Portret: Stjepan Mesić
Oportunista
Jelena Tušup | 24. 01. 2010. - 00:02h | Komentara: 9

Kada Stjepan Mesić, hrvatski predsednik, 18. februara bude odlazio sa Pantovčaka, iz Srbije će se zasigurno čuti uzdah olakšanja. Tog dana zatvoriće se krug burne karijere jednog od najznačajnijih i najomiljenijih političara Hrvatske 20. veka, koji je služio kao predsednik našeg zapadnog suseda u dva mandata i po jednom kao premijer i predsednik Sabora.

Stjepan Mesić po mnogo čemu je jedinstvena politička figura, kako zbog činjenice da u vremenu njegovog najvećeg uspeha iza njega nije stajala nijedna stranka tako i zbog obimnog i složenog niza preokreta u političkim „svjetonazorima“ – od komuniste, aktera „Hrvatskog proljeća“, preko promotera Tuđmanove desničarske ideologije s početka devedesetih, u dvehiljaditim je došao do pozicije moćnog čuvara hrvatskog civilnog društva, najisturenijeg zagovornika antifašizma i antiustaštva u Hrvatskoj, i čoveka koji je neprestano ponavljao da svaki zločinac u bivšoj SFRJ ima ime i prezime i da ne treba celokupne nacije da podnesu teret zločina.
Za razliku od građana Hrvatske, u Srbiji nisu baš padali na šarm i žovijalnost kojih, kako kažu, Mesić ima na pretek. U srpskoj javnosti će ovaj hrvatski političar najverovatnije biti zapamćen po onome što je uradio na samom kraju svog mandata - pomilovanju Siniše Rimca, ubice 12-godišnje Aleksandre Zec, odlasku u Prištinu dan posle srpskog Božića, gde je prihvaćen kao jedan od najvećih prijatelja i pokrovitelja nezavisnosti Kosova, i konačno – ratnohuškačkoj retorici prema Srbima s one strane Drine. Ove nedelje utvrdio je da bi, kao predsednik Hrvatske, u slučaju raspisivanja referenduma u RS odmah pokrenuo vojsku i probio posavski koridor. Nekoliko dana kasnije „spustio“ je loptu, utvrdivši da su Srbi najveće žrtve proteklog rata u bivšoj SFRJ.
Njegove izjave su svima koji ga ne vole poslužile kao dokaz za tvrdnje o Mesićevoj pritvornosti, pa je jedan deo hrvatske i srpske javnosti mišljenja da je ovo što smo videli potkraj njegovog mandata – pravi Mesić, koji je sada samo „otpustio kočnice“ jer kao odlazeći predsednik više nema teret državničke odgovornosti. Malo ko je branio Mesića, a čini se da to njemu nije mnogo važno, jer je potpuno uveren u uspeh svog predsedničkog staža: „Pre deset godina preuzeo sam zemlju koja je bila u veoma lošem stanju, a danas predajem Hrvatsku svom nasledniku koji će predvoditi članicu NATO i kandidata za EU, zemlju koja je isprepletana autoputevima i koja predstavlja moćnu turističku destinaciju.“
Nema sumnje da je za Hrvatsku kao predsednik učinio mnogo – bio je odlična protivteža veoma uticajnoj i najčešće reakcionarnoj Katoličkoj crkvi u Hrvatskoj, izvinio se u Sarajevu u ime svih svojih sunarodnika koji su u prošlosti učinili neko zlo, nikada nije otišao u Blajburg, a u Jasenovac je odlazio svake godine i ukazivao na to kako je „civilizacijski nedopustivo da se Jasnovac i Blajburg izjednače“. Njegovim možda najboljim potezom tokom deset godina predsednikovanja smatra se penzionisanje 12 Tuđmanovih generala, od kojih su neki vodili akciju „Oluja“.
Novom predsedniku Ivu Josipoviću, čije stupanje na dužnost u Beogradu nestrpljivo čekaju, Mesić zamera „nedostatak strasti“, koja njemu samom, očito, nikada nije nedostajala. Po strasti koju već decenijama gaji prema svom osnovnom zanimanju – politici – u kojoj je gotovo pet decenija, teško da može da se meri sa bilo kim u regionu.
Stjepan Mesić rođen je 24. decembra 1934. u Orahovici. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Zagrebu. Nije prvi političar u svojoj porodici – njegov otac Josip (1906–1955) posle Drugog svetskog rata služio je kao poslanik u Saveznoj skupštini, a prethodno je bio predsednik narodnooslobodilačkog odbora u Osijeku i Okružnog odbora u Našicama, gde su Mesićevi jedno vreme živeli. Sedamdesetih je Stjepan podržao „Hrvatsko proljeće“, nakon čega mu je suđeno za „neprijateljsku propagandu“. Prvobitno je osuđen na 20 godina zatvora, a presuda je kasnije smanjena na godinu dana zatvora, koju je odležao u Staroj Gradiški.
U visoku politiku uplovio je krajem osamdesetih, kada se učlanjuje u Tuđmanov HDZ i postaje generalni sekretar stranke, posle čega je četiri meseca služio kao hrvatski premijer 1990. Istorija će ga pamtiti kao poslednjeg predsednika SFRJ. Sa Tuđmanom se razišao 1994, nakon što je optužio hrvatskog predsednika da razara Bosnu i Herc­egovinu dogovorom sa Slobodanom Miloševićem i osnovao stranku Hrvatski nezavisni demokrati. Godine 1997. ta stranka je kolektivno prešla u Hrvatsku narodnu stranku. Kada je postao predsednik 2000. godine pobedivši Dražena Budišu izašao je iz HNS.
Dve njegove najpoznatije izjave iz perioda bliskosti sa Tuđmanom i HDZ koje mu mnogi nikada neće oprostiti glase: „Izvršio sam zadatak. Jugoslavije više nema“ i „Srbi iz Hrvatske mogu odneti jedino onoliko zemlje koliko su je doneli na opancima“. O svom angažmanu u HDZ kasnije je rekao: „U ratu nije bilo lijevo-desno. Kad je postalo jasno da Milošević ima teritorijalne pretenzije, bilo je ili jesi za demokraciju i slobodnu Hrvatsku ili nisi. Bila je to mobilizirajuća retorika. A jesam li bio član HDZ, e pa nema čovjeka bez mrlje u biografiji.“
Iako ima već 75 godina, izvesno je da ovo nije poslednje što ćemo čuti od Mesića i o Mesiću. Politički profesionalac i kameleon sigurno će držati još par iznenađenja u rukavu pre nego što odluči da je od njega dosta i povuče se u svoju vikendicu u Hvaru.
Već 48 godina je u braku s Milkom (Dudunić), ima dve kćerke Sašu i Dunju, koje su mu podarile unuke.

Izvor: Blic

Павијан је хиљаду пута гори и од самог Павелића. Да је којим случајем био на Павелићевом месту током др. светског рата ни српског увета не би остало на територији даншње банана државе Хрватске

 
           ajme kako istina boli

Али мораш признати да вам неке ствари и импонују.
Нпр.Читате чирилицу без проблема.   или

Ко је могао да замисли да ће бечко-пештанска коњушница постати данас оно што је била 0д 41-45. Главне и споредне улоге углавном непромењене, само други глумци. Докле ће да постоји ова накарадна геноцидашка творевина

Koliko mi to tema imamo Stjepanu Mesiću? Nema toliko ni na Hrvatskim forumima.

Ma ko mu jebe mater,da ne bi pao u zaborav seti se Srba.Nije vredan ni jedne teme ni jednog komentara.Ja sam ovo napisao zbog Anea-e