Beskućnicima
otpadaju prsti
Pritisak onih koji nemaju gde je ogroman, zbog izuzetno niskih spoljašnjih temperatura, a broj smeštenih prelazi za 15 maksimalni kapacitet od 115 ležajeva.
Zaposleni neprekidno ubacuju nove krevete i dušeke i, kako kažu, sve je bolje nego da ljudi ostanu na snegu i ledu.
U Prihvatilište dolaze narkomani, tabletomani, naravno ima i agresivnih. Puno je bodeža i hladnog oružja oduzeto, a sestre kažu da je jako važno znati kako sa kim postupiti u kritičnoj situaciji

Vaška je ovde domaća životinja, a beskućnici sa gangrenama i promrzlinama redovni su stanovnici jedinog prihvatilišta za beskućnike koje dvomilionski Beograd ima. sadašnje stanje pod krovom gde se zbrinjavaju ljudi koji su izgubili sve bitke sa životom jeste dramatično. Pritisak onih koji nemaju gde je ogroman, zbog izuzetno niskih spoljašnjih temperatura, a broj smeštenih prelazi za 15 maksimalni kapacitet od 115 ležajeva.

Zaposleni neprekidno ubacuju nove krevete i dušeke i, kako kažu, sve je bolje nego da ljudi ostanu na snegu i ledu.
- Nije redak slučaj da lutalice samo dovezu u dvorište, izbace ih kao džak i ostave na ledu. Ovde nema filozofije, spasavamo ljudski život, odmah reagujemo, posle tragamo za identitetom osobe. Najveći problem je kapacitet i nedostatak prostora, kaže za Glas Dragan Grinvald, direktor ustanove.

Ljudi sa pločnika
   
      

Trotoar je njihova sudbina

Oko 10 procenata onih koji prođu kroz Prihvatilište ne želi nikakav dalji tretman, koji ova ustanova obezbeđuje preko centara za socijalni rad. Ljudi se dalje smeštaju u domove, bolnice, gerontološke centre, a najokoreliji beže, jer su navikli na život ulice.
      
      
      
   
   
      

Deca se rentiraju za prošnju

Ovde su dolazili i prosjaci puni novca. Grinvald kaže da su mnogi od prošnje napravili nauku, a da je u "zlatno" vreme bilo onih i sa kešom od nekoliko hiljada maraka. Čak se i deca iznajmljuju, trenutno je cena 10 evra. To je prošnja u vidu zanata, oni imaju mobilne telefone, a kada naiđu ekipe koje ih sakupljaju, tako komuniciraju i beže.
      
      
      
   

On ističe da su ljudi sa pločnika, čiji su izbor alkohol i ulica, autentične priče za sebe, a da se, za tri decenije rada Prihvatilišta, nikada nije desilo da neko umre, a nije bilo ni epidemija ili zaraza. Povratnika je puno, oni znaju da će ovde biti okupani, nahranjeni i da niko neće biti pušten nezbrinut. Iako je zakonski rok boravka mesec dana, ovde se o tome ne vodi računa. Čovek je na prvom mestu.

Vreme je ručka, ovdašnji "stanovnici" su prezadovoljni. Na meniju čorba, krompir salata i oslić, obrok o kojem mnogi sanjaju. Kažu da ima onih koji iz "Padinjaka" ovde pobegnu ne bi li bili okupani i nahranjeni, a Prihvatilište zovu Hajat. Najgore je na prijemu, kažu medicinske sestre. Mnogi od njih nemaju osnovne higijenske navike, čak ne znaju ni šta je toalet. Prošle zime je Vladi Trboviću, prosjaku, koji se već četiri godine povremeno vraća, na prijemu je prilkom tuširanja zbog promrzlina otpao palac. Kako Grinvald kaže, samo je ostao u drugoj ruci.

Bilo je i onih sa takvim gangrenama, da su im iz tkiva gmizali crvi. Ti ljudi su spaseni, bukvalno vraćeni iz mrtvih.
- Ovde me uvek lepo dočekaju, oni su mi kao porodica. Bio sam ja i u bolnici, ali tamo dobiješ dva parčeta leba, možeš novine kroz njih da čitaš. Ovde mi svaki dan menjaju posteljinu i previjaju rane - kaže povratnik Vlada Trbojević. U Dom neće da ide, jer bi mu tako uzeli slobodu, a godinu dana mu je trebalo da provede na ulici kako bi napravio svoj sistem življenja. Vladina teritorija je Šumatovac, a tamo će čim rane zacele.

Spava u svojim bunkerima, kaže ima ih šest u Palmotićevoj i Makedonskoj. Ima on svoje pekare i mesare od kojih dobije što im preostane, a najvažnije je da ima cigarete, alkohol, a voli i slatkiše. Vlada je sve što je imao u životu potrošio na kafane, barske dame, kelnerice i taksiste, a i sada bi čim zaleči gangrenu snimao spot sa bolničarkama. Kaže, samo da dobije zlatne gaće, pa pravo na TV. Slobodu nikom ne da, jer ne voli komande.

U Prihvatilište dolaze narkomani, tabletomani, a među njima ima i agresivnih. Puno je bodeža i hladnog oružja oduzeto, pa je zato, kako kažu sestre, jako važno znati kako sa kim postupiti u kritičnoj situaciji. Grinvald ističe da u miljeu velegrada nije redak slučaj da u Prihvatilištu završe ljudi visokog obrazovanja. Bilo je ovde poliglota, dementnih ljudi koji krenu od kuće i zalutaju. Sada kod njih boravi naš gastarbajter iz Švedske, duševno oboleo, koji je u Hrvatskoj pretučen i opljačkan. Sada čekaju rodbinu iz Švedske da ga preuzme.

Dolaze i "noćne dame"

Žena je više nego muškaraca, a starosni prosek beskućnika koji se ovde urgentno zbrinjavaju između 40 i 60 godina. Ima i mladih, to su, uglavnom narkomani. Žene sa ulice koje imaju decu prosleđuju u Zvečansku. Dolaze i "noćne dame", a kada su jednu od njih pitali kako i šta radi, ona je odgovorila da radi "na mobilni telefon". Sestre ističu da je najgore ujutru, jer su mnogi tada brljavi do guše, jer fiziološke potrebe obavljaju u krevetu.
   
      

Služba za prolaznike na Železničkoj stanici

U okviru prihvatilišta funkcioniše i Služba za prolaznike koja na Železničkoj stanici dežura svakodnevno. Svi građani koji budu odžepareni, opljačkani i bivši zatvorenci mogu dobiti putnu ispravu do mesta gde putuju i hladni obrok. Za 30 godina postojanja na ovaj način je pomognuto oko 15.000 ljudi, a kako Grinvald kaže, bolje je da ih lepo ispratimo, nego da načine neko krivično delo u prestonici.
      
      
      
   

Ipak, zaposleni su ovde nasmejani, potpuno je iznenađenje sa koliko lakoće obavljaju posao. Šale se sa stanarima "prosjačkog doma", a mnoge od njih maze kao da su bebe. Važno je znati kako kome prići. Pre nekoliko dana je dvadesetogodišnji mladić, koji nije imao dovoljno pažnje, pripretio da će se ubiti, stavivši sebi kuhinjski nož pod grlo. Sestra je dobro procenila i rekla mu da će ga ona istući. Naravno da se sve dobro završilo, kao i u mnogim slučajevima pretnji da će iskočiti kroz prozor.

Lutalice-cimeri imaju muziku u prizemlju Prihvatilišta. Kažu vole Vladu Georgijeva i domaću muziku, a sestre dodaju da im agresivnu i ne puštaju. Grinvald ističe da zaposlenima treba odati priznanje sa koliko ljubavi rade posao.

Ono što pored prostora, koji je rak-rana Prihvatilišta, nedostaje to su lekovi za prehlade i laki sedativi. Prihvatilište je od nove godine pod ingerencijom Skupštine grada, u toku ove godine planirano je proširenje kapaciteta za 50 odsto. Bilo bi dobro da se sledeća zima tako i dočeka, jer sve su najave da će gladnih i bez krova biti još i više, a da će ovde uvek nedostajati krevet.
Gordana Tadić