PORTRET: RATKO MARKOVIĆ
Zbunjen

Tanja Nikolić-Đaković    | 18. 09. 2010. - 00:02h | Komentara: 17
Godina 1999. Nepo sredno nakon pregovora u Rambujeu. „Dali smo pristanak na amputaciju Kosova da bismo spasli državu i narod”, reče Ratko Marković, tadašnji potpredsednik vlade Mirka Marjanovića, i šef srpskog pregovaračkog tima u Rambujeu.

Jedanaest godina kasnije, kada nacija zaboravlja ovaj tekst, aktuelna vlada, upravo u momentu dok plaća Miloševićev ceh na stubu srama za izgubljenu svetu zemlju, imenuje ga za predsednika Upravnog odbora Instituta društvenih nauka, baze demokratske opozicije.

Ko je ovaj „zbunjeni” (!) čovek, kakvim on želi da se predstavi? Oni koji su mu svojevremeno bili bliski opisuju ga kao vrlo lukavog čoveka i časte ga epitetom „seljački pametan”. To podrazumeva, kako objašnjavaju, da tako priprema zamke da ni sami niste svesni da ćete u njih upasti. Sam za sebe oduvek govori da je vojnik partije, i svaki zadatak, koji je po toj osnovi dobio, izvršavao je bespogovorno. Ali on nije jedan od onih koje su Milošević, ili oni bliski njemu, uzimali za finišera radova, nekoga ko će završiti kompletan posao.

Jedan od onih kojima možemo da zahvalimo to što Kosovo formalno, a ni faktički nije sastavni deo Srbije od devedesetih. Sve što mu je bilo na raspolaganju iz arsenala totalitarnog režima Slobodana Miloševića, on je u tom cilju iskoristio. Od pisanja Ustava 1999. godine, dok mu Milošević diktira nakon savetovanja s Mirom, ukidanja autonomije Kosova, do pregovora u Rambujeu. Obezbedio je sve da Mi lošević, primenjujući nepregledan asortiman represivnih mera, pred razrogačenim očima čitave međunarodne zajednice, izgubi svetu zemlju na koju se poziva i u čije ime vodi ratove.

Ovaj zakleti neprijatelj real-politike, eklatantan je primer kako jedan profesor prava, ignorišući gotovo sve postulate pravne nauke, može da učini sve da država i njena nacija dožive slom rekordne dubine - čije dno ni deceniju kasnije ne može da se opipa - a da za to prođe nekažnjen. Slavodobitno, iskače iz senke uz grupu Miloševićevih perjanica upravo u momentu dok nove vlasti udaraju glavom o zid, uzalud pokušavajući da izvuku makar trunku dobiti za državu od dela zemlje, koju su iz karte Srbije precrtali baš on i Slobino društvance. Sprovo deći bezobrazno stupidnu, istovremeno neviđeno brutalnu politiku, suprotstavljenu čitavoj međunarodnoj zajednici, usmerenu protiv sopstvene nacije, koja, kako su računali, nekontrolisano nedri izdajnike.

Lično je autor Zakona o univerzitetu, koji je trebalo da začepi usta intelektu Srbije i predstavi pretnju za sve slobodoumne i iole hrabre. Koautor je Zakona o informisanju. Ovim je faktički u Srbiju 1998. uvedeno vanredno stanje, što je označilo početak likvidacije političkih neistomišljenika. Sve zlo sistemskog rušenja institucija države, sve što niti u jednoj pravnoj državi nema zakonsko pokriće, on je obezbedio, od otpuštanja univerzitetskih profesora, uništavanja nezavisnih medija, rasplamsavanja atmosfere nekažnjivog nasilja...

Dok je pravno obezbeđivao represiju, istovremeno je u podaničkim okupljanjima izabranih kod „šefa”, pevao uglas, kada posle šansona dođu na red izvorne narodne pesme.

Tajna kopča je mesto rođenja - Požarevac, 8. decembra 1944. godine. (Kasnije školu i gimnaziju završava u Kruševcu.) „Izvršna vlast” - tema na kojoj je, da ironija bude veća, doktorirao na Pravnom fakultetu. I ništa od onoga na čemu se usavršavao u Nemačkoj, Belgiji i Italiji, kao ni od iskustva redovnog profesora na Pravnom fakultetu u Beo gradu na Katedri za ustavno pravo, nije pomoglo da nas spase od propasti u koju nas je devedesetih uveo dajući pravni osnov Miloše vićevom režimu.

Sav mehanizam represije koju jedna država može da primeni podržavao je sa stanovišta prava i kao prvi Miloševićev pravni ekspert eksploatisao ga predajući na Policijskoj akademiji, čiji je suosnivač, ili kao savezni poslanik ili potpredsednik Vlade Srbije. Činjenica da nikada nije kasnio na ispite i predavanja, čak ni u vreme najozbiljnijeg angažmana, može samo da nas unezveri. Ko su njegovi studenti? I čemu ih je naučio ovaj pisac „žabljačkog” Ustava SR Jugoslavije?

Marković je od 1987. do 1989. bio prodekan Pra vnog fakulteta u Beo gradu. Od 1985. do 1991. član Komisije za ustavna pitanja Skupštine SR Srbije. Od 1991. do 1992. sudija Ustavnog suda Jugoslavije. U vremenu 1992-1996. savezni poslanik Veća građana Savezne skupštine, a od 1994. do 2000. potpredsednik Vlade Repu blike Srbije. Angažovan u izradi mnogih sistemskih zakona, a najneposrednije je učestvovao u pisanju Ust ava Srbije od 1990, Ustava SR Jugoslavije od 1992. i Ustava Crne Gore od 1992.

Nevidljiv i neprimetan u javnosti čitavu deceniju, sve od pada Miloševićevog režima, sakriven iza kapija Pravnog fakulteta, gde i danas predaje, začuđen je i sam kako je uopšte isplovio na površinu i pita se ko mu je dozvolio da udahne ponovo vazduh. Sam, tvrdi, ne zna je li ga tu postavila SPS, čiji je član, a oni koji to znaju, znaće, valjda, i cenu ove trgovine. Umeće to da cene onih 200 nepodobnih profesora koji su izgubili posao kada je ukinuo autonomiju Univerzitetu, ali i da naplate svi oni koji su ne samo žrtve totalitarnog režima, već gubitnici u svim trgovinama.


Izvor: Blic

Kao ex-student prof. Markovica, mogu samo da kazem da je njegova knjiga zaista jako dobra, da je bio sasvim korektan predavac i ispitivac i vrlo dostupan studentima za konsultacije (sto se za vecinu njegovih kolega ne moze reci)... I nikad nije potezao svoju ulogu u politickom i pravnom zivotu Srbije, sto se za npr. Olivera Antica ne moze reci...

Zaista... jako dobar profesor..

Otkad je Blic briga za KiM?
Kakav ulizivacki populisticki pasus...