Nemački "čelični kancelar" Oto fon Bizmark, tvorac moderne Nemačke primio je više hiljada pisama obožavateljki među kojima su bile i bračne ponude.

Prvi put istoričarima je Fondacija "Bizmark" iz Fridrihzruha dozvolila da pogledaju više od šest hiljada pisama koje je lider Nemačke u 19. veku primio dok je bio na vlasti i u penziji.

Ova pisma, puna ljubavi i odanosti pruskom lideru, pokazuju kako su Nemci gledali na Bizmarka kao na mesiju mnogo pre stvaranja kulta Adolfa Hitlera.

"Bizmark, zauvek i zauvek i zauvek!", piše Pruskinja kancelaru na razglednici koja pokazuje cvetni čajnik.

Udata žena iz Sarlanda mu poručuje: "Nesrećna sam u ljubavi, ali znam da bi nam bilo divno zajedno. Odlična sam kuvarica, a moj specijalitet je punjena svinjetina."

Doktor zabrinut za Bizmarkovu cirkulaciju obraća mu se sa "Vaše visočanstvo" i savetuje ga da radi gimnastiku u svojoj spavaonici.

"Dragi kneže Bizmark, sada kada sam naučio da pišem, mogu samo da kažem kako ste mi dragi i kako bih želeo da budem baš kao vi kada porastem", poručuje mu sedmogodišnji dečak Kurt Rajner.

Stari kancelar, čija ideja opuštanja je bila da popije više buradi dobrog rizlinga pre posta, obično je odgovarao na svako pismo koje primi.

Knez Oto fon Bizmark, vojvoda od Lauenburga, rođen je 1. aprila 1815. godine a umro je 30. jula 1898. godine.

On je jedan od najvažnijih vođa u 19. veku.

Kao premijer pruskog kraljevstva u periodu od 1862. godine do 1890. godine ujedinio je Nemačku nizom pobedničkih ratova posle kojih postaje prvi kancelar (1871-1890) nemačkog carstva.

Izvor: MTS-Mondo

Сасвим разумљиво,ипак је био највећа фаца Европе тада.

Em faca, em rođa! 

Beseda nemačkog protestantskog sveštenika Fridriha Grisendorfa koju je održao 1945. godine u svome selu Everburgu kraj Osnabrika, gde se tada nalazilo na hiljade srpskih zatvorenika.

„... Naša otadžbina je izgubila rat. Pobedili su Englezi, Amerikanci, Rusi. Možda su imali bolji materijal, više vojske, bolje vojskovodje. No, to je ustvari izrazito materijalna pobeda. Tu pobedu su odneli oni. Medjutim, ima ovde medju nama jedan narod koji je od svih pobednika izvojevao jednu mnogo lepšu, drugu pobedu. Pobedu duše, pobedu srca, pobedu mira i hrišćanske ljubavi. Taj narod su Srbi.

Mi smo ih ranije samo površno poznavali. Ali smo takodje dobro znali šta smo mi činili u njihovoj otadžbini. Ubijali smo na stotine Srba koji su branili zemlju; za jednog našeg ubijenog vojnika, koji je inače predstavljao vlast okupatora-nasilnika. Pa ne samo da smo to činili, već smo sa blagonaklonošću posmatrali kako tamo na Srbe pucaju sa svih strana: i Italijani, i Madjari, i Albanci, i Bugari, i... Znali smo da se ovde medju nama nalazi 5 000 Srba oficira koji su nekada predstavljali elitu društva u svojoj zemlji, a sada liče na žive kosture, malaksali i iznemogli od gladi. Znali smo da kod Srba živi verovanje da „ko se ne osveti - taj se ne posveti”, i mi smo se zaista plašili osvete tih srpskih mučenika.

Bojali smo se da će oni posle kapitulacije naše zemlje činiti s nama ono što smo mi njima činili. Živo smo zamišljali tu dramu i već smo u mašti gledali našu decu kako plove niz kanalizaciju ili ih peku u gradskoj pekari.

Zamišljali smo ubijanje naših ljudi, silovanje naših žena, rušenje i razaranje naših domova. Medjutim, kako je bilo?

Kad su pokidane logorske žice i kada se 5 000 živih srpskih kostura rasulo slobodno po našoj zemlji, oni su milovali našu decu poklanjajući im bombone, mirno razgovarali sa nama. Srbi su, dakle, milovali decu onih koji su njihovu otadžbinu u crno zavili. Tek sada razumemo zašto je naš veliki pesnik Gete učio srpski jezik. Sada tek shvatamo zašto Bizmarkova poslednja reč na samrtnoj postelji beše - Srbija!

Ta pobeda je veća i uzvišenija od svake materijalne pobede! Takvu pobedu, čini mi se, mogli su izvojevati i zadobiti samo Srbi, odgajeni u njihovom svetskom duhu i junačkim srpskim pesmama koje je naš Gete tako mnogo voleo...

Ova pobeda će vekovima živeti u dušama Nemaca, a toj pobedi i Srbima koji su je izvojevali, želeo sam da posvetim ovu moju poslednju svešteničku propoved„.

Хмм, занима ме да ли је овај говор истина... Читао сам већ негде али ми не делује истинито...