Sredinom 90-ih se pojavio ozbiljan konkurent u svetu arkadnih borilačkih igara – Tekken. Namco je svoju prvu 3D tabačinu prvobitno izdao kao odgovor na Segin Virtua Fighter, ne znavši da je stvorio jedan od najpopularnijih serijala svih vremena. Tekken prati tragičnu priču mladog Kazuye, koga je surovi otac Heihachi bacio sa litice kako bi testirao njegovu snagu. Ispunjen besom, petogodišnji Kazuya na samrti sklapa pakt sa Đavolom kako bi se jednog dana osvetio ocu. Ovu priliku dobija godinama kasnije na King of Iron Fist turniru, gde se susreće sa borcima koji su danas poznati svim ”tekenašima”, uključujući Paul Phoenix-a, Ninu Williams, Yoshimitsua i Ganryua.
Tekken na prvi pogled deluje kao najobičnija 1v1 tabačina, ali se izdvaja od većine zbog svog sistema komandi. Naime, u Tekkenu svako dugme na kontroleru odgovara jednom udu, što na nekom nivou čak podseća na simulaciju. Ako za primer uzmemo PlayStation džojped, kocka bi odgovarala levoj pesnici, a krug desnoj nozi. Ovaj sistem je interesantan jer od igrača zahteva brze reakcije i razvijen instinkt, posebno u slučaju komplikovanih komboa.
Tekken u početku uopšte nije trebalo da bude borilačka igra, već interna platforma za testiranje animiranih 3D modela i naprednijeg mapiranja tekstura. Međutim, kada su se razvojnom timu pridružili Virtua Fighter developeri i kada se pročulo da Sega radi na nastavku, Namco je odlučio da uzvrati udarac. Pošto je igra bila razvijena za arkadni System 11 koji je u svojoj osnovi bio baziran na PlayStation hardveru, Tekken je vrlo brzo dobio port za Sonijevu prvu konzolu. Kao što je Kazuya na kraju nadmašio svog oca, Tekken je razbio Virtua Fighter, o čemu svedoče i mnogi Ginisovi rekordi koje je postavio – bio je prvi PlayStation naslov koji je prodat u preko milion kopija. Tekken danas poseduje sopstvenu esports scenu, a 2024. godine je dobio osmi nastavak u glavnom serijalu igre.
Predstavljamo vam prvo poglavlje jednog od najpopularnijih RPG serijala današnjice i dalekog pretka Morrowinda, Obliviona i Skyrima. Arena je takođe bila RPG prvenac za Bethesdu, koja je 90-ih bila poznatija po svojim sportskim i akcionim naslovima. Ovo je prilično ironično, s obzirom da Arena uopšte nije trebalo da bude RPG, već neka vrsta simulacije borbe gladijatora, od čega i potiče naziv igre. Bethesda je na posletku odlučila da se više fokusira na questove, dizajn tamnica i RPG elemente. Tako se rodio The Elder Scrolls serijal.
Arena igrače vodi na Tamriel, masivni kontinent sa proceduralno generisanim tamnicama i gradovima, izuzev lokacija koje su vezane za glavni zadatak igre. Mimo glavne misije, igrači imaju potpunu slobodu istraživanja, što Arenu čini open world igrom. Arena možda nije bila prva igra otvorenog tipa, ali je usavršila gejmplej mehanike koje su danas i te kako zastupljene. Jedna od njih je smena dana i noći, koja nije bila tu samo iz estetskih razloga. Na primer, čudovišta su noću bila daleko brojnija i aktivnija. Kao i u kasnijim The Elder Scrolls naslovima, igrači na početku Arene stvaraju svog lika, birajući njegovo ime, pol, rasu, klasu i izgled. U borbi, koja se inače odvija u realnom vremenu, igrači na raspolaganju imaju široki asortiman oružja i magije. Sa svakim trijumfom stiču iskustvo, što im daje priliku da unaprede veštine svog lika.
Arena je bila notorno teška i surova, pogotovo za nove igrače, pošto su se veoma moćna, ”endgame” čudovišta ponekad pojavljivala u prvoj oblasti igre. Ken Rolston, glavni dizajner Morrowinda, priznao je da je zaginuo više od 20 puta pre nego što je izašao iz početne tamnice. Ako možete da podnesete DOS grafiku iz sredine 90-ih, toplo vam preporučujemo da isprobate Arenu, barem dok ne izađe TES: VI. Ako ste strastveni ljubitelj The Elder Scrolls serijala, nikako je ne smete propustiti!
U analima istorije video igara, jedan naslov se ističe kao prekretnica za žanr strategija u realnom vremenu (RTS), ali i čitavu industriju. Naravno govorimo o WarCraft: Orcs & Humans, koji ne samo da je popularizovao žanr, već je iznedrio i jednu od najvećih gejming franšiza ikada.
Koreni Warcrafta sežu do ranih devedesetih, kada su Majkl Morhajm, Alen Adham i Frenk Pirs osnovali malu kompaniju Silicon & Synapse. Pošto su ljudi greškom mislili da se ime kompanije odnosi na silikone koji se koriste u plastičnoj hirurgiji, tim je konačno odlučio da se preimenuje u Blizzard Entertainment. Vođeni ljubavlju prema strategijama, konkretno Dune II, Blizzard developeri su želeli da redefinišu formulu RTS žanra u sopstvenom univerzumu, koji je bio inspirisan delima epske fantastike. Bogata istorija Warcraft univerzuma počinje sa ratom između ljudi i orkova, koji su krenuli u veliku invaziju na Azeroth. Slično pomenutom Dune II, igrači u Orcs & Humans su imali zadatak da sakupe resurse, izgrade svoju bazu, razviju vojsku i pobede protivnika. Ovaj stil gejmpleja je bio veoma karakterističan za tadašnje strategije, ali je Blizzard svoj RTS prvenac odveo na potpuno novi nivo sa inovativnim mehanikama, originalnim misijama i pristupačnim multiplejer modovima, koji su kasnije postali standard u RTS žanru. Obe frakcije su imale specifičan stil igre i posebne jedinice, kao i sopstvenu kampanju sa po 12 misija.
Iako nije bila prva moderna strategija sa multiplejer modom, Orcs & Humans je nudio opciju igranja putem modema, IPX mreže ili u lokalu. Blizzard je fanovima time pružio priliku da se oprobaju protiv drugih igrača, što je bilo daleko izazovnije od AI mečeva. To nije sve, jer je igra podržavala i crossplay između IBM-PC i Macintosh računara. Kao naslov rođen iz ljubavi i strasti prema igrama, WarCraft: Orcs & Humans je transformisao Blizzard u jednu od najvećih AAA kompanija današnjice, udahnuo život fantastičnom svetu Warcrafta i postavio temelje modernog gejminga. Reign of Chaos i World of Warcraft s početka 2000-ih su sledeće velike prekretnice za serijal, ali ovo je ipak tema za neku drugu priliku.
Final Fantasy franšizu nije potrebno posebno predstavljati, serijal igara koji zivi i danas i koji je nadziveo vec tri generacije konzola je po mnogim fanovima svoje najsvetlije dane doziveo upravo na SNES-u. Final Fantasy VI je jedna od tih klasicnih igara, poslednja velika RPG igra na SNES-u i poslednji Final Fantasy sa 2D grafikom. Igra je izasla 1994 u Americi pod nazivom Final Fantasy III (zbog toga sto drugi, treci i peti deo nisu originalno izasli za Americko trziste) i prodala se u oko 890.000 primeraka sto i nije nesto u poredjenju sa 3.000.000 u Japanu, mada i taj broj je bio dovoljan dokaz da su SNES, Final Fantasy i japanske RPG igre nasle svoju publiku i ‘preko bare’. RPG je prakticno nista bez dobre price, bez otrikvanja previše detalja Square je krenuo sasvim neuobicajenim putem sa pricom u Final Fantasy-u VI tako da ga je skoro nemoguce uporediti sa nekim drugim RPG-om iz tog vremena. Prva polovina je uglavnom linearna prica o par ljudi koji postaju svesni da se neko sprema da unisti svet, dok se druga polovina igre umesto da se fokusira na iskljucivom spasavanju sveta bazira na side-questove kroz koje Square i najbolje pokazuje temu same igre.
Karakterizacija likova je odlicna a glavni negativac Kefka je lik koga cete se jos dugo secati nakon završene igre, pre svega zbog mrznje koju ce izazvati u vama. Njegovi bolesni načini ostvarivanja cilja (unistenje sveta naravno) će vas naterati da igrate igru sve dok ne dobijete priliku da mu vratite za sve. Svet Final Fantasy-a VI je svet u kome koegzistiraju magija i tehnologija, ne baš kao u onom iz VII dela ali dovoljno različito od predhodnih delova koji su se uglavnom vrteli oko srednjovekovnih okruzenja koja su dosta dugo važila za tradicionalnu temu jedne RPG igre. Lokacije i ceo svet uopste su puni lepih boja i detalja koristeci sve sto SNES hardwareski moze da pruzi po pitanju grafike. Pored prelepe 2D grafike sa krupnim likovima Final Fantasy VI je doneo i male promene u klasicnom Final Fantasy izvodjenju pre svega u borbama gde su do tada ‘vremenski zamrznute’ potezne borbe unapredjene sa ATB (Active Time Battle) skalom. Muzika je kao i u svakom Final Fantasy-u odlicna i savrseno se uklapa u odredjene situacije. Dovoljan dokaz kvaliteta muzike iz igre je postojanje mnogih soundtrack-ova sa orkerstarskim verzijama najpoznatijih tema, sto je stvarno velik uspeh za jednu 16bit-nu igru. Final Fantasy VI je igra koju je greh propustiti posebno ukoliko ste ljubitelj RPG igara ili ste se u Final Fantasy seriju prikljucili nedavno… Čak i ukoliko se pojavio remake igre za PlayStation koji je dodao samo originalni FMV, uvek je dobro podsetiti se originala.
Sa zapletom koji zvuči kao direktan spin-off TV serije Blood Drive, Twisted Metal nas vodi u (tada) daleku budućnost 2005. godine, gde misteriozni Calypso organizuje smrtonosni turnir na paklenim ulicama Los Anđelesa. Twisted Metal nije klasična trkačina, već haotični battle royale derbi u kome pobeđuje poslednji preživeli vozač.
Sa ponudom od 12 jedinstvenih vozila, igrači mogu da se oprobaju u singlplejer kampanji ili split-screen duelu za dva igrača. Pošto je glavni cilj svakog meča da raznesete vaše protivnike, oružja su igrala ključnu ulogu. Od univerzalnih oružja, igrači na raspolaganju imaju mitraljeze, rakete i mine, dok svako vozilo poseduje unikatni arsenal koji uključuje napalm bombe, smrtonosne lasere, bacače plamena i Molotovljeve koktele. Što se likova tiče, imamo izopačenog klovna Sweet Tooth-a, koji je ujedno prikazan na omotu igre, bukvalno otelotvorenje smrti po imenu Mr. Grimm, usamljenog taksistu Čarlija Kejna, i mnoge druge. Ideja Twisted Metala se rodila dok su developeri iz studija Singletrac bili zaglavljeni u koloni automobila na jednom autoputu za Los Anđeles. Zamišljajući scene iz filmova u režiji Majkla Beja, zaključili su da bi svi njihovi problemi bili rešeni ako bi prosto razneli sve ostale automobile. Twisted Metal je izašao za PC i PlayStation, koji se pojavio na tržištu godinu dana ranije. Igra je dobila nekoliko nastavaka i spin-off naslova, ali je serijal 2012. godine nažalost ”pao u komu”.
Tema: 
