Балкану, произашло од
неког нашег доласка током тих V-VII века - које
објашњење нуде ти заступници за само једну историјску
чињеницу:
Oткуд су o Србима и то на Балкану, могли писати антички писци,
и то више од пола миленијума пре њихова наводног досељења ?

( Проф. др Момир ЈОВИЋ ,, СРБИ ПРЕ СРБА’’)