"Blic" feljton: Goran Petrović „Vesela UDBA“
"Blic" feljton: Greška
Autor: Goran Petrović | 21.12.2007 - 06:05

Goran Petrović

Kao što smo već rekli, IV odeljenje beogradskog Centra teritorijalno pokriva Beograd sistemom detašmana na svakoj gradskoj opštini. U suštini detašman je kancelarija Službe smeštena u zgradi odeljenja unutrašnjih poslova ili policijske stanice dok ga u operativnom smislu čini jedna manja operativna grupa – šef i par operativaca. Ono što je njegova suština je da je prostorno potpuno odvojen, da ne kažem izolovan, od ostatka beogradskog Centra, čiji je sastavni deo.
Zato je i život u detašmanu prilično lagodan. Izuzimajući, naravno, detašmane na aerodromu ili opštinama Stari grad i Novi Beograd, u ostalim vlada skoro manastirski mir i letargija. Kao prvo, isključeno je da vam makar i pomoćnik ili načelnik odeljenja banu u kancelariju, a kamoli neki drugi rukovodilac. Jer, šta bi oni radili u Rakovici, Čukarici ili Mladenovcu. Ako ste im potrebni, oni će vas pozvati da dođete kod njih, a ako im treba privatna usluga, to će obaviti telefonom. A kao drugo, i službeni telefonski pozivi su vrlo retki i opet vas može pozvati kolega ili u najgorem slučaju rukovodstvo odeljenja. I da nema rođaka, prijatelja, komšija, poznanika i kolega kojima treba pomoći oko pasoša, vozačke dozvole, lične karte i ostalih dokumenata tamo i ne biste imali šta ozbiljno da radite. Dakle, detašman je jedna daleka zaboravljena ruska gubernija u koju revizori nikada ne zalaze i koja je zato san svakog neambicioznog operativca.
Ali i u ovakvim sredinama može da se desi nešto nesvakidašnje i neočekivano pa da od toga nastane priča poput ove. A priča se desila sredinom 90-ih u detašmanu Voždovac. Jednog jutra dok su veseli šef Belić i njegovi mrzovoljni radnici Đole, Gara, Deki, Ljuboje i ostali ispijali prve jutarnje kafe i bistrili novine, zazvonio je telefon, i to ne onaj običan već specijal. I dok su ostali jedva počeli lenjo da okreću glave ne bi li videli ko je od njih najbliži telefonu, dugački Ljubojević je, jer je to najviše voleo, već zgrabio slušalicu i izgovorio ono rutinsko „da“.
Manje od sekund nakon toga skočio je kao oparen i sa svojih dva metra i par santimetara visine stao mirno, prebledeo, a onda drhtavim glasom prvo rekao „ne“, a potom i „pogrešili ste“. I dok mu je znoj već curio niz čelo a on preživljavao verovatno najteže trenutke u životu, Ljubojević je, pre nego što se obeznanjen skljokao u fotelju, uspeo još nekako da preko usana prevali jedva čujnim glasom i „da, u pravu ste“.
A dok se on borio sa dušom, iscrpljen kao Atlas, koji je ceo dan nosio nebo na leđima, po njemu su se već lepili zbunjeni i ljubopitljivi pogledi njegovih kolega od kojih su ubrzo počela da stižu i logična pitanja: Šta ti bi? Ko je to bio? Jesi li dobro? Do prvog odgovora ipak je trebalo sačekati još par minuta, a onda je iz njega izletelo samo kratko „Sloba“. Naravno da je to uzrokovalo drugo logično pitanje „Koji bre Sloba?“ na šta je usledio još logičniji odgovor „Pa Sloba, jebo te!“.
Tek nešto kasnije uz malu Ljubojevićevu pomoć došlo je do rekonstrukcije celog događaja. Dakle, nakon što je zgrabio slušalicu i rekao ono uobičajeno „da“ on je sa druge strane začuo onaj poznati duboki glas i pitanje „Alo, Jovice, jesi li ti, Sloba ovde?“ On je na to, naravno, rekao ono „ne“, a malo kasnije i „pogrešili ste“, ali se njegov sagovornik nije složio sa tim već je sa državničkom mudrošću vođe i vizionara zaključio „Nisam ja pogrešio nego je telefon prebacio!“ I šta je onda ostalo šokiranom Ljubojeviću nego da to potvrdi sa „da, u pravu ste“.
Tako je „mali“ operativac voždovačkog detašmana ušao u istoriju Službe kao čovek koji je jedini imao hrabrosti da Miloševiću na vrhuncu njegove moći kaže da je pogrešio, naravno uz ono istorijsko NE!

Izvor: Blic

"Blic" feljton: Goran Petrović „Vesela UDBA“
"Blic" feljton: Sladoled
Autor: Goran Petrović | 22.12.2007 - 06:00


Desetak godina nakon ovog istorijskog gubljenja na Slaviji Krca je postao doajen i legenda pratećeg odeljenja. I kada je brojao poslednje dane na terenu pre nego što je i sam postao dežurni u centru, pojeo je najslađi sladoled u svom životu. Pošto je tih godina Šešelj u Sarajevu započeo svoje ratove sa Hakijom i Hamdijom Pozdercem i ostalim najvišim partijskim i državnim funkcionerima u BiH, i svoja druženja u Beogradu sa Dobricom, Vukom i ostalim beogradskim intelektualcima, često je bio predmet rada i Srpske DB.

Tako je Šešelj praćen i tog leta. Velika vrućina, upekla zvezda, topi se asfalt, kako se to u žargonu kaže, a Krca i Miša tabanaju za Šešeljem pustim beogradskim ulicama. Da li se spremalo neko njegovo hapšenje ili privođenje na informativni razgovor, tek, nije se radilo klasično praćenje već „japanac“ odnosno fizičko pokrivanje. To znači da vas ne zanima ni gde objekat ide, ni sa kime se sastaje, ne proveravaju se i ne fotografišu ljudi sa kojima se sreo već vam je jedini zadatak da budete iza njega i da operativi u svakom trenutku možete reći gde se on nalazi kako bi mogli doći po njega.
Zato i radite mnogo opuštenije i ne brinete da li će vas „objekat provaliti“ odnosno otkriti da ga pratite. I tako, bazajući gradom, Šešelj i dva „vesela udbaša“, dok je znoj curio sa njih a oni dahtali, stigoše nekako i do Knez Mihailove. A tamo u gotovo pustoj ulici na Krcino i Mišino zaprepaštenje Šešelj odjednom poče da trči što ga noge nose. Radili su to i ranije „objekti“ koji su praćeni, i to za naše junake nije bila novina, ali je ovo ipak bilo neočekivano iznenađenje. A kako je zadatak bio fizičko pokrivanje a ne klasično praćenje, iako zbunjen, Krca je odmah potrčao za njim. Ali pošto je imao desetak metara prednosti a i prvi je startovao, Šešelj je, protrčavši pored „Ruskog cara“, skrenuo levo u pasaž koji vodi prema Obilićevom vencu i ostavio Krcu daleko iza sebe. Uletevši posle desetak-dvadeset sekundi za njim u pasaž, Krca je zadihan konstatovao da Šešelja nigde nema. Unezvereno je gledao okolo, zagledao i u neke radnje koje se tu nalaze, a onda je već pristiglom Miši zabrinuto rekao – „Jeb’o te, pa ovaj kao da u zemlju propade nigde ga nema!“
Međutim, samo što je završio rečenicu ču iza sebe dobro poznati glas – „Pa kako me nema kada sam tu ?“ – i vide Šešelja kako se smeje u ulazu neke fotografske radnje koja se nalazila odmah na početku pasaža.
„Nego, momci, kada se već znojite zbog mene, red bi bio da vam kupim neki sladoled, da malo predahnete i da se osvežite. Ja častim, je l’ može?“
– Jebi ga, šta sad – pomisli Krca – a što ne bi moglo.
I dok se Miša nećkao, Krca je već jeo svoj omiljeni sladoled. A pošto su pojeli sladoled, brzo su se složili sa Šešeljem da svako samo radi ono što mora i što mu je posao pa su opušteno nastavili šetnju. Šešelj napred, a Krca i Miša za njim!

Od ponedeljka u prodaji na svim kioscima
Goran Petrović, autor knjige „Vesela Udba“, zaposlio se u Službi državne bezbednosti 1986. godine. Maja 1999. godine izbačen je iz službe zbog činjenice da nije simpatizer SPS-a i JUL-a. Vraćen je posle 5. oktobra, a 2001. imenovan je za načelnika SDB-a. Potom su usledile konstantne degradacije. Sa tog položaja prebačen je na mesto direktora Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova, onda za savetnika ministra policije Dragana Jočića, a zatim na mesto analitičara protivpožarne zaštite u Upravi analitike, pa postavljenje na još niže mesto, zbog čega je dao otkaz 6. juna 2005. godine.

Izvor: Blic

Oduvek je bio rasipnik 

„Blic“ feljton: goran petrović „vesela udba“
"Blic" feljton: Maka
Autor: Goran Petrović | 24.12.2007 - 06:00

Goran Petrović
Kada je u jeku pobune JSO Vlada Srbije usvojila moju ostavku i ja se rešio bede zvane „načelnik RDB-a“, započeo je jedan mnogo lagodnoji, opušteniji i lepši period moga života. S obzirom na to da sam tamo radio od jutra do sutra i retko kada odlazio kući pre ponoći, potpuno zapostavivši i porodični i društveni život istovremeno navlačeći na sebe gnev i mržnju šarenolikog političko-kriminalno-antihaškog bratstva, nije ni čudo što mi je nakon toga Ministarstvo spoljnih poslova izgledalo kao najlepša bajka. Sa Banjice sam, iz Instituta bezbednosti, gde se nalazi i načelstvo RDB-a, otišao ne trepnuvši. Bilo mi je već svega preko glave. Video sam kuda to vodi i šta će se dešavati i samo sam čekao zgodnu priliku da svemu tome kažem zbogom. Pošto imam divnu osobinu da me nešto zanima samo dok sam ja svojevoljno u tome, pri čemu se dajem bezrezervno i potpuno, a da me nakon odlaska sve to zanima kao lanjski sneg, to se desilo i ovom prilikom. Čim sam došao u MSP već sutradan me je „bolelo uvo“ i za „beretke“ i njihovu pobunu, i ubistva i haške begunce. A ponajviše za DB. Pri tome sam, naravno, vrlo stručno i savesno obavljao svoj posao direktora Službe za istraživanje i dokumentaciju i sve informacije, koje su pre svega bile rezultat moga rada i rada nekolicine prijatelja koje sam poveo sa sobom, bez ikakvog razmišljanja slao i Koštunici, koji je tada još uvek bio Predsednik SRJ, i Đinđiću, kao predsedniku vlade, i MUP-u, pa čak i Saviću i Bracanoviću, kao čelnim ljudima RDB-a.
Ja sam počeo da uživam u svojoj slobodi i novom poslu bez obzira na to što sam znao da će šefove i nalogodavce ove dvojice, i one političke i one kriminalne, strašno zanimati šta sam ja to radio dok sam bio načelnik RDB-a, kao i šta radim trenutno. Odnosno da ću odmah biti stavljen na „mere“ odnosno postati prioritetni predmet interesovanja Službe koju sam do juče vodio. Pošto smo ja i Mijatović zajedno sa ostalim kolegama i prijateljima posao radili skoro savršeno, znao sam da naši naslednici mogu samo da nam se dive. A i da će svaki njihov pokušaj da nam pronađu i crno ispod nokta a kamoli neku nepravilnost u radu ili zloupotrebu biti osuđen na propast i samo im stvoriti dodatnu frustraciju i kompleks. I pored toga što su me pratili i prisluškivali i grozničavo kopali po onome što sam radio, ja sam bio savršeno spokojan i opušten.
Ali to moje osećanje nisu nažalost mogli sa mnom da podele i svi moji saradnici. Jednoga dana u moju kancelariju je vidno zabrinut ušao moj prijatelj i saradnik Vlada Nikolić i saopštio mi ono što sam već znao.
– Goco – tako me je zvala mama kada sam bio mali pa je i njemu taj način obraćanja nekako bio simpatičan – znaš li da nas ove budale slušaju?
– Znam, pa šta? Ko ih jebe? Šta pa ima da čuju? Pusti ih neka rade svoj posao! – ispalio sam ja sve to i ko zna šta još u jednom dahu.
– Pa nije pa šta i ko ih jebe, nemoj da me nerviraš stvar je ozbiljna – počeo je on da pada u vatru.
– Pa kako ozbiljna, ti ko da nisi radio u Službi? Slušaju me, pa šta, da nisam zbog toga možda dobio perut?
– Ma ti si bre neozbiljan kao i obično i sa tobom ne može da se razgovara. Je l’ barem znaš zašto nas slušaju?
– Meni je svejedno, ali koliko znam, to se sada šatro radi po nekom novom zakonu i nalogu istražnog sudije. Dakle, nismo špijuni i izdajnici, kao za vreme bombardovanja, već neki kriminalci ili tako nešto jebem li ga!
Ne da ga moj odgovor nije umirio već ga je još više onespokojio, a svi moji pokušaji da ga malo opustim su samo izazvali kontraefekat. Potpuno sam ga razumem, jer znam da je zbog sličnih budala i njihovih nebuloza proveo ni kriv ni dužan više od godinu dana u zatvoru. Zato mu sigurno nije bilo prijatno kada je u svemu tome prepoznao onu istu matricu koja ga je na kraju odvela u Zabelu. Nakon ovog kratkog razgovora on ode, ali se vrati posle par sati.
– Vidi, bio sam dole u Palati pravde i malo sam se raspitivao kod nekih prijatelja. Nama su u predlogu za prisluškivanje telefona napisali da smo članovi Makine terorističko-kriminalne grupe. Nisu mi dali da fotokopiram, ali sam video svojim očima! Je l’ ti znaš tog Maku uopšte?
– Ma kakav Maka, čoveče, nikad ga u životu nisam video?
– Pa šta ćemo sada da radimo?
– Ništa! Samo što ja ne znam kako da i tebe ubedim da se opustiš? Znaš šta, u stvari, idi ti kući, a ja ću ti se javiti po podne nešto mi je palo na pamet.
On me sumnjičavo pogleda, ali ipak ode nešto malo mirniji, a ja nastavih da radim. Posle posla otiđoh na ručak sa nekim prijateljima pa kući stigoh tek predveče i setih se šta sam „obećao“ Vladi.
Uzeh telefon i okrenuh njegov broj i čim se on javi ja ga bez zdravo upitah:
– Alo, Karlose, gde si, šta radiš??
– ??!!
– Šta radiš bre, mamicu ti jebem terorističku. Praviš eksplozivne naprave i planiraš terorističke akcije?
– Ma ne... – poče on još uvek zbunjen, ali ga ja opet prekidoh.
– Samo pazi na one žice. Znaš ono, crvena i plava, nemoj da se zajebeš. Pažljivo, kao što smo vežbali na kursu!
Shvativši napokon da ja definitivno nisam normalan, i on se potom uključi u zezanje kapirajući da nema boljeg i inteligentnijeg načina da ovim budalama što nas slušaju pošaljemo poruku i kažemo im šta mislimo o tome što rade nego da se sa njima sprdamo. Pa nisu oni valjda veći frajeri od nas?
Ali tu nije bio kraj. Pošto smo svima razglasili da nam prisluškuju telefone, počeli su učestalo da me zovu prijatelji i saradnici. Igrom slučaja prvi se javivo Ljuba.
– Alo, šefe, Maka ovde, šta mi radiš? – rekao je čim sam odgovorio na poziv.
– Ma nosi se bre u pičku materinu, je l’ sam ti rekao da me ne zoveš na mobilni i da se ne predstavljaš. A osim toga sada si ti meni šef, a ne ja tebi!
– Jao izvini, nikako da se naviknem...
A pošto se ova fora svima dopala, počela je masovna sprdnja koja je trajala gotovo nedelju dana tokom kojih je svaki moj sagovornik razgovor započinjao tom legendarnom rečenicom:
ALO, ŠEFE, MAKA OVDE...

Izvor: Blic

„Blic“ feljton: Goran Petrović „Vesela UDBA“
Sokolovići
Autor: Goran Petrović | 25.12.2007 - 06:00

Ako ste na osnovu ovog naslova prvo pomislili na malo bosansko selo u okolini Višegrada, koje su proslavili jedan dečak i jedan nobelovac, ja vas potpuno razumem jer bih i ja kao i vi odmah pomislio na Mehmed-pašu Sokolovića, Ivu Andrića i njegov veličanstveni roman „Na Drini ćuprija“. Ali ovo nije priča ni o selu Sokolovići niti o njegovom najpoznatijem stanovniku, koji je postao Veliki vezir Otomanske imperije. Nije ni o Ivi Andriću, ni o Višegradu, već o dvoje ljudi koji su nosili ovo prezime. O Zoranu i Ranku?
Da o Zoranu Sokoloviću, koji je 1991. postavljen za republičkog sekretara za unutrašnje poslove i Ranku Sokoloviću, koji je u to vreme bio pripravnik u beogradskoj Upravi DB-a. O Zoranu Sokoloviću, visokom funkcioneru Socijalističke partije Srbije i bliskom saradniku i prijatelju Slobodana Miloševića koji je tragično okončao svoj život, doduše ne tako spektakularno kao njegov naslednik Vlajko Stoiljković, ali takođe samoubistvom, malo se šta novo može reći. Ono što je možda nepoznato, a može se reći da ima nekog značaja za ovu priču, jeste činjenica da ovaj skromni i povučeni čovek ni kao republički sekretar odnosno ministar nije koristio neki „besni“ automobil poput mercedesa, audija ili BMV-a, već najobičniju tojotu karinu. Dakle, automobil niže srednje klase koji se od drugih sličnih automobila razlikovao samo po tome što je imao neke antene za radio stanicu koja se nalazila u kolima. Ovaj neugledni sivi automobil stajao je svakodnevno pored ulaza u zgradu MUP-a u ulici Kneza Miloša br. 103. S obzirom na to da se beogradska Uprava nalazila u istoj zgradi u broju 103b, i da je naš ulaz bio tridesetak metara od glavnog ulaza u MUP, i mi smo svaki dan, bar dolazeći ili odlazeći sa posla ako ne i nekoliko puta dnevno, prolazili pored tog automobila.
Idemo dalje. Drugi „važan“ lik u ovoj priči je i drug Tomo, prekodrinski Srbin koji je u to vreme bio načelnik našeg odeljenja. Ne samo da mu je svaka rečenica počinjala sa „jebaga ti...“ već se radilo o ambicioznom, beskrupuloznom i veoma pokvarenom čoveku. Klinci bi verovatno današnjim žargonom rekli da je bio „smrad“, a ja ću, da ne bih nepotrebno kvario ovu priču, reći samo da je bio loš čovek. Pa pošto je za sve ono loše što je činio ili želeo da učini „bližnjima“ bio kažnjen i od ljudi i od boga, nećemo se više baviti njime jer to definitivno ne zaslužuje. Reći ćemo samo da pored svih ovih osobina drug Tomo nije imao ni smisla za humor, a to je za ovu priču najvažnije.
I šta povezuje druga Toma i ministra Sokolovića. Reći ćemo odmah naravno. Pa drugi Sokolović-Ranko. Nije vam mnogo jasnije, ali biće, bez brige. Kada je Zoran Sokolović bio ministar, a Tomo (jer ovi ljudi sebe nazivaju ne Pera, Vlada, Toma već Pero, Vlado i Tomo) načelnik našeg odeljenja, pripravnik Sokolović je napravio strašan štos i odmah po povratku iz grada gde je završio neki posao pohitao kod druga Toma da mu sve to ispriča. Očekujući valjda da ovaj umre od smeha, da mu kaže nešto u stilu – ti mali nisi normalan, nemoj da to neko čuje, nastradaćemo svi ili da mu jednostavno pohvali štos – Ranko se vidno razočarao kada ga je drug Tomo, gledajući ga belo, izmarširao iz kancelarije, naredio mu da o svemu napiše belešku i uz put mu zapretio kažnjavanjem i disciplinskim postupkom. Videći ga snuždenog i zbunjenog kako izlazi iz načelničke kancelarije, drugari su ga pitali šta se desilo i on im je ispričao. Da ne dužimo, duhoviti pripravnik je krenuo nekim poslom u grad pa je prolazeći pored ministrovog automobila zastao, otvorio vrata i ljubazno rekao vozaču: Dobar dan, ja sam Sokolović, može li do grada?
Misleći da se radi o nekom ministrovom rođaku, vozač je naravno hitro izleteo iz auta, otvorio vrata i rekao: Naravno, samo izvolite! Pa šta bi drugo. Kada su stigli tamo gde je Ranko krenuo, vozač je ljubazno pitao: Da li treba da vas sačekam? a Ranko mu još ljubaznije odgovorio: Ne hvala, vratite se, možda ćete trebati ministru!
Ne znam da li je pripravnik bio mlad, lud i naivan, da li je imao muda ili samo smisla za humor, ali znam da je priča super. Zato sam je i napisao.
Od sutra u prodaji na svim kioscima
Goran Petrović, autor knjige „Vesela Udba“, zaposlio se u Službi državne bezbednosti 1986. godine. Maja 1999. godine izbačen je iz službe zbog činjenice da nije simpatizer SPS-a i JUL-a. Vraćen je posle 5. oktobra, a 2001. imenovan je za načelnika SDB-a. Potom su usledile konstantne degradacije. Sa tog položaja prebačen je na mesto direktora Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova, onda za savetnika ministra policije Dragana Jočića, a zatim na mesto analitičara protivpožarne zaštite u Upravi analitike, pa postavljenje na još niže mesto, zbog čega je dao otkaz 6. juna 2005. godine.

Izvor: Blic

„Blic“ feljton: Goran Petrović „Vesela UDBA“
„Blic“ feljton: Alo, Pariz
Autor: Goran Petrović | 26.12.2007 - 06:00

Goran Petrović

Prazan dan. Ne znam ni da li je bilo leto ili zima, da li je bila sezona godišnjih odmora ili se prosto tako namestilo da sedimo u kancelariji i blejimo. Ljuljamo se zavaljeni u stolice, ispijamo lenjo kafe. Jajarimo. Neko pita gde je ovaj ili onaj, kada se vraća, gde nam je auto, je l’ ima nekog fudbala na televiziji večeras, i ništa ne obećava akciju a kamoli zabavu.
U tom trenutku Mijatović pita gde je „mali“ Ljuba, jer ga je samo on tako zvao, i pošto niko nema odgovor ni na ovo pitanje, on uzima lokal i zove Ljubu, čija se kancelarija nalazi nekoliko metara od ove u kojoj mi sedimo. Naravno da Ljuba nije u kancelariji pa se javlja sekretarica, ali ono što nas zbunjuje je Mijatović, koji unjkavim, staračkim glasom otežući pita:
– Alo, da liii je drug Ljuuuuba tuuu?
– Ne, Ljubiša nije u kancelariji.
– Pa gde je, suuunceee mu jeeebem kalajisano?
– Ne znam, negde je izašao, a ko ga traži?
– Alo, Pariiiiiz ovde, nađite ga, molim vas, hiiitno je, pogledajte da niiiije negde u bliziiiniii...
Čuvši galamu, ona dolazi do naše kancelarije i pita da li je Ljuba možda tu negde. Mi sležemo ramenima, počinjući već lagano da se smejemo, a ona se vraća u svoju kancelariju da nastavi razgovor sa Parizom. Ovakav poziv joj nije bio neobičan jer je Ljuba, osim što je imao mnogo prijatelja u inostranstvu koji su mu se često javljali, bio i šef grupe za emigraciju, pa su zvali i razni saradnici iz Amerike, Kanade, Australije, Nemačke, Austrije, Belgije, Francuske i ko zna sve odakle.
– Izvinjavam se, ali nema ga nigde u blizini – obavestila je sekretarica, stigavši u kancelariju svog sagovornika „u Parizu“.
– E biiitanga, nikad nije tuuu – nastavljao je Mijatović da časti Ljubu uobičajenim epitetima.
– Šta da mu prenesem, ko ga je tražio? – interesovala se revnosna sekretarica na kraju.
– Pa, reeeciiite mu samooo da jeee zvaaaao Čiča Gooorio iz Pariiiiza!
Ne znam da li smo se više smejali tada ili kada se posle sat-dva Ljuba pojavio na vratima naše kancelarije i grickajući brkove upitao: „Je li, mamicu vam jebem malenu, da li je možda neko od vas Čiča Gorio ili je to opet smislio onaj pokvareni Mijatović?"
Od sutra u prodaji na svim kioscima
Goran Petrović, autor knjige „Vesela Udba“, zaposlio se u Službi državne bezbednosti 1986. godine. Maja 1999. godine izbačen je iz službe zbog činjenice da nije simpatizer SPS-a i JUL-a. Vraćen je posle 5. oktobra, a 2001. imenovan je za načelnika SDB-a. Potom su usledile konstantne degradacije. Sa tog položaja prebačen je na mesto direktora Službe za istraživanje i dokumentaciju Ministarstva spoljnih poslova, onda za savetnika ministra policije Dragana Jočića, a zatim na mesto analitičara protivpožarne zaštite u Upravi analitike, pa postavljenje na još niže mesto, zbog čega je dao otkaz 6. juna 2005. godine.

Izvor: Blic

Bivši načelnik DB-a Goran Petrović pod istragom zbog prisluškivanja novinara
Autor: Blic online | 31.12.2007 - 16:10

Bivši načelnik Državne bezbednosti Srbije Goran Petrović potvrdio je da je podignuta krivična prijava protiv njega i nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića zbog zloupotrebe službenog položaja, odnosno neovlašćenog prisluškivanja.

Petrović je naveo da je reč o predistražnom postupku, koji traje već dve-tri godine i da je pre nekoliko dana dobio obaveštenje iz suda da će biti otvorena istraga.

"Tamo su apostrofirane dve ličnosti, novinar Vuk Cvijić i advokat Toma Fila", rekao je Petrović Televiziji B92, ističući da je ceo taj postupak proglašen službenom ili državnom tajnom.

"Nema tu nikakvih zloupotreba, niti tih velikih i pompeznih stvari, kako se da očekivati kada se podnese takva jedna krivična prijava protiv takve dve ličnosti - ministra i načelnika službi", rekao je Petrović.

U Drugom opštinskom sudu u Beogradu u toku je istraga protiv Mihajlovića i Petrovića zbog sumnje da su zloupotrebili službeni položaj, potvrdjeno je 28. decembra Tanjugu u tom sudu.

Mihajlović je još osumnjičen i za krivično delo falsifikovanje isprave, a istražni sudija je doneo naredbu "za čuvanje tajne", tako da se podaci iz istrage ne mogu objavljivati.

Rešenje o sprovodjenju istrage protiv Petrovića doneto je 19. oktobra, a protiv Mihajlovića 12 dana kasnije.

List "Danas" objavio je pre tri godine da je novinar tog lista Vuk Cvijić prislučkivan i praćen juna 2001. godine, a Petrović je novinara nazvao narkomanom i saradnikom vojne obaveštajne službe.

Izvor: Blic