Београдска тврђава


Београдска тврђава, која се налази на гребену изнад ушћа Саве у Дунав, сведок је успона и падова народа и држава. Она је окружена великим парком познатим под именом Калемегдан. Већина људи поистовећује тврђаву са Калемегданом, међутим тврђава је окружена парком – Калемегданом.
Калемегдан је турска реч и састоји се из 2 дела: кале=град, тврђава и мегдан=борба, поље, бојно поље – одакле следи да је Калемегдан у ствари градско поље.



Први трагови људског насеља откривени су на платоу Горњег града и потичу из периода винчанске културе у раздобљу између 4000-2700 пре Христа. Ову винчанску културу потискују народи са севера, а Херодот каже да су у овим крајевима живела илирска племена. Касније овде долази племе (неки мисле да су трачког порекла) по имену Синги или Сигини, који су били досељеници из Азије, а који се јављају у историји Београда као његови најстарији становници. Њих у III веку покоравају Келти. Интересантно је и чудно да трагове Келта налазимо на територији Београда (рецимо на Карабурми), али не и на подручју Београдске тврђаве. Келти су били добри ратници, па је невероватно да нису уочили предност положаја града на ушћу двеју река. Постоји мишљење да су трагове Келта уклонили Римљани који у ове крајеве стижу у освит нове ере.
Дакле, после Синга, овде се насељава једно племе Келта, Скордици. Дунум је келтска реч и значи град, а Синги је назив племена које је овде живело, па би Сингидунум значио град Синга. Неки мисле да реч синги значи ушће, па би онда Сингидунум означавао град на ушћу. А неки мисле да синги значи круг, па је онда Сингидунум кружни град.
Римљани освајају Сингидунум око 10 године после Христа, за време владавине цара Октавијана Августа и држали су га скоро 400 година. Под влашћу Римљана, Сингидунум постаје важно утврђење, а крајем I века овде је стационирана легија IV Flavia. Град се нагло развија за време цара Хадријана (117-138). Римљани су прво утврдили војни логор – каструм и он се налазио на простору Горњег града и делу парка Калемегдан. Био је правоугаоне основе, дужине око 560 метара и ширине око 350 метара. Логор је био опасан земљаним бедемом и палисадном оградом. Крајем II века подигнути су камени бедеми, ојачани кулама.


римски каструм


 у средини остаци каструма, а лево и десно делови бедема
                                          

остаци римског каструма

За време цара Аурелијана (270-275) град је добио и свој водовод који је ишао од Мокрог луга до Горњег града (водом из овог водовода снадбевали су Турци свој амам (испод капеле Свете Петке) и кроз њега су јаничари продрли до конака Мустафа паше и убили га). Изван зидина логора је никао град, цивилно насеље. Цар Константин је саградио високу и јаку кулу која се спомиње и у IX веку.
Хришћанство се рано јавља у Сингидунуму, а за време цара Диоклецијана су београдски хришћани дали своје мученике за Господа Исуса Христа: Свети Донат и његов брат, ђакон Фортунат, презвитер Монтан и његова жена Максима, Стратоник и Хермил (који су бачени у Дунав)...Аријева јерес је у Сингидунуму ухватила дубок корен, а њен присталица је био и епископ сингидунумски Урсакије.
Прво велико рушење је било у време готских напада 378-380 године.
Поделом царства 395. године Сингидунум долази под власт Источног Римског царства – Ромеја.
Ново велико рушење град је доживео 441. године када су га разорили Хуни, предвођени Атилом.
После Атилине смрти, Сингидунумом су завладали Сармати, а после се за њега боре племена Гота и Гепида, а касније и Херули.
Обнову Сингидунума отпочео је цар Анастасије (491-518), а утврђење је обновљено између 530-535 за време цара Јустинијана (527-565). Сада је то јака тврђава.
Сингидунум су 584. године напали Авари и освојили га, али касније бивају потиснути. Авари касније опет освајају град и започињу рушење утврђења и расељавање становништва, Ромеји ипак поново враћају град у своје руке. Авари коначно 602. године освајују град и руше утврђење.
Око 550. године у ове крајеве продиру и Словени. Ромејски цар и историчар Константин Порфирогенит (913-959) бележи да су почетком VII века Сингидунум населили Словени.
Име Београд је словенског порекла и значи бели град. Легенда каже да су Словени долазећи са севера, из равнице, видели блесак гребена и белину тесаног камена од којег су били сазидани бедеми римског утврђења.
Од краја VI па све до IX века нама помена о насељу на ушћу Саве у Дунав.
Словенско име за Сингидунум – Београд – у документима се први пут појављује 878. године када папa Јован VIII пише писмо бугарском кнезу Борису у коме тражи да се смени београдски епископ Сергије (који је по пореклу Словен). Београдом су у то време владали Бугари.
Током IX и X века, за потребе одбране словенског града, старо утврђење је било сувише велико, па се зато користио део непосредно изнад ушће (западни угао; на слици је то представљено оним црним делом).



У XI веку Ромеји су поново завладали Београдом, који постаје једно од њихових најважнијих упоришта на северној, дунавској граници. Ромејска посада није саградила ново утврђење, већ користи делимично обновљене старе римске бедеме као привремено решење.
Угарски краљ Соломон (1064-1074) 1072. године , после двомесечне опсаде, осваја Београд. Ромеји успевају да поново поврате град у своје руке, али 1127. године угарски краљ Стефан II (1116-1131) осваја град и руши га до темеља. Велики део грађевинског материјала пренет је преко Саве и њиме је утврђен Земун. Ромеји опет враћају власт над Београдом, а ромејски цар Манојло I Комнен (1143-1180) креће у контраофанзиву, па из Београда напада на Мађаре у Земуну, и остварује победу у овом походу. Сада Манојло наређује разарање Земуна, а материјал је вратио назад и њиме обновио Београд.
Подизање нове тврђаве – кастела, започето је у Београду 1151. године и трајало је до 1165. године. Кастел је подигнут на простору између споменика ,,Победнику'' и турске чесме код Дефтердарове капије. Он је са запада и северозапада брањен стеновитим литицама. Новоподигнуто утврђење, кастел, имало је облик неправилног делтоида, дужине око 135 метара, а ширине око 60 метара. Овај кастел је постао средиште уз које ће се касније градити нова утврђења.


ромејски кастел у XII веку

Угари освајају град 1182. године, Ромеји су га, мировним уговором, поново добили назад под своју управу, али крајем XII века Ромеји коначно губе Београд, а њихове границе се померају далеко на југ.

---

Срби су први пут добили Београд 1284. године, за време краља Драгутина, који је био зет угарског краља, односно био је ожењен Катарином, угарском принцезом (ћерком краља Стефана V). Према угарском схватању, Београд је и даље остао део њихове територије, У том мирном периоду град није утврђиван. Драгутин је саградио у граду себи двор, а можда и велику саборну митрополитску цркву посвећену Успенију Пресвете Богородице, а звала се и Велика црква и налазила се у Доњем граду. У њој се чувала и сребром окована, чудотворна икона пресвете Богородице коју је по предању насликао јеванђелист Лука. Ова икона се први пут спомиње у вези са опсадом града 1072. године, тада је приликом предаје града, на челу поворке ишао Ромеј Никита и носио ову икону Богородице. Када је Симонида, жена краља Милутина, дошла деверу Драгутину у посету, она се приликом доласка у Београд, прво поклонила овој светињи и целивала је.

~ * ~ * ~  следи део о даљој судбини иконе Пресвете Богородице ~ * ~ * ~ 

[ 1521. године Београд пада у руке Турака, а Сулејман Величаствени је протерао све Београђане из града. Све ове несретне избеглице су смеле да понесу од ствари, само онолико-колико су могле да носе, а пешице су требале да пређу пут од Београда до Цариграда! Том приликом су Срби понели и 2 своје светиње, икону Пресвете Богородице и мошти Свете Петке. Српски и бугарски народ је излазио дуж пута и клањао се овим светињама и том приликом, вођени хришћанском љубављу и милосрђем, даривали су и помагали несретне изгнанике. Они су се населили на периферији Цариграда, према Мраморном мору. Наши преци су своје ново насеље назвали Белиград-мала. Насеље је било у шуми, са обиљем пијаће воде (којом се Цариград снадбевао водом), а о чистоћи воде су бринули Београђани (а заузврат су били ослобођени пореза). Срби из Белиград-мале су подигли храм Пресвете Богородице као успомену на своју Велику цркву у Београду. Стојан Новаковић је у XIX веку посетио ово насеље и тражио потомке наших предака или неке остатке тих изгнаника. У Цариграду постоје и Београдска шума и Београдска улица, али Срба, Београђана нема! Утопили су се у околно, већинско турско становништво. Стојан Новаковић је тражио и чудотворну икону Пресвете Богородице и показали су му 4 иконе, које су Срби по предању донели са собом. На икони Светог Николе је српски, словенски натпис, а на осталим иконама се слова нису могла прочитати. О чувеној икони нико ништа није знао. Саму цркву Богородице је нашао и каже да на јужној страни протиче вода у малу капелу (хм, досељени Срби су и у ,,новом Београду'' имали свету водицу, као и у старом, која је текла испод цркве Ружице). Велика хришћанска светиња, чудотворна икона Пресвете Богородице, је ишчезнула са светске позорнице, али постоји нада да ће се икона у неко друго време пронаћи, као што су и раније многе ствари биле изгубљене, али су касније пронађене, на радост људи. Надајмо се да није уништена, јер изгубљено ипак може бити нађено ]

Црква Успенија Богородице у Доњем граду је прво претворена у џамију, а затим порушена за време Турака. Уз ову митрополитску цркву, налазио се и митрополитски двор. Дуго се за овај двор није знало, јер је био затрпан приликом нивелације терена Горњег града од стране Аустријанаца. Остаци су нађени у XX веку и делом су реконструисани. Сам двор је био на спрат, камено степениште је повезивало 2 нивоа. Грађевина је била луксузно опремљена (керамичке плочице, фонтана, зидана пећ висока 3 метра).


Митрополитов двор у Доњем граду

После Драгутинове смрти 1316. године, краљ Милутин покушава да задржи Београд и успостави границу Србије на обалама Дунава и Саве. Гради се ново утврђење. Део простора поред обале (окренут је ка Мађарима и треба га бранити) опасан је бедемима и повезан са кастелом на брегу. Нови бедеми (подизани за време краља Милутина и цара Душана) истурени су према обали и надзиру реке. Ипак 1319. године Мађари су запосели град.


тврђава у XIV веку


После тога Београд је можда још 2 пута, за кратко време, био у српским рукама и то у време владавине цара Душана. У лето 1335. године цар Душан се сударио са Мађарима и сузбио их преко Дунава и Саве, па је вероватно заузео и Београд и држао га до 1346. године, када је мађарски краљ Лудвиг (1342-1382) опет задобио Мачву, Голубац и Београд.
Краљ Лудвиг је 1354. године провалио са војском у Србију, али у његовој војсци избија болест и он се повлачи. Према документима, мађарски краљ, није ништа имао с оне стране Дунава и Саве, па према томе ни Београд.
За време цара Уроша, Мађари 1359. године запоседају Београд и са малим прекидима су га држали све до 1404. године, када мађарски краљ Сигисмунд (1387-1437) уступа Београд српском деспоту Стефану Лазаревићу.
После смрти кнеза Лазара, тачније погибије на Косову пољу 1389. године, Стефан није имао ни 20 година. Постаје турски вазал. У битки код Ангоре 1402. године, у којој је Бајазит поражен и  заробљен, Стефан се борио на страни Бајазита и истакао се храброшћу, са својим оклопницима је задао тешке ударе Тамерлановој коњици, али остатак турске војске није се добро носио  са Монголима, Татарима... (тачније, део турске војске је прешао на страну непријатеља) и ускоро је битка била изгубљена, Стефан се пробио и покушао да спасе Бајазита, али он је одбио да се повуче, па је касније и заробљен...Приликом повратка у домовину, у Цариграду је добио титулу деспота (која је била, после царске, највиша у империји). Овом титулом су Ромеји хтели да га придобију за борбу против Турака.
Ускоро одлучује да постане вазал краља Сигисмунда и заузврат добија на управу Београд. Тачније, деспот Стефан признаје врховну власт краљу Сигисмунду, а краљ му дарује на доживотно уживање Београд, Мачву, добра у Срему и Бачкој, скоро цео Банат и Дебрецин. Деспот Стефан је поседовао и руднике у Мађарској и он је започео велико насељавање Срба на својим поседима по тадашњој Мађарској и тако је почела колонизација Срба у јужној Мађарској, а која се продужила и у XV и XVI веку. Тако да је Војводина већ тада почела да добија српски карактер, дакле много пре Велике сеобе Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем.
Имајући у виду стратешки значај Београда и угрожавање Србије са југа од стране Турака, деспот Стефан Лазаревић преноси престоницу у Београд. Иако је Београд био сав у рушевинама, ипак се Стефану допао и како сам у повељи вели:
,, ...Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и опустео, саздах га и посветих Пресветој Богородици... ''


изглед деспотовог двора и града по визији Владана Здравковића

Деспот Стефан је град посветио Пресветој Богомајци (само је још Цариград посвећен Богородици, а наравно и Света Гора; у овоме се види и наставак традиције Немањића, јер је и Стефан Немања, тада као монах Симеон, манастир Хиландар посветио Ваведењу Пресвете Богородице). Београд је у ово време први пут у својој историји постао престоница српске државе, њен највећи град, привредни и културни центар. По легенди, деспот Стефан је размишљао где да подигне двор и у сну му се јавила Света Петка и саветовала га да тражи место где је зло на зло ударило, па да онда ту подигне двор и да се онда не боји. Деспот Стефан се пробудио, а у ушима су му одзвањале речи преподобне мати Параскеве: Не бој се, не бој се, не бој се...Деспот Стефан је решио да тражи то место, где је зло на зло ударило, и угледао је трње дивље руже на које се набола змија. Трње је зло, змија је зло, па је одлучио да ту сазида велику кулу – Донжон. Кулу је назвао Небојша, по речима Свете Петке да се не боји...и то је бранич кула.

                               
изглед деспотовог града по моделу у музеју Београдске тврђаве

 
макета на платоу код споменика ,,Победнику''


тврђава у XV веку

Положај града на крајњем северу државе пружао је добре услове за одбрану. Био је довољно удаљен, за случај изненадног турског напада, што је давало времена браниоцима да се спреме за одбрану, а лако је могао да добије и помоћ Мађара.
За 23 године владавине деспота Стефана Лазаревића (1404-1427) је стари ромејски кастел преуређен у цитаделу. Цитадела је мало утврђење, обично у средишту утврђеног града и служи као последње упориште одбране. Двор, то јест цитадела, деспота Стефана је имала 7 кула, од којих се највиша звала Небојша и то је донжон. Донжон је главна кула (Небојша је била висока око 40 метара) и она је последње прибежиште у цитадели, оспособљена је за одбрану. Донжону одговара пирг (кула). Цитадела-замак је, поред куле Небојша, имао и владарске одаје, дворану за примање, ризницу, вивлиотеку, дворску капелу. Подграђе је ојачано изградњом утврђеног пристаништа. Изграђено је и ново утврђење Горњи град и имало је основу скоро правоугаону, дужине око 300 метара и ширине око 160 метара. У његов западни угао смештен је деспотов двор. Гради се и ново утврђење у приобаљу које обухвата дунавску падину. У ово време напад Турака се могао очекивати само са копна, јер су реке биле под српском и мађарском контролом. Површина града је удесетостручена.
Деспотова цитадела је преживела све до 1690. године, када је приликом опсаде града била бомбардована и уништена. На 1 кулу у замку је пала турска бомба. Пожар је захватио барутне магацине, а експлозија је била тако силовита, да се деспотов замак распукао, стење је летело на све стране, а зидине су се највећим делом стропоштале низ падину. Од цитаделе су преостали скромни остаци улаза, испред кога се налазио покретни мост.


остаци улаза са носачима за покретни мост
(ту где је трава налазила се вучија јама)

Тачније, све што се види испред ових рушевина (ту где је трава) је вучија јама, у којој су завршавали незвани гости. На дну јаме се налазило зашиљено коље и шиљци. Мост је функционисао на принципу клацкалице. Када би незвани гости ступили на мост, браниоци би га подигли ка унутра, а ,,гости'' би склизнули у јаму.
Деспотов замак је уништен и практично нема његових остатака, али од деспотовог града има још остатака.
У североисточном делу Горњег града налази се Деспотова, Диздарева кула из доба Стефана Лазаревића и у њој се налазио стан капетана Горњег града (данас је ту опсерваторија).
Деспотова капија је имала улогу улаза у град. У самој капији постоји удубљење, у коме је некада постојала икона Богородице. Када би људи улазили у град, прво би се поклонили својој заштитници, прекрстили, па тек онда би ушли у град.


Деспотова (Диздарева) кула


удубљење у Деспотовој капији где се налазила икона Богородице

За време I светског рата ова кула је знатно оштећена приликом аустријског напада на Београд 1915. године. Реконструкција није баш најбоље урађена (кула је веома необична, ако се гледа из 1 угла, онда је облика квадра, а из другог угла је облика ваљка).






оштећења после првог светског рата

За време деспота Стефана Лазаревића у Београду је цветало православље и град је насељаван Србима. Обнављао је старе и подизао нове храмове. На њега су се угледали и други имућнији грађани, па су га следили у овим подухватима.
Да би град што више развио, начинио га је слободним градом, а његове трговце ослободи царине. Ово је привукло трговце чак из Дубровника, који су долазили да се овде населе. Израдио је и повластице од мађарског краља и суседних локалних власти. Услед свега тога, Београд доиста процветава и постаје град већег значаја.


на овом платоу је био деспотов двор-цитадела,
а на брдашцету где је дрвеће је вероватно била кула Небојша

После деспотове смрти, Мађари су овладали градом и све је почело да се мења на горе. Забранили су српским војницима да бораве у Горњем граду, исељавани су православци, а насељавани римокатолици. Цркви су одузимана имања. Тешко је било задржати и оно што се имало, а сигурно није било услова за подизање нових православних богомоља. А из овога следи да су српске цркве Ружица и Света Петка подигнуте за живота ,, ...у Христа Бога благоверног и самодржавног по милости Божијој деспота Стефана, господара све земље Српске, Приморја и Подунавља"...'' (како се сам деспот потписивао)


деспот Стефан Лазаревић

Одломак из песме ,,Деоба Јакшића''

,, Дмитар узе доњи крај од града и Небојшу на Дунаву кулу;
   Богдан узе горњи крај од града и Ружицу цркву насред града.''

Одломак из песме ,, Женидба Тодора Јакшића''

,, Право оде своме Бијограду и одвезе дилбер Иконију,
   Право ј'  води у Ружицу цркву, те се венча с њоме по закону.''

У песми ,,Деоба Јакшића'' помињу се Дмитар и Богдан, а историјски је тачно да су постојали Дмитар и Стефан, а делили су се њихови синови Петар (Дмитров) и Марко (Стефанов) и нису делили Доњи град, него своје имање у граду Нађлаку у Мађарској.

Црква Ружица

По народном предању живеле су у старо време 3 побожне сестре: Ружица, Марица и Аница (негде се каже Цвета) и све 3 су на простору Београдске тврђаве подигле по једну цркву као своју задужбину. Цркве су се прозвале по њиховим именима. Ово предање има потврду и у живопису цркве Ружице, јер се на своду капеле Светог Георгија налазе 3 женска лика: Ружица, Марица и Аница (Цвета)


Црква Ружица

А у једној књизи, која је служила као водич странцима за обилазак града, записана је легенда о цркви Ружици:

,, Живео некад давно један краљ који је имао дивну ћерку по имену Ружица. Једног дана Ружица се тешко разболела, долазили су разни лекари, видари, исцелитељи, али нико није могао да јој помогне да оздрави. Краљу се у сну јави да ће му кћер оздравити, ако се напије воде са извора који се налази на месту где се 2 реке спајају. Краљ огласи потрагу и рече да ће дати кћер оном јунаку који му донесе воде са извора из његовог сна. Многи су кренули у потрагу, многа ушћа обишли, док коначно 1 витез не дође до ушћа Саве у Дунав и крене да тражи извор. Уморен од потраге, стаде да се одмори. Док се он одмарао, његов коњ поче да пије воду са извора на брежуљку изнад ушћа ових двеју река. Сав срећан, витез захвати воде са извора и однесе је краљевој кћери. А када се она напи воде са извора, у тај час оздрави. Витез узе Ружицу за жену, а она код места где је био извор, сагради цркву посвећену Богородици, коју народ назва црква Ружица, а воду са извора водицом Свете Петке. ''

Сама црква Ружица је посвећена Рођењу Пресвете Богородице, што се и види по икони изнад врата цркве.


Северна врата цркве Ружице, а пред вратима су 2 статуе,
лево је балкански ратник, а десно је копљаник цара Душана


Постоји мишљење да је црква Ружица прозвана тако по Ружи, кћери Јакова (Јакше) Утјешинића који је 1521. године био један од заповедника града и бранилац куле у Горњем граду. Само тешко је поверовати да би се у душу народа вековима утиснуо спомен о цркви која је подигнута кратко време пре пада града под Турке. За време турске власти, мења јој се намена, и црква постаје барутни магацин. Црква је обновљена после повратка у српске руке, за време власти кнеза Михаила Обреновића, а не зна се да ли је ова данашња зграда Ружице она иста зграда из XV века или је ово зграда коју су Турци или Аустријанци саградили за магацин (на темељима разорене цркве Ружице).
Црква Ружица има 3 звона, 2 су подигнута за време краља Александра Обреновића 1892. године од старих турских топова који су се затекли у граду. Како се коло среће окреће1 Некада су Турци освајали Београд, па су топили црквена звона и лили топове, а сада Срби од турских топова, саливају звона за цркве. Треће и највеће звоно је из 1924. године.



Обновљена црква Ружица је служила гарнизону тврђаве као војна, гарнизонска црква. Краљ Петар I Карађорђевић је говорио да се у овој цркви најслађе моли. Цркву је осликао Живко Југовић. У I светском рату, Ружица је од стране Аустро-Угарске и Немачке војске много пострадала. Опљачкана је и порушена, па је обновљена 1925. године. Од ратног материјала израђене су 2 иконе од метала у рељефу (изнад врата цркве је икона Рођења Пресвете Богородице, а друга је икона Светог Георгија, коме је посвећена капела испод звонаре цркве Ружице), 2 статуе пред вратима цркве, 1 звоно и полијелеј. Иконе је радио Рафаило Момчиловић. Живопис цркве је необичан. Западни зид цркве покрива фреска ,,Беседа на гори'', а при дну ове композиције види се и потпис мајстора, фрескосликара Андреја Биценка. Необичност ове фреске је у томе да је мајстор Биценко на њу унео ликове својих савременика. Али, не ма које ликове, већ су ту ликови краља Петра I Карађорђевића, руског цара Николаја II Романова и краља Александра Карађорђевића.
Ако следимо предање о 3 сестре, онда нам недостају још 2 цркве. Помен о овим црквама се сачувао у народу, али и у турским документима (тачније, то је план Београда, тврђаве и вароши у шанцу, који је изгорео у бомбардовању 6. IV 1941. године, али је копија сачувана у Београдским општинским новинама за 1937. годину). По овом плану, у Београду су 3 православне цркве: једна је на месту где је данас Саборна црква, друга је на источном ћошку терасе Горњег града, а трећа је у Доњем граду (истини за вољу, 2 и 3 се у плану воде као ,,цркве мунициони магацини''). Није јасно зашто и за цркву Ружицу није речено црква магацин, већ је Ружица названа само мунициони магацин. Црква Аница се налазила у Горњем граду и уништена је експлозијом муниције и порушена у I светском рату. Исту судбину је доживела и црква Марица у Доњем граду. Данас постоје само 2 зида – северни и јужни и то на подножју висије, где је споменик ,,Победник''. Марица је за време Турака прво претворена у џамију, а тек касније у војни магацин.

Капела Свете Петке


Света Петка

Света Петка је рођена у граду Епивату, између Силимврије и Цариграда. Њени родитељи беху имућни и побожни људи: Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу су васпитавали у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи  Јеванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке, она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини. Но она продужи и даље то чинити. На грдње због тога, она је родитељима одговарала да она другачије не може живети. Брата Петкиног, Јевтимија, родитељи дадоше на школе. Жељан духовног живота, Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса. По смрти родитеља Петка, жељна подвижничког живота Христа ради, раздели имање, остави свет, и отпутова у Цариград да се поклони тамошњим светињама. Обилазећи те светиње, она срете многе ревносне подвижнике и доби многе драгоцене поуке од њих. И по њиховом савету она се настани у Ираклијском предграђу при цркви Покрова Богородице, и ту проведе у молитвама, посту и сузама пет година. Затим она отпутова у Палестину, и поклонивши се светим местима, освећенима Спаситељевим животом, она се настани у Јорданској пустињи. Подражавајући Боговидца пророка Илију и Јована Крститеља, она се храњаше једино пустињском травом, у врло малој количини, и то по заласку сунца. Она упираше очи само к  Богу. Њене подвиге видео је само Бог. Живећи у подвигу дуги низ година, преподобна Параскева једне ноћи угледа ангела Божија у облику пресветлог младића који дошавши к њој рече: Остави пустињу, и врати се у твоје отечество; потребно је да тамо предаш своје тело земљи, а душом да се преселиш Господу. Удубивши се у смисао овога виђења, преподобна разумеде да је то наређење од Бога. И радоваше се она што ће се ускоро разрешити од тела, али и туговаше што ће се растати са пустињом: јер ништа тако не очишћава душу и не приводи је к Христу као пустиња и усамљеничко молитвено тиховање. Но, покоравајући се небеској вољи, преподобна крену у своје отаџбину. Допутовавши у престони град Цариград она посети дивну цркву Свете Софије; исто тако посети и цркву Пресвете Богородице што је у Влахерни, и поклонивши се чудотворној икони Богоматере, отпутова у своју постојбину Епиват. Ту она проживе још две године, не мењајући начин свог пустињског живота, него проводећи сво време у труду, посту и молитви. А када дође време њеног одласка к Богу, преподобна се усрдно помоли Богу за себе и за сав" свет и тако у молитви предаде Богу блажену душу своју. Тело њено би од стране верних сахрањено по хришћанском обичају, али не на општем гробљу, већ одвојено, као тело странкиње која никоме не беше казала одакле је. Бог, хотећи да прослави угодницу Своју, откри свете мошти њене после много година, и то на следећи начин. Близу места где преподобна мати Параскева беше сахрањена подвизаваше се на стубу у молитвеном тиховању неки столпник. Догоди се да тамо би таласима избачено тело некога морнара који се за време пловидбе тешко разболе и умро. Од тога леша стаде се ширити страховит смрад, да је просто било немогуће проћи тим путем. Смрад тај није могао трпети чак ни столпник, те због тога би принуђен да сиђе са стуба и да наложи неким људима, да ископају дубоку рупу и усмрдели леш закопају. Копајући рупу ти људи, по промислу Божјем, нађоше нетљено тело где лежи у земљи, и зачудише се томе. Али они не обратише на то потребну пажњу и не схватише како треба. И говораху међу собом: ,,Када би ово тело било свето, Бог би то открио преко каквих чудеса.''  Са таквим расуђивањем они поново затрпаше нетљено тело земљом, бацивши тамо и смрдљиви леш, па отидоше својим кућама. А кад паде ноћ, један од њих, неки Георгије, човек христољубив, мољаше се Богу у својој кући. И заспавши пред зору он виде у сну неку царицу где седи на престолу, а около ње стоји велико мноштво светлих војника. Видевши то, Георгија обузе страх, и он паде на земљу, пошто не беше у стању гледати тај сјај и лепоту. А један од тих светлих војника узе Георгија за руку, подиже га и рече му: ,,Георгије, зашто тако омаловажисте тело преподобне Параскеве и погребосте поред њега смрдљиви леш? Сместа извадите тело преподобне и положите на достојном месту, јер Бог хоће да слушкињу Своју прослави на земљи.''  Тада и та светла царица рече Георгију: Похитај те извади моје мошти и положи их на чесном месту, не могу више да трпим смрад онога леша. Јер и ја сам човек, и постојбина је моја Епиват, где ви сада живите.
Те исте ноћи имађаше такво исто виђење и једна благочестива жена, по имену Јевтимија. Сутрадан они обоје испричаше свима о својим виђењима. Када то чу благочестиви народ, сви са свећама похиташе к моштима преподобне Параскеве и, извадивши их са великим страхопоштовањем из земље, радоваху им се као неком скупоценом благу. Свете мошти бише свечано положене у цркви светих и свехвалних апостола Петра и Павла, у Епивату. Молитвама преподобне Параскеве даваху се од светих моштију њених многа исцељења болесницима: слепи прогледаху, хроми прохођаху, разноврсни болесници и бесомучници добијаху здравље.


Капела Свете Петке

Два века после престављења преподобне матере наше Параскеве, Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу Трново, крсташи одмах пристадоше да му их даду, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти беху свечано дочекане и положене у придворној цркви, где оне, почивајући нетљено, точаху разноврсна исцељења свима који им са вером притицаху. После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње беху разграбљене. Тада мошти свете Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396 године, на заузимање српске кнегиње Милице код султана Бајазита ове свете мошти бише пренесене у Србију у Београд. Када су Милица и Јефимија молиле за мошти Свете Петке, Бајазит им је рекао: ,,Зашто не молите другог имања достојног многе и велике цене, но кости сухе и сасвим непокретне?'' А оне му рекоше: ,, Ако хоћеш све наше имање заменити са моштима које иштемо, готове смо положити.'' Бајазит их похвали због побожности и даде им оно за шта су га молиле. Кнегиња Милица је мошти 1398. године пренела у цркву у Крушевцу, а деспот Стефан Лазаревић је мошти пренео у Београд око 1405. године.
У Београду је затим подигнута црква Свете Петке која и до данас постоји (постоји предање да је кнегиња Милица саградила храм Свете Петке у Београду и да су ту положене мошти преподобне Параскеве), у којој се налази и извор Св. Петке са чудотворном водицом. Побожни Београђани и други верници одлазе често, а особито петком, у храм и на извор Свете Петке и добијају од ње благодатну помоћ по вери својој. Овај храм Свете Петке су Турци разорили, а на његовом месту је сазидана данашња капела Свете Петке. (по историјским подацима храм Свете Петке егзистира од 1417. године, што значи да је саграђена бар за време деспота Стефана Лазаревића).



Године 1521. султан Сулејман Величанствени, заузевши Београд, заплени и часне мошти преподобне Параскеве (постоји предање да су мошти до Цариграда донели протерани Београђани, а када су чуда над моштима почеле и у Цариграду да се дешавају, султан је наредио да се пренесу у двор...ова прича, да су протерани Београђани пренели мошти Свете Петке, има основа, јер тешко да би султан Сулејман одмах по заузимању Београда узео мошти, разлика у вери је вееелика препрека) пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од богосилних светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их положише у Патријаршијској цркви. Године 1641. Василије Лупул, војвода Молдавски, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду и желећи да и у Молдавији прослави светитељку...и успе да издејствује да се мошти пребаце у његов престони град Јаши. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641 године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим. Једна честица ових мошти је послата из Јашија и чува се у цркви Ружици.

Од оне цркве Свете Петке из XV века није ништа остало, јер су је Турци, одмах по освајању Београда, разорили. Данашња капела је подигнута 1937. године заузимањем патријарха Варнаве. Приликом копања темеља нађени су у земљи остаци зидова неког ранијег храма. Сваког петка, пре подне, служи се у Ружици Света Литургија са читањем канона Светој Петки и целивањем моштију Свете, а по подне се у капели служи вечерње са читањем канона Преподобној Параскеви и целивањем мошти.
Када би Срби долазили петком (петак су Срби звали ,,турски светац'', јер је богослужење свечаније, а Куран наређује да се сви муслимани из места окупе у џамији на подневно клањање), за време турске власти, на извор водице Свете Петке, кришом су се крстили када би пролазили поред цркве Ружице, онда претворене у мунициони магацин. Изворе крај неке неке светиње народ зове водицама. Савременик деспота Стефана Лазаревића, Константин Философ, помиње ,,извор најслађе воде''. Од давнина је народ ову воду користио као лек против грознице и других болести: очију, осипа на кожи... Хемијска анализа, која је извршена 1937. година, показала је да је вода бистра, безбојна, без мириса, да јој је температура 12 °C, са Na+, K+  ,Cl- , SO42−  , NO3−    …и да је у бактериолошком погледу чиста. Минералне воде са натријумом, калијумом и нитратима изазивају знојење и лучење мокраће (зато се и користе против грознице, јер изазивају знојење).
За време Турака, православни хришћани су смели да иду до извора, јер не само да је вода лековита, па људи могу да се лече, већ и због обичаја да верници у извор бацају новац у знак захвалности (и као жртву уз молитву). Увече би тај новац Турци купили из воде. По предању, вода са извора Свете Петке је лековита, јер пролази кроз тмемеље Богородичине цркве Ружице. За врме окупације Србије у I светском рату, извор је пресушио, а вода се поново појавила тек 28. II 1918. године. Срби у Београду су се обрадовали, јер су ову појаву воде сматрали за знак са неба да ће ова година донети ослобођење од непријатеља и заиста, то се и догодило те исте 1918. године.
У близини капеле Свете Петке налази се мала богомоља у стени, као пећина. Овде су, по народном предању, мошти Свете Петке преноћиле приликом преноса у Београд. У њој нема украса, осим иконе и кандила. Сви зидови су покривени мермерним плочицама са изразима захвалности Светој Петки за помоћ. 

Деспот Стефан Лазаревић није имао порода и зато са краљем Сигисмундом склапа уговор да га после смрти наследи сестрић Ђурађ Бранковић, син Вука Бранковића (за кога је била удата сестра деспота Стефана, Мара, кћи кнеза Лазара). Према раније склопљеном уговору, било је предвиђено да се Београд врати Мађарима као залог за признање изабраног наследника српског деспота. И после деспотове смрти, град прелази у руке Мађара. Они бране српској посади да борави у Горњем граду, а Срби се постепено потискују и из осталих делова града. Сам деспот Ђурађ Бранковић је имао двор у Београду, али му је престоница била у Смедереву. Бедеми и куле, који су подигнути за време деспота Стефана Лазаревића, билу су грађени за одбрану на принципима ратовања хладним оружјем. У деспотово време опсадна артиљерија је тек почела да се користи. Београдска тврђава није била спремна за одбрану од артиљерије.
Године 1440. султан Мурат II (1421-1451) започиње поход на Београд. Град је био опседнут. Опсада је трајала око 5 месеци (од априла до јесени), град је био бомбардован, Турци су вршили пешадијске јурише на бедеме, покушали су и напад са река, али браниоци су се бранили и одбранили! Турци су се повукли, а Мађари поучени овим искуством, решили су да преуреде утврђење. Испред Деспотове (Диздареве) куле подигнут је комплекс данашње Зиндан капије са масивним лучним бедемом и 2 јаке полукружне куле у оквиру којих су се налазили положаји за 7 топова. Нешто слично се подиже и у Доњем граду (овде су била 4 топа). Ово чини предутврђење – барбакан. Циљ је био да се ојачају капије као најслабија места у одбрани града. Мађарима је Зиндан капија служила као топовско утврђење, а у турско време, у подрумима Зиндан куле налазиле су се злогласне тамнице. Сама реч зиндан означава тамницу.


Зиндан капија

Управо под овом капијом је Риза-паша дао кнезу Михаилу Обреновићу коња белца, као лични султанов дар кнезу, а што је много важније, предао му је и кључеве Београдске тврђаве. Тачно 6.IV 1867. године је турски гарнизон коначно напустио Београд. На врховима ових кула, виде се делови који нису од истог материјала као остатак куле, е, па ти делови потичу из каснијег доба, вероватно од Аустријанаца.



Године 1456. пред Београд стиже огромна турска војска, од око 100000 људи, предвођена султаном Мехмедом II Освајачем (1451-1481). После пада Цариграда 1453. године, хришћанима је било јасно да Турци желе да наставе своју експанзију у Европи. Када је почела да буде јасна намера Турака да освоје Београд, папа је наредио да у свим католичким земљама у подне звоне звона, да се народ моли да Бог помогне бранитељима града. Браниоци Београда су били предвођени Јаношом Хуњадијем (у нашим народним песмама познат као Сибињанин Јанко). Храброст Хуњадија и његов допринос су несумњиви, али приликом одбране града се истакао и фрањевац Иван Капистран, који је ватреним проповедима подизао борбени дух и морал бранилаца пред налетом силног непријатеља ( а довео је и људе из бројних земаља са циљем да бране град од Турака). Турци су 10-ак дана бомбардовали град, покушавали су са копањем лагума, било је и мањих сукоба код зидина, а онда су Турци изгубили превласт на рекама. Ово као да је султана још више разбеснело, лично је предводио јурише на град. Браниоци су одолевали, а Турци су решили да у 1 одлучном јуришу преломе битку и освоје град. И 21. јула дошло је до главног турског јуриша, група јањичара је чак успела да продре у град, најжешћа битка се водила на мосту испред улаза у деспотов замак, али браниоци су остали непоколебљиви и одолели су свим јуришима бројнијег непријатеља. Турци су почели да се повлаче, чак је и сам султан био рањен. После победе хришћана над Турцима, Београд постаје antimurale christianitatis – бедем хришћанства. Овим поразом је турски продор заустављен за неколико деценија. Удео Срба и деспота Ђурђа Бранковића је био огроман, чак и Иван Капистран у писму папи говори о деспоту са поштовањем и хвалом. Цело бојиште је било прекривено лешевима, почињу да избијају заразне болести, па и куга и баш од ње страда Јанош Хуњади, храбри бранилац Београда.
И поред силних оштећења, градски бедеми су само делимично поправљени, али нису прилагођени артиљеријском начину ратовања, већ се ишло на то да се појача ватрена моћ одбране. На најистуренијем делу источног подграђа је подигнута полигонална кула – Јакшићева кула. На обали Дунава, да би штититили улаз у пристаниште, подигнута је мало већа полигонална топовска кула – Небојша. Кула Небојша се прво звала кула у Горњем граду, а када су Мађари у Доњем граду изградили кулу, што због величине, што због навике, народ је и ту кулу назвао Небојша – кула која се никог не боји. Кула Небојша има 4 спрата и висока је 22 метра. Постоји и народно предање да се кула из Горњег града спустила у Доњи град.


Кула Небојша

Одломак из песме ,,Деoба Јакшића'':

,, ...Дмитар узе доњи крај од града
 и Небојшу на Дунаву кулу...''

Одломак из песме ,,Почетак буне против дахија'':

,, Па од јада сви седам дахија
Начинише од стакла тепсију,
Заграбише воде из Дунава,
На Небојшу кулу изнесоше,
Наврх куле вргоше тепсију,;
У тепсију зв'језде поваташе,
Да гледају небеске прилике,
Што ће њима бити до пошљетка,
Око ње се састаше дахије,
Над тепсијом лице огледаше;;
Кад дахије лице огледаше,
Све дахије очима виђеше,
Ни на једном главе не бијаше.
Кад то виђе све седам дахија,
Потегоше наџак од челика,;
Те разбише од стакла тепсију,
Бацише је низ бијелу кулу,
Низ бијелу кулу у Дунаво,
Од тепсије нек потрошка нема,
Па од јада сви седам дахија;
Пошеташе брижни невесели
Низ Небојшу кулу Јакшићеву,
Одшеташе у каву велику...''

Турци су од ове куле Небојша начинили страшан затвор, у коме су многи Срби страдали у мукама. У њој је погубљен и Рига од Фере (Ρήγας Φεραίος) 1798. године, велики песник и борац за слободу Грчке, који је у овој кули претестерисан.



Мађари су подигли и Јакшићеву кулу, а сам војвода Јакша је један од оних људи које околности терају да раде и оно што не желе. Војвода Јакша је са 1500 коњаника учествовао у освајању Цариграда 1453. године. До овога је дошло услед тога, јер је деспот Ђурађ Бранковић 1444. године потписао уговор на 10 година са Турцима, а једна од обавеза је била и да им пружи војну помоћ, а као честит човек, желео је да поштује своју реч. А да буде још трагичније, сам деспот Ђурађ је у Цариграду о свом трошку обновио на цариградским стенама 1 кулу и бастион (о чему је на тим стенама сачуван натпис на грчком језику). Прво гради, па онда руши исти град. После пада Цариграда, деспот Ђурађ Бранковић је откупио много Грка из турског ропства (а исто је учинио и приликом пада Солуна под турску власт). Синови војводе Јакше, Стефан и Дмитар, имали су у свом поседу и 1 кулу у Горњем граду, па се тако и сачувало име Јакшићева кула.


Јакшићева кула


Јакшићева кула с друге стране

Године 1521. султан Сулејман Величанствени (1520-1566) креће на Београд. Прво је освојио Срем, а затим је атаковао на приобална утврђења града. Јачи отпор им је пружан из куле Небојша, али су је Турци запалили. После овога, пада и Доњи град, а ускоро и цео град. Град је доста лако пао, јер Мађари нису успели да сачувају превласт на рекама. Комплетна идеја одбране се заснивала на тези да Турци нападају са копна, а да се браниоцима града помоћ дотура рекама (као и раније), али и Турци су се поучили претходним неуспешним опсадама, тако да су овога пута преузели приобаље и реке, тако да су направили све предуслове за успешан напад на град. Град се предао када је нестало средства за борбу. Београђанима није дозвољено да остану у граду, већ су послати за Цариград.



Пад под Турке доводи до преокрета у развоју Београда. Тежиште даљих сукоба се помера далеко на север, а Београд тиме престаје да буде погранично утврђење, што је о довело до тога да тврђава није значајније обнављана, нити дограђивана. Град постаје база за турску војску и њено снадбевање, па се зато подижу складишта за храну и наоружање (а не бедеми и куле). Иначе за Турке Османлије, калемегдански гребен није само упориште за нова освајања, већ и фићир баир – брег размишљања (место где људи могу да опште са Алахом и спознају своју судбину).
Од оријенталног Београда скоро да ништа није остало. Постоје још чесма Мехмед-паше Соколовића или турска чесма и то је, за сада, једини објекат на тврђави који је из XVI века. Ово је једина сачувана задужбина Мехмед-паше Соколовића у Београду. Подигао ју је у част једне од својих ратних победа. Када су Аустријанци вршили реконструкцију тврђаве (у првој половини XVIII века), затрпали су ров у коме се чесма налазила и тада је чесми промењен изглед. Непосредно пред II светски рат извршено је откопавање чесме и ослобођени су делови фасаде. Чесма се једном фасадом наслањала на спољашњу страну рова, док су остале 3 биле слободне. Мисли се да је служила и као ослонац непокретног дела моста који је у турско време водио у унутрашњи град. Један Турчин, Евлија Челебија, написао је да је на чесми постојао и запис:

,, Дођи беже, ако желиш, да на овом свету пијеш са рајског врела. ''

Истини за вољу, тај исти Евлија Челебија, за чесму наводи још један, другачији запис.

 
Чесма Мехмед-паше Соколовића

Промену је изазвала аустријска опсада 1688. године. Београд је ову опсаду дочекао са старим и застарелим средњовековним бедемима и кулама, што заиста више није одговарало одбрани од наоружања које је било у употреби. После опсаде од непуних месец дана, Аустријанци су без већих губитака освојили град. Топовском ватром су успели да разоре део бедема  и тако омогуће јуриш пешадије, што је ускоро довело до турске предаје.
Аустријанци започињу реконструкцију београдске средњовековне тврђаве. Радове је изводио инжењер Андреа Корнаро. Обновљен је део бедема који је приликом освајања највише пострадао, почиње се са градњом нових кула, са циљем формирања модерног бастионог утврђења. Али ни Турци нису хтели да седе скрштених руку, хтели су ово важно стратешко упориште да поврате у своје руке, тако да врше контраофанзиву (јер освајање Београда је само био део аустријских освајања) и већ 1690. године враћају град у свој посед. Пре поновног пада Београда у Турске руке, одвијала се и велика сеоба Срба под патријархом Арсенијем III Чарнојевићем ( занимљиво да је патријарх Арсеније у почетку оклевао да помогне Аустријанце, мислећи да ће и ово бити само налет кратког даха, и бринуо је шта би се догодило ако се ратна срећа преокрене, бринуо је за народ и његов опстанак, али када је аустријско освајање попримило велике размере, помогао им је, а када се ратна срећа окренула у турску корист и када је кренула контраофанзива, патријарх је добро знао каква одмазда би сачекала Србе због помагања Аустријанцима) и том приликом  је много Срба (према неким изворима између 50000-70000) прешло преко Дунава и Саве. Приликом поновног освајања Београда, Турци су заробили и инжењера Корнара и баш су њему поверили и наставак реконструкције тврђаве. Корнарова идеја је била да се Горњи град добро утврди. Грађени су бедеми, бастиони, равелин...

 
Претпостављени пројекат Андреа Корнара

Занимљиво да реконструкција није извршена у складу са најмодернијим решењима, имала је доста слабости (наравно, да је била боља од средњовековне тврђаве), тако да постоји мишљење да Корнаро, као хришћанин, намерно није применио сва своја знања (јер да су имали бољег стручњака, Турци не би њега узели за градњу, а он је то схватио и хтео је да помогне касније лакше освајање града), мада истини за вољу, ни Турци нису у потпуности испоштовали Корнаров пројекат.


Сахат капија коју је саградио Андреа Корнаро

Године 1716. Аустријанци освајају Земун и Банат, а 1717. године опседају Београд. Аустријанце је предводио принц Еуген Савојски, извршено је жестоко бомбардовање града и после битке око тврђаве, Турци се предају, Поново је Београд у рукама Аустријанаца. Аустријанци су град држали у свом поседу од 1717. до 1739. године. И извршена је велика реконструкција тврђаве. У Доњем граду је изграђен велики барутни магацин, данас познат као Барутана. Главни пројекат је израдио Никола Доксат де Морез. Његовим планом, Београд постаје утврђени барокни град и представљао је, заједно са великим системом одбране, најачу фортификацију на југоистоку Европе (отклоњене су све мане које су примећене приликом опсаде 1717. године).
Над Сахат капијом је подигнута барокна Сахат кула (која је и дан данас очувана и представља леп пример барока код нас). Сахат кула је изграђена од стране Аустријанаца, а име сахат (сат) је добила по једној старијој кули са сатом коју још у XVII веку помиње и Евлија Челебија (а она прва, старија Сахат кула је била код Зиндан капије и била је од дрвета)

 
Сахат кула


Сахат кула, а испред ње је Стамбол капија 2

Стамбол капија 2 или унутрашња Стамбол капија је део бастионог фронта. Фасада је од тесаног камена. Капија се налазила на путу за Стамбол (отуда и назив капије), а врата којом су се затварала су двокрилна, дрвена, прекривена гвозденим плочама. Плоче су привезане за дрво шрафовима. Врата су оштећена на неколико места од удараца ђулади. У унутрашњости овог бастионог фронта су казамати за смештај војске у случају бомбардовања.
За време Аустријанаца, Никола Доксат отвара нову капију у бедему, а стара Корнарова губи своју функцију, па су је Аустријанци зазидали. Међутим, када Турци поново буду освојили тврђаву, они поново отварају Корнарову капију (односно, данашњу Сахат капију), а Доксатову, барокну капију зазидавају. На бедему се ово види по црвеним циглама улево од данашње Сахат капије.


Зазидана Доксатова капија

Римски бунар

Римски бунар и барутана  су једина 2 објекта која су задржала свој изглед, управо онакав каквим су га Аустријанци изградили. А римски бунар, нити је римски, нити је бунар !!! Назив ,,римски'' потиче из XIX века, када се свака грађевина, чије се порекло није знало, приписивала Римљанима. Бунар је укопан у стеновито тло испод платоа Горњег града. Највећим делом је укопан у кречњачку стену и не пресеца ни један издан воде, који би га снадбео водом. Прокопаван је и канал ради спајања са Савом, али се одустало од тога. Недостатак природних издана замењују површинске воде (киша, односно кишница, која са платоа Горњег града, кроз зидове бива акумулирана у ,,бунар''). Дакле, место бунара добијена је цистерна! ,,Бунар'' је дубок 51 метар и иде испод нивоа реке Саве. Око зида ,,бунара'' је и спирално степениште које се спушта до дубине од 35 метара.


Римски бунар


Краљ капија (са обе стране)



основа и пресек Римског бунара

До римског бунара се може доћи проласком кроз Краљ капију. На месту данашње Краљ капије у XVII веку је ту била мала капија, а за време аустријске окупације је подигнута ова барокна капија. Испред ње је ров са мостом, а пролази кроз 2 бедема и има двоја врата. На једном крилу двоструких врата гвоздене плоче су постављене наопако. Окренута је ка савској падини (а звали су је још и Двојна, Водена, Шабачка (јер је била на путу за Шабац).

Најзначајнији барокни споменик, јужно од Дунава и Саве, капија Карла VI, а код нас је, у народу, дуго била позната као славолук принца Евгенија Савојског, ослободиоца Београда из 1717. године. Фасада капије је од камена, остали делови су од опеке. Саграђена је 1736. године, када је умро принц Евгеније Савојски, чија су слава и ратне заслуге била запамћене дуго после његове смрти. На капији се поред царске круне види и грб Тривалије (или Северне Србије) и то у виду вепрове главе прободене стрелицом – али је данас веома оштећен.


Капија Карла VI (са обе стране)


Леополдова капија је грађена у време Андрее Корнара, дакле крајем XVII века, а назив је добила у част цара Леополда, о чему сведочи и монограм који је урезан изнад улаза – L.P. (Leopoldus Primus)


Леополдова капија

Радови на реконструкцији баоградске тврђаве су трајали за све време док су Аустријанци држали град (дакле од 1717. до 1739. године). Никола Доксат није успео да заврши свој пројекат.


Изглед тврђаве око 1736. године

Године 1739. турска војска је потукла аустријску код Гроцке, па су се ускоро Турци појавили под Београдом, а грочански пораз је изазвао тоталну малодушност у аустријској војсци, да су они одлучили да предају град без борбе. Једна од одредби мировног споразума је било да Аустријанци врате утврђење у стање пре 1717. године, односно да поруше силне бедеме и утврђења која су била до тада изграђена (вероватно су ову тачку захтевали сами Аустријанци, да не би после морали да јуришају на одличну одбрану). Рушење је трајало 6 месеци, зидало се 2 деценије, а рушено неколико месеци. Увек је лакше рушити, него градити. Без борбе је предат град који је требао да представља главно упориште Аустријанаца на истоку. Сам креатор пројекта, Никола Доксат је погубљен 1738. године од стране Аустријанаца (оптужен је за велеиздају због предаје Нишке тврђаве, а није могао са 2000 људи и слабо брањеном тврђавом да се избори са 20000 Турака), а неки кажу да је погубљен због тога да никоме не би могао да ода тајну свих пролаза који су водили у и из тврђаве. После рушења, које су извршили Аустријанци, тврђава је сведена на оквир од пре 1717. године. Овим је тврђава практично остала без одбране, па Турци почињу обнову порушених аустријских фортификација, али у знатно поједностављеној форми, јер су Турци што шта изоставили у свом систему одбране.
Око 1760. године гради се спољна линија артиљеријске тврђаве са циљем да се штити главна капија тврђаве – Стамбол капија 2, а тај истурени фортификациони објекат се зове Велики равелин. Функција равелина је одбрамбена, просечне висине је 3 метра. На 1 углу Великог равелина је Карађорђева капија, на 2 је Стамбол капија 1, а на шпицу је кула стражара. Турци су Велики равелин звали Султан табија.


Велики равелин (1- Карађорђева капија; 2- кула извидница са стражаром; 3-Стамбол капија 1)

Године 1789. Аустријанци поново запоседају град, али се Турци већ после 2 године, 1791. године, враћају у њега.


Изглед тврђаве око 1790. године

А године 1806. је српска војска под командом вожда Карађорђа, после неколико недеља борби, успела да сломије отпор Турака и освоји Београд. Град је освојен на Светог Андреју Првозваног, а у знак захвалности, Карађорђе је за своју славу узео овог Христовог апостола. После скоро 400 година, Београд је опет постао средиште српске државе (по предању Карађорђе је са устаницима продро кроз капију која данас носи његово име (а у склопу је Великог равелина), а када су Турци 1813. године сломили устанак Срба, они се враћају у тврђаву и врше зазиђивање пролаза кроз Карађорђеву капију (јер су толико мрзели Карађорђа, а и плашили су га се, да су овим чином хтели да уклоне сваки спомен на пад града у српске руке. Карађорђева капија је поново отворена тек после II светског рата).


Карађорђева капија

У средишту Горњег града налази се турбе Дамад Али-паше. Турбе је врста гробнице и потиче из турског доба. Сама грађевина је шестоугаоне основе, са странама дужине 4 метра, а висине 7 метара. Без обзира на сам назив, овде није гроб великог везира Дамад Али-паше (по неким списима јесте), освајача Мореје (Пелопонеза). Дамад Али-паша је погинуо 1716. године и сахрањен је у београдској тврђави. Када су Аустријанци 1717. године заузели град, гроб је срушен приликом нивелације терена (мада су Аустријанци рушили сва турска обележја). Године 1784 умире везир Мехмед-паша (а неки спомињу и Мустафа пашу, познатијег као српска мајка) и над његовим гробом подигнуто је данашње турбе. У првој половини XIX века Турци на већ постојеће турбе истичу и гробно обележје - нисан. Овде су касније сахрањена још 2-ица турских великодостојника.


Турбе Дамад Али-паше

Године 1867. Турци коначно одлазе из Београда и тврђава је коначно у српским рукама. Сама тврђава је појавом олучане артиљерије изгубила свој ранији значај (зато је Турци нису много ни обнављали после 1791. године). Срби су је користили као скуп касарни и складишта. Али и поред тога што није имала велику стратешку, одбрамбену важност, у току I светског рата је жестоко брањена (иако је била тотално застарела у погледу система одбране), па је претрпела знатна разарања и оштећења од Аустро-Угарске војске.

На месту где се некада налазио дворац деспота Стефана Лазаревића, на платоу Горњег града, данас се налази споменик ,,Победник'', вајара Ивана Мештровића. У почетку споменик је замишљен као сећање на петовековно ропство под Турцима и на коначно ослобођење, али ускоро је почео и  I светски рат, а који је окончан тријумфом Србије и њених савезница, тако да је замишљено да споменик означи победу над 2 империје (Турске и Аустро-Угарске). Прво је требало да буде постављен на Теразијама (али изазвао је протесте што Солунаца, што конзерватнивијих слојева људи; јер фигура је нага), али је одлучено да буде на Београдској тврђави. Статуа је висине 14 метара, у левој руци му је сиви соко, који осматра и тражи непријатеља слободе, а у десној руци ,,Победника'' је мач, којим треба да се брани од непријатеља. 


Споменик Победник

На простору Београдске тврђаве се налази и Војни музеј, који је основан 1878. године. У оба светска рата је много пострадао, али је и обнављан. Оригинална зграда је порушена у I светском рату, а после рата је део поставке био у данашњем Заводу за заштиту споменика.


Војни музеј


Завод за заштиту споменика

Овим малим радом сам покушао да вам приближим Београдску тврђаву и поједине објекте на њој (споменуо сам само пар најзнаменитијих, јер ово је ипак само мали увод за упознавање овог дела града Београда). Надам се да када следећи пут одете на њу, да њене зидине, куле, капије...неће више бити само неми споменици и украси, већ нешто мало више, да ћете се сетити великих борби да би се она заузела, њених градитеља и бранитеља, њених становника и многих других знаних и незнаних (?)...да ћете осетити и доживети макар део оних векова који леже на њој.










При изради овог рада сам користио ова дела:


Марко Поповић, Београдска тврђава
Ава Јустин Поповић, Житија Светих за октобар
Григорије Цамблак, Из описа преноса моштију Свете Петке
Душан Иванчевић, Београдска тврђава и њене светиње
Владимир Ћоровић, Историја српског народа

Цртеже тврђаве кроз векове је урадио Н. Степановић (а сами цртежи су из књиге Марка Поповића, Београдска тврђава)

Коришћена су и предавања стручних водича Маје Стаменковић и Бранка Работића.


Коришћени су делови текста и слике са ових сајтова:

beogradskatvrdjava.co.rs

razgledanje.tripod.com/tvrdjava/index.htm

sr.wikipedia.org/wiki

A неке слике сам скинуо са светске мреже и овом  приликом се захваљујем њиховим ауторима.
Хвала вам, хвала вам што сте благо нашег града поделили са целим светом.




За поједине фотографије желим да се захвалим мојој пријатељици Теодори Божанић и моме пријатељу Дејану Ненићу, јер њихова несебична помоћ, труд, вештина, ентузијазам и стрпљење су ми били од велике помоћи.

Хвала вам добри људи !!!

Од почетка, са стране, пратим рад Силвануса на овом форуму.   Морам признати да сам са задовољством читао његове постове.   Из његовог, рекао бих, солидног образовања проистиче и разноврсност, увек актуелних, тема, занимљивих свакоме.   Тако је и са овом серијом постова о Београдској тврђави.   Већ самим избором ове теме, и још више из њеног садржаја види се његова приврженост према свом граду и својој домовини уклопљене у хришћански космполитизам, што је права реткост данас када млади мисле да ће бити грађани Европе и Света тако што ће се одрећи, презрети и у блато бацити све што је њихово и њихових предака.   Силванус и овим постом показује да право европејство извире само из дубоко укорењеног патриотизма и национализма.   У суштини историјски, Силванус је свој пост освежио занимљивим приповедачким  деловима, на моменте вешто преплићући историју и нарацију.   Добар избор слика читаоца који све то није имао прилике да види својим очима преноси на место радње и догађаја, а речитим приповедањем, у чему је иначе прави мајстор, као да га враћа у она времена када су се ти догађаји и одиграли, те читаоцу непрестано пред очима пролазе све те армије Келта, Римљана, Турака, Мађара и осталих бивших становника наше престонице, са својим биткама и борбама за ово у свим вековима важно утврђење на раскршћу цивилизација, али и живот обичних људи са њиховим свакодневним мукама и проблемима.  
Иако мањкав у делу после губитка Београда од стране Ромеја, где се наводе само голе историјске чињенице и године, што је разумљиво с обзиром на недостатак историјских извора (Силванус је ипак, нарочито имајући у виду његову ерудицију, могао и требао и то да попуни кратким приповедањем), и  занемарујући мање правописне грешке, као и по мени, потпуно непотребан и сувишан део о св.   Петки могу рећи да ће Силванусово дело без сумње бити прекретница у српској историографији и извор на коме ће се напајати и од кога ће учити долазеће генерације истраживача историје Београдске тврђаве.  
Расписао сам се, а на овај пост не треба трошити пуно речи хвале.   Он сам довољно говори о својој веикој вредности, те ћу само заврћити са здравицом у Силванусово име: МНОЖИЛИ СЕ ТАКВИ У НАШОЈ СРЕДИНИ!!!

Svaka cast! 

Sve pohvale za temu,čitao sam je noćas,mnogo mi se svidela,ovaj naš Beograd je preživeo sve i svašta kroz svoju istoriju,nema koja tu vojksa nije prošla i ostavila svoj trag,veoma interesantno.

Imam ja neki 3d prikaz srednjovekovnog Beograda,skinuo sa torrenta još davno,pa ako ne krši pravila foruma,ako ima zainteresovanih,mogu da postavim,ne znam tačno kolika je veličina,oko 200-300mb koliko mi se čini.

Па постави брате, или макар нама заинтересованима пошаљи преко п.п.-а. 

Стварно најбољи чланак о Београду који сам до сада прочитао.  СВЕ ПОХВАЛЕ Силванусу.  А потом и пар сугестија:
У одељку о хришћанству вредело би споменути, а још више и слику додати о Јонином саркофагу (налазио се код Карађорђеве капије а сада је у барутани);
Вредан је помена и император Јовијан, јер је он обновио хришћанство после Јулијана отпадника, а био нам је и земљак;
Први писани траг о нашем граду је из велико античког спева о Аргонаутима (Аргонаутика) од Аполонија Родоског.  Тај еп је био цењен по свом настанку одмах иза Илијаде и Одисеје.  По њему аргонаути одлазе у Колхис по златно руно, а у повратку се враћају Дунавом, па Аполоније спомиње место где се Дунав на 2 дела рачва, и каже да се то место зове Каулијак.  Несумњиво је мислио на ушће Саве у Дунав.

Узгред, баш сам јуче прошетао Калишем.  Искористио сам тренуак па са камером снимио откопане делове римске тврђаве.  Помислио сам како би било лепо да никад ону пругу не врате, а по могућству и остатак пута да раскопају. . .

Мени је Калемегдан најлепши део града, а потпуно се слажем са вама што се тиче пруге.

Почели су рестаурацију и делова бедема и тврђаве у Доњем граду, тако да ће се још пролепшати тај кутак града.

Стварно нисам знао ово за Јонин саркофаг.
Да ли бисте могли нешто више о томе да напишете и ставите неку слику?

Silvanuse... majstore... Svaka cast, bravo i hvala   

Јонин саркофаг је, колико ја знам, најстарији ископани хришћански артефакт на тлу Београда.  Назван је тако јер садржи старозаветни приказ  брода и кита који гута пророка Јону, а одмах поред је и новозаветни мотив доброг пастира, иначе јако омиљен уметнички мотив раних хришћана.  Мислим да је овај саркофаг без премца по уметничким вредостима.  Нпр.  ове године сам на Тасосу видео јако пуно римских паганских саркофага, доста већих од Јониног (делимично и зато што нису били намењени за једну особу), али ипак уметнички много незанимљивији. Постоји расправа око тога кад је настао.  Најраније у 4.  а најкасније у 6.  веку.  Очигледно је припадао неком богатом или угледном хришћанину, ја лично мислим вероватно неком архијереју, јер није могао било ко да приушти тако леп саркофаг (као ни дан данас). Значи био је то неки заслужни грађанин. Саркофаг је нађен крајем претпрошлог века.  Ја откад знам за њега виђао сам га на калишу, а задње место му је било у ниши код Карађорђеве капије.  Пре 2 године начинио сам 2 ужасна снимка са јадном камером на мом мобилном и без осветљења (ипак их прилажем на форуму).  Стога, овог понедељка понесем ја нову камеру (8 мегапиксела) па ко велим да га коначно снимим како доликује, а успут и да снимим ове римске остатке  испод пруге.  Кад оно саркофага нема.  Питам пар оних продаваца сувенира који стално тамо висе, нико нема појма.  Сутрадан сам сео за интернет, напишем питање ЈП БТ и они ми експресно одговоре да је саркофаг премештен у барутану која се реновира.  Искрено, написао сам им протест, јер мислим да хришћанском гробу није место у дискотеци, већ би му идеално било место код цркве Ружице.  Ту би, заштићен у некој нишили или испод конака био лепо улопљен у своју природну средину, а представљао би и леп приказ континуираног присуства хришћанства на тлу Београда бар у задњих хиљаду ипо година.  Ако ми се посрећи да видим оца Рашу Поповића (старешина Ружице) изнећу ову замисао.

П. С.  О нашем земљаку Јовијану упућујем на чланке на српском и енглеском на википедији, а онај на руском ми се чини најисцрпнијим.  Било би корисно да неко ко зна руски га преведе и окачи овде.