Американац Џон Перкинс, аутор књиге "Признање једног економског плаћеног убице"   

Био сам плаћени економски убица



Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице. Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: "С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. То се мени догодило у Панами и Омар Торијос је био убијен као резултат тога. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком.

Разговор водила: Сандра Максимовић


Међународни економски односи су такви да, добрим делом, одређују судбину међународних односа у целини, нарочито зато што је све израженија болна подела на развијене земље и на земље у развоју, на оне који могу све и на оне који не могу ништа.

Мрачна страна светске економије постаје очигледна сада када политичко позиционирање једне слабе државе у међународном институционалном систему постаје све више зависно од привредне подобности те исте државе, односно од њене безусловне отворености за улазак страног капитала. На тај начин, богати ће постати још богатији, а сиромашни још сиромашнији.

У сенци приче о улагању "у развој неразвијених" крије се друга прича, прилично сурова у својој суштини, искрен приказ стварности који даје човек, некадашњи најуспешнији Ецономиц Хит Ман (ЕХМ), односно економски плаћени убица. Џон Перкинс је сумирао своје богато професионално искуство у џунгли привредне глобализације, период у коме је у име корпоратократије и профита најмоћнијих довео многе земље у развоју на руб економске пропасти а тиме и до почетка краја њиховог политичког живота. На основу свега тога написао је и објавио 2004. године фасцинантну књигу "Признање једног економског плаћеног убице", која и дан-данас узбуђује јавност широм света. Џон Перкинс завршио је студије за руководиоце компанија на Универзитету у Бостону и врло брзо је постао занимљив, као одговарајући потенцијал, извесним политичко-привредним структурама, као што су Национална агенција за безбедност (НСА) и МАИН, мала компанија која је била консултант Светске банке, око инвестиционог програма за земље Трећег света. Преко ноћи постао је нека врста тајног агента еx оффицио, економски плаћени убица који је одлично, показало се, радио свој посао јер је дуго година опстао у сржи софистицираних привредних манипулација на међународном нивоу. Радило се на стварању низа држава економски зависних од САД-а, чиме би та иста Америка себи обезбедила регуларан пут до експлоатације ресурса државе која је економски умрла. Радило се о милијардама долара које су кружиле и које су за једне значиле почетак а за друге крај. Перкинс у својој књизи примећује следеће: "У земљама као што су Еквадор, Нигерија или Индонезија облачимо се као учитељи или власници радњи. У Вашингтону и Паризу изгледамо као владини службеници или банкари. Делујемо скромно и просечно. Посећујемо пројекте и обилазимо осиромашена села. Проповедамо алтруизам и говоримо за локалне новине о добробити коју ће донети наши хуманитарни пројекти. Конференцијске столове и владине одборе прекривамо табелама и високим прорачунима, а на Харвардовој школи за економију држимо предавања о чудесима макроекономије. Ми смо стално присутни и радимо отворено. Или, у најмању руку, тако се представљамо и такви смо прихваћени. Тако функционише овај свет." Тај његов свет укључује и Међународни монетарни фонд и Светску банку, који су и те како одиграли значају улогу у "новом економском поробљавању света" и зато Џон Перкинс верује да само јединствен одговор угрожених земаља у развоју може разбити обруч те нове светске империје без милости. Некадашњи економик хитмен, Џон Перкинс, без страха од реваншизма "шакала који су у служби привредне мафије" и са задовољством пробуђене савести, покушава да нам покаже да ствари нису увек онакве каквима се чине и да вреди се борити за бољи свет, за свет без глобалне преваре, корупције, уцене и бруталности.

Господине Перкинс, Ви сте написали књигу "Признање једног економског плаћеног убице", која је изазвала и још увек изазива бурне реакције широм света, иако је то, заправо, само истинита прича о послу којим сте се некада бавили. Можете ли да нам објасните ко су економске плаћене убице и шта је њихов задатак?

Ми примарно стварамо глобалну империју без силе. Најважнији задатак за економског плаћеног убицу је да открије све оне земље Трећег света које имају ресурсе за које су заинтересоване америчке корпорације (узмимо пример нафте), затим тим земљама Светска банка или њој сличне институције дозвољавају огромне позајмице. Али, новац не иде директно у ту земљу. Он пре иде америчким компанијама које граде моћне фабрике, индустријске комплексе или предузимају друге грандиозне инфраструктурне пројекте у тој земљи. Од тога имају користи локалне богаташке фамилије једнако колико и америчке корпорације, али то не помаже и већини популације, која је сувише сиромашна да користи струју, није обучена довољно да ради у новој индустрији и која фактички остаје да живи ван тог економског система. Земља, наравно, завршава тако што упада у огроман дуг који не може да измири. Тада ми економски плаћене убице идемо назад у ту земљу и кажемо: "С обзиром на то да не можете да платите своје дугове, дајте нам оно од чега живите – продајте вашу нафту, по ниским ценама, нашим нафтним компанијама. Или нас подржите својим гласовима у УН – у или пошаљите своје трупе да подрже наше у Ираку." У неким ситуацијама у којима ми нисмо имали успеха, агенти – шакали, били су послати да сруше ту владу или елиминишу оне лидере које економске убице нису успеле да подмите. То се мени догодило у Панами и Омар Торијос је био убијен као резултат тога. Ако би и шакали подбацили, онда иде америчка војска – као што је случај с Ираком.

Како сте Ви постали један од њих, економски плаћени убица?

-Регрутовала ме је Национална агенција за безбедност (НСА) а завршио сам радећи као руководећи економиста у приватној консултантској фирми, где сам био обучаван као економски плаћени убица. Данас економске убице и шакали обично раде за приватне компаније а не директно за НСА или ЦИА.

На који начин су, по Вашем мишљењу, Међународни монетарни фонд и Светска банка учествовали у изградњи те корпоратократије у земљама у развоју и које су последице тог њиховог деловања тамо?

-Већ сам поменуо на који начин Светска банка и њене сестринске организације функционишу у читавој овој причи али треба додати да, једном када се земље задуже, Међународни монетарни фонд им нуди додатну финансијску помоћ. У извесном смислу, то је смањење дуговања али тек онда када се држава или државе сложе да продају своја добра и друге ресурсе страним компанијама и да приватизују јавни сектор. Последица тога је да те државе потпадају под ту светску империју.

Да ли можете да нам кажете да ли је могуће да се земље у процесу транзиције (на пример – Србија) изборе с негативним последицама економске глобализације?

-Да, могуће је. Никада нисам радио у Србији и не познајем специфичности ваше ситуације конкретно, тако да не могу ни да предложим неки јасан план. У сваком случају, најважнија ствар је да се не прихвати идеја да ви морате некоме да робујете. У кооперацији с другим земљама, колико је могуће широм света, од Африке, преко Латинске Америке, до Европе и Азије, треба одбити улазак у нове дугове или преузимање плаћања старих дугова које су направили неки бивши лидери, корумпирани од стране економских убица. Тек ако сви заједно и сложно устанете и побуните се, можете да се надате успеху.

И на крају, господине Перкинс, који је био Ваш најдубљи мотив да напишете и објавите своју књигу, посебно ако знамо да сте се суочили са пуно проблема и да сте чак били и упозорени да то не чините а да сте Ви, упркос томе, одлучили да свету откријете истину?

-Након 11. септембра, док сам стајао и посматрао како гори Светски трговински центар, знао сам да морам да напишем књигу. Схватио сам колико је важно помоћи људима да схвате да америчка спољна политика није оно за шта се представља да јесте и да, у суштини, има за циљ стварање врло неправедног и непоштеног света који ће резултирати растућом нестабилношћу. Мој унук очекује да наследи један мирољубив свет, свако дете на сваком континенту мора имати иста очекивања. Да би се то догодило, морамо да отклонимо узроке тероризма, глад, сиромаштво и експлоатацију. Схватио сам да је мој први корак био да откријем причу о експлоатацији, причу о економским плаћеним убицама. Никоме нисам рекао да пишем књигу све док је нисам завршио и послао је одређеном броју издавача. У том смислу, то је била моја најбоља гаранција. Сваки шакал зна да једном када књига постане доступна јавности, чак и да ја будем убијен, то може само увећати њену продају и то је већа опасност него то што сам ја жив.

Извор: Геополитика

http://video.google.com/videosearch?hl=en&q=john+perkins+i+was&um=1&ie=UTF-8&sa=X&oi=video_result_group&resnum=4&ct=title#

Страшно, кад ће то наш народ схватити и одабрати слободу уместо модерног ропства и статуса колоније Е.У.

Ok, nista novo nije rekao... A mali detalj: da je stvarno bio placeni ekonomski ubica, ne verujem da bi uspeo da napise knjigu do kraja i objavi je...
 

Исповест економског убице (предговор књиге)         
Пише: Џон Перкинс      

Економске убице су изузетно добро плаћени професионалци који земљама широм планете отимају хиљаде милијарди долара. Они усмјеравају паре из Свјетске Банке (the World Bank), USAID (the U.S. Agency for International Development - USAID) и других страних организација за „помоћ“ у новчанике великих америчких „интернационалних“ корпорација и џепове чланова неколико богатих фамилија које контролишу планетарне природне ресурсе. Њихова оруђа укључују фалсификоване (фабриковане) финансијске извјештаје, намештене изборе, подмићивање, изнуђивање (уцене), секс и убиства. Они играју игру која постоји од кад постоје империје, са том разликом да се садашња игра, у ово вријеме глобализације, додатно усавршила и прешла на још виши застрашујући ниво. Требао сам знати: ја сам ЕУ (економски убица)!

Написао сам то 1982. на почетку књиге са радним насловом „Савест једног економског убице“. Књига је посвећена предсједницима двеју земаља, људима који су били моји клијенти, које сам поштовао и сматрао сродним душама: Хаиме Ролдосу (Jaime Roldós) - Предсједнику Еквадора и Омару Торихосу (Omar Torrijos) Предсједнику Панаме. Обојица су погинули у авионским несрећама. Њихове погибије нису биле случајне. Они су убијени јер су се супротставили братству корпорација, влада и челника банака чији циљ је била глобална империја. Ми, ЕУс нисмо успели да их обрлатимо па су онда на сцену ступиле друге врсте убица, ЦИА-спонзорисани шакали који су читаво време вребали иза наших леђа.

Ја сам убеђиван да прекинем писати ову књигу. Почињао сам је писати још четири пута у току следећих двадесет година. Сваки пут, моја одлука да почнем писати била је мотивисана тренутно актуелним светским догађајима: Америчка инвазија на Панаму из 1989., први заливски рат, Сомалија и успон Осаме бин Ладена. Међутим пријетње и подмићивања су ме сваки пут убедили да прекинем.

2003. Предсједник једне велике издавачке куће је прочитао радну верзију онога што је тада већ постало Исповијест једног економског убице. Описао је као: “фасцинирајућа прича која једноставно мора бити испричана“. Тада је са горким изразом лица, одмахнуо главом и рекао ми да, пошто би главешине у сједишту компаније могле бити против, он не може себи допустити ризик да је објави. „Ми бисмо те могли промовисати на тржишту у групи романописаца као што су Џон ле-Каре (John le Carré) или Грам Грин (Graham Greene).“

Али ово није фикција. Ово је истинита прича о мом животу. Један храбрији издавач, један који није у власништву интернационалних корпорација, је пристао да ми помогне да је испричам. Ова прича мора бити испричана. Живимо у времену ужасних криза и изванредних могућности. Прича овог специфичног економског убице је прича о томе како смо доспјели ту где јесмо и зашто се сада суочавамо са кризама које се чине нерешиве. Прича мора бити испричана јер само кроз учење на нашим ранијим грешака можемо доћи у прилику да их не поновимо односно да препознамо и искористимо прилике које ће се појавити у будућности, јер се 9/11 (Ал Каидин терористички напад на САД) десио као што је и други заливски рат (у Ираку), јер осим три хиљаде људи који су настрадали 11. Септембра 2001. од терористичких руку, још двадесет четири хиљаде је умрло од глади и сличних узрока. Заправо двадесетчетири хиљаде људи умире од глади сваки дан  јер нису у могућности скрпити довољно намирница неопходних за преживљавање. И што је најважније, ова прича мора бити испричана јер данас, по први пут у историји, једна нација има могућност, паре и моћ да промијени ситуацију. То је нација у којој сам рођен и она у којој сам служио као економску убица ЕУ - Сједињене Америчке Државе.

Шта ме је напокон убедило да игноришем пријетње и поткупљивања? Краћи одговор је да је моје једино дијете, Џесика (Jessica), дипломирала на факултету и отиснула се у свет сопственим снагама. Када сам јој недавно рекао да промишљам да ли да објавим ову књигу и када сам са њом подијелио моје страхове, она је рекла, „Не брини, тата. Ако те уклоне, ја ћу наставити гдје си ти стао. Морамо да ово учинимо због твојих унука за које се надам да ћу ти подарити једног дана!“. То је тај краћи одговор.

Дужа верзија је везана за моју посвећеност земљи у којој сам васпитан, за љубав према идеалима формулисаним од стране наших Оснивача, за моју дубоку посвећеност америчким идеалима који обећавају „живот, слободу и потрагу за срећом“ (једна од најпознатијих фраза из америчке Декларације о независности) за све људе гдје год да су и за моју одлуку да после 9/11 више не седим скрштених руку док економске убице преобраћају ту републику у глобалну империју. Ово је костур верзија дужег одговора док ће крв и месо бити допуњени у поглављима која слиједе.

Ово је истинита прича. Ја сам проживио сваки њен тренутак. Места, људи, разговори и осјећања које описујем су све до једног лично преживљени. Ово је моја лична историја, а која се ипак десила у далеко ширем контексту светских догађаја који су обликовали нашу историју, довели нас ту гдје јесмо и створили основу за будућност наше дјеце. Учинио сам све што је у мојој моћи да верно пренесем ова искуства, људе и разговоре. Кад год разматрам историјске догађаје или реконструишем разговоре са другим људима, ја то чиним уз помоћ више различитих алата: публикованих докумената, личних белешки и записа, сећања што личних што људи који су учествовали у разговорима, пет рукописа које сам раније започињао и историјских записа других аутора, пре свега оних недавно објављених који откривају информације које су раније биле тајне (непознате/необјављиване) или једноставно недоступне. Референце су доступне у фуснотама, да омогуће заинтересованим читаоцима да се дубље упознају са темом (пр. преводиоца: на жалост ове фусноте нису штампане у џепној верзији књиге која је у нашем поседу па зато нису ни овде наведене). У неким случајевима сам комбиновао више разговора које сам имао са одређеном особом у један разговор да га приповиједање учиним течнијим.

Мој издавач ме је питао да ли смо заиста себе називали економским убицама. Ја сам га уверио да јесмо мада обична само кроз иницијале. Заправо, оног дана 1971. када сам почео радити под Клодининим (Claudine) патронатом, она ме је упознала са следећим: „Мој задатак је та те обликујем у економског убицу. Нико не сме знати о твом послу, чак ни твоја жена.“ Онда се уозбиљила. „Једном када уђеш у коло нема изласка док си жив.“

Клодинина улога је фасцинирајући примјер манипулације која је основа система у који сам ступио. Лијепа и интелигентна, била је веома ефикасна, оне је одлично разумела моје слабости и максимално их је искориштавала да оствари то што је наумила. Њен посао и начин на који га је ефектно вршила служи као примјер лукавости људи који сачињавају овај систем.

Клодин није покушавала да улепша опис тога шта ћу бити позван да чиним. Мој задатак је, рекла би, „да охрабрим светске вође да постану дио огромне мреже која промовише америчке комерцијалне интересе. На крају, те вође бивају до гуше уплетени у кучине зајмова које осигуравају њихову лојалност. Можемо их искористити кад год нам се ћефне да задовољимо  наше политичке, економске или војне потребе. За узврат они учвршћују своје политичке позиције кроз заваравање народа индустријским зонама, енергетским постројењима и аеродромима. Истовремено власници америчких инвестиционих и грађевинских компанија постају невероватно богати.“

Данас се могу видети резултати тога кад овај систем искаче из шина и подивља. Руководиоци наших најцењенијих компанија упошљавају људе да за скоро робовске наднице ринтају од јутра до сутра под нељудским условима у азијским фабрикама. Нафтне компаније безобзирно испумпавају токсине (отрове) у реке које протичу резерватима са тропским шумама, свесно убијајући људе, животиње и растиње, чинећи геноцид над старим културама. Фармацеутска индустрија пориче спасоносне лијекове милионима африканаца зараженим сидом. Дванаест милиона наших америчких породица нису сигурне да ће имати за следећи оброк. Енергетска индустрија ствара чудовишта као што је један Енрон. Финансијски сектор ствара чудовишта као што је један Андерсен. Однос прихода једне петине најбогатијих држава наспрам прихода једне петине најсиромашнијих је скочио са 30:1 у 1960. на 74:1 у 1995-тој. САД троши преко 87 милијарди долара водећи рат у Ираку док Уједињене нације процењују да би за мање од половине те суме могли омогућити чисту воду, одговарајућу исхрану, санитарне услуге и основно школство свим људима на свијету.

А ми се још чудимо зашто нас терористи нападају? Неко би пребацио терет свих наших тренутних проблема на организовану завјеру. Камо среће да је тако једноставно. Завјера може бити искорењена и њени учесници изведени пред лице правде. Овај систем је међутим подстакнут нечим далеко опаснијим него што је завјера. Он није вођен малим кругом људи већ кроз такав концепт који је постао прихваћен као следеће Јеванђеље: идеја да сав економски раст доприноси људском роду и да што је већи раст то је већа корист. Ово уверење такође има следећу последицу: они људи који су усавршили потпиривање ватре економског просперитета би требало бити узвишени и награђени, док су они који су рођени на маргинама предвиђени за експлоатацију.

Идеја је наравно погрешна. Знамо да у многим земљама од економског раста корист има само мали дио становништва и у ствари тај раст може довести до проширивања очајног стања за већину. Овај ефекат је појачан посљедичним уверењем да предводници индустрије која одржава овај систем требају имати посебан статус, уверење које је корен многих наших актуелних проблема и зато је можда разлог изобиља теорија завјере. Када се мушкарац и жена награђују за похлепу, похлепа постаје мотив кварења људи. Када прогласимо похлепно искориштавање земљиних ресурса за врлину која се приближава светости, када учимо нашу дјецу да имитирају људе који немају избалансиран живот и када одређујемо да огромне групе становништва буду подређене елитистичкој мањини, онда изазивамо врага. После жањемо то зло што смо посејали.

У њиховом стремљењу да увећају своју глобалну империју корпорације, банке и владе (групно звани корпоратократија) користе своју финансијску и политичку снагу да осигурају да наше школе, предузећа и медији подржавају како погрешни концепт тако и његове посљедице. Они су нас довели до тачке када је наша глобална култура чудовишна машина која захтијева експоненцијално растуће количине горива и одржавања, толико велике да ће на крају прождрети све у видокругу и биће остављена без другог избора осим да уништи саму себе.

Корпоратократија није завера, али њени чланови дијеле исте вредности и циљеве. Једна од корпоратократијских најважнијих функција је да овековјечи и непрестано прошири и учврсти систем. Животи оних који су дио система као и њихови знаци распознавања који су њихова награда: јахте и приватни млазни авиони су представљени као узор који нас инспирише да трошимо, трошимо и још више трошимо. Свака прилика се користи да нас убеде како је куповина ствари наша грађанска дужност, да је пљачкање земље добро за економију и да зато служи нашим вишим интересима. Људи као ја су плаћени безобразно много да би спроводили распродаје. Ако затајимо далеко злоћуднија врста убица – шакали, излази на сцену. А ако шакали затаје онда посао прелази у руке милитариста који изазивају сукобе.

Ова књига је исповест једног човека који је, онда када сам био економски убица, био дио релативно мале групе. Људи који имају сличне улоге су данас далеко бројнији. Они имају мање безалезнија звања/титуле и они походе здања Монсанта, Џенерал Електрика, Најка, Џенерал Моторса, Вол-Марта и скоро свих осталих најзначајнијих светских корпорација. У суштини Исповијест једног економског убице је њихова исповијест колико је и моја.

Ово је такође твоја истинита прича, прича како о твом свијету тако и о мом, о првој истински глобалној империји. Историја нас учи да ако не промијенимо ову представу гарантовано ће завршити као трагедија. Империје не трају вечно. Све и једна је доживјела ужасан крај. Оне уништавају многе културе стремећи већој доминацији и на крају се и саме уруше. Ни једна земља нити група земаља не могу дугорочно напредовати кроз искориштавање других.

Ова књига је написана да би могли да постанемо пажљивији и промијенимо нашу судбину. Сигуран сам да када довољно нас постане свесно тога да смо искориштавани од стране економских чудовишта која стварају незаситу глад за светским ресурсима стварајући систем који гаји робовласништво, онда ћемо престати да га толеришемо. Преиспитаћемо нашу улогу у свету у коме мањина плива у благостању док се већина дави у сиромаштву, загађењу и насиљу. Ми ћемо се посветити управљању курса према људскости, демократији и социјалној правди за све.

Признање да проблем постоји је први корак према проналажењу решења. Исповиједање гријеха је почетак спаса. Нека ова књига онда буде почетак нашег спасења. Нека нас инспирише да достигнемо више нивое посвећења и поведе нас према испуњењу сна о уравнотеженим и праведним друштвима.

Предговор књиге

Исповест једног еконoмског убице, од Џона Перкинса
(Confessions of an Economic Hit Man, by John Perkins)

ИЗВОР:
---------------------------
целу књигу можете прочитати овде!
Confessions of an Economic Hit Man
John Perkins

A šta narod ima od toga što će biti upoznat sa svim bljuvotinama vladajućih struktura? Misiš da će biti sretniji?

možda ne sretniji,ali svesniji sigurno

[size=104t]Centri bogatstva i moći[/size]

 

Osnova današnjeg međunarodnog poretka nastala je posle Drugog svetskog rata kao rezultat pregovora i usklađivanja interesa Sjedinjenih Država i njihovih evropskih saveznika. On je u početku uređen stvaranjem međunarodnih finansijskih organizacija Međunarodni monetarni fond, Svetska banka, a kasnije i sklapanjem međunarodnog multilateralnog sporazuma o trgovini i carinama (GATT).

Piše: General dr Todor Petković

Proces globalizacije svetske privrede u funkciji je kreiranja ekonomske politike savremene države, a naročito onih manjih i onih koje su u razvoju ili u tranziciji, jer su prisiljene da se prilagode privredama razvijenih i njihovom sve ubrzanijem tempu i obimu razvoja. Globalizuje se trgovina, investicije i finansijski tokovi, kao deo procesa globalizacije svetske privrede. Ovaj proces doveo je do ogromnih promena poslednjih desetak godina, naročito u sferi finansija na međunarodnim tržištima i u međunarodnim transakcijama.
Novi oblici finansijskih instrumenata, novi izvori finansijske aktive uz savremenu informacionu tehnologiju (telekomunikacioni sistemi) sručili su barijere nacionalnih tržišta. U savremenim uslovima finansije su centralni mehanizam koji zdru?uje sve diverzifikovane tr?i?ne procese u jedinstvenu mre?u, u kojoj se ustanovljavaju relativne cene svih dobara, usluga i kapitala. Ova mre?a se integri?e ne na osnovama nacionalnih finansijskih sistema, već posredstvom međunarodnih finansijskih tr?i?ta.

Međunarodne ekonomske i finansijske organizacije su osnova svetskog ekonomskog poretka, koji osim statuta i drugih akata imaju i sopstveno osoblje i sredstva, kao ?to su Međunarodni monetarni fond (MMF), Svetska banka (SB) i Svetska trgovinska organizacija (STO). Trasnacionalne korporacije (TNK) su poseban subjekat međunarodnog ekonomskog poretka koji obavlja sve veći deo svetske proizvodnje, trgovine i direktnih investicija. Institucionalizacija interesa TNK odvija se kroz STO. Pravila koja se odnose na usluge (posebno finansijske i u oblasti informatike) i na investicioni re?im povezan s trgovinom, ?tite TNK od mera razvojne politike zemalja domaćina.

S druge strane, za?titom prava intelektualne svojine omogućeno im je da sačuvaju monopol i ostvare monopolsku rentu na rezultate tehnolo?kog napretka. Pored toga TNK raspola?e velikim delom svetskih resursa i tr?i?ta. Zahvaljujući tome, ostvaruje prodaju u svetu koja je 48 odsto veća od klasičnog svetskog izvoza i anga?uje najveći deo svetskog tr?i?ta kapitala za finansiranje svojih direktnih investicija u drugim dr?avama. Drugo pitanje je koliko koristi od toga imaju nacionalne privrede i stanovni?tvo zemalja gde TNK ostvaruju svoje profite. Godi?nji priliv direktnih stranih investicija u svetu iznosi svega 7,4 odsto svetske akumulacije, od čega se 60 odsto zadr?ava u krugu SAD - Evropa - Japan, a samo 40 odsto za sve druge zemlje sveta. Inače, ukupna vrednost proizvodnje robe i usluge TNK čini svega 6,9 odsto svetskog dru?tvenog proizvoda.

Međunarodni monetarni fond se pretvorio u "centar bogastva i moći". Istovremeno je do?lo i do potpune američke instrumentalizacije MMF, jer na formulisanje i realizaciju politike MMF najveći uticaj imaju oni koji ula?u najveće kvote, a to su Sjedinjene Dr?ave. Međunarodni monetarni fond je osnovan da pomogne dr?avama članicama za odr?avanje likvidnosti u međunarodnim plaćanjima, za otklanjanje platno-bilansnih deficita i za očuvanje stabilnosti deviznog kursa. Pod uticajem SAD, odnosno krupnog finansijskog kapitala, od navedene politike malo je ?ta ostalo, po?to se ni jedna odluka ne mo?e doneti bez Va?ingtona.

Međunarodne finansijske institucije, pre svih MMF, Svetska banka i druge postale su glavni nosilac i stub globalizacije. Od samog početka tranzicionih procesa u postsocijalističkim dr?avama, koje su ?elele da reformi?u svoje privrede, MMF i SB nastojale su da ostvare odlučujući uticaj. Osim izuzetaka (Slovenija se od samog početka odrekla tih usluga, Poljska posle 1994, a Rusije posle 1998. godine), retko koja dr?ava se mogla odupreti ogromnom uticaju međunarodnih finansijskih institucija. Upravljanje tranzicijom dr?ava članica ka tr?i?noj ekonomiji, MMF je direktno nametao svoj program gotovo jedinstven za sve dr?ave. Preuranjena liberalizacija finansijskog tr?i?ta i otvaranje ekonomije sna?no podr?ane od MMF, jedan je od osnovnih uzroka ?to je u najvećem broju zemalja dovelo do opadanja privredne aktivnosti, porasta nezaposlenosti i niza drugih te?koća. Zbog toga su i svi drugi reformski zahtevi imali ne?eljene posledice, ?to je dovelo do pravog ekonomsko-socijalnog sloma.

Posebnu pa?nju MMF, kao i zemlje u tranziciji, posvećuje nivou spoljnog duga svake konkretne dr?ave u odnosu na mogućnosti da se uredno i bez velikih napora to zadu?enje servisira (u vrlo zadu?ene dr?ave svrstavaju se one kod kojih je sada?nja vrednost duga veća od 220 odsto izvoza robe i usluga, odnosno veća od od 80 odsto bruto nacionalnog dohotka). Razuman nivo spoljnjeg zadu?enja, koji poma?e da se finansiraju produktivne investicije, doprinosi ubrzanju privrednog rasta, ali prekomerno zadu?enje doprinosi smanjenju ovog rasta (uticaj zadu?enja na privredni rast postaje negativan kada zadu?enje pređe 160-170 odsto vrednosti izvoza i 35-40 odsto vrednosti dru?tvenog proizvoda).

Kao tendencija zapa?a se da kod novih kredita međunarodnih finansijskih organizacija gotovo da nema odobrenih kredita za industrijski sektor (sa izuzetkom kredita za mala i srednja preduzeća), već da su to uglavnom krediti za infrastrukturu, reformu finansija i institucija, te bud?etsku i platno-bilansnu podr?ku. U tom smislu, preporuka je međunarodnih finansijskih institucija, da treba efikasno upravljati portfoliom spoljnog zadu?enja da pojedine dr?ave u tranziciji ne bi ponovile gre?ke iz pro?losti. Ovo uključuje i vođenje računa o tome da prekomerno preuzimanje (direktnih i indirektnih) obaveza dr?ave na osnovu garancija za uzete kredite, ne predstavlja potencijalno veliki rizik za op?tu finansijsku stabilnost.

S druge strane, dr?ave u tranziciji, pri oslanjanju na spoljno zadu?ivanje za finansiranje privrednog razvoja i strukturne forme, moraju imati u vidu da sredstva koja se odobravaju za ove namere iz stranih izvora, značajno osciliraju. Na primer, tako je ukupno neto inostrano javno finansiranje privrede u razvoju u 1995. godini bilo 71,6 milijardi dolara, 1996. - 31,6 milijardi, 1997. - 39,7 milijardi, 1998. - 62,3 milijarde, 1999. - 42,9 milijardi, 2000. - 23,4 milijarde, 2001. - 57,5 milijardi i 2002. godine 49,1 milijarda dolara. Uz to su odobreni krediti iz multilateralnih izvora (Svetska banka, MMF i drugi) opali sa 35,7 milijardi dolara u 2001. godini, na 21,3 milijarde dolara u 2002. godini.

Navedene činjenice ukazuju da je MMF sprovodio interese finansijskog krupnog kapitala, umesto da poma?e dr?avama u krizi i da unapređuje globalnu ekonomsku stabilnost. Finansijski interesi razvijenih su dominirali zbog čega je MMF već du?e vreme predmet kritike, dok stručnjaci u MMF veruju da je program koji sprovode u op?tem interesu.

Tr?i?ni fundametalisti, provodeći program Va?ingtonski konsenzus, dominiraju u MMF. U svim privredama u kojima je MMF nametnuo svoje "savete" do?lo je o kraha privreda (Meksiko 1994, Rusija 1998, Brazil 1999, Argentina 2001). Tako su stručnjaci MMF-a isticali da je "Argentina najbolji đak MMF-a", a poznato je kako su zavr?ile reforme, po preporukama MMF-a u ovoj dr?avi. Uzroke argentinskog privrednog sloma eksperti vide u slepoj poslu?nosti ove dr?ave u vođenju ekonomske politike (pre svega fiskalnoj i monetarnoj) uslovljenoj od strane politike Međunarodnog monetarnog fonda.

Politika MMF i drugih međunarodnih finansijskih institucija u osnovi je u interesu razvijenih dr?ava, pre svega, u interesu kreditora, a ne podsticanja rasta i stabilizacije privreda dr?ava u razvoju. Da je to tako, ukazuje činjenica da MMF obezbeđuje sredstva vladama prvenstveno za otplatu zajmova zapadnim kreditorima, na čemu posebno insistiraju, uz pretnju sredstvima prinude do ucene. Skoro svaku zemlju-tra?ioca kredita tera da "pritegnite kai?eve" ?to je redovno dovodilo do smanjenja tra?nje i razvoja, uz nagli rast nezaposlenosti. Uz to, nijedna dr?ava nije uspela da uravnote?i bud?et ili da se oslobodi rastućeg deficita platnog bilansa (?to je i platforma politike MMF), pridr?avajući sa "saveta" MMF.

Ekonomski razvoj svetske privrede u poslednjim dekadama razvoja izuzetno je neravnomerna. Produbljivanje već izrazitog jaza u razvoju razvijenih i zemalja u razvoju rezultat je relativno br?eg razvoja razvijenih kapitalističkih privreda prema velikom broju nerazvijenih i zemalja u razvoju. Razvijene dr?ave su kroz sopstveni ubrzani razvoj povećale svoju superiornost zahvaljujući internacionalizaciji proizvodnje, dominaciji transnacionalnih kompanija i dubokim strukturama promena svojih privreda. Takvi procesi praćeni su narastanjem problema u odnosima razvijenih i nerazvijenih privreda, pri čemu treba istaći:

Prezadu?enost većine dr?ava i stezanje "omče dugova", koja gu?i i gotovo onemogućava ekonomski rast ovih privreda. Izlazak iz ciklične krize većine razvijenih privreda, uz istovremeni ulazak u dugoročno razvojnu i strukturnu krizu dr?ava u razvoju. Usporavanje inflacije u razvijenim kapitalističkim privredama, uz br?i rast cena i inflacije u zemljama u razvoju. Pogor?avanje odnosa u svetskoj trgovini na ?tetu nerazvijenih i zemalja u razvoju, uz sve otvoreniji protekcionizam. Ograničavanje delovanja svetske trgovine na ekonomski razvoj nerazvijenih privreda. Svetski finansijski i trgovinski odnosi, kroz igre i operacije deviznim kursevima, glavni teret prebacuju na nerazvijene privrede. sve br?i rast nezaposlenih radnih resursa i instalisanih kapaciteta u razvijenim privredama, posebno dr?ava u razvoju.

Dosada?nja iskustva nerazvijenih i dr?ava u razvoju ukazuje da je priliv stranih direktnih investicija osnova rasta proizvodnje i izvoza, a to nije moguće ostvariti bez prethodne "efikasne" saradnje s međunarodnim finansijskim institucijama. S obzirom na ograničeni pristup privatnim izvorima finansiranja, većina tih zemalja zavisila je upravo od kredita ovih institucija, pre svega MMF-a i Svetske banke. Većina nerazvijenih i zemalja u razvoju morala je prethodno da ispuni neophodne preduslove za dobijanje kredita od MMF-a. Veći deo tih zajmova obezbeđen je kroz davanje "olak?ica za sistematsku transformaciju", kao i sporazume o "stend baj" (mirovanje do daljnjeg) aran?manima za koje su ne?to o?triji uslovi.

Tako je ?irenje finansijske krize u svetskim razmerama, kao rastuća nestabilnost na svetskim finansijskim tr?i?tima, primarni uzrok krize u mladim tr?i?nim privredama.

 

Strate?ke promene

 

Proizvodnja bez tr?i?ta nema svrhe. Svet će 2020. godine imati oko 8,1 milijardi stanovnika, od toga će Evropa i Severna Amerika činiti svega 11 odsto, a Azije i Afrike čak 76 odsto potro?ača na planeti. Prema projekcijama OECD, do tog vremena će se bitno promeniti i odnosi ekonomskih snaga u svetu. TAko će dr?ave OECD stvarati 48,7 odsto dru?tvenog proizvoda sveta (61,1 odsto 1995. godine), dok će zemlje izvan tog kruga stvarati veći deo svetskog proizvoda. Kina će imati 19,6 odsto, Sjedinjene Dr?ave 16,3 odsto i Evropska unija 15,7 odsto dru?tvenog proizvoda sveta. Brazil, Rusija, Indija i Kina, poznatije kao dr?ave BRIK-a, zbirno će povećati svoj udeo u svetskom dru?tvenom proizvodu za 31,3 odsto (vi?e nego SAD i EU zajedno), ?to u perspektivi mo?e ugroziti globalnu imperiju SAD.

 

Stepen

 

Da bi se re?ili problemi efikasnog jeftinijeg finansiranja dr?ava u razvoju i zaustavljanja du?ničke krize, neophodno je uspostaviti sistem selektivnog kreditiranja. U realizaciji toga postoje dva kriterijuma i to prema stepenu razvijenosti i nameni. Prema stepenu razvoja, dr?ave su grupisane na: razvijene s bruto dru?tvenim dohotkom 3.500 američkih dolara, na vi?em srednjem nivou s preko 2.500 dolara, na srednjem nivou s dohotkom od 635 do 2.500 dolara i najnerazvijenije među dr?avama u razvoju s dohotkom do 635 dolara.

 

---

 

General-major u penziji dr Todor Petković zavr?io je Vojnu akademiju - smer PVO, Komandno-?tabnu akademiju RV i PVO i ?kolu nacionalne odbrane. Diplomirao je i na Fakultetu za sociologiju, političke nauke i novinarstvo - smer međunarodnih odnosa u Ljubljani, i zavr?io postdiplomske studije na ovom fakultetu. Doktorirao je s tezom Ekonomsko ratovanje i poslovna ?pijuna?a u globalnoj strukturi međunarodnih odnosa. Radni vek zavr?io je u Upravi za bezbednost Vojske Jugoslavije, kao zamenik načelnika generala Ace Tomića. General Petković je autor knjiga "Globalna ekonomija i poslovna diplomatija" i koautor vi?e ud?benika iz oblasti međunarodne ekonomije, kao i mno?tva stručnih tekstova objavljenih u naučnim časopisima.

Mali detalj - ovo je objavljeno odavno , ko je hteo mogao je davno da ovo  procita . Al nije objavljivano na B92 .. i RTS ... 

Imformisani  ljudi su sve  ovo znali i pre nego sto je lik napisao svoje memoare ... znali su i onda kada su se neki od dogadjaja koji su opisani u ovoj knjizi odvijali .....   prikazi knjige bili su poodavno i u nekim nasim medijima  -  recimo dok je  ,, NIN ,,  bio srpski list , a vladu je vodio demokrata Kostinuca  . Enivej , nista novo nije otkrio ovaj Perkins  . 

Zasto mu nisu spalili knjigu kao pre par dana onom potpukovniku americke obavestajne sluzbe ?  Jbg.  zatajila budnost cenzora - nije sad ista situacija kao kad je objavljivana ova druga  knjiga memoara . Sad se ovakvi ekscesi seku u korenu , a iz americkog budzeta se izvdvajaju sredstva za paljenje slicnih knjiga koje nisu po volji americkoj vladi .  ...  A i laksi je zlocin  biti ekonomski ubica nego masovni . 

Dal su ovu knjigu citali ,,Otporasi ,, to nije ni vazno , kad ih smestimo gde treba bice to za njih deo obavezne literature . 

Oni to i ne taje, jer što bi , niko im ništa ne može.

Dobijao sam preporuke za njegovu knjigu, al me mrzelo da čitam pošto sam skapirao princip

Ukratko: