Pozdrav drugari.

Inace resen da ne izostavim nista, moj dvotockas dolazi tek na pola putopisa i da je interesantnije kako prica odmice. Pisacu jedan post po strani jer kasnije dolazi i veliki broj slika pa da ne zagusujemo temu za one sa slabijim download-om.

Uzivajte.




Pre oko 2 meseca sam se odlucio da otputujem u Ameriku preko "Work and travel programa". "Work and travel" je ustvari rintanje raznih bezveznih poslova u Americi za po nasim standardima velike pare, ali za njih je to ispod proseka. Poslovi koji se nude su od peraca sudova, vozenja riksi pa do rada u samoposluzi, u sustini sve za sta ti ne treba skola. Amerikanci su se pametno dosetili kako da iskoriste mladu radnu snagu iz siromasnih zemalja poput nase i to tako sto ce ponuditi da se radi 4 meseca i da jedan mesec koji je neradan se koristi kao turisticki mesec za koji potrosis sve sto si zaradio. Ali Srbi, naravno, uvek tamo rade 2 posla zarade brdo love i retko kad spiskaju mnogo na putovanja.

Kada sam se odlucio da otputujem raspitao sam se koliko ce sve to da kosta. Rekose 1000 eura agenciji, 500 eura za avio kartu i 500 eura da poneses. Reko, znanje engleskog imam, volje imam, drugare od kojih mogu da cujem iskustava takodje imam, a sta nemam? Pa PARE naravno. Al znam nekog ko ima, pa cemo da vidimo.

Ja: Cale, aj da mi das 2000 eura da otputujem u Ameriku.
Cale: Ne moze.
Ja: Ali cale...
Cale: Ma ne moze bre...

Cale cicija. Ne daje sinu pare da vidi sveta. Ja tako skenjan vratim se u Beograd gde inace studiram, pa resim da posaljem burazeru poruku da obradi cala za Ameriku.

Poruka: E aj iscimaj caleta da mi da pare za Ameriku. Lazi tamo maksimalno sto mozes samo da me pusti. Bas mi se ide.

Send to: Cale

Odmah kad sam poslao sam shvatio da sam se, da izvines, izradio.
Zovem ja brata, kad u pozadini se cale smeje. "Pogresi covek" sto bi se reklo. Ostade na tome da ja ne idem. Zove me brat sutra, kaze ubedio sam caleta, ides. Ja sav hepi pa na prvu od caleta da mi da za ucesce prvu ratu za agenciju 250 dolara. Izboksujem ja 250 $ i pravac agencija. Odem u agenciju, inace poznajem jednu zenu, kao slucajno direktorku i odmah nadjem ponudu koja je vrh, bolje nema.

Posao je pomaganja cistacicama u hotelu u Hajatu u San Dijegu. Plata 10.5 dolara po satu + mozda neki baksis. Inace najcesci su poslovi po nekim selima gde je plata izmedju7 - 8$, dok je ovo premija. Kazu da san Dijego je najlepsi grad u Americi, izlazi na okean, najbolju klimu na svetu, na granici sa Meksikom, odes u Tihuanu na pivo kad god hoces jer je na 15 km odatle, Los Andjeles na 2 sata voznje. Ma bombona, ne moze bolje. Reko ako me sreca prati, mozda se oprobam u nekom filmu u Holivudu. Moze i kao kaskader posto nema sta nisam lomio i povredjivao, pa da makar za to i da uzmem pare.

Reko ja nekoj tamo radnici da sam zainteresovan za posao, kaze ona, ne mozes ti ovo dobiti, ima dosta konkurenata a ti tek sto si se prijavio. Reko ok. Ali dodjem ja ponovo sutradan reko jel se slucajno promenilo nesto, da neko nije odustao, smaram ja tako njih ali glupo mi da kazem da poznajem direktorku i nisam jedan od tih koji preko veze dobija bilo sta. Srecom nabasa ja na direktorku i njenog muza i upade ja sa njima u spiku sat vremena. Zovem ja sutra da vidim dal se sta promenilo, kad ono. "Cestitam Stefane dobio si posao". Ja kao opusteno, ko da je to normalno zavrsim razgovor i onda sam poceo da skacem po kuci od srece. Budim cimera sav srecan da mu saopstim vest.

Ja: E Mare, dobio sam onaj posao u San Dijegu.
Mare: Koji ti je ku***, pusti me da spavam.

Vratim se ja tako u sobu i pocnem da zivkam ljude da ih obavestim.

Inace, za posao je jos bio potreban jos neki intervju preko skajpa za koji ce tek da odrede vreme koji nije bas eliminacionog karaktera vec samo da vide da nisam totalni idiot i da znam engleski. Cekam ja tako nedeljama na intervju, ali u medjuvremenu naidjem na neku jeftinu kartu od Londona do San Dijega za 400 eura. reko do Londona cu nekom lowcost kompanijom. Uzmem rezervaciju. Zovem caleta da da novce.

Ja: Cale, daj mi 400 eura.
Cale: Kakve bre vise pare. Ne dam.
Ja: Pa da kupim kartu za avion.
Cale: Gde sad da kupis kartu kad polazis za 5 meseci?
Ja: Pa ima neki popust, sad je jeftinije 150 eura.

Uze ja pare od caleta, odem u agenciju, kad ono PRC! Kaze zena iz agencije, ima neka greska, ta karta vise ne kosta toliko, sad mi izbacuje da kosta 300 000 dinara. Ja reko vazi, vidimo se...

Za pare od karte odem na Kopaonik, kupio neke patike, troskario ovako... I neeeeeema.

I tako ja pre par dana dobijem mail da trebam da posaljem CV za posao i zakazu mi intervju za 3. mart. U CV-u malo lazem, malo pricam istinu, u sustini to posaljem i sad cekam intervju. Do tad, ostaje mi samo neizvesnost da li sam stvarno toliki idiot da ne dobijem posao.

Stigoh i ja u tu Ameriku. Putovao sam dugo ali vredelo je i vredi svaku paru. Let mi je krenuo iz Beograda za Bec, iz Beca za Njujork gde sam odlucio da prenocim. Trebalo je da prenocim kod Micka, drugara sa fakulteta koji je tu stigao 2 dana ranije. On radi kao spasilac na okeanu.

Elem, stigoh u Njujork i trebalo mi je jedno 2 sata da sa aerodroma, dobijem dozvolu od granicara da udjem u Ameriku. Inace jednog decka iz Srbije odvedose na neki razgovor jer je nosio duks "crazy north", bar po mom . Razlog je naravno rat koji se kod njih odvijao izmedju severnjaka i juznjaka i verujem da su pomislili da ima neke veze sa tim. Inace nakon pola sata razgovora pustise i njega. Udjosmo u NYC ja i jos neki lik koji je sedeo samnom na putu do Amerike. On trebao da stigne do centra zbog autobuske stanice koja se tu nalazili, a ja sam se dogovorio sa Mickom da cu ga pozvati oko 4 kad budem bio na Menhetnu. Inace obzirom da sam na Menhetn stigao oko pola 7, i ako se odlucim da cimam Micka da me vodi kod njega, u tom slucaju nista od Njujorka necu videti jer on zivi u Bronksu. Tako sam resio da prenocim u nekom hostelu ili nekom hotelu za neku prihvatljivu cenu. Rastadoh se sa drugarom iz Shida koji je da tada putovao samnom i krenuh u svoje pohode.

Nalazio sam se u samom centru grada i to na Tajms skveru a da to cak nisam ni znao. Jurcam okolo sa planinarskim rancem na ledjima teskim 100 kila i sa drugim malim koji visi spreda. Hodam tako u krug ulicama trazeci hostel. Tako nakon nekih pola sata kada je vrag odneo salu resio sam da potrazim makar bilo i hotel pa reko pljunucu ako treba i 80-ak$ samo da negde mogu da ostavim stvari, da se istusiram i da mogu bez ranceva malo da obidjem Menhetn.

Udjem tako u neki hotel i pitam koliko je prenociste. Covek kaze "Evo za tebe bas imam neki jeftin, 170$ prenociste". Ja reko "hvala dovidjenja". "Sta sad da radim?" mislio sam. Dal da zovem Micka pa makar ne video NYC ili da potrazim jos malo. Lutam tako i slucajno naidjem na hostel "big apple" u samom srcu NYC, na 300m od Tajms skvera. Udjem i kaze ima samo jedno slobodno mesto imas srece. Obradovao sam se ko nikad. Za hostel nije bio jeftin ali obzirom da je u srcu NYC 40$ je prihvatljiva cena. Udjem, ostavim stvari i jedva docekah da se istusiram. U sobi sam bio sa nekim Meksikancom i nekim Englezom. Englez dobar decko ali malo pritup dok je Meksikanac dobar lik skroz, buduci filmski producent.

Izadjem i tek tad pocinjem da gledam svo to okruzenje. Zgrade koje se vijaju u nebo i nema im kraja. Svaka zgrada lepsa od druge, siroke ulice, ljudi koji jurisaju ulicama. Sprdnja reko, sreci nema kraja. Bilo je oko pola 8 i resio sam da cu setati do 12 samo da upoznam grad. Krenem ja tako sa kezom na licu koji ne izpustam. Dolazim na Tajms skver, interesantno ali nije bas toliko sta sam ocekivao. Mada ni sam ne znam sta sam ocekivao. Samo trg sa milion nekih reklama viskom po 50ak metara. Nije lose ali verovatno sam ocekivao vanzemaljce da tuda defiluju.



Krenem ja tako dalje ka Krajslerovoj zgradi koju sam video iz daljine. Stizem polako i koristim svaku priliku da uslikam po koju zgradu. Inace zgrade su me fascinirale jer svaka zgrada je kao novo umetnicko delo. Svaka drugacija i interesantna na svoj nacin. Nisad nisam pomislio da ce neki grad da mi se svidi toliko jer sam zaljubljenik u prirodu, ali NYC razvaljuje. Nogu pred nogu i stignem do Krajslerove zgrade. Pogledam navise u sam vrh i umalo se ne preturih. Zavrtelo mi su u glavi, ali bez zezanja. Neki gadan trip postoji kad gledas toliko visoke zgrade. Uslikam koju fotku i nastavim dalje.



U zivotu nisam toliko hodao. Isao sam po ulicama kao zmijica na Nokiji. Tako stignem do central parka i obzirom da se vec smracilo resim da ne ulazim jer bez obzira sto ima ljudi, cuo sam da se svasta desava tamo nocu. Krenem tako nazad i prolazim pored raznih zgrada koje sam mogao sresti samo u filmi ili u nekoj emisiji. Karnegi hol, Grend central station (ako se bese tako zove) i uz bolove u nogama stignem odakle sam i krenuo svoju pustolovinu.



Tajms skver ima jednu tripoznu foru da ima anfiteatar na kome ljudi sede i bleje u reklame. Ja reko kakav idiotluk i popnem se i sednem i ja. Sam samcijat gledam u reklame medju hiljadu nepoznatih ljudi. Idiot. Bejim jedno tako sat vremena jer ne znam sta cu drugo da radim ali lepo mi sto sam tu. Bez obzira sto je to u sustini sranje zivo da gledas u te svetlece reklame ja sam tako sedeo i slusao ljude kako pricaju na 100 razlicitih jezika. Sa svih strana sveta turisti dolaze u NY i mogu reci imaju sta da vide. Bese skoro 12 sati zatekao sam sebe kako razmislajm na Engleskom i nisam mogoa da verujem. Tipa "If i have walked 13 streets, how much left...?" Reko u sebi "WTF", i onda sam se iznova zapitao zbog cega sve na engleskom. Krenem ka hostelu i pored neke cevi samo centru vidim nke velike bube, reko bas da ih slikam. Kad sam se priblizio umal se nisam usrao. U zivotu nisam video vece bubasvabe. Rekao bih da su ljudozderi, pobegao sam glavom bez obzira, reko kakvo fotografisanje. Stizem u hostel lezem da spavam i pocinjem da se tripujem da li u hostelu ima slucajno bubasvaba. Nisam mogao da zaspim jedo sat vremena ali na kraju umor me savladao i tako zaspa a ne vidoh ni jednu.

Dal zbog vremenski zona ili ko zna zbog cega probudio sam se u 5 ujutru potpuno naspavan i ne mogu vise da spavam. okrecem se obrcem i shvatim da nema nista od spavanja. Resim tako da i to malo vremena sto je ostalo iskoristim da prosetam jos malo. Krenuo ka central parku jer jedino sto nisam video jeste to i Impajer stejt bilding. U stvari video sam Imapjer samo sto nisam znao da je to ona u moru onolikih nebodera. Prodjem tako pored nje (lepsa krajslerova zgrada) i nastavi ka parku.



Park prelep, ljdi dzogiraju voze bicikle, setaju... Prodjem park uzduz i popreko, pogledam sva ta jezera i odusevim se kako je sve to lepo sredjeno i kako priroda moze lepo da se ulopi sa svim tim betonskim divovima.



Krenem nazad, hostel, iz hostela u metro iz metroa na aerodrom i pravac za San Dijego. Prelepo bese u NYC bez obziro sto je bilo kratko. Na aerodromu uponam jednu ruskinju Viktoriju ali o njoj drugom prilikom. Polete avion i ja se nadjoh na putu za Filadelfiju ili sto bi Amerikanci rekli "Fili" i odatle za San Dijego...

odlicno,nastavi samo pisi datume ako je ikako moguce

Jel si ovo sanjao ili...?

A da ti malo zagolicam mastu a?

Samo nastavi, zanimljiva prica..

interesantno

ajd ne davi

Joj, uspomene. 

I onaj teatar na otvorenom sa prve slike. 

Hoces nastaviti pricu?

Možda je ipak samo sanjao. 

dobra prica...ajde nastavak?! 

...Iz New Yorka u Filadelfiju. Iz Filadelfije u San Dijego. Dodjoh, videh i poceh da radim.
U San Diego sam stigao u kasnim popodnevnim casovima. Rekose mi da dodjem taksijem do apartmana jer ne moze niko da me saceka jer cimeri voze rikse, mora od neceg da se zivi. A ja kao i svki Srbin ne bih dao da me vozi 3 kilometra za 15ak dolara nego sam vec ranije isplanirao i lepo nahvatam bus za 2$. Nisam ni dosao a vec sam poceo da stekam pare. Najgori sam od sviju deca.

Red za uatobus koji ja uopste ne primecujem i pokusavam da udjem kao u Beogradu tako sto stanem sto blize vratima. Kad sam shvatio da me ljudi gledaju malo cudno shvatio sam koliko je sati i malo posramljen otisao na kraj kolone. Za razliku od Ny imam osecaj da ljudi ovde imaju malo pisniji odnos sa ljudima. Pomislio sam da je vozac na nekim drogama jer pozdravlja svkog sa "hello sir, helo madam..". Nakon moje druge voznje zakljucio sam da je to jednostavno tako ovde. A i ovi sto se voze se isto drogiraju jer svi do jednog kazu "Thank you" kad izlaze. Kad cujes jedno 30 "thank you" i po 15 "hello madam" i "hello sir", zapitas se zasto neko ne ustane i ne pomeri prkletu iglu na ploci. Ali nakon nekog vremena shvatis da sve to ustvari prija i da ljudi mnogo lakse stupaju u kontakt jedni sa drugima. Kada bi iz cista mira zapoceo razgovor sa nekim Beogradjaninom u autobusu tipa "Bas je lep dan danas, moglo bi da se ide na pecanje. Volite li vi pecanje?" u Srbiji uglavnom bi ti odgovorio i pomislio "koji mu je djavo, sta mi se obraca" ili bi jednostavno lagano odsetao praveci se da nije nista cuo.

Otvorise se vrata autobusa, "last stop" viknuo vozac i shvatim da su me ovi sa gugla izradili i da autobus ne ide dokle je trebalo da ide. Nije strasno, mozda kilometar vise treba da pesacim ali zato prolazim kroz centar grada peske.



Centar je takozvani "Gaslamp" koji obiluje starim gradjevinama koje su stare oko 200 godina i kojima je nekada davno spartao ozloglaseni Vajat Erp. Sami centar je 5-a avenija i celom njenom duzinom obiluju restorani, kafici, barovi, i radnje suvenira. U radnjama suvenira ne postoji jedna jednina stvar za kupovinu a da na njoj ne pise San Dijego. Malo idiotski, zar ne?

Stigoh ispred zgrade koja ce biti moj dom u sledecih 4 meseca. Stigose i drugari i prokrijumcarise me kroz prodavnicu kako me cuvar zgrade ne bi video sa rancom od 500 litara na ledjima. Stan registrovan na njih petoro a nas 8. Udjoh u stan koji je kao opustosen od nekog uragana. Prazno, samo duseci na naduvavanje i sto za rucavanje. Kad bolje razmislim, nista mi vise nije ni potrebno. Stan inace ograman sa 2 ogromne terase od kojih jedna gleda ka okeanu koji se ne vidi od silnih zgrada ali makar ima prelep pogled na grad. Nisam se ni rapsakovao a vec sam krenuo da obidjem cari koje ova zgrada nudi. U sklopu zgrade se nalazi bazen, djakuzi, teretana, bilijar sala, sala za internet, prostori sa lezaljkama sa elektricnim postiljima i 2 teniska terena koja se nalaze na vrhu garaze za korisnike ovih apartmana. Znaci kompleks sabija koliko je dobar.

Inace u ovo doba godine noci znaju biti veoma hladne.



Tako da slabo ko bi u tom trenutku pomislio na bazen, osim ako se bazen na greje, sto je bio slucaj. Posle vise od 15 sati leta i vise od 10 sati sedenja po raznim aerodromima, i vise od 8 sati pesacenja po NYC ovo je doslo kao melem na ranu. Iz bazena u djakuzi sa temperaturom od 40 stepeni i tada sam pozeleo da vise nikad odatle ne izadjem. U djakuziju Ruskinje, neke kosooke devojcice i ja. Ma milina, sta se moze bolje pozeleti. Kad su mi se prsti smezurali i otezalo disanje zbog temperature, resih da izadjem i posetim teretanu. Teretana ne preterano velika ali zato opremljena najnovijim spravama i skoro niko nikad ne vezba. Bolje za mene. Tako izmoren sam legao reko ima da spavam do 12 pa posle pravac Hajat da se javim poslodavcu.

Pokriven samo tankim carsavom otvaram oci i docekuje me jutro u San Dijegu. I to kako me docekuje. I dalje se budim preterano rano, ovaj put u 4 jutru sa nogama hladnim kao led. Ko je pomislio da je u San Dijegu toplo (Ja), taj se grdno za...... (mislio sam zafrknuo). Obrci se, okreci se, sta cu moram da ustnem kad ne mogu da spavam. Jedno vreme blejao u prazno (jer nemam u sta da blejim kad je prazan stan) i onda uzmem spremim se i pravac Hajat. Dolazim na stanicu sedam ponovo pored neke kosooke na klupu i reko ova nije losa. Jeste kosooka ali moze da prodje. Ulazi ona u bus, ulazim ja. U voznji bacim ja pogled, vidim ona vec gleda mene pa spusti pogled jer je sramota. Onda ja pocnem da je zagledam jer je lepa bez obzira sto joj malo cudna glava. Pogleda ona ka meni i vide da je zagledam, onda ja spustih pogled. Sramota me. Vidim Hajat iz daljine, moja stanica se priblizava, ustajem ja, ustaje ona. Ja reko sta oce ova sad, ovde niko ne izlazi. Izadjoh ja, izadje i ona. Dodjoh na semafor, dodje i ona. Ja reko ova je neka psihopata teska, ish Azijatkinjo odakle si dosla. Kad odjednom "a ju vkin' 'n Hajat?". Ja reko pu spodobo sta me spopadas nista te ne razumem, i rekoh "I am sorry?", i ona ponovi pitanje. Ispade da je i ona nova i dosla da radi preko iste organizacije "work and travel" i tako ja nadjoh prvog kolegu za prijatelja, kosooku malu simpaticnu Vijetnamku...

Obzirom da bi ovaj post bio pust bez slika, resio sam da ubacim par fotografija koje sam uslikao vezanih za San Dijego.

...jeste da je mala Vijetnamka lepa ali je psiho. To sam zakljucio nakon jedno nedelju dana provedenih u Hajatu. Stalno se smeje i sve joj je smesno. Jednom mi je skocila na ledja iz cista mira dok sam radio nesto a ona bila u prolazu. Kaze htela da me uplasi. Moj sef se ubio od smeha kad je to video.



Inace pored nje od kolega koji su dosli preko istog progrma postoje i Litvanke i Rumunke i po jedan Moldavac i Makedonac. Moram da napomenem da su i Amerikanke koje rade na bazenu isto mnogo dobre, tako da kad god nadjem slobodnog vremena, ja blejim na bazenu sa Amerikankama i Litvankama.

Obzirom da radim u "housekeeping"odeljenju gde su sve sami Meksikanci i Indonezani, poceo sam pomalo da ucim spanski jezik. Ovaj drugi je ipak preveliki zalogaj za mene. Moji "Amigosi" uvek gledaju da mi pomognu kad mi zatreba.

Takodje sam se zgotivio sa Brazilcima. Decko koji radi u obezbedjenju je majstor kapoere koji me je zgotivio i ubacio u brazilsko drustvo. Sve sami kapoera majstori. Pre neki dan sam bio na brazilskoj zurci. Znaci zlo. Pocelo je uz klasicnu brazlisku muziku gde se igra dva koraka u levo, dva u desno... Sta cu kad ne znam da uhvatim ritam, mora neko da mi pokaze. Alan i Izajas su mi slali cure da igraju samnom, ne znam ni sam koliko sam plesnih partnera promenio. Za razliku od klasicnih sprpskih zurki, ovde svi igraju i to ne svako za sebe nego moras da nadjes partnera. Na pola zurke udjose neki likovi koji lupaju o "bubnjeve" rukama (kako god da se to zove). 5 "bubnjara" lupa u istom ritmu i to zvuci odlicno, i kad pomislis da ne moze da bude bolje, udjose 2 Brazilke oskudno odevene sa krilima od perija i pocese da igraju. Karneval, e na to je licila ta predstava koja je trajala punih 20ak minuta. Pred kraj zurke pridje mi jedna Brazlika i rece "obzirom da si nov ovde i ako ti sve tako izgleda pomalo zbunjujuce i nepoznato, ovo ti je moj broj pa mogu da te povedem u obilazak grada..." Nije da sam zbunjen ali pravicu se da jesam...
Za koji dan ce biti kapoera zurka tako da to ne propustam.



Sto se tice samog grada, grad jeste lep ali obiluje manama. Ja sam za Indiju mislio da je zemlja prosjaka, ali to se promenilo kad sam dosao ovde. U zivotu nisam vide vise beskucnika, kao da su se pokupili iz cele Amerike i dosli ovde na neku konvenciju ili miting. Sa sobom uvek voze korpe iz super marketa sa njihovom svom imovinom. Spavaju po ulici ili u tranvajima i autobusima.

Ja se do posla prevozim tranvajom a zatim autobusom. amerikanci uglavnom izbegavaju ovaj vid transporta zbog raznih frikova koji se voze njima. Cesto ljudi pricaju sa zamisljenim partnerima i to ne da pricaju nego vode i dubokoumne razgovore. Dok sam cekao u redu za socijalni broj, jedna zena koja je sedela pored mene, normalnog izgleda i normalno obucena odjednom je pocela da sapuce "razapecu te, znas ti dobro...". Znaci sve sto sam video u filmovima a mislio da nije istina pokazalo se tacnim ovde.

Pre neki dan kroz centar grada prosla su troje kola kao iz 2Pac-ovog spota. Voze crnje a kola skacu. Boles'.

Sto se tice debelih ljudi, nije ko sto se prica po Srbiji. "Amerikanci svi debeli". Nije tacno, ali kad vidis nekog debelog, slon mu nije ravan. Brza hrana je ocaj i gledam da je izbegavam. Zbog toga jedem po 3 puta dnevno u Hajatu. A u Hajatu sprdnja, ima svega pa cak sam jednom jeo i jastoga.

Jos uvek cekam socijalni broj da bih mogao da nadjem drugi posao. Brazilci su mi rekli da imaju brdo veza i vezica i da ce mi pomoci oko toga. A kad stigne, radicu ko konj i nece biti mnogo vremena za sprdnju ali makar znam za sta radim.



Pre neki dan sam dobio prvu platu. Od 4 juna do 12 juna (7 radnih dana i 2 slobodna dana), plata 550 dolara. Pa toliko prosecan covek u Srbiji ne zaradi za 2 meseca. A kad pogledate cene u velikim trgovinskim centrima, onda shvatite da nije ni cudo sto ameri kupuju svakojake gluposti...

Sto se tice putovanja po Americi, bice malo teze. Cimeri guslaju bicikle uglavnom kad ja imam slobodne dane. Moj saputnica Ivana me izradila sto nije dobila vizu. Sad ako budem putovao, putovacu sam, ko u Njujorku.

Pre neki dan sam pitao kolegu Meksikanca, "sta preporucujes da se poseti u Meksiku", na sta mi je on odgovorio "Nisi valjda lud da ides u Meksiko." Kakav ambasador svoje zemlje, onda sam priupitao drugog na sta mi je odgovorio isto kao i ovaj prethodni. Kazu turisti tamo mogu gadno da prodju.

I tako ljudi. Nije sve idealno ali je lepo i ne zalim se. Videcemo kako ce se nastaviti...

svaka cast na ovome 

samo nastavi 

odlicno,samo primecujem da si rekao da je hladno,mora da je tih dana bilo ispod proseka posto san diego ima prosecnu nocnu temperaturu u junu 17c a u julu 19 sto je za oko 2 stepena hladnije od Beograda,takodje i dnevne temperature nisu previse vidoke u proseku 26 stepeni u julu