Bitka na Bojnu
Deo Rata Velike alijanse

Vreme:   1. jul 1690.
Lokacija:   Irska
Rezultat:   Vilijamova pobeda

Sukobljene strane
Jakobitske snage
6.000 Francuza
19.000 irskih katolika   Vilijamitske snage
Englezi, Škoti, Holanđani, Danci, hugenoti, protestanti iz Alstera
Zapovednici
Džejms II   Vilijam III Oranski
Jačina
25.000   36.000
Gubici
~1,500   ~750



Bitka na Bojnu se odigrala 1. jula 1690. po starom kalendaru u Irskoj između engleskog kralja Vilijama III Oranskog i svrgnutog engleskog kralja Džejmsa II. Bitka je deo Vilijamitovog rata u Irskoj i Rata Velike alijanse. U bici je pobedio Vilijam III Oranski i ta bitka je bila prekretnica u ratu za Irsku. Vilijamova vojska je lako pobedila Džejmsovu vojsku u kojoj su uglavnom bili regruti. Simbolički značaj bitke je bitku učinio najpoznatijom u britanskoj i irskoj istoriji i ključnim delom folklora irskih protestanata. Bitku svake godine slave oranžisti izazivajući nerede u Severnoj Irskoj. Zbog primene novog kalendara bitka se slavi 12. jula.

Bitka dveju vera?

Bitka na Bojnu je bila odlučujuća bitka u ratu u kome je Džejms II nameravao da vrati tron Engleske i Škotske. Englesku krunu mu je oduzeo parlament nakon Slavne revolucije, a na engleski tron je seo Vilijam III Oranski. Bitka se u današnje vreme pamti kao bitka irskih katolika i protestanata. Novije analize odbacuju te tvdnje, jer su obe vojske bile verski mešovite. Elitni deo vojske Vilijama III Oranskog Holandska plava garda nosila je papinu zastavu na dan bitke, a mnogi među njima su bili holandski katolici. Bili su deo Augzburškog saveza, koji je bio savez sa obe vere, a čiji cilj je bio da se zaustave francuska osvajanja u Evropi. Rat u Irskoj bio je početak duge bitke, koju su vodili jakobiti da bi vratili Stjuarte na engleski tron. Većina jakobita u Irskoj su bili katolici i nadali su se da će dobiti nezavisnost Irske. S druge strane engleski i škotski jakobiti su bili protestanti i bili su motivisani lojalnošću principima monarhije. Smatrali su da je Džejms neopravdano i nezakonito svrgnut u državnom udaru. Bilo je britanskih jakobita, protestanata, koji su se borili u toj bici na Džejmsoivoj strani. Pored ostalog u sastavu francuske vojske, koja se borila na strani ajkobita, bilo je i jedinica sastavljenih od nemačkih protestanata. U evropskom kontekstu bitka nije bila verski motivisana, nego je bila deo komplikovanih političkih, dinastičkih i strteških sukoba.

U kontekstu Irske rat je bio verski i etnički sukob. Za jakobite rat se vodio za nezavisnost Irske, versku toleranciju katolika i za posedovanje zemlje. Gornji slojevi katolika izgubili su gotovo sve zemlje nakon Kromvelova osvajanja Irske. Osim toga uzgubili su pravo da budu državni službenici i da budu birani u irski parlament. Oni su u katoličkom kralju Džejmsu II videli način da reše svoje probleme i osiguraju autonomiju Irske od engleskog parlamenta. Da bi to postigli nakon Slavne revolucije podigli su ustanak pod vodstvom Ričarda Talbota sa ciljem da vrate Džejmsa II na presto. Do 1690. kontrolisali su većinu Irske sem Alstera. Većina Džejmsove vojske u bici na Bojnu bili su katolici.

Za irske vilijamite rat u Irskoj je bio rat za održanje protestantske i britanske vlasti u Irskoj. Bojali su se za svoja imanja i živote, ako bi Džejms i njegove katoličke prstaše zavladale Irskom. Posebno su se bojali ponavljanja Irske pobune 1641., kada je bilo širokorasprostranjenog pokolja protestanata. Zbog svega toga irski protestanti su se borili za Vilijama III Oranskog.

Sukobljene strane

Komandanti

Sukobljene vojske su predvodili Džejms II i Vilijam III od Engleske. Džejms je imao podršku francuskog kralja Luja XIV, koji je poslao 6.000 francuskih vojnika kao pomoć irskim jakobitima. Vilijam je bio ne sam kralj Engleske, nego i vladar Holandije, pa je mogao dobiti podrpku holandske vojske i drugih saveznika u Evropi. Džejms II je bio povremeni vojskovoća, koji se već istakao ranije u bitkama. Posebno se istakao po hrabrosti u bici na dinama 1658. Međutim istoričari napominju da je pod pritiskom bio sklon panici i ishitrenim odlukama. Vilijam je isto bio povremeni vojskovođa, koji još nije dobio bitku. Njegove bitke bi obično završavale krvavom pat pozicijom. Jedino je bio sposoban za taktičke manevre i diplomatiju. Dobrom diplomatijom stvorio je Augzburški savez, da bi se zaustavila francuska agresija u Evropi.

Vojske

Vilijamova vojska je imala 36.000 vojnika iz raznih zemalja. Oko 20.000 vojnika su bili irski protestanti, koji su ratovali od 1689, a kojima je komandovao hugenot vojvoda od Šomberga. Vilijam je u Irsku stigao sa 16.000 vojnika u junu 1690. Vilijamova vojska je bil abolje obučena od snabdevena od Džejmsove. Najbolja Vilijamova pešadija je bila iz Danske i Holandije. Bili su to profesionalni vojnici naoružani modernim musketama sa kremenim okidačem. Postojao je i veliki kontingent francuskih hugenota, koji su se borili na Vilijamovoj strani. Vilijam nije mnogo verovao engleskoj vojsci. Smatrao ih je nepouzdanim, jer Džejms je za njih bio do pred godinu dana pravi kralj. Jakobiti su imali 23.500 vojnika. Bilo je tu i nekoliko pukova francuske vojske, ali večina vojske su bili irski katolici. Posebno se tokom bitke pokazala jakobitska irska konjica. Irsku pešadiju su uglavnom činili irski seljaci, koji nisu bili obučeni vojnici. Slabo su bili i snabdeveni. Manji deo njih je imao muskete.

Bitka

Vilijam se iskrcao u Karikfergusu 14. juna 1690. i krenuo je prema Dablinu. Džejms nije zaustavio njegovo napredovanje, nego je odlučio da liniju obrane postavi na reci Bojnu, oko 50 kilometara od Dablina. Vilijamova vojska je došla do Bojna 29. juna. Dan pred bitku Vilijam je bio ranjen od jakobitkske artiljerije dok je obilazio prelaze na reci.

Bitka se odvijala 1. jula po starom kalendaru. Vodila se za prelaz preko Bojna kod Oldbridža blizu Drugeda. Vilijam je poslao četvrtinu svoje vojske da pređu kod mesta Rafgranž, blizu Slejna, oko 10 km od Oldbridža. Sin vojvode od Šomberga je predvodio taj deo vojske. Irski dragoni (konjanici) nisu uspeli da obrane porelaz. Džejms se uspaničio kad je uočio da bi mogao biti opkoljen sa strane, pa je poslao pola svoje vojske sa večinom topova u tom smeru. Međutim kod Rafgranža je bila klisura, pa nije ni moglo doći do bitke. Vilijamiti su na to krenuli na veliki okolni marš i pri kraju dana su gotovo odsekli Džejmsovu odstupnicu.

Na glavnom prelazu kod Oldbridža Vilijamova elitna pešadija holandska plava garda se probila preko reke. Koristili su nadmoć u vatrenom oružju i polako su potisnuli jakobite. Međutim jakobitska konjica je izvela kontranapad i zaustavila ih. Vilijam je osigurao prelaz preko reke kod Oldbridža i tu su odolevali napadima konjice. Deo vojske je konjica uspela da potisne u reku. Vojvoda od Šomberga je bio ubijen u toj fazi bitke. Vilijamova vojska nije mogla da napreduje sve dok nisu preabacili i konjicu na taj deo reke i tu se oduprli jakobitskoj konjici. Jakobitska konjica se povukla i pregrupirala. Pružila je žestok otpor. Jakobiti su se posle toga povuki u dobrom poretku.

Izvor: Wikipedia