Људи који себе сматрају светосавским националистима, и који се истовремено објективно и заиста тако могу назвати, има тренутно врло мало. Зато основна њихова делатност мора бити тежња ка умножавању тог броја. Друга, споредна делатност, јесте "звечање" у јавности, са опште националистичког становишта, поводом горућих националних политичких питања (бела куга, Косово и Метохија, Сребреница...), које има за циљ, пробуђивање савести људи који имају патриотског потенцијала и борбу (убедљиво неравноправну али нужну) против антисрбске пропаганде. За трећу делатност, то јест, конкретно деловање са државно-политичких функција са светосавског становишта, данас наравно нема никаквих могућности. Светосавски националисти су хиљадама километара далеко од таквих функција. Дакле као могући, остају прва два вида делатности. На оба поља средства за деловање су: часописи, интернет, издаваштво, билтени, плакати, трибине..., иза којих могу стајати формалне или неформалне групе, а изузетно и појединци. Посебан проблем је што су тактичке, методолошке, концепцијске, па чак и идеолошке разлике веће него што би требало, као и лична нетрпељивост. Све то доводи до претераног расцепкавања и компромитовања који додатно компликују ситуацију.
 
Обе делатности су узалудне ако делатник не пође најпре од себе самога. Он мора највећу пажњу посветити духовном напредовању (које му је неопходно пре свага због њега самог), као и идеолошком изграђивању (јер не може ненаучен учити другога), као и породичном и професионалном животном утемељењу, јер светосавски националисти данас су махом млади људи, који тек треба да заснују породице и заврше своје оспособљавање за стицање економске независности, чиме ће постати у неку руку довршени људи (наравно, само спасење представља праву целокупност и довршеност личности). Овим путем, деловаће најбоље и против оних поменутих аномалија које додатно компликују ситуацију.

Такође, пратилац аутентичног србског националистичког активизма, мора бити православна побожност. Као што су "хипи–православци" противречни, тако су противречни и националисти који не придају довољан значај вери. Дакле истинска револуција мора бити управљена на промену владајућег духа, и мора укључивати и нацонални активизам и православну духовну изградњу личности.
 
За примењивање неких радикалних метода у борби, нема реалних услова, а то не би било ни корисно, нити би данашњи националисти били у стању да поставе јасну границу коју хришћанин (уколико би кренуо таквим путем) не би смео прећи, нити коначно, постоји тај ниво спремности на жртву (нажалост).
 
Треба имати на уму и то да није сваки лек за сваку болест (као би то Љотић рекао), и да се не примењује иста тактика у свим околностима. Фудбалски тим има једну тактику на блатњавом и клизавом терену, а другу на добром терену. Па чак ће и неки тренер поставити другачију тактику на огромном Барселонином терену, него на доста мањем Арсеналовом терену...
 
Такође занимљиво и веома битно питање је питање компромиса. Данас је светосавским националистима често нужно да праве и неке компромисе. Зато се мора поставити јасна граница која се при компромисима и тактизирању не сме прећи. Мислим да би се најјаснија граница могла састојати у следећем. Не мора се увек рећи све што се мисли, али се никада не смеју заговарати идеје са којима се онај ко их заговара, не слаже. У супротном, ради се о саблажњавању других и  довођењем циљне групе у заблуду. На пример, ако делатник процени да је у конкретној ситуацији јавно разобличавање демократије штетно, на значи да треба бранити и промовисати демократију.
 
Дакле, свако ко себе сматра светосавским националистом, треба деловати у складу са својом савешћу и тренутним могућностима, док се на хоризонту времена по Божијем промислу, не појави нешто конкретније. Због тренутне ситуације, националиста не сме очајавати, јер мора знати да је срце последња и најважнија линија одбране, јер све док ту борба траје, непријатељ није победио. Такође треба имати на уму и то да је сама тежња ка племенитим земаљским циљевима много важнија од остваривања истих тих циљева. Јер таквим племенитим тежњама у корист ближњих, чине се добра дела, а добрм делима, сабира се плата на Небесима. А то је главно.
 
Такође, сваки православни националиста треба на уму имати и ове богомудре речи Светога Јована Кронштатског:
 
“Не бојте се и не страшите се браћо, нека се бунтовници-сатанисти тренутно утеше својим пакленим успесима. Суд им од Бога не касни, и погибија њихова не дрема (2. Петр. 2,3). Десница ће Господња наћи све који нас мрзе и осветиће се за нас праведно. Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ (Јевр. 10,30). Зато нећемо падати у чамотињу, видећи све шта се сада свету дешава!”


М.Димитријевић