Bitka za Kraljevo 1941.

Plan napada na Kraljevo donet je 4. oktobra 1941. godine, kada je formiran i zajednički štab. Četnike su u štab predstavljali major Radoslav Đurić i kapetan Jovan Deroko, a partizane Mole Radosavljević i Ratko Mitrović. Četnički major Radoslav Đurić je određen za komandanta napada i opsade, a četnički kapetan Jovan Deroko za načelnika štaba.

Snage četnika i partizana pred napad

Grad je napadalo oko 4.500 četnika i 1.500 partizana, koji su imali dva topa bez nišanskih sprava i dva oklopna vozila.

Nemačke snage u Kraljevu

U Kraljevu se nalazilo oko 3.000 Nemaca, koji su oko grada imali niz rovova, bunkera i utvrđenja, u dve linije odbrane. Najjače utvrđenje napravili su od Poljoprivredne škole.

Bitka

Posle obezbeđenja prilaza Kraljevu iz pravca Kragujevca, Kruševca i Raške, glavni napad je izvršen sa čačanske strane. Kada je četnička jurišna kolona prodrla do centra grada, njeni komandanti, poručnik Jovan Bojović, komandant Jeličkog četničkog odreda, i kapetan Jovan Deroko, raketom su pozvali četnički Odred smrti i delove Čačanskog partizanskog odreda, dok su ostale jedinice produžile napad u lepezastom rasporedu. Plan je bio da posle slamanja nemačke odbrane u gradu, trebalo je pozvati na predaju namačke posade u Poljoprivredne školi.

Obaveštavajući o napadu na Kraljevo, komandant 717. nemačke divizije pisao je generalu Bemeu 10. oktobra da je "taktičko rukovođenje naprijateljskim jedinicama apsolutno celishodno (srpski oficiri i vojnici). Njihova borbena snaga i rukovodstvo bitno su poboljšali".

Sa promenljivim uspehom, borbe su neprekidno vođenje do 2. novembra. U noći između 15. i 16. oktobra kapetan Jovan Deroko je niz tesnac Kamidžor pustio železnički vagon natovaren avionskim bombama. Eksplozija je uništila nemačke prepreke iza kamidžorskog mosta, što je bio znak za početak četničkog juriša. Pošto je most zauzet, Deroko je nastavio napad prema aerodomu. Nemci su pružili otpor iz hangara sve do zore, kada se četnici vraćaju na polazne položaje. Razlog je bio taj, što se partizani nisu ni pomakli iz svojih rovova. Oni su upravo te noći počeli da povlače desetine i vodove sa prve linije kraljevačkog fronta, i odvode ih u Trnavski, Ljubički i Dragačevski srez da uspostavljaju svoju vlast.

Od 16. oktobra Deroko je u hotelu "Žiča" u Mataruškoj Banji držao diverzantski kurs za 100 odabranih četnika i partizana. Sa njima je noću upadao u Kraljevo i iznenada napadao Nemce.

Jaka nemačka kolona, sa bornim kolima na čelu, izvršila je 20. oktobra proboj u pravcu manastira Žiča. Nemci su razbili Žički i Ljubićki četnički odred, a zatim spalili manastirski konak. Tada je poginuo kaomandant Žičkog četničkog odreda, kapetan Dušan Laušević. (Prema Zvonimiru Vučkoviću, Laušević se ubio poslednjom bombom, da ga Nemci ne bi zarobili; bio je teško ranjen u obe noge.) Čim je saznao za nemački ispad, major Radoslav Đurić je u pomoć manastiru iz rezerve poslao Borbenu grupu pod komandom narednika Milutina Jankovića, Štabnu četu pod komandom poručnika Dragomira Topalovića i Dragačevski partizanski bataljon pod komandom Kapelana. Topalović i Janković su razbili Nemce u manastirskom zabranu, dok su partizani posmatrali borbu.

Pola sata posle ponoći 21. oktobra započeo je nov nauspešan napad na grad. Uveče istog dana nemačka kolona sa bornim kolima probila se od Poljoprivredne škole prema Ruđinskom brdu. Tu je zarobila jedan partizanski top, jer su delovi Trnavskog partizanskog bataljona prethodnih dana napustili položaje i otišli u pozadinu da učvršćuju komunističku vlast. Četnici su formirali Udarnu grupu, na čelu sa poručnikom Jovanom Bojovićem, da bi izveli protivnapad. Uspešni juriš na Nemce izvršen je sledećeg dana u selu Jarčujak.

Kad su 26. oktobra u pomoć četnicima stigla dva velika tenka marke "hotčkis", zarobljena u borbama na drumu Kragujevac - Gornji Milanovac, stvoren je plan za novi opšti napad.

Sledećeg dana, 27. oktobra, patizani su iz opsade povukli Dragačevski bataljon i još neke jedinice, zbog čega je izbio sukob sa jednim od njihovih komesara, Ratkom Mitrovićem.

Artiljerijska priprema za napad, iz dva četnička i jednog partizanskog topa, počela je 28. oktobra u 20 časova i 35 minuta. U 23 časa dva tenka, kojima upravlja poručnik Dragomir Topalović i potporučnik Žarko Borišić, krenula su drumom ka prvoj borbenoj liniji. Pokušaj da se Nemci zavaravaju kukastim krstovima na tenkovima koji ranije nisu videli kod četnika, prošao je uspešno. Iz rova je izašao jedan nemački podoficir i rekao posadi tenkova da produži prema Poljoprivrednoj školi. Kada su prešli prvu liniju nemačke odbrane, i zatim prugu Kraljevo - Čačak, tenkovi su okrenuli nazad i počeli da gaze nemačke rovove. Pošto nisu imali topovsku municiju, mitrljirali su Nemce i bacali bombe kroz kupole.

Tada su krenuli u napad i četnici u oklopnim vozilima, i sa svoh položaja oko Kraljeva. Udarna grupa uspela je da se probije do spomenika u centru grada. Sem Trnavskog bataljona Čačanskog parizanskog odreda, sve ostale komunističke jedinice ostale su na početnim položajima. Tako su nastali prazni međuprostori, koji su Nemci uočili i nastojali da ih iskoriste. Zbog tih praznoh prostora napad nije uspeo. U gradu je poginuo komandant Jeličkog četničkog odreda poručnik Jovan Bojović, posle čega su njegovi četnici počeli da se povlače, osuđujući izdajstvo partizana. Prešlo se u zaštitničku borbu, pod komandom poručnika Sime Uzelca, koji je vozio jedno od dva oklopna vozila. Videvši ranjenog Uzelca, narednik Milutin Janković je pokušao da ga izvede iz borbe. Uzelac je to odbio: poginuo je u gradu sa još 250 četnika.

Prilikom ovog napada život je izgubio i kapetan Petar Dejanović. Posle dva dana 31. oktobra, četnička baterija uspela je da pogodi jadan nemački transportni avion, prilikom spuštanja na kraljevački aerodrom. Opsada grada napuštena je 2. novembra, kada se saznalo za borbe između četnika i partizana kod Karana, Užica i Požege. Toga dana u Kraljevo je vozom došao glavnokomandujući nemački general, Franc Beme. Potpukovnik Živanović ovako opisuje šta se potom desilo:

Na svim kućama u Kraljevu bile su istaknute crne zastave, a na svim prozorima spuštene zavese. Na ulicama ni žive duše. Sve je bilo crno, turobno, olovno teško... Kada je voz stao na stanicu, počela su da zvone crkvena zvone. Oni su umesto pozdrava oglašavali mrtve. Kada je nemački general sve to video i čuo, seo je u voz i vratio se.

Nemačka dokumenta potvrđuju da su tenkove vozili četnici. Izveštaj nemačke kontraobaveštajne službe Osmog nemačkog armijskog korpusa, glasi:

1. novembra izvršen je napad sa dva tenka "hotčkis" oteta kod Milanovca. Protivtekovska vatra nije imala uspeha i ovi su prodrli duboko u grad. Tenkove je pratilo 50 Mihalovićevih ljudi kji su se nalazili u Mataruškoj Banji i Musinoj Reci.

17. decembra Nemci su raspisali potrernicu za četničkim oficirom, potporučnikom Žarkom Borišićem, inače rodom iz Trbušana kod Čačka zbog učestvovanja u tenkovskom napadu na Kraljevo 1. novembra.

Ratni Zločin nad građanima Kraljeva

Prvih dana opsade Nemci su uhapsili nekoliko hiljada Kraljevčana, koje su držali kao taoce. U znak odmazde za četnički napad na Kraljevo. 14. oktobra Nemci su izvršili ratni zločin, streljali su 1.738 muškaraca i 19 žena, pravdajući se zbog gubitaka koje su pretpeli u borbama sa četnicima.

Narodni deseterac

Dok su trajale borbe za Kraljevo, nastao je deseterac "Nad Kraljevom živa vatra seva". Ova pesma, na tragu najviših dometa srpskog narodnog pesništva, opeva pogibiju Sime Uzelca i kapetana Jovana Deroka, nazivajući partizane "bandom". Ali, na osvetu poziva samo Simina, ne i Derokova majka: Simo je poginuo od Nemaca, a Deroko od partizana. Bio je to gest narodnog pevača protiv građanskog rata, koji je upravo počinjao.

Izvor
O borbama na Kraljevu, iz dana u dan, vidite: S. Živanović, Treći srpski ustanak, knjiga druga, 105 -170.

Izvor: Wikipedia

Ти који су нападали су веома добро знали да ће после бити извршене одмазде!  Ту има јунаштва али нема памети. Голоруки народ је платио главом због нечијег "јуначења". Ти јунаци су се вратили у шуму на јагњетину и гибаницу мирно посматрајући одмазде 100 према 1. Храброст, нема шта. Где ће нам душа.ццццц  Светска геополитика се није решавала у Србији и Немце са том ратном техником нису могли истерати тамо неки четници и партизани са зарђалим пушкама и ножем у зубима. Ратне прилике у Европи и свету су тачно одредиле када ће Немци напустити Србију. Ми, Срби, никако да се дозовемо памети него и дан данас правимо исте грешке и срљамо главом кроз зид. Интелигенција је уништена, кратковиди политичари и дипломате воде Србију. Боже дај нам разума и мудрости.

Тешко грешиш: овде је у питању издаја комуниста који су при првим испаљеним метком се повукли и оставили Четнике њиховој судбини. Зато Краљево и није освојен.
С а друге стране, важан податак је да су репресалије 100 цивила за једног немца изазивали управо Љотићевци. Јер, дали су ту меру примењивали у другим градовима (уже) Србије изузев Краљева и Крагујевца 1941. ? Нису. Из ког разлога? Зато што при ослобађању других градова са Немцима није било љотићеваца.

То је Дража Михаиловић добро знао, али комунисте је требало спречити да изазову опште крвопролиће, јер њих, од 22. јуна 1941 није занимала Србска крв (као ђто комунисте нигде није занимао обичан народ). Алио када се требало и могло унишити комунизам у Србију, Љотић и Недић су разоружали једину формацију која је била способна по својој природи да уништи комунстичке терористе: жандармерија, баш зато што је била у тајној али тесној вези са Четницима Драже Михаиловића. Зато су је Немци и укинули касније и дозволили Љотићевску партијску војску.

Иначе, Дража је имао за циљ очекивати (као у другим окупираним државама широм Европе) одговарајући моменат као искрцавање Савезника, како би подигао устанак.

У овом се слажем са тобом, али како је то закључак текста са којим се не слажем, волео бих мало опширније да чујем о томе, на неку посебан топик наравно.

Иначе о Крагујевцу и Краљеву 1941 имаш детаљну анализу Самарџића коју вреди прочитати (према четничким, комунистичким и љотићевским документима):

КРАГУЈЕВАЧКИ ОКТОБАР 1941.

Шта се дешавало уочи стрељања у Шумарицама 21. октобра 1941, колико грађана је стрељано и каква је улога четника, комуниста и љотићеваца?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Почетком октобра 1941. комунисти су се спремали да нападну Крагујевац. Поручнику Драгану Сотировићу, начелнику штаба Шумадијских четничких одреда, са Равне Горе је стигло наређење да се "напад на Крагујевац спречи уколико је то могуће". Он је послао писмо комунистима да је под овим околностима Крагујевац "немогуће освојити, али је сигурно да ће становништво тешко настрадати", због чега не треба да се "изненаде, ако испред Крагујевца нађу мене и наше одреде". План одбране Крагујевца од комунистичког напада Сотировић је 11. октобра изложио поручнику Звонку Вучковићу, команданту Таковског четничког одреда, рекавши му том приликом да "без нас комунисти не могу заузети Крагујевац, али га и поред тога могу напасти".26
Напад партизана на Крагујевац накратко је дошао у други план, када су Немци 3. октобра кренули према Горњем Милановцу и Руднику. Циљ им је био ослобађање посадне чете заробљене у Горњем Милановцу. Немачки 3. батаљон 740. пешадијског пука 717. посадне дивизије са паром борних кола пошао је из Крагујевца, док је један батаљон 714. посадне дивизије пошао из Тополе.
Сазнавши за немачку акцију, четници су најпре порушили мостове код Думаче и у Љуљацима. План је био да Немце на Рапај брду, испред Горњег Милановца, сачека Таковски четнички одред, а да их, истовремено, с леђа нападне Таковски батаљон Чачанског партизанског одреда. Партизани нису извршили задатак - уопште се нису појавили - док су четници неко време држали своје положаје на Рапај брду. У овој борби, Таковски четнички одред тукла су и три авиона типа "штука". Немци су ушли у Горњи Милановац око 17 часова. Опљачкавши и спаливши град, повели су са собом 170 мушкараца као таоце и кренули према Руднику. Видевши немачку колону из правца Горњег Милановца, четници се повлаче из Рудника, где су се још пушкарали са батаљоном из састава 714. немачке дивизије. И Рудник је опљачкан и спаљен. Четници су у овим борбама имали 17 погинулих, а Немци четири погинула и осморо рањених.27
Пут Горњи Милановац-Рудник био је макадамски, непогодан за моторна возила. Дрвени мостић између села Сврачковци и Мајдан није издржао терет немачких борних кола. Покушаји да се борна кола извуку из провалије нису уродили плодом. Дан се ближио крају а околне шуме биле су пуне четника, па је немачки командант наредио да се возило онеспособи и остави. После неколико дана четници су оправили ова борна кола и одвезли их на краљевачки фронт.28 После ових догађаја, поново је постао актуелан план комуниста за напад на Крагујевац. Ситуација у овом граду била је тежа него у Јагодини, где је поручник Сотировић решио ствар претњом комунистима. У централној Шумадији комунисти су имали доста јаче снаге, окупљене у Крагујевачки партизанкски одред (према једним комунистичким изворима, ова јединица је тада имала 700, а према другим око 250 бораца 29. Партизани су 10. октобра поубијали немачке војнике из једног телефонског одељења, па је три дана потом до четника стигла вест да Немци хапсе Крагујевчане за стрељање. Тог дана, 13. октобра, мајор Миодраг Палошевић, командант Шумадијских четничких одреда, послао је поруку мајору Кенигу из немачке команде града да ће, у случају стрељања Крагујевчана, четници стрељати немачке војнике заробљене у Горњем Милановцу. Палошевић је потом отишао на преговоре са комунистима. Успео је да одложи напад на Крагујевац, али је заузврат пристао да заједно са партизанима нападне немачку колону за коју се очекивало да ће поново кренути према Горњем Милановцу. За ову акцију стигло је одобрење са Равне Горе, које је у Дражином одсуству издао потпуковник Павловић. "Ако је народ осуђен да гине, нека вас види са њиме", било је Павловићево образложење.30
(...)
наставак кога интересује:
http://www.pogledi.co.yu/kg/

Ако неког занима детаљан опис важних битака вођене у Србију књига је на следећем линку:
http://www.pogledi.co.yu/1.php