Какав стриц такав братић (говоре да је партизан,а ја бих додао као и његов стриц):

Полувјековни комунистички период је дефинитивно разградио српско национално ткиво. Старе вриједности, за које су Срби живјели и умирали девалвиране су, историја је била забрањена, традиција исмијана, црква је преживјела захваљујуђи малом броју вјерних. Понекад помислим да највећу заслугу за опстанак православља имају мајке и баке које су одржале вјеру у она безбожничка времена.
Комунизам је пропагирао најгоре. Погледајте само пример стрица Стјепана Месића. Нећу ни помињати домаће изроде.
Приликом дочека Нове 1945 године, Марко Месић, командант Југословенског батаљона који је дошао из ССР на предлог Коминтерне примљен је у КПЈ. Приликом шенлучења у знак оданости партији, Месић - из састава 369. усташке пуковније под Стаљинградом - ушао је у цркву Свети Андреј поред Краљевог Двора на Дедињу и пуцао Исусу Христу у чело. Ова рана на челу фреске Исуса Христа може се видјети и данас 60 година после, на куполи цркве.
Марко Месић је био заробљен са још 360 усташа подно Стаљинграда, НКВД их је "преваспитао" и све их укључио у новоформирани југословенски батаљон који се касније нашао у Београду. Занимљиво је да је приликом додјеле Титовог одликовања Месићу том пријему присуствовао и Едвард Кардељ који је политичком комесару батаљона Ђури Лончаревићу рекао да се "у Београду накупило много усташа и ми то морамо рашчистити".
Иначе, поред одликовања Јосипа Броза, Месић је раније добио и одликовања од Хитлера, Мусолинија, Анте Павелића и НКВД-а.

Рана на Христовом челу и даље стоји, а усташе које су се накупиле у Београду нема ко да разјури.

NATO, Mesić i srpski intelektualci
Dušan Miklja | 30. 01. 2010. - 00:02h | Komentara: 18

Vodeći srpski intelektualci su, kao i mnogo puta ranije, peticijom o NATO dali novi dokaz svoje žalosne neobaveštenosti ne samo o načelima svetske politike već i o tome šta je za njihovu državu najprobitačnije. Zar ni posle toliko godina nisu shvatili da pomenuta načela ne počivaju na moralu i pravičnosti već na odnosu snaga. Kao što je, uostalom, odvajkada bilo. Da li je moguće da nisu čuli za devizu Vizantije koja je skrupulozno primenjivana tokom cele njene istorije: ako si slab, traži jakog saveznika.

Kako potpisnici peticije, odvraćanjem od tog mudrog saveta, misle da zaštite Srbiju. Da li tako što će - podsećanjem na nepravde koje su nam nanete - ganuti moćnije od nas? Ili pak tako što će biti deo saveza koji će biti garant i naše bezbednosti. Za razumne ljude bi moralo da bude jasno da to nema nikakve veze sa emocijama već sa racionalnošću, što će reći sa izborom koji je, sa državotvornog stanovišta, najkorisniji za interese jedne države. Kada bi međunarodni odnosi zavisili od osećanja, polovina Evrope bi bila večno zavađena.
Samo beznadežno naivni, otuda, mogu da misle da se države učlanjuju u NATO zbog ljubavi. Ne bi danas odlazeći hrvatski predsednik Mesić tako osiono pretio ratom u Bosni da - makar podsvesno - ne oseća kako je iza njega moćni vojni savez. On je upravo primer čoveka koji se nikada nije povodio za osećanjima već za celishodnošću. Nije se nimalo dvoumio da se zameri onom delu hrvatske javnosti koja je - sa nostalgijom - gajila sećanje na fašističku državu jer je zaključio da je za Hrvatsku probitačnije da se predstavlja kao antifašistička. Nije se libio da prizna Kosovo kao što se nije libio da razbija Jugoslaviju dok je bio njen predsednik. Tražio je jake saveznike. Ušao je u NATO i doveo Hrvatsku na prag Evropske unije. Radio je, kao i uvek, za interese Hrvatske.
Ne bi se, ipak, usudio da tako bahato i neodgovorno preti ratom da se Hrvatska nije učlanila u NATO. Potpisnici peticije bi, zbog toga, morali da razmisle ko bi iza koga stajao kada bi se takve sumanute ideje, ne daj Bože, oživotvorile. Da li možda misle da bi za najmoćniji vojni savez na svetu Akademija nauka bila dovoljna protivteža?

Izvor: Blic

Mesić: Nisam smetnja za stabilan region
Tanjug | 24. 02. 2010. - 00:02h | Komentara: 4

U prvom intervjuu od napuštanja funkcije predsednika Hrvatske Stjepan Mesić je za „Novi list“ izrazio žaljenje što su događaji krajem njegovog mandata prouzrokovali da ga deo regionalne javnosti doživljava kao prepreku stabilizaciji regiona.

Kao još aktuelni predsednik Hrvatske, Mesić je početkom ovog meseca izazvao oštre reakcije u regionu izjavom da bi on odmah poslao hrvatsku vojsku, koja bi kod Brčkog prekidanjem koridora onesposobila Republiku Srpsku ukoliko bi njen premijer Milorad Dodik raspisao referendum o izdvajanju RS iz BiH.
„Različito od onoga što bih ja želeo doživljavaju me samo oni koji žele menjati granice“, rekao je Mesić i dodao da se zalaže za otvaranje granica, dok njihove promene znači uvek rat, žrtve i razaranje.
„Zauzimam se da u regionu postignemo ono što su postigli Francuzi i Nemci - otvorene granice i iste standarde, kako bi svaki narod mogao živeti u različitim državama, ali u sveukupnosti svog kulturnog korpusa i u evropskom jedinstvu različitosti. Moramo stvarati mentalne pretpostavke da ne treba osvajati teritoriju i menjati granice, nego ih otvarati“, rekao je Mesić.
U razgovoru je naveo da se neće vezati ni uz jednu stranku i da ga čekaju pozivi za brojna gostovanja po drugim državama.
Inauguraciju novog predsednika i primopredaju dužnosti pozitivno je ocenio, rekavši da je sve proteklo u najboljem redu.
„Provokacija nije bilo, osim nekih pojedinaca kad se pojavio bivši premijer Ivo Sanader“, rekao je Mesić.

Izvor: Blic

Reinkarnacija Pavelica sa mantijom komuniste.
O toj spodobi ne treba vise izgovoriti ni rec.

RATKO DMITROVIĆ
Mesić kršten u pravoslavnoj crkvi

Da li je moguće da neko u samo jednom životu (isključujem teoriju reinkarnacije) bude fašista i antifašista, internacionalista i žestoki nacionalista, pobornik totalitarizma ali i demokratije, rigidni partokrata i liberal, borac protiv prava manjina pa kasnije borac za prava istih tih manjina… Zdrav razum kaže da to nije moguće, ili je moguće pod uslovom da čovek ima psihičke a iz toga i sve ostale probleme. Takve osobe su na marginama društva, socijalno izolovane, predmet ismejavanja ili žaljenja.

Stjepan Stipe Mesić je živi dokaz da je navedena postavka ipak oboriva, odnosno, da gore opisani ljudi mogu da budu ne samo društveno uvaženi već da njihov uspon, u ovom slučaju politički, može da ide do samog vrha; do mesta predsednika države. U ovom slučaju hrvatske države.

KONTROVERZNA LIČNOST
Javnost u Srbiji zna najvažnije podatke iz biografije doskorašnjeg predsednika Hrvatske ali ne zna, siguran sam, neke detalje koji pomažu da se život i delo Stjepana Stipe Mesića razume na način koji objašnjava jednu složenu i svakako kontroverznu ličnost.
Nema sumnje da Stjepan Mesić potiče iz porodičnog okvira koji je, u političkom smislu, nabijen antifašizmom, komunističkim i socijalističkim idejama, partizanštinom… ali ništa od toga nije moglo da spreči Stjepana da krajem osamdesetih i početkom devedesetih brani stavove koji se mogu okarakterisati jedino kao propaganda fašizma i nacizma. I još gore, ali o tome nešto kasnije.

Mesići su poreklom iz Like a tamo su, po nekim istraživanjima, doselili sa područja Banata gde i danas postoji manastir koji se zove Mesić. U potrazi za boljim životom spuštaju se u slavonsku pitominu. Stjepan je rođen na katolički badnjak 1934. godine, u slavonskom mestu Orahovica. Bio je toliko sitan i slab da su mu roditelji (Josip i Magdalena) odmah zapalili sveću pored uzglavlja i čekali da umre. Po preporuci lokalnog fratara krstili su ga dva dana po rođenju kako bi, kad ode „gore kod svevišnjeg“ mogao da uđe kroz vrata raja. Tako je rekao fratar, verujući da malom Stipi nema spasa. Ovaj je, kao što se vidi, preživeo.

Taj rani period života Stjepana Mesića vrlo je značajan za ovu priču jer otvara mogućnost, čak i potrebu, za psihoanalizom nekih njegovih kasnijih postupaka a sve kroz dioptriju njegovog detinjstva. O čemu se radi?
Kada je iza sebe imao samo 17 meseci života Stjepan Mesić ostaje bez majke, koja umire u 24. godini. Nešto kasnije Josip Mesić se ponovo ženi. Njegova druga supruga bila je Srpkinja iz istog mesta, zvala se Mileva Jović, a koliko je bila predana u odgoju malog Stjepana i dvoje dece rođene u novom braku (Slavko i Jelica) govori podatak da je Stipe kasnije o Milevi nekoliko puta javno govorio kao o majci, sa velikim poštovanjem i neskrivenom ljubavlju.

BRUTALNA OTIMAČINA

I tu dolazimo do jednog interesantnog podatka, potpuno nepoznatog široj javnosti. Naime, još uvek ima živih Slavonaca koji svedoče o tome da je Mileva Jović, kasnije Mesić, malog Stjepana krstila u pravoslavnoj crkvi, tačnije u crkvi Sv. Nikole u manastiru Orahovica. Taj manastir iz 16. veka, smešten podno planine Papuk, okružen sa jedne strane šumom sa druge livadama i danas predstavlja duhovno vrelo ono malo Srba koliko je ostalo na tom prostoru nakon svega što im se dogodilo u dve samostalne hrvatske države, onoj Pavelićevoj i ovoj Tuđmanovoj i Mesićevoj. Pretpostavlja se da je u vreme krštenja u Manastiru Orahovica mali Stipe imao pet godina. Kao i svuda tako je i u spomenutoj crkvi zabeležen čin krštenja, o tome uvek ostane pisani trag, ali u ovom slučaju stvari stoje malo drugačije.

Uspostavom nezavisne Hrvatske, 1991. godine, i njenim međunarodnim priznanjem u januaru 1992. godine, Srbi u Hrvatskoj svedeni su na nivo progonjenih zveri, bilo kakav napad i zločin nad njima nije se sankcionisao, naprotiv, zločinci su redom odlikovani, a lična imovina Srba bila je predmet brutalne otimačine. U takvoj atmosferi nije bilo ni neobično ni čudno da neko od hrvatskih domoljuba upadne u hram Srpske pravoslavne crkve, uništi ikonostas, odnese vredne predmete, pretuče sveštenika… Tako se dogodilo da su „nepoznate osobe“ provalile u Manastir Orahovica i otuda odnele, zamislite, knjigu krštenih. Onu iz tridesetih godina prošlog veka. Slučajno?
U to za Srbe strašno vreme, a ovo je od izuzetne važnosti, Stjepan Mesić je, uz Tuđmana, bio apsolutni vladar života i smrti u Hrvatskoj. Najpre kao predsednik Vlade Hrvatske, a kasnije kao predsednik Sabora.
Da li je i koliko Mesić bio opterećen krštenjem u pravoslavnoj crkvi? Gore spomenuta epizoda govori da jeste, a ako se tome doda i podatak da je Mesić u vreme Maspoka (1971. godina) fizički napao oca Milutina, igumana Manastira Orahovac, i pokušao da ga udavi u obližnjem jezeru, onda sve dobija dimenziju koja neodoljivo upućuje na podsvesno opterećenje koje je Mesić nosio i sigurno još uvek nosi u sebi.

ZABORAVLJENI ZLOČINI
Mnogi danas u Srbiji zaboravljaju vreme koje spominjem i ulogu Stjepana Mesića najpre u satanizaciji a onda i u zločinima počinjenim nad Srbima. Uz ostalo, Mesić je stvarao atmosferu u kojoj je ubistvo Srbina ili otimanje njegove imovine bilo i normalno i poželjno. Širenje mržnje prema Srbima i veličanje Nezavisne države Hrvatske Mesiću niko osporiti ne može. Uostalom, on je to pokajnički priznao ovog februara na jednom predavanju u Nemačkoj.

Ali… u ovoj priči postoje i mnogo strašniji podaci koje Srbi iz Slavonije i danas iznose i povezuju sa Mesićem.
U avgustu 1991. godine u Slavonskom Brodu kidnapovan je Srbin Milenko Orašanin, šef tamošnje Službe državne bezbednosti. Njegov leš pronađen je nekoliko dana kasnije. Supruga, inače Hrvatica, koja je došla na identifikaciju, jedva ga je prepoznala. Milenkovo telo bilo je ugljenisano, a obdukcija je pokazala da je pre smrti bio strahovito mučen.

Otac Milenka Orašanina ubijen je nekoliko meseci kasnije, na srpsko badnje veče 1992. godine. I na njegovom telu pronađeni su tragovi mučenja.
Milenko Orašanin je najpre kao operativac a kasnije kao šef Službe, vodio dosije Stjepana Mesića. To ništa ne mora da znači ali da je interesantno – jeste.

Kao što je interesantan slučaj srpskog bračnog para Muselinović, Miodraga i Milice. Oni su ubijeni u Orahovici 1991. godine, takođe na badnji dan, ali katolički. Miodrag je do rata bio šef policije u Orahovici, a lokalni Srbi tvrde da je sedamdesetih godina bio u žestokom sukobu sa Stjepanom Mesićem. Miodragu nije pomoglo ni to što se, nakon smene, stavio na raspolaganje novim vlastima. Zajedno sa Muselinovićima spomenutog dana ubijena je i Desanka Nikolić. Ona se zatekla u kući svojih komšija, Miodraga i Milice, kad su upala trojica naoružanih i maskiranih. Likvidirana je, realna je pretpostavka, kao mogući svedok zločina.

Koliko je Stjepan Mesić labilna ličnost, sklona kretanju od jednog ekstrema do drugog, najpre je pokazalo vreme Maspoka u Hrvatskoj, odnosno, tih nekoliko godina od 1967. kada je u Zagrebu usvojena „Deklaracija o položaju i imenu hrvatskog jezika“ pa do 1971. kad se razbuktao hrvatski nacionalistički pokret čiji je proklamovani cilj bilo osamostaljenje Hrvatske i njen prijem u Ujedinjene nacije. Sve pod geslom: „Hrvatska lisnica (novčanik) u hrvatskom džepu, hrvatska strojnica (automat) o hrvatskom ramenu“.

FAŠISTIČKE IZJAVE
Mesić najpre oštro napada „Deklaraciju…“, nazivajući u Saboru Hrvatske njene tvorce „političkim diverzantima koji razaraju temelje Jugoslavije“ i tražeći da ih tužilaštvo goni po slovu zakona. Nedugo zatim, po izbijanju Hrvatskog proljeća, Stipe se priklanja hrvatskim nacionalistima i separatistima i daje punu podršku Savki Dapčević i Miki Tripalu. U to vreme Mesić je bio predsednik opštine Orahovica i zastupnik u Saboru Hrvatske. To ga je koštalo optužbe za „neprijateljsku propagandu“. Proces se odužio do 1975. kada Mesić odlazi u Staru Gradišku, da odsluži godinu dana zatvora.

U vreme dok ga je treslo jugoslovenstvo Stipe se oženio Milkom Dudunić, iz sela Slabinja, kod Kostajnice. Znao je, naravno, da je Milka Srpkinja ali mu to tada nije smetalo. Problemi su nastali u vreme raspada Jugoslavije. Tada je Tuđman, uz ostale fašističke izjave, javno obznanio da njegova žena Ankica, „srećom, nije ni Židovka ni Srpkinja“.

Uviđajući koliko je to važno Stjepan Mesić je izjavio da je njegova žena Ukrajinka. Oni u Slabinji nisu mogli da veruju šta čuju. Kakva crna Ukrajina? Svi Dudunići su Srbi, a veći deo te nekada velike porodice skončao je u logoru Jasenovac.

Iz Slabinje je u Jasenovcu smrt našlo gotovo pola sela, a među stradalima čak 88 mališana, dece. Troje Dudunića, starosti od četiri do sedam godina, ubijeno je u Jasenovcu: Miloš (7) Petar (6) i Nada stara samo tri godine.
Nikada se do kraja neće otkriti pravi razlog zbog kojeg je došlo do razlaza na liniji Tuđman-Mesić. Stipe tvrdi da je u pitanju pristup bosanskom problemu, odnosno, da je puklo na tome što je on, za razliku od Tuđmana, bio protiv navodnog saveza Zagreba i Beograda o podeli Bosne i Hercegovine. Upućeni tvrde da je to naivno objašnjenje i dodaju da je Mesić, kao vrlo sujetan čovek, više nije mogao da izdrži Tuđmanovo forsiranje Gojka Šuška, a na uštrb Mesića. Zato je smislio razlog za insceniranje sukoba i napustio HDZ. Koliko je bio protiv Tuđmanove politike pokazuje podatak da se nedugo zatim pojavio na drugom saboru Hrvatske strane prava, Đapićeve crnokošuljaške ustaške organizacije koja je u to vreme bila treća po snazi hrvatska stranka.
Kao nesporno bistar i pragmatičan čovek Mesić uviđa da se stvari na Balkanu menjaju; odbacuje mogućnost prilaska pravašima, osniva svoju stranku, utapa je u Hrvatsku narodnu stranku i ulazi u trku za predsednika Hrvatske. Sada kao antifašista, borac protiv restauracije ustaštva, zaštitnik prava manjina, posebno Srba u Hrvatskoj… Pobeđuje, ostaje na mestu predsednika Hrvatske dva mandata i mesec dana pred odlazak sa te funkcije donosi odluku o pomilovanju Siniše Rimca, zločinca koji je priznao da je pucao u glavu maloj Srpkinji Aleksandri Zec.

Bar u ovom slučaju može se reći da je Mesić dosledan čovek.

Пренето са...

to je jedan čoban,budala 

Mesić: Kad ste čuli da je Milošević govorio loše o Tuđmanu i obratno?

Tanjug    | 29. 03. 2013. - 12:31h   13:29h | Komentara: 30
Bivši hrvatski predsednik Stjepan Mesić predstavio je u Moskvi svoju knjigu "Kako se raspala Jugoslavija" i gostima u Ruskoj privrednoj komori ispričao o odnosima i "crvenom telefonu" kojim su komunicirali bivši predsednici Slobodan Milošević i Franjo Tuđman.

"Kad ste čuli da je Slobodan Milošević govorio loše o Franji Tudjmanu i obratno? Još 1991. ustanovljena je direktna telefonska linija izmedju njih dvojice. U Zagrebu su je instalirali stručnjaci iz Srbije. Kad sam 2000. postao predsednik, još je bila aktivna, hteo sam nazvati Miloševića, ali nisam imao šifru. Tako je to u ratu. Oni koji planiraju rat saradjuju, a oni koji o tome ne znaju ništa - ginu", rekao je Mesić, prenosi Večernji list.

Mesić smatra da je raspad Jugoslavije bio neminovan, ali da je možda rat i mogao biti izbegnut.

"Zalagao sam se tada za konfederalni model po kojem bi sve republike proglasile nezavisnost i istovremeno sklopile ugovor o konfederaciji na pet godina u kojem bismo videli može li funkcionisati ili ne. Nažalost, to nije prihvaćeno", kazao je Mesić koji je bio i poslednji predsednik predsedništva SFRJ.

Odgovarajući na pitanja okupljenih, Mesić je poručio kako sukobi u bivšoj Jugoslaviji nisu bili ni etnički ni verski, već su se vodili radi osvajanja teritorija.
 
"U novijoj istoriji Evrope svi su ratovi bili takvi, a agresija se predstavljala kao zaštita svojih nacionalnih manjina u drugoj državi. Tako je i Slobodan Milošević svoju velikosrpsku politiku pravdao kao zaštitu Srba u Hrvatskoj i BiH. I prvi hrvatski predsednik Franjo Tudjman smatrao je da mora štititi interese hrvatskog naroda u BiH. Ipak, nakon svih tih sukoba i stotina hiljada poginulih, granice se nisu promenile nijedan milimetar. Treba li boljeg dokaza da se rat ne isplati", poručio je Mesić.

Izvor: Blic

To je novost samo za ljude u Srbiji... Jos 1990. se govorilo o tome da je Stjepan u stvari Stevan... 

I nije jedini... 


Tacnije, na kucnom pragu... pa malo u Gradiski... malo u Jesenovcu i nesto na Kozari... U svakom slucaju, tih dana nije bilo nista neobicno da porodica od 15-16 clanova spadne na 1 ili 0
Zbog toga se i ne zna tacan broj stradalih u Hrvatskoj i BiH...

Čudnovato kako se čovek tokom života iznenada spotakne o neke stvari iz prošlosti.Igrom slučaja se desilo da sam kojih dvadesetak dana (tokom poslednja 3 meseca) vojnoga roka odslužio baš u rodnome mestu ovoga ustašoida.Koliko se sećam,lepo mestašce,većinsko srpsko i partizansko,okruženo gustom bukovom šumom i blizu Papuka...Narod je bio više nego prijateljski raspoložen,potpuno suprotno onome što sam imao priliku da vidim/doživim/čujem u Osijeku,Našicama,Đakovu,brojnim drugim slavonskim mestima...Da ne bude zabune,govorim o letu 1986,kada ni Tuđmana ,niti Miloševića nije bilo ni na vidiku.
Jednoga sam dana,bazajući šumom,naleteo na ikonu...Zato me je istorija obližnjeg manastira (u koji nam,naravno,nije bilo dozvoljeno da svratimo) i kopkala.Pre par godina sam ,kopajući po lokalnim ´rvatskim on-line podacima,uspeo da pokupim i fotografiju istoga,nakon što su ga monasi napustili početkom devedesetih.Nadam se da je nešto Srba opstalo u tim krajevima...