Berlinski kongres
 
Berlinski kongres je bio skup izaslanika tadašnjih velikih sila Nemačke, Austro-Ugarske, Francuske, Velike Britanije, Italije, Rusije i Turske, koji je pod predsedništvom Ota fon Bizmarka održan u junu i julu 1878. godine u Berlinu.

Kongresu je prethodio San-Stefanski mir (potpisan 3. marta 1878. godine), kojim je završen rusko-turski rat. Prema tim, pretežno od strane Rusije diktiranim pregovorima, Turska bi izgubila veliki deo svoje pređašnje kontrole nad Balkanom, a imala je biti stvorena velika Bugarska (efektivno ruski satelit) koja bi uključila najveći deo današnje Makedonije, te delove Srbije do Niša, Albanije i grčku Makedoniju osim Halkidikija i Soluna. Bosna i Hercegovina, iako pod turskim suverenitetom, dobila bi značajnu autonomiju, dok su dobici za Srbiju bili veoma razočaravajući jer je Rusija (ispravno) osećala kako Srbija već polako klizi ka partnerstvu sa Austro-Ugarskom.

Protiv naglog porasta uticaja Rusije u tom regionu su se najviše borile upravo Austro-Ugarska i Velika Britanija. Usled međunarodnog pritiska Rusija je morala da popusti i San-Stefanski mirovni ugovor je poništen, a pregovori o teritorijalnom uređenju Balkana su krenuli iz početka. Pošto Nemačka praktično nije morala štititi sopstvene interese na Balkanu, pri tim pregovorima je Bizmark mogao nastupiti kao "relativno neutralan" (poznata je uostalom Bizmarkova izjava da Balkan "nije vredan ni malog prsta ili kostiju jednog pomeranskog pancir-grenadira").
 
Granice balkanskih država 1878. godine

Ishod pregovora je bio Berlinski mir 13. jula 1878. godine. On se sastojao iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore kao suverenih država i Bugarske kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Niz drugih turskih provincija je odvojen od Turske i ili pripojen drugim državama, kao Kipar koji je dodeljen Velikoj Britaniji, Bosna i Hercegovina Austro-Ugarskoj (Berlinski kongres 1878 - okupacija, 1908 - aneksija).

Srbija je znatno proširena i dobila je na račun Turske četiri okruga: niški, pirotski, toplički i vranjski.

Moć Turske u Evropi i Aziji je ovim mirovnim ugovorom drastično ublažena. Uticaj Rusije je u korist Austro-Ugarske veoma smanjen što je povećalo tenzije između dva carstva. Uz to je, takvo preuređenje Balkana dovelo do novih napetosti na tom području.

Izvor: Wikipedia