Bez Nemačke ne bi opstala OVK
Knjiga je rezultat višegodišnjeg dokumentovanog istraživanja balkanske problematike i obrađuje period pre, za vreme i posle rata, a posebno Srebrenicu i Račak

BEOGRAD - Naslov knjige nemačkog novinara Jirgena Elzesera "Ratne laži", s podnaslovom "Od kosovskog sukoba do procesa Miloševiću" upućuje na temu kojoj se poslednjih godina često vraćamo, ali je malo obrađivana na Zapadu. Vrednost ove knjige koju je nedavno objavila beogradska izdavačka kuća "Jasen" je u tome što autor bez imalo pristrasnosti, koristeći uglavnom nemačke izvore, opisuje pripreme za rat protiv naše zemlje i manipulacije novinara i političara.

- Za nemačke čitaoce to je štivo nepoznatog sveta, a vrednost knjige je u tome što daje zapadne izvore i bazira se na nepobitnim činjenicama - kratko je objasnio Elzesner, dodavši da se ovim temama u njegovoj zemlji bavi uglavnom "Jungevelt".

Knjiga je, nastavlja autor u razgovoru za Glas, rezultat višegodišnjeg dokumentovanog istraživanja balkanske problematike i obrađuje period pre, za vreme i posle rata. U delu koji se odnosi na pripreme za rat Elzesner opisuje dva ključna događaja - Srebrenicu i Račak.
   
      

Ratni trofeji Nasera Orića

Naser Orić je, navodi Elzesner, pun ponosa pokazao predstavnicima zapadne štampe svoje ratne trofeje. Vašington post je 16. februara 2002. godine pisao da "ratni trofeji Nasera Orića ne vise na zidu njegovog komfornog apartmana, oni su na video-kasetama: spaljene kuće, srpski muškarci bez glave, njihova tela naslagana na jednoj gomili vrednoj sažaljenja. Sledeći tovar mrtvih potiče od eksploziva. "Ulovili smo ih po mesečini", prolomilo se iz njega (Orića). Kada su se pojavile slike grada duhova s mnogim rupama od pucnjeva, ali se nisu mogli videti leševi, Orić je požurio da kaže: "Tu smo ubili 114 Srba". Kasnije se slavilo, pevači s patetičnim glasom pevali su u njegovu slavu.
      
      
      
   

Dok je Jozef Fišer tvrdio da je Srebrenica "simbol srpskog fašizma", Elzesner kao činjenicu ističe da je "Srebrenica simbol građanskog rata sa žrtvama na svim stranama". Navodni srpski genocid u Srebrenici, ističe autor, bio je odlučujući za prvo učešće Nemačke u ratu od 1945. godine. Citirajući brojna dokumenta, uključujući i izveštaj holandske armije, autor stiže i do muslimanskih podataka. Elzesner navodi da je u čitavom Podrinju spaljeno 192 sela, usmrćeno 2.800 Srba i ranjeno šest hiljada. U knjizi se navodi i svedočenje predsednika SO Srebrenica za vreme rata Ibrana Mustafića, koga su Srbi zarobili, a potom razmenili, o zločinima koje je Orić činio protiv muslimana, kao i da je za vreme povlačenja iz grada bilo borbi među njima.

Autor objašnjava i da na Kosovu nije bilo ni progona ni genocida, nego građanski rat, u koji se 24. marta 1999. umešao NATO, na strani albanske ilegalne organizacije OVK. Pozivajući se na brojne izvore, Elzesner piše da je režim Salji Beriše u Albaniji sve do pada 1997. godine bio obilato finansiran iz Bona, da je Nemačka podržavala i svog drugog čoveka za kontakt, Bujara Bukošija, predsednika "kosovske vlade"... Najzad, autor tvrdi da "bez nemačke podrške ne bi iz ove razbojničke gomile dobrovoljaca (misli na OVK) mogla za dve godine nastati jedna armija s udarnom snagom. Elzesner ima i dokaze da se finski patolog Helena Ranta, koja je bila angažovana na slučaju Račak, nalazila pod pritiskom nemačkog ministarstva inostranih poslova. Interesantno je, napominje Elzesner, da je o Rantinoj misteriji pisao samo Berlinger cajtung.

Posebno je obrađen navodni plan "Potkova", koji je svojevremeno pripisan Slobodanu Miloševiću kao plan za sprovođenje genocida na Kosovu. Elzesner je pokazao da je plan s očigledno hrvatskim nazivom napravljen u nemačkom Ministarstvu odbrane i podmetnut Miloševiću. Iz obilja dokumenata koji pobijaju priče o masovnim grobnicama na Kosovu, navodimo samo primer Izbice gde je navodno ubijeno 130 Albanaca. Pažljivim posmatranjem više snimaka autor je, između ostalog, primetio da su sveže otvoreni pojedinačni grobovi, svi zajedno po muslimanskoj tradiciji bili upravljeni prema Meki i upitao "da li bi Srbi bili uložili toliko truda i toliko religijske saosećajnosti pri pokopavanju svojih žrtava".
Lj. Staletović

Bez Nemacke i Svajcarske sigurno ne bi opstala OVk . Njihov cilj je bio da sve siptarske kriminalce proteraju iz svojih drzava i vrate na Kosovu sto im je sad i uspelo. Preko 150.000 Siptara se nastanilo za stalno posle 1999. god na Kosovu uglavnom iz Nemacke, Svajcarske i Belgije!