Biljke neobičnog imena

Tamariljo je voćka koja je u Evropu doneta s Novog Zelanda, gde se masovno gaji. Zbog svojih klimatskih zahteva dobro se oseća samo u krajevima gde uspevaju agrumi i gde nema mrazeva ili su vrlo slabi. Može se gajiti u zatvorenom prostoru pod uslovom da sanduci budu odgovarajuće veličine.

To je žbun iz porodice Solanceae, a može da dostigne i tri metra. Plodovi koje nose godišnje grane jajastog su oblika, žuti, crveni ili purpurni, karakterističnog kiselkasto-slatkastog ukusa. Izgledom pomalo liče na paradajz.

U industrijskim zasadima na Novom Zelandu primenjuju se četiri metra međurednog razmaka i jedan metar između biljaka u redu. Krupno lišće ove biljke osetljivo je na vetar i neophodni su vetrobrani. Zahteva navodnjavanje, rezidbu i prskanje. Plodovi se beru od oktobra do februara ili marta, a mogu da se čuvaju od 12 do 14 nedelja na temperaturi od tri do četiri stepena. Pogodni su za upotrebu sveži, za preradu u marmeladu, džem i sok.

Ljubitelji cinija gaje jednu vrstu koja se razlikuje od ostalih. To je cinija angustofolija, uzanih listova, koja se od ostalih veoma osetljivih cinija izdvaja robustnošću i otpornošću. Pored uzanih listova, ova cinija ima tri-četiri velika cveta koji, u zavisnosti od sorte, narastu od 20 do 40 cm. Masovno cvetaju i pogodne su za leje, sandučiće i saksije.

Cinije se ne iznose iz soba pre aprila, već se čuvaju u toplim prostorijama. Osetljive su na mraz i vole svetlost. Do klijanja se drže u saksiji na tamnom mestu i temperaturi od 16 do 18 stepeni. Posle klijanja zahtevaju puno svetlosti. Tada se razvijaju i na nešto nižoj temperaturi. Rasađuju se sredinom ili krajem maja.

Izvor: Krstarica