Bitka kod Čevrntije

Bitka kod Čevrntije bila je sukob između srpske Timočke divizije I poziva i austro-ugarske 29. divizije koji se odigrao 6. septembra 1914. tokom Sremske ofanzive. Austro-ugarske snage nanele su Srbima težak poraz izbacivši iz stroja oko 6500 srpskih oficira i vojnika dok su same imale trostruko manje gubitke (oko 2000 ljudi izbačenih iz stroja).

Po naređenju srpske vrhovne komande od 4. septembra 1914. godine bilo je predviđeno da Timočka divizija I poziva ispita stanje i da po mogućstvu forsira Savu kod Čevrtanije, istočno od Sremske Mitrovice. Naređeno je da akcija otpočne u ponoć 5/6. septembra. Dejstva ove divizije od početka su pratili brojni propusti. Divizija je naređenje od komandanta Druge armije dobila tek 5. septembra kada je bila udaljena od save preko 30 kilometara pa je forsiranju morala da pristupi tek nakon dugog, usiljenog marša. Forsiranje reke počelo je sa znatnim zakašnjenjem: tek u 5 časova i 15 minuta umesto u ponoć. Tek u 7 časova su očišćeni austro-ugarski istureni delovi koji su se nalazili na levoj obali reke.„Komandant II armije uputiće ka Mitrovici Timočku diviziju I poziva sa formacijskim mostovim trenom sa zadatkom da pokuša i po mogućstvu izvrši prelaz preko Save u okolini Mitrovice; da po eventualnom zauzeću Mitrovice ovu jako utvrdi i učini je jakim mostobranom, da odavde vrši što jači pritisak na neprijatelja u cilju olakšavanja i potpomaganja akcije 1. armije kako pri njenom prelasku preko Save tako i pri njenom daljem napredovanju za neprijateljem.“

Naređenje Timočkoj diviziji

Do 13 časova i 20 minuta prebačeno je samo 6 bataljona i jedna poljska baterija od tri topa. Vladimir Kondić, komandant divizije, uveren da neprijatelj u ovom reonu nema većih snaga, naredio je da se obustavi prebacivanje trupa pontonima i da se pristupi postavljanju pontonskog mosta. Zbog grešaka u proračunu nedostajalo je pontonaza 55 metara mosta pa se on morao podizati na spojnim potporama što je znatno usporilo prebacivanje srpskih snaga. One trupe koje su već bile na levoj obali Save dovedene su u težak položaj jer niti su se mogle povući niti im je mogla biti poslata pomoć. Austro-Ugari su u širem reonu imali na raspolaganju 30 bataljona, 5 eskadrona i 12 baterija.

Neracionalna taktička upotreba još više je pogoršala položaj ovih snaga (13. puk bez jedne čete i dva bataljona 15. puka sa jednom poljskom baterijom). Umesto da brane uzak mostobran njima je naređeno da nastupaju divergetnim pravcima ka Jarku, Mitrovici i Šašincima. 13. puk je brzo ostao bez rezerve pošto se njegov fron previše razvukao. Zbog pojačanog otpora austro-ugarskih trupa, naročito kod Jarka i Šašinaca, angažovana su i 2 bataljona 15. puka pa je ova srpska grupacija u potpunosti ostala bez rezerve. General Kondić i dalje nije uviđao svu ozbiljnost situacije. To je pogodovalo austrougarskim trupama koje su planirale da bočnim udarima odseku srpsek snage a da ih potom i unište.

Čim je dobio podatke o srpskom prodoru u Srem, general Kraus, komandant 29. divizije, izdao je naređenje svojim jedinicama da energično napadnu i unište srpske trupe kod Mitrovice. U skaldu sa ovim naređenjem 58. brigada je, oko 18 časova, napala iz pravca Šašinaca obuhvatajući jednim delom srpsko levo krilo. Snage 57. brigade napale su previše razvučen desni bok srpskog mostobrana. Centar i levo krilo srpskog 13. puka I poziva, pod pritiskom nadmoćnijeg neprijatelja, bili su prinuđeni na povlačenje. Naročito rasulo zahvatilo je 2. bataljonkoji je u neredu pojurio ka nedovršenom mostu na Savi. Isto je učinila i prebačena poljska baterija koja je iznad sebe digla oblak prašine. To je izazvalo paniku među trupama 3. bataljona čiji su vojnici pomislili da je u pitanju neprijateljska konjica. Mada je zabuna brzo otklonjena došlo je do velike gužve na obali što je izazvalo nered među trupama. Lakši ranjenici pojurili su ka najbližem pontonu, napunili su ga i izvrnuli se u vodu zajedno sa njim. Panika se brzo širila među srpskim trupama. Prvi pokušaj oficira da uvedu red propao je. Tek oko 19 časova oficiri su uspeli da uvere vojnike da će most ubrzo biti gotov i da ne treba ometati pontonire. Formiran je jedan bataljon pod komandom potpukovnika Milana Miljkovića radi neposredne zaštite mosta.

Snažan austro-ugarski napad izveden oko 23 časa pokolebao je Srbe. Masa vojnika jurila je ka Savi. Most je popustio pa je veliki broj vojnika pao u Savu. Nikakva sredstva koja su starešinama stajala na raspolaganju nisu mogla da povrate red među trupe i da organizuju odbranu. Oni koji nisu preplivali Savu podavili su se ili su pal eu ruke neprijatelju. Iz stroja je izbačeno 6366 vojnika i oficira, izgubljena su 3 topa i 12 mitraljeza. Austro-Ugari su imali oko 2000 izbačenih iz stroja. Austro-Ugarski 92. puk 57. brigade odlikovan je Viteškim krstom vojnog ordena Marije Terezije. Neuspeh Timočke I negativno se odrazio na dejstva Prve armije ali je ona nastavila ofanzivu nakon više neaktivnosti.

Odgovornost

Ubrzo nakon poraza general Kondić je smenjen. On je izveden pred vojni sud i osuđen n godinu dana ali je ova kazna nakon rata poništena. U posleratnoj vojnoj literaturi krivica za poraz kod Čevrntije prebacivana je na više komandovanje. O odgovornosti može biti reči samo ako se kritikuje spremnost da se prati politika Vlade koja je želela da ispoštuje zahteve saveznika i nedovoljna tehnička opremljenost divizije (Vrhovna komanda je u periodu neposrednih priprema izdvojila iz Timočke divizije 21 metalni ponton ali je ona mogla uz racionalno korišćenje da i sa dostupnim tehničkim sredstvima izvrši postavljeni zadatak). Najteže posledice po ovu operaciju srpske vojske imalo je naređenje generala Kondića da oko 13 časova obustavi prebacivanje trupa pontonima. Da je prebacivanje pontonima nastavljeno Timočka I bi uspela da prebaci svoje glavne snage i da pre napada 29. divizije ima povoljan odnos snaga za odbranu (1:1). Tako bi najverovatnije uspela da izvrši zadatak koji joj je u uslovnoj formi izložio vojvoda Putnik.

U književnosti
Ovu bitku opisuje Milutin u Knjizi o Milutinu Danka Popovića.

Literatura
Bogdan Gledović,Borislav Ratković, Mitar Đurišić, Milan Grahovac, Petar Opačić, Prvi svetski rat I, Srbija i Crna Gora, Obod, Cetinje, 1976.
Savo Skoko, Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ, Beograd 1984.

Izvor: Wikipedia