Светосавска омладинска заједница
српске православне цркве
епархије зворничко-тузланске



предмет: саопштење за јавност и захтјев за јавну          расправу о заштити приватности

бих под оком ''великог брата''


   од 1. Децембра у бих је стављена у функцију високо софистицирана опрема за прислушкивање коју је недавно донирала европска комисија. Иако закон ту и тамо прописује случајеве у којима је дозвољена употреба те опреме, не смијемо искључити могућност њене злоупотребе, управо из разлога јер није било ниједне јавне расправе за грађане о томе.
   практично, сви грађани бих су од 1. Децембра под будним оком свевидећег „великог брата", оличеног у обавештајно-безбједносној агенцији (оса) и државној агенцији за истраге и заштиту (сипа), које располажу опремом за прислушкивање, видео и аудио надзор. Знајући наш менталитет и друштвену организацију, сасвим смо сигурни да ће се убудуће прислушкивати и опозициони прваци, новинари, дипломате и сви други „безбједносно интересантни" људи.
   у рукама поменутих агенција налази се моћна опрема, која омогућава лоцирање уређаја и праћење комуникација, било да је у питању фиксни или мобилни телефон, телефакс, електронска пошта или смс поруке!
   новим буџетом за 2008. Годину и брчко дистрикт предвиђа  одређену суму за другу фазу постављања камера на јавна мјеста и надзор грађана, што у потпуности угрожава право на приватност. Као и у бих, тако ни у брчком није одржана јавна расправа, што сматрамо неозбиљним, јер овим поступцима пријети опасност да сви грађани буду подвргнути мјерама којим лако могу изгубити своју приватност, без обзира колико се на овај начин контролише криминал. У даљем тексту говорит ћемо ближе о посљедицама који су забиљежени у свијету и свим пријетњама за слободу приватности.
   предсједник заједничке комисије парламента бих за надзор над радом обавештајно-безбједоносне агенције мирко околић, међутим, тврди да нема разлога за забринутост грађана: - најприје морам да кажем да опрема још није инсталирана, иако су се из хт мостар појавиле другачије информације. Када опрема буде инсталирана, биће под строгом контролом и могућност злоупотреба биће сведена на минимум (а, нису знали да је хт мостар већ поставио уређаје, толико о контроли). О тој опреми не треба превише да се говори, јер на тај начин само помажемо криминалцима против којих је и усмјерена - тврди околић. Ова изјава је у попуности апсурдна и смијешна, али тврдња да опрема још није инсталирана доводи нас у добар положај да сви заједно апелујемо на системе власти, како би се одржале јавне расправе о овој теми у свим градовима бих.
   приче да грађани не треба да се плаше да ће бити „под надзором" су приче за малу дјецу. Све је под великим оком ''великог брата'' обавештајних служби. Технологија је до те мјере напредовала, да се слободно може рећи да нема мјеста на планети које није под присмотром неке обавештајне службе! Данашња опрема је до те мјере софистицирана да омогућава прислушкивање без „качења" на телеком оператере. Један од модела, „гсм пасив 900/1800", у ствари је, лаптоп који омогућава истовремено прислушкивање неколико стотина мобилних телефона у кругу од 11 километара. Тај уређај биљежи број с којег је прислушкивани телефон позван, вријеме и датум, и снима комплетан разговор! Он биљежи број сим картице прислушкиваног телефона и оног са којег је „објекат" позван, као и фабрички број прислушкиваног телефона! Могуће је репродуковати све разговоре са прислушкиваног телефона уназад годину дана.
   „наш циљ је тотална информациона будност… нама је потребно више него да будемо сигурни да различите базе података међусобно комуницирају, нама је потребан начин да исцједимо информацију која нам је значајна из свих оних уједињених база, али да осигурамо да приватна информација сваког грађанина буде заштићена“… “обавјештајно прикупљање мора обухватити хиљаде људи чије кретање и идентитет обично не знамо. То је аналогно тражењу подморнице у океану шумова – ми морамо наћи терористе у свијету различитих шумова, да разумијемо шта планирају, развијају, и да припремимо унапрјед све опције за спрјечавање њиховог напада“. Ове рјечи изговорио је џон поиндекстер (john poindexter), идејни творац канцеларије значајних информација (information awareness office – иао), основаној 2002. У склопу агенције за унапређивање истраживачких пројеката у области одбране владе сад ( defence advanced research projects agency), са популарном скраћеницом дарпа.
   идеја је била да канцеларија џона поиндекстера изради пројекат на бази широког прикупљања информација из свих видова комуникације: интернета, телефона, и-мејлова, факс линија… а за све то требало је имати посебне програме који би информације сакупљали, класификовали, архивирали и посебним софтверским алатима брзо укрштали, обрађивали и просљеђивали свуда гдје је то потребно. Простор за обраду је читав свијет, јер терористи су свуда. Докле се у међувремену са примјеном поменутих „идеја“ стигло можемо само да наслутимо. Оно што можемо недвосмислено да закључимо је да се отишло веома далеко. Наиме, сваки човјек је у међувремену постао потенцијални терориста. Свака држава је постала потенцијални расадник тероризма и „осовина зла“. И то можемо рећи, не само на основу претпоставки и елементарне логике, већ и на основу чињеничног стања и личног искуства. Довољно је овом приликом сјетити се „милосрдних“ бомби од 1995. И 1999. Године. Ту спада и бих, јер одавно неки босанскохерцеговачки кругови дају оправдање да се наша земља нађе на црној листи и да се самим тим постављају разни уређаји за праћење и прислушкивање, а притом да се опасно угрози због тога и приватност слободног човјека, домаћина, који гледа своја посла.                      циљ овог осврта је да се укаже на нешто друго, још опасније. Ријеч је о доказима „информационо – технолошке“ врсте гдје можемо извести јасан закључак, а на основу развоја технологије надзора која се по налозима поменутих центара моћи примењује и у бих.                                  о чему се овде заправо ради? Наиме, ми живимо у времену које је премрежено информацијама које су, како примјетише неки теоретичари, постале ресурс број један. А да би се те информације адекватно прењеле, неопходно је да њихов пријенос и коришћење буде подржано савременим информационим и комуникационим технологијама. Такође, ни модерно пословање се не може ни замислити без сређеног система информација и комуникација који је имплементиран у сам пословни процес. Овај фундаментални значај на којим почива савремено пословање, а које се базира на информационим и комуникацијоним технологијама, није ексклузивитет само овог дјела људске активности, већ важи за све области људског рада почев од образовања, здравствене заштите, преко социјалне и фискалне функције, па до функционисања самог државног апарата и органа управе. Када се овоме додају два галопирајућа и свеобухвтна феномена овог времена и овог поднебља (глобализација и транзиција) који се наслањају на развој информационих и комуникационих технологија и која су штавише њима у многим аспектима условљена, онда се добија јаснији увид у значај ове области за функционисање модерне привреде и друштва.                први феномен који је итекако условљен информационим и комуникационим технологијама и њиховим развојем је, дакле, глобализација, која дјелује мање више на цијели свијет. Он се манифестује кроз насилну и(ли) суптилну промјену економске, геополитичке, културолошке, духовне матрице традиционалних привреда и друштава и наметање сопствених образаца развоја, те англо-саксонске цивилизације. Други феномен је – транзиција, која је везана за промјену привредно-системских рјешења са социјалистичких-административно-планских, на капиталистичке-тржишне.       управо из схватања тог њиховог далекосежног утицаја неопходно је да се разграниче позитивна и негативна достигнућа савремене технологије на друштво и на појединца. Посљедично, врло је важно да постоји јасна национална стратегија у њеном спровођењу и примјени која би се ослањала на позитивно искуство и праксу најразвијенијих, а која би била прилагођена специфичним условима који карактеришу нашу привреду у датом тренутку историјског развоја. То подразумјева прије свега двије ствари:
1) покретање шире и стручне расправе о томе какве импликације на слободу личности, приватност и на друштво у цјелини могу проистећи из прихватања одређених техничко-технолошких пројеката,
2) доношење строгог закона о заштити личних података, уз како рекосмо, претходну јавну расправу.
   такав приступ јасно подразумјева и одбацивања нус-продуката који нужно из тих искустава произилазе, а не само копирање готових рјешења у један потпуно другачији економски, технолошки, културолошки и духовни контекст.          дакле, злоупотребе о којима овдје говоримо се, прије свега односе на опасност од кршења основних људских права из домена заштите приватности и основних људских слобода од стране нових глобалистичких елита. Наиме, могућност стварања неког вида „дигиталног тоталитаризма“ и свеобухватног система технотроне контроле над животом појединца није само научна фантастика (о таквом тоталитарном пројекту је, између осталих, писао џорџ орвел у свом култном тада с/ф дјелу, 1984. ), већ нажалост, може врло брзо постати стварност. Нпр. Данас већ у „обичним“ супермаркетима на западу (та технологија се преноси код нас великом брзином) имамо „широку палету“ уређаја којима се мјери расположење потрошача у односу на одређени производ, који мјере потрошачку лојалност, степен потрошачког задовољства, а којима се директно угрожава приватност. Набројаћемо само неке од уређаја који се том приликом користе: телевизијске камере, на примјер, у сврху праћења понашања купаца у односу на нове моделе производа у продајним објектима, затим психогалванометри, који биљеже промјене у знојењу као резултат емоционалне реакције на одређене стимулансе (рекламу, нпр), затим специјалне камере за праћење покрета очију код људи, које се користе за прикупљање података о томе како људи читају часописе, новине, рекламне огласе, како гледају на паковање производа и сл, затим тахитоскопи који дозвољавају датом објекту да буде освјетљен за дјелић секунде да би се тај објекат тестирао у погледу првог утиска који оставља. Ту су затим, пупилометри који мјере ширење и сужавање зјенице ока, при чему ширење зјенице означава повољну реакцију на стимулансе чије се дејство посматра, а сужавање неповољну. Или нпр. Аудиометри, уређаји који су уграђени у уређаје за кабловску телевизију који региструју вријеме укључивања односно искључивања телевизијских апарата и ако је тв пријемник укључен, региструју који канали су изабрани. У односу на вријеме проведено гледајући неки програм, одређују се „потрошачке циљне групе“ и „гледаоцима“ се шаљу каталози у односу на његов потрошачки профил који се одређује у односу на програм који је гледао. Или на примјер, куповина преко кредитних и платних картица гдје се прави евиденција куповина које се затим уносе у базу потрошачких података. Тако се може доћи до потпуних података ко купује, шта се купује, гдје се купује, колико се купује и вријеме кад се купује. Те информације се затим систематизују и анализирају са различитих аспеката. Тако на примјер, у односу на већинске куповине формира се и редосљед артикала у рафовима, тако да су омиљени производи исте категорије потрошача „случајно“ једни поред других да се не би губило вријеме на њиховом тражењу. Некоме ово може дјеловати бенигно, међутим цијели пројекат се даље обогаћује и разрађује убацивањем психолошких, социјолошких, културолошких и религиозних атрибута предмета анализе, тј. Потрошача. Када се овако добијени подаци „укрсте“ са подацима о „циљној категорији“ из других база података (здравство, социјална заштита, полиција…) добија се потпуни увид у кретање, понашање, психолошки профил, навике и цјелокупан друштвени живот људи који далеко превазилазе „добре услуге“ ради помоћи потрошачу који је „увјек у праву“, а добија се застрашујући механизам контроле са несагледивим посљедицама по елементарне слободе, приватност и људска права.                   једини одговор који се не може још у потпуности добити од савремених заморчића, тј. Потрошача је зашто неко нешто ради, односно још увјек остаје скривена намјера срца. Међутим и то посљедње „зашто“ ће се открити када се тако систематизовани подаци споје на једно мјесто у виду мутантске базе података, која ће опет интеракивно кроз поткожни електронски чип, на којем се интезивно ради већ 15 година у научним центрима сад-а, (па тако има примјера у истој земљи да су поједине секте добровољно прихватиле да буду ''покусни мишеви'', док ето код нас праве припреме кроз бесплатно микрочиповање паса, који се рекламирају на билбордима, један такав је до недавно стајао у центру брчког, а спроводи га удружење арка, исто удружење обавља овај посао и у србији )  бити повезана са „објектом посматрања“, тако да ће једно од другог постати неодвојиви (дакле подаци о „предмету посматрања“ и сам „предмет посматрања“). Да се такав сценарио, а који је јасно описан у откровењу јовановом не би остварио у нашем времену и непосредном окружењу и одложио за неку будућу генерацију, неопходна је поред божије интервенције и наша активна улога.                                     таква улога се огледа прије свега кроз свијест о томе шта се дешава на личном плану, али исто тако и кроз активно свједочење на ширем плану. У том смислу неопходна је, да поновимо, потпуна друштвена видљивост која подразумјева широку јавну расправу у коју би били укључени стручњаци, релевантне институције нашег друштва (прије свега црква) и јавност, и на тај начин остваривање ширег друштвеног консензуса. Ово поготово важи за пројекте као нпр: увођење система аудио и видео покривености свих јавних површина у урбаним срединама (у великој британији их има преко четири милиона, тако да сваки грађанин лондона у току једног радног дана буде снимљен ни мање ни више него 14 пута! ), ту је и опасност од видео надзора службе за праћење да вам приликом дизања новца са банкомата зумира шифру картице и послије је злоупотријеби, јер не знамо какав је психолошки профил лица који врши видео надзор, а такви случајеви су забиљежени у енглеској, о чему ћемо писати у неком од наредних саопштења, затим постављање поменутих многобројних „читача расположења“ у великим супермаркетима и тржним центрима ради стварања потпуне „статистике потрошачких преференција“ мимо њиховог знања, онда могућност праћења и прислушкивања преко мобилних телефона, итд. Само на такав начин стратегија стварања информационог друштва, дакле, примјеном јасне и видљиве стратегије развоја информационих и комуникационих технологија уз опште-друштвени концензус имала би свој пуни смисао и друштвену потврду. Сваки други пут (или пречица) ка остварењу поменутих циљева водио би у савремени електронски гето са несагледивим посљедицама по човјечанство.    да закључимо, тежња сваког становника наше планете коме је на срцу слобода, што је парадоксално, требало би да је иста као џона поиндекстера, човјека, кога смо цитирали на почетку текста. А то је будност. Иста тежња, али са потпуно другачијим циљем из угла поменутог господина и њему сличних, будност се схвата кроз феномен „спржене савјести“ глобалистичких елита, односно будност у циљу монструозног пројекта остваривања тоталне технотроне контроле и надзора над људима у стилу антологијског „великог брата“. С друге стране ријеч је о будности у смислу неопходности подизања свијести о готово непојмљивој опасности по интегритет личности и њену слободу, а која се управо пред нашим очима одвија. Та опасност као дамаклов мач виси над главом човјечанства ове постхришћанске епохе. И тај апокалиптички сценаријо се дешава, прије свега, усљед потпуног моралног пада и духовне обамрлости којој смо сви свједоци, али нажалост и активни саучесници. То се такође дешава и усљед несхватања праве, духовне позадине поменутих технолошких експермината над људима или, што је још горе, њиховим некритичким прихватањем. Ријеч је, нажалост, о недовољној духовној будности великог броја људи нашег времена који су на тај начин допустили реализацију таквих експеримената и на тај начин им дали легитимитет. . Неопходна је, дакле: тотална (информациона) будност.    за крај ево још један примјер једне госпође која живи у аустрији која је испричала како је била редован потрошач одређене врсте производа у оближњем супермаркету. Послије одређеног времена она је једноставно престала да купује тај производ. Послије три недјеље она је добила телефонски позив, са друге стране жице јавио се културан женски глас који се представио и поставио питање: који је разлог због којег сте престали да купујете тај производ… ? !                логично питање које се овде поставља је: ако је могућност надзора у једном просјечном супермаркету таква (а та технологија већ постоји код нас), каква је тек могућност надзора могућа обједињавањем свих личних података у једну мутантску базу података под контролом државе. О таквој бази података је овде ријеч. Наиме, ко може да гарантује да неће бити упада споља у наш електронски систем, на електронске личне карте, електронске возачке дозволе, елктронске здравствене књижице, куповне картице и сл. Од стране нпр. Неких страних обавјештајних служби, деструктивних секти или терористичких група, итд. Или, ко може да гарантује да ти подаци неће бити злоупотрјебљени изнутра од стране несавјесних службеника или политичара који ће мјењати наше личне податке у циљу уцјена, продаје, гласања на изборима или на неки други начин манипулисати њима? !                         замислите само неког политичара криминалне провинијенције, који има могућност слободно да ''чепрка'' по тој електронској бази, тј. По нашим личним подацима. Замислите да од њега зависи. Језиво.                      укрштавањем овакве базе података са другим базама података (из домова здравља, са платних картица, података о разговорима са мобилних телефона) може се доћи до застрашујућег механизма надзора за који је држава надзора из орвеловог култног дјела „1984“ заправо један безазлен и дјетињаст покушај. На овај начин може се доћи до података шта смо доручковали, колики нам је проценат триглицерида у крви, са ким смо и колико разговарали, шта смо куповали итд. Сигурни смо да нико од нас обићних смртника не може приближно ни да замисли какве све злоупотребе и атак на људску приватност и слободу може са собом доњети примјена једног оваквог орвеловског закона.                               сматрамо да у крајној линији држава на тај начин, на агресиван начин, надгледа шта се догађа у друштву. На тај начин се не постиже оно што се у крајној линији жели постићи, а то је стабилнија заједница, која се заснива на међусобном повјерењу. Сасвим супротно, камере подстичу параноју. Кад год да се појаве статистике, које указују да стопа криминалитета пада или остаје непромјењена, видјећемо и податке да је страх од злочина и даље на узлазној линији.                         а о рфид чиповима, микрочиповању паса, биометријским личним картама, крађи отисака прстију, крађи идентитета, писат ћемо опширније другом приликом. За сада размислите о овоме.




у брчком,
5. Децембар 2007. Године

информативна служба
светосавске омладинске заједнице


[Edit by Livingston: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

Ispade da su one pare ipak trebale SIPA da plati opremu. 

Da u USA to je bio dio velike afere, a nama su to uvalili na mala vrata! Šta reći poslije sinoćnjega hapšenja iz te iste SIPE ljude koji su odgovorni za zločine nad Srbima u konjicu!

 Dan nakon velike pljačke na Sarajevskom aerodromu       PDF        štampa        E-mail
Piše: D. PAVLOVIĆ - Mi. D.   
07/12/07

SVI PERU RUKE od odgovornosti

SIPA i Državno tužilaštvo ju­čer su preuzeli istragu plja­čke 2,5 miliona maraka ABS banke iz cargo prostora Među­narodnog aerodroma Sarajevo koja se desila u srijedu. Tom odlukom riješena je i dilema u čijoj je nadležnosti to razbojništvo,  a zbog koje satima nakon plja­čke na mjestu događaja nije bilo ni jednog tužioca. Poslije su došli i kantonalni i državni...

Iz SIPA-e ističu da je još rano govoriti o bilo kakvim rezultatima istrage, ali su se pohvalili činjenicom da su lopovi na sebi imali baš pancire sa natpisom "SIPA", te zaključili da su pljačkaši tako iskoristili kredibilitet i povjerenje koje ova institucija ima u javnosti. (!?)

Predali novac

Podsjećamo, ABS banka angažovala je zeničku policiju za pratnju pošiljke novca koja je trebala biti deponovana u jednu od banaka u Švicarskoj, te je šest specijalaca MUP-a ZDK dopratilo novac iz Zenice do Sarajevskog aerodroma.

Vinko Dumančić, direktor Gr­a­nične policije, potvrdio nam je da je novac dopremljen u cargo-prostor i da su se nakon toga policajci iz pratnje najvjerovatnije uputili u restoran na piće, kako bi sačekali da se novac unese u avion. Međutim, oko 15 sati ispred cargo-prostora zaustavio se tamnoplavi audi Q7 iz kojeg su izašle četiri osobe u crnim uniformama, na kojima je pisalo policija, i "fantomkama" na glavama. Pred cargo-magacinom nalazio se jedan granični policajac kojem su razbojnici uperili hekler u glavu i razoružali ga, a potom ušli u objekat. Radnicima u magacinu naredili su da legnu, uzeli tri vreće s novcem i mirno izašli. Audi kojim su se odvezli i oružje zapalili su u kasarni u Nedžarićima.

Naši sagovornici ovu pljačku dovode u vezu sa pljačkom novca Privredne banke Sarajevo u Nedžarićima, ali i likvidacijom Borisa Govedarice ispred tržnog centra Tom. Podsjetimo, za tu pljačku i ubistvo Govedarice osumnjičen je Darko Elez koji se krije u Srbiji.

Interesantno je da je nakon pljačke novca PBS-a istragom, navodno, utvrđeno da je na oglasnoj tabli na Aerodromu bilo napisano kad koji avion ide i koja suma novca se transportuje.

"Nakon ove pljačke treba se utvrditi odgovornost svih, po­čev od mene, ali i svih ostalih", ističe Dumančić, i dodaje da za transport novca nije znalo mnogo osoba.

"Znali su naručilac, odnosno banka, određen broj policajaca iz MUP-a ZDK, uposlenici Ae­ro­droma i zapovjednik granične policije na Aerodromu koji je izdao nalog da granična policija čuva ulaz u cargo-magacin. Međutim, rukovodstvo aerodroma ima dužnost da čuva svoje prostorije", naglašava Dumančić.

Do prije nekoliko godina rampu na ulazu u Aerodrom kontrolisao je DGS, ali su ih, kako saznajemo, "stranci odatle otjerali", rekavši da im to nije posao.

Osoba kojoj je nekoliko godina bio posao staranje o sigurnosti Sarajevskog aerodroma pojašnjava da je zakonom propisano da se kompletno obezbjeđenje Aerodroma, preciznije objekata, svih ulaza, ograde oko objekta i KDZ pregled, nalazi u nadležnosti Odjela za sigurnost, koji se nalazi u sklopu Javne ustanove Međunarodni aerodrom u Sarajevu.

"Posao granične policije je supervizija ovog odjela za sigurnost i obezbjeđenje platforme na kojoj se avioni zaustavljaju, jer se radi o graničnom prelazu, i pasoška kontrola. Generalno, dužnost granične policije je i policijski posao patroliranja na aerodromu, ali ne i čuvanja objekata.

Svaki putnik plaća aerodromsku taksu, a i za svaki prtljag u cargo prostoru naplaćuje se taksa. Od tog novca mogla se obezbijediti vrhunska zaštita. Aerodromi u svijetu za taj posao koriste zaštitarske agencije. Kod nas se sigurnošću bavi aerodromsko obezbjeđenje", saznajemo od našeg izvora.

Iz firme Sarajevo osiguranje, koja osigurava ABS banku, saznajemo da je radnik ove banke u srijedu predao novac agentu avioprevoznika na aerodromu, čime je posao zaštite pošiljke prenesen na tu instituciju.

Direktor nema vremena

I jučer, kao i u srijedu, pokušali smo putem telefona razgovarati sa Bakirom Karahasanovićem, direktorom Aerodroma, ali on nam je drsko odgovorio da je prezauzet i spustio slušalicu. Nazvala nas je Edita Sulejmanović iz pres-službe Aerodroma i izjavila da odgovornost za pljačku potražimo kod Granične policije.

I dok svi odbacuju odgovornost za majstorski izvedenu pljačku, ona zorno pokazuje koliko su razbojnici svjesni razjedinjenosti bezbjedonosnih agencija u BiH. Naši izvori u Graničnoj policiji ukazuju i na to da je na Aerodromu skoro svakodnevno masa specijalaca SIPA-e, FMUP-a, agenata OSA koji su u nečijoj pratnji ili po nekom zadatku.

"Nama niko ne najavi njihov dolazak. Naši policajci se često boje za posao i ne pitaju ih ni šta tu rade, a kamoli da ih legitimišu ili uhapse. Jer, možda nekog hapse ili sprovode, a da nam to niko nije rekao. Zato im ne treba takav blam", kaže naš izvor iz Granične policije, te pojašnjava da upravo iz tih razloga niko ni pljačkaše nije pitao šta tu rade.

Oslobođenje 07.12.2007.

Ja konkretno mislim na ovih 2,5 do 6 miliona KM. Mnogo me podseća na akcije JSO za prikupljanje sredstava otmicama.

kazem ja, nista od nas ako ne zaratimo opet. makar sa crnogorcima... 

Teško da bi ratovali protiv Crnogoraca kad su nam se infitrirali u redove , Igor Radojčić i tako dalje... 

Oni imaju tvoj broj!
Z. Uskoković - M. Dragović, 8. decembar 2007

POČETKOM iduće godine Srbija će dobiti novi zakon o zaštiti podataka o ličnostima. Reč je o temeljnom propisu, kako navode autori, koji će ubrzati ulazak Srbije u bezvizni režim, odnosno stavljanje naše zemlje na „belu“ šengen listu. Iako ovakav zakon imamo još od 1998. godine, nikada se nije primenjivao.
Novi zakon, koji je ušao u skupštinsku proceduru, uređuje i način na koji će podaci važni za svaku ličnost moći da budu dostavljeni stranim državama ili međunarodnim organizacijama.Ministar pravde Dušan Petrović, govoreći o ovome, naglasio je da je njegov cilj da svakom građaninu obezbedi ostvarivanje i zaštitu prava na privatnost i ostalih prava i sloboda vezanih za obradu podataka o ličnosti.
Pored ovog zakona, biće osnovan i nezavisni organ za kontrolu i korišćenje podataka o ličnosti. Šef kancelarije Saveta Evrope u Beogradu Deni Iber, na predstavljanju nacrta ovog propisa, rekao je da pravo na privatnost može da uskrati samo vlast, ukoliko je to neophodno za zaštitu nekih legitimnih ciljeva.
- Zloupotrebe ličnih podataka su skoro svakodnevne - kaže za „Novosti“ poverenik za informacije od javnog značaja Rodoljub Šabić. - Primer za to su i najrazličitije reklamne i druge poruke i ponude koje građani dobijaju na kućnu adresu. To pokazuje da neko raspolaže našim podacima, koje, na različite načine, koristi. Krajnje je vreme da se država time pozabavi.
Kakve su sve zloupotrebe moguće vidi se i iz slučaja službenika EFG banke Zorana Munćana, koji je zloupotrebio službene podatke o jednom klijentu ove finansijske ustanove. Aprila ove godine njega je policija osumnjičila za ubistvo jednog vremešnog građanina, kako bi mu oteo 10.000 evra, koje je podigao iz banke.
Munćan je, navodno, planirao da ubije još trojicu klijenata EFG banke, koji su na svojim deviznim računima imali oko 100.000 evra. Jer, svaki račun sadrži lične podatke, kao i adresu vlasnika. Doduše, u tome ga je osujetila sama banka, odnosno njena unutrašnja kontrola.
Slične zloupotrebe otkrivene su i u policiji, koja, takođe, zbog opisa posla, ima potpune lične podatke svakog građanina. Kontrola u ovoj službi dodatno je pooštrena zbog slučaja koji se dogodio pre nekoliko godina u Novom Beogradu. Tada je jedan saobraćajni policajac, preko registarske tablice, svom prijatelju dao adresu vlasnika vozila. Njegovom prijatelju, međutim, ulica i broj trebali su iz sasvim drugog razloga - ubistva!
Rešavajući slučaj najavljenog i naručenog zločina, do kojeg, srećom, nije došlo, policija je otkrila i ko je nesvesno „tipovao“ žrtvu. Protiv saobraćajca je pokrenut disciplinski postupak, a podneta je i krivična prijava. Na kraju je ostao i bez posla.
- Podaci o građanima pohranjeni u bazama MUP Srbije višestruko su zaštićeni - navode u Ministrastvu unutrašnjih poslova. - Reč je o zatvorenom sistemu u koji mogu da uđu samo pripadnici policije, uz svoju personalnu šifru. I pored toga, kontrola korišćenja podataka je svakodnevna.
MUP Srbije u svojim bazama ima nekoliko miliona informacija - od imena i prezimena, ličnog broja, adrese, fotografija, otisaka prstiju, krivičnog i prekršajnog gonjenja, do automobila koje građani koriste. Iako su svi ti podaci podložni zloupotrebama, to se, bar za sada, retko dešavalo u praksi.
- Svaki pripadnik policije ima svoju šifru sa kojom, preko računara, ulazi u određene baze informacija - objašnjavaju u policiji.
- Ukoliko se primeti nešto sumnjivo, taj radnik se poziva na razgovor i mora da objasni razlog zbog čega mu je bio potreban podatak o određenoj osobi.
Ova provera se, naročito, radi kada neki službenik nije zadužen određenim predmetom ili slučajem, ali je za te podatke zainteresovan iz samo njemu znanog razloga. Tada se sprovodi i interna istraga. Krupnih kršenja procedure i zloupotrebe službenog položaja ove vrste, bar do danas, nije bilo. Za takve prekršaje ovlašćenja, inače, sledi krivična prijava i otkaz.
Pored zaštite podataka koje obavlja svaka služba za sebe (policija, banke, opština, medicinske i obrazovne ustanove ...) novim predlogom zakona biće formiran i zaseban organ. Tako će, ubuduće, svaka ustanova, preduzeće, robna ili izdavačka kuća, u slučaju da formira bazu ličnih podataka o svojim korisnicima, morati da o tome obavesti nadležno telo. Predlog Zakona predviđa i da građani imaju uvid u to ko i zašto koristi njihove lične podatke.
Državni organ, kaže Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, može da obrađuje informacije o građanima ako je to neophodno zbog interesa nacionalne bezbednosti, odbrane zemlje, javne sigurnosti, interesa pravosuđa u otkrivanju i kažnjavanju počinilaca krivičnih dela, ekonomskih, odnosno finansijskih interesa države, zaštite zdravlja i morala, zaštite prava i slobode drugih...
Međutim, nije dovoljno, naglašava Šabić, da se zakon samo donese, poput onog iz 1998. godine, već on mora i da zaživi. Nažalost, neretko se dešava da se donose propisi koji su uslov EU, a koje ne možemo da sprovedemo.
- To je slučaj sa ombudsmanom, kao i sa takozvanom četvrtom granom vlasti, koja treba da nadzire ostale državne organe - istiće Šabić.
Interesantno je, iako su građani imali pravo da traže zaštitu svojih podataka, čak i po zakonu iz 1998. godine, to niko nikada nije učinio. Kod nas još nije razvijena svest o tome.

IZGUBLJENI DISKOVI
VELIKI skandal izbio je nedavno u Velikoj Britaniji kada su izgubljeni diskovi na kojima su lični podaci o 25 miliona Britanaca. Nestale su informacije o više od sedam miliona porodica u internoj pošti, između dva odeljenja poreske službe. Na diskovima su bile adrese korisnika dečjeg dodatka, imena njihove dece, adrese, brojevi socijalnog osiguranja, kao i bankovni računi.
Ovaj događaj okarakterisan je kao najveći sigurnosni propust u britanskoj istoriji u oblasti zaštite ličnih podataka. O tome je raspravljao i britanski parlament. Bila je bojazan da diskovi ne padnu u ruke kriminalaca, koji bi mogli da na osnovu toga „ukradu“ tuđe identitete i zloupotrebe ih.
U Americi, još od šezdesetih godina prošlog veka, rade na zakonskom regulisanju zaštite ličnih podataka. Trenutno je na snazi takozvana četvrta generacija pomenutih propisa, jer je tamo strah od „Velikog brata“ i „svevidećeg oka“ i najveći.
SAD su i zemlja gde je na najvišem nivou primena određenog višecifrenog broja, umesto svih ostalih ličnih podataka. To govori da imaju ogromne baze informacija o građanima izražene u obliku personalnog broja, koje potencijalno mogu biti predmet zloupotreba, ali i stepen zaštite najveći. Pojednostavljeno, državni organ i ne zanima ime, već vaš broj.

FINANSIJSKE PODATKE IMAJU BANKE, OSIGURAVAJUĆE I LIZING KUĆE, PORESKA UPRAVA
DUGOVI NA IZVOL’TE
U izveštajima Kreditnog biroa vide se dugovanja, a ne prihodi. Banke često od klijenata traže i više podataka nego što im, zaista, treba


PUTEM Interneta danas bilo ko može da sazna osnovne podatke o preduzećima u Srbiji: kada su osnovana, ko su vlasnici, direktori. Preko pretraživača na sajtovima raznih zvaničnih institucija, putem ukucavanja samo dela imena, ili matičnog broja firme, može da se sazna i spisak akcionara, koliko akcija poseduju, brojevi računa firmi u određenim bankama, podaci o eventualnoj blokadi radi prinudne naplate, da li preduzeće ima dobit i koliku.
U slične „baze podataka“ o građanima, međutim, ne može da uđe običan laik, pogotovo ne surfujući po Internetu. To, naravno, ne sprečava zaposlenog u određenoj instituciji da malo „pročešlja“ službeni kompjuter i sazna neke sitnice.
Do sada su banke u Srbiji znale samo vaše ime i prezime, adresu i matični broj. Potom su se u pojedinim „izbezobrazili“, zahtevajući kod popunjavanja raznih formulara i odgovore na pitanja koja se čine sasvim nepotrebnim: „Imate li nekretninu u vlasništvu?“ ili „Imate li automobil?“, a samo želite da otvorite tekući račun, za šta, nikako, nije predviđena hipoteka. Sva ova i slična pitanja postavljaju se pod maskom formiranja baze podataka. Potom, iz istih banaka, slede telefonski pozivi, u kojima se nude razne „savršene“ usluge - kreditne kartice, potrošački krediti...
Ukucavanjem samo vašeg matičnog broja u kompjuter banke, što je dostupno svakom službeniku, odmah se vide svi računi, dinarski, devizni, lični, oni koji se koristite po ovlašćenju, kao i ukupna suma kojom raspolažete. U pojedinim bankama, doduše, određene službe nemaju pristup svim podacima. Na primer, vide stanje po tekućem računu, ali ne i po kreditnoj kartici.

Zaštita u birou

Kreditni biro je centralni nacionalni registar podataka o novčanim obavezama i o urednosti građana, preduzetnika i firmi u izmirivanju dugovanja prema bankama, lizing kućama i drugim davaocima usluga.
Oni koji konkurišu za kredit dobro znaju da bez urednog izveštaja iz Kreditnog biroa nijedna banka neće da ga odobri. A, ako to i učini, kamata će biti mnogo veća, jer se stiče epitet „lošeg platiše“, koji ne vraća dugove na vreme.
Kreditni biro vodi podatke za građane o tekućim obavezama po osnovu svih kredita, kreditnih kartica, dozvoljenih minusa. Takođe, evidentiraju se i podaci o preuzetim obavezama žiranta, kao i o lizingu. U izveštaju iz Kreditnog biroa vide se i sve neurednosti u izmirivanju novčanih obaveza, kao što su kašnjenja i sporna potraživanja. Dakle, u izveštajima kreditnog biroa vide se dugovanja, a ne nečije bogatstvo.
Nurednost, odnosno kašnjenje u izmirivanju obaveza građana, predstavlja dospelu, a neizmirenu obavezu od 60 i više dana. Praktično, to znači da ako građanin kasni sa uplatom svoje kreditne rate duže od 60 dana, takav podatak banka dostavlja Kreditnom birou. Kašnjenje od mesec dana se ne prijavljuje...
U Kreditnom birou vode se podaci za 5,1 milion građana i za više od pola miliona preduzeća i preduzetnika. Do kraja septembra „povučeno“ je tačno 4.694.116 izveštaja za građane, od čega je bilo prigovora na svega 9.717. U više od polovine prigovora građani su zaboravili na stari dug od nekoliko dinara ili im je upisano kašnjenje zbog kursnih razlika. Kako navode u Birou, do sada nije zabeležen nijedan prigovor zbog zloupotrebe podataka.

Ko daje podatke?

U Kreditni biro učlanjene su sve banke koje posluju u Srbiji, lizing kompanije i državni fondovi, većina osiguravajućih kuća, sva tri mobilna operatera, „Dajners klub“. Oni šalju finansijske podatke o svojim korisnicima i imaju pravo da povlače izveštaje iz biroa. Podaci biroa su sveobuhvatni i realno prikazuju zaduženost. Uključivanjem podataka Poreske uprave Srbije u Kreditnom birou biće evidentirane sve uređene finansijske obaveze građana.

Ko dobija izveštaj?

Isključivo uz pismenu saglasnost građanina, izveštaj od Kreditnog biroa može da povuče samo ovlašćeni radnik banke, lizing kuće ili drugog pružaoca usluge, kome građanin podnosi zahtev za kredit, kupovinu na lizing i slično... Građani imaju pravo ličnog uvida kod Kreditnog biroa u podatke koji se o njima vode, ali bez štampanog izveštaja i za to ne plaćaju naknadu.
Kreditni biro organizovan je u okviru Udruženja banaka Srbije i nalazi se u Beogradu, u Bulevaru kralja Aleksandra 86. Građani mogu da dobiju i takozvani lični izveštaj za sopstvene potrebe, u slučaju da žele da, na primer, reklamiraju tačnost nekog podatka. Zahtev za ovim izveštajem podnosi se u bilo kojoj banci ili kod Kreditnog biroa.
Pravilo je, dakle, da se izveštaj iz Kreditnog biroa može uzeti lično, za sebe, ili to može da učini neka od institucija (banka, lizing kuća, osiguravajuće društvo...), ali samo uz obaveznu pismenu dozvolu klijenta koji traži određenu uslugu.
Zato su se banke dosetile da jedan potpis „razvuku“ na dve godine. Tako su klijenti jedne banke pismom dobili obaveštenje da će banka sama pribavljati, o svom trošku, izveštaj Kreditnog biroa, za sve vreme trajanja kartice, što je mnoge iznenadilo, ali bez potrebe, jer su sami na to pristali, potpisujući zahtev za tu istu karticu. Trebalo je samo pročitati sve što je napisano sitnim slovima na formularu...
Ovde jedini problem može da bude stavka da, ukoliko klijent nije saglasan sa tim, treba da obavesti banku u roku od 15 dana. Odnosno, „ukoliko to ne učini, smatraće se da je saglasan?!“ S obzirom na to da se ovakva obaveštenja ne uručuju preporučenom pošiljkom, koliko je banka sigurna da je klijent, zaista, primio ovo obaveštenje? Samim tim, saglasan će biti svako ko nije dobio bančin dopis...
D. I. KRASIĆ

NEGATIVNO TRI GODINE

KREDITNI biro ne dostavlja bankama nikakve cifre, niti iznose dugovanja, ili stanja po računima... Sve se prikazuje opisno, za šta postoje razne kategorije. Na primer: „Izmireno po opomeni banke“ ili „ Izmireno po sudskom nalogu“ i slično...
Međutim, kada se određena obaveza izmiri, ali ne na vreme, ta informacija se čuva i prikazuje naredne tri godine, zajedno sa svim ostalim negativnim stavkama u izveštaju Kreditnog biroa. Iz baze se briše posle tri godine, počev od dana izmirenja obaveze klijenta prema banci, odnosno raskida ugovora o korišćenju usluge. Naravno, ukoliko se neka obaveza nikako ne izmiruje, ona se i dalje prikazuje u izveštaju...

PARALELNE INSTITUCIJE

NADLEŽNI iz Kreditnog biroa više puta su upozoravali da smisao ove institucije nije da nanosi štetu građanima i preduzećima, već da utvrdi njihovu dužničku sposobnost. „Ovo nikako nije institucija za uterivanje dugova“, kategorični su u Birou.
Svojevremeno je zabeleženo da je izvesni kablovski operater, građanima u poštanske sandučiće, upravo preteći Kreditnim biroom, ubacivao „upozorenja“ da plaćaju račune „jer više nikada neće moći da dobiju kredit u banci“...
Zabeleženi su čak i pokušaji formiranja drugih institucija, osnovanih kao preduzeće, sa nazivom Kreditni biro...

BRAČNI BIRO

BILO je pokušaja muževa da se „dočepaju“ finansijskih izveštaja o računima svojih supruga, upravo preko Kreditnog biroa. Ipak, bili su odbijeni jer nisu imali pismenu dozvolu svojih žena...
Dešava se, naravno, i da su podaci koje banke dostave Kreditnom birou netačni. To može da se ispravi ili izbriše, ali je, prethodno, potrebno popuniti zahtev za ispravku-dopunu, koji se dobija uz lični izveštaj

www.novosti.co.yu

Kakve veze Srbija ima sa Obavještajnom službom BiH?