Dokazuje se da je hitno, pritiskujuće, neodložno da opažamo unutrašnjo brbljanje i tačno mesto odakle proizilazi.Brbljanje (ununtrašnjo), Revolucionarna Psihologija, Samael Aun Weor



Neosporivo, pogrešno unutrašnje brbljanje jeste „Causa Causorum” mnogim sadašnjim neharmoničnim i neprijatnim psihičkim stanjima, takođe, i budućim.

Razumljivo, ono pusto nesupstancijalno brbljanje, dvosmislena diskusija i uopšte svako štetno raspravljanje, apsurdno, manifestovano u spoljašnjem svetu, ima poreklo u pogrešnoj unutrašnjoj konverzaciji.

Zna se da u Gnozi postoji ezoterična praksa unutrašnjeg mira; ovo znaju naši studenti iz „Treće Komore”.

Neće biti uzalud da potpuno jasno kažemo da unutrašnje spokojstvo treba da se odnosi specifično na nešto veoma tačno i definisano.

Kada proces mišljenja biva namerno iscrpljen za vreme duboke unutrašnje meditacije, nastupaće unutrašnji mir; ali nije ovo to što želimo da objasnimo u ovom poglavlju.

„Isprazniti pamet” ili „staviti je u belo” da bi realno dostigli unutrašnje ćutanje, ni ovo nije to što želimo da sada objašnjavamo u ovim paragrafima.
Praksovati unutrašnju ćutnju na koju se odnosimo, ne znači ni sprečiti da u pamet išta prodre.

Za istinu, govorimo sada o nekoj veoma posebnoj vrsti unutrašnje ćutnje. Nije reč o nečemu nejasnom i uopštenom...

Želimo praksovati unutrašnje ćutanje u vezi sa nečim što se već nalazi u pameti: osoba, događaj, lični ili tuđi problem, što nam se ispričalo, što je neko uradio, itd., ali da to ne dotaknemo unutrašnjim jezikom, bez intimne besede...

Naučiti da ćutiš, ne samo spoljašnim jezikom, nego u isto vreme tajnim jezikom, unutrašnjim, to je izvanredno, sjajno.

Mnogi ćute u spoljašnjosti, ali sa njihovim unutrašnjim jezikom deru, živog, svoga bližnjega. Unutrašnjo brbljanje, otrovno i zlonamerno, proizvodi unutrašnju konfuziju.

Ako se opaža pogrešno unutrašnjo brbljanje, videće se da je sastavljeno od poluistina, ili od istina koje se međusobno povezuju, manje više, netačno, dodavajući se ili oduzimajući se ponešto.

Na žalost, naš emocionalni život zasniva se isključivo na „samo-simpatiju".

Kao vrhunac takve infamije, simpatišemo samo nas same i isto toliko voljeni Ego, i osećamo antipatiju, pa čak i mržnju prema onima koji ne simpatišu nas.

Suviše volimo sami sebe, narcisisti smo sto posto, ova stvar je neosporiva, nediskutabilna.

Sve dok ćemo nadalje ostati ubuteljeni u „samo-simpatiju", svaki razvitak Bića postaće više nego nemoguć.

Imamo potrebe da naučimo da vidimo i tačku gledišta drugoga. Hitno je da umemo da se postavimo umesto ostalih.

„Sve dakle što hoćete da čine vama ljudi, činite i vi njima..." (Mateja7:12).

Ono što je važno u ovim studijama je način na koji se ljudi unutra ponašaju na nevidljiv način, jedni sa drugima.

Na nesreću i čak iako smo vrlo ljubazni i stvarno iskreni, ponekad se, nesumnjivo, na nevidljivom i unutrašnjem nivou, ponašamo veoma loše jedni sa drugima.

Osobe koje su prividno vrlo dobronamerne, dnevno uvlače bližnje u svoju tajnu kavernu, da bi sa ovima radili šta god zažele (podcenjivanje, ismejavanje, omalovažavanje, itd.).

Samael Aun Weor
 Revolucionarna Psihologija

Izvor