Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.



Kao što je uživanje u kuvanju sastavni deo dobro spremljenog jela i kao što je, recimo, šetanje i planinarenje sastavni deo uživanja u pogledu sa vrha planine, tako i putovanje do nekog mesta gde ste rešili da se malo odmorite - takođe može biti nezaboravan doživljaj.

Danas nije lako pronaći i "oteti" nekoliko dana za odmor pa se deo svakodnevne, životne i poslovne jurnjave preslikava i na sam čin putovanja. Sesti u kola i voziti se bez prekida sve do željenog odredišta, postalo je nešto najnormalnije. A toliko je lepih i zanimljivih kutaka Srbije svuda oko nas, na koju god stranu krenuli. Zato odvojte za putovanje dva do tri puta više vremena nego što ste prvobitno planirali i uživajte u svakom kilometru puta. Ne budite lenji da skrenete nekoliko kilometara sa glavnog pravca da biste videli neki izvor, vrelo, manastir, selo... Nemojte se ustručavati da zaustavite kola ispred neke seoske kuće i da se raspitate čega ima zanimljivog u blizini... Prelistajte i pročitajte sve knjige, vodiče, internet sajtove koji su vezani za put kojim ćete proći, i kad se budete osećali spremnim, krenite.

Da li je Tara naša najlepšta planina ili ne, nije ni važno. Da je prelepa, zelena i čarobna, sigurno jeste, naročito u proleće. U zavisnosti od puta koji ste izabrali (od Beograda), do nje vam autom treba dva i po do četiri sata.

Možete do Tare stići Ibarskom magistralom, možete ići preko Valjeva i Kosjerića, pored Divčibara, a najbrže ćete doputovati ako se zaputite preko Debelog brda, prevoja na vencu Povlena, Jablanika i Medvednika, koji su se isprečili između Valjeva i Bajine bašte. Kao zanimljiva varijanta, mada i najduža, pred vama je i put preko Šapca, Loznice i Ljubovije, uz obalu Drine, sve do Bajine bašte.

Ako prvi put idete na Taru, pođite preko Debelog brda... Ali, verovatno vam se može desiti da u povratku jednostavno ne možete da se odvojite od predivne, zelene Drine, pa će vam se na kraju učiniti da ste požurili na Taru, a da se do Beograda vraćate okolo-naokolo.


Do Valjeva se stiže Ibarskom magistralom, za nešto više od sat vremena. Dobra ideja je da se napravi jednodnevni izlet do Divčibara, i da se tom prilikom obiđu Valjevski manastiri - Lelić, Ćelije i Jovanja... Pošto je, ipak, u toku jednog dana trebalo stići na Taru, od ova tri smo ovom prilikom obišli samo manastir Sv. Jovana Krstitelja, po imenu Jovanja.

On se nalazi na skrovitom mestu, u Jovanjskoj šumi, na desnoj obali reke Jablanice, pritoke Kolubare. Odvajanje sa glavnog puta je jasno obeleženo i nalazi se nekoliko kilometara po izlasku iz Valjeva, na putu ka B. Bašti. Po narodnom predanju, hram je iz vremena Nemanjića i podigao ga je verovatno neko od članova vladarske kuće. Crkva manastira je sagrađena najverovatnije krajem 15. ili početkom 16. veka. Početkom 18. veka dozidana je priprata, kada je obnovljen i ceo manastir. Živopis potiče iz 17. veka a oslikan je rukom Longina Dečanca, najpopularnijeg srednjovekovnog freskopisca. Iznad ulaznih vrata vidi se freska Sv. Jovana Krstitelja sa roditeljima. U crkvi, u naosu, nalazi se ćivot gde se po predanju nekada čuvao deo šake Sv. Jovana Krstitelja. Ikonostas su ikonopisale monahinje manastira Ćelije, 1972, pošto je stari više puta spaljivan.

U dvorištu manastira stoji drvena zvonara, čija su dva zvona odneta za vreme Prvog svetskog rata. Prvo zvono je nabavljeno još 1921, a drugo zvono, i nova zvonara, podignuta na temeljima stare, podignuti su sredinom osamdesetih godina prošlog veka. Tu je i manastirska česma da utolite žeđ, i konak, podignut deceniju-dve pre zvonare. Nekada je manastir imao čitavo veliko imanje od oko 100 hektara, uključujući i vinograde koje je obrađivalo skoro 200 kaluđera. Danas međutim raspolaže sa samo 8 hektara šuma i njiva. Kao što je to bio slučaj i u većini drugih manastira širom Srbije, i ovde su priroda, crkva i konak jedno.

Kada nastavite putem za Bajinu Baštu, brzo ćete stići do velikog gradilišta. U toku je izgradnja velike hidroakumulacije, u blizini sela Rovni, koja treba da reši snabdevanje Valjeva vodom. Plemenita ideja i poduhvat, ali... Potapanjem velikog područja nove akumulacije, pod vodom će se naći i Crkva svetog arhangela Mihaila, poznatija pod imenom Valjevska Gračanica. Crkva potiče iz vremena Nemanjića, a predanje kaže da je hram obnavljao kralj Dragutin, krajem 13. veka. Na ikonostasu se može uočiti vinova loza, obeležje nemanjićkog freskopisanja, oko glava svetitelja. Uskoro bi se, nažalost, mogle otkloniti sve sumnje u početak gradnje crkve, jer bi se rušenjem u njenim zidovima našla hrisovulja, pergament koji svedoči o vremenu nastanka i graditelju. Nova crkva je već završena, a saglasnost za rušenje stare i izgradnju nove crkve data je (ili dobijena) u vremena kada bi bez te saglasnosti stara crkva ionako bila srušena, a od nove ne bi bilo ništa... Razmatrana je mogućnost "prenošenja" crkve na drugo mesto, ali je ona izgrađena tako da će biti teško i porušiti je, a kamoli rekonstruisati na drugom mestu. Tako je preostalo da se spasu ikonostas, nekoliko ikona i zvona. Nije bilo od pomoći ni što je Vlada Srbije donela odluku o utvrđivanju crkve arhanđela Mihaila zvane Gračanica sa starim grobljem u Tubraviću za spomenik kulture.


Zato, ako pođete ovim putem, nemojte žaliti malo prašine po vašim kolima, da biste obišli i ovu svetinju. Pazite, nije to ni tako jednostavno. Kada pred sobom vidite branu, kolima nastavite desno, uzbrdo, putem ka B. Bašti, i zatim se odvajate levo sa glavnog puta. Neka vam orijentir bude okrugla, verovatno kontrolna kula - vidikovac nove brane. Put vodi ispod mostića koji spaja kulu sa brdom, zatim se spušta u dolinu, a onda se jedan krak (već se vozite po makadamu) odvaja levo preko rečice. Zatim skrenite desno i nastavite pravo par kilometara. Otvorite četvore oči i pokušajte da primetite malu drvenu tablu koja vas usmerava na puteljak ka Gračanici. Skrećete levo i posle nekoliko minuta vožnje, stigli ste. Da se ne uplašite, gradilište je "živo" i naći ćete uvek ponekoga da vas uputi u pravom smeru ako se izgubite u spletu puteljaka. Inače, i kada sveštenik nije kod kuće (koja se nalazi pored crkve), hram je otvoren i možete se diviti lepoti arhitekture, ikonostasa i same prirode, i biće vam, ponovo, teško da poverujete da će sve to biti potopljeno.

Istim putem se vratite na glavni put, i ponosno, sa prašnjavim automobilom, kao pravi turisti, nastavite dalje. Posle par kilometara uspona na Debelo brdo, stižete do sela Poćuta. Sa desne strane puta, jasno obeleženo tablom, nalazi se skretanje i 3 kilometra puta do manastira Pustinja. Ovaj manastir neobičnog imena leži gotovo potpuno skriven na ulazu u Pustinjsku klisuru, koju je usekla reka Jablanica. Nalazi se na platou okruženom gustom šumom, do kojeg je uzani strmi put stigao 1962. godine. Do tada je ovaj hram od turskih pohoda i osvajačkih razaranja branila uska staza duž Bele stene.

Sadašnja crkva je posvećena Vavedenju Presvete Bogorodice, a sagrađena je na temelju starije, o čemu postoji mnoštvo dokaza dobijenih tokom konzervatorskih radova. U literaturi se postojanje Vavedenjske crkve pominje čak u 12. veku. Osobenosti arhitekture ove crkve čine zidani ikonostas i divne freske, iz 1622. godine, koje krase ne samo unutrašnje već i spoljne zidove. Sa zidova će vas posmatrati freske Sv. Simeona, Sv. Kozme, Sv. Save, zatim prelepa freska Sv. Jovana Krstitelja, Sv. Dimitrija i Sv. Đorđa, gde je Sv. Jovan Krstitelj prikazan sa krilima, što se retko može videti u freskoslikarstvu srpskih manastira. Teško je nabrojati sve ove izvanredno očuvane freske, ali vredi se zadržati i ispred "Uspenja Presvete Bogorodice" i freske u oltarskoj apsidi Bogorodica Šira od nebesa i Pričešće apostola. Uostalom, kao i uvek kada obilazite neki od manstira, zamolite monahe i monahinje da vam ispričaju ponešto o istoriji crkve, ako ih time ne ometate u molitvi ili njihovim dnevnim obavezama, a u suprotnom - kupite brošuricu o crkvi u kojoj se nalazite, sedite u manastirsko dvorište, pored izvora i cveća i čitajte (dok gledate) polako o duhovnoj lepoti i istoriji koja navire iz svakog kamena i drveta. Ovde se vreme broji vekovima, za razliku od naših užurbanih života gde ni sekund više nije dovoljno mala jedinica za vreme. Tako se u manastirskom dvorištu nalazi i stablo bora, zasađenog još 1848. godine.

Naravno da bi se u lepoti ovoga kraja moglo još dugo uživati. Rečni brzaci, pećine i šumske stazice, seoski turizam... možda vas navedu da se ovde vratite na duže, ili odložite odlazak na Taru za neki drugi dan? Ali dobro, to ipak zahteva malo više planiranja (možete baciti pogled i na sajt www.valjevo-turist.co.yu) a mi nastavismo da se penjemo na Debelo Brdo.

Ubrzo se stiže na Pašinu ravan, gde se može zastati ako ni zbog čega drugog - a ono zbog jagnjetine (ukoliko ste putem ogladneli). Iako su pojedine deonice puta sa dosta krivina i uspona, ipak od Valjeva do Bajine bašte ukupno ima samo malo više od 60 kilometara, pa vas vožnja neće previše zamoriti. Svuda oko vas su divni pejzaži, pa uvek možete parkirati auto i uživati u pogledu. Vrlo brzo put počinje da se spušta i vijuga ka dolini Drine. Negde u blizini mesta Rogačica, postoji odvajanje za mesto Dub, gde se nalazi crkva - brvnara, sagrađena verovatno krajem 18. veka. To je jedna od najvećih drvenih crkava, koje su imale važnu ulogu u očuvanju nacionalnog identiteta Srba (poslednje podignuta drvena crkva može se inače videti u Kusturičinom Drvengradu!).


Ovakve crkve su podizane daleko od turske vojske, a često se dešavalo da ni meštani susednih sela nisu znali za njihovo postojanje. Po potrebi su se mogle i premeštati, pa su u narodu bile poznate i kao "leteće crkve". Po čemu je još zanimljiva ova crkva? Pa, po zbirci ikona, poreklom iz ruskih provincijskih radionica sa kraja 18. i početka 19. veka. Prestone ikone su veoma lepe, verovatno zbog ugleda koji je Hadži Melentije uživao u Rusiji (crkva u Dubu je bila metoh manastira Rača, gde je Hadži Melentije (Stefanović) i sahranjen). Još jedan neobičan detalj - u crkvi postoje 4 drvena hrastova svećnjaka, napravljenih od jednog komada drveta (po skoro dva metra visine). Ovakvi svećnjaci bi verovatno odlično pasovali uz čuvene "ratarske sveće" od po pedesetak kilograma kakve se prave svake godine za manastir Tronoša.

Uzgred, prolazak kroz Dub znači i malo duži put. Druga varijanta je da pratite Drinu, i, ako vas ne privuče neki od simpatičnih restorana na samoj obali reke, uskoro ćete ući u Bajinu Baštu, posle nekih 170 kilometara puta od Beograda. Njen najstariji deo je iz 19 veka, a sam grad nije mogao biti izgrađen na lepšem mestu - pored zelene Drine, podno još zelenije Tare. Zavisno od vaših planova, možete se smestiti i u ovom simpatičnom mestu; u čijem centru se nalazi hotel krajnje neočekivanog imena - Drina!

Kada ste u Bajinoj Bašti, a nastavljate ka Tari, imate dve mogućnosti - da krenete uzbrdo ka Kaluđerskim barama, ili da nastavite uz Drinu ka Perućcu i da se odatle popnete na Taru, do čuvenog Mitrovca. A možete i da krenete jednim putem, pa da se vratite na drugi - u tom slučaju, krenete par kilometara ka Kaluđerskim barama i Kremni, i posle nekog vremena - odvajate se desno ka manastiru Rači. Put do manastira je stvarno u veoma lošem stanju i morate krajnje pažljivo da vozite. Ali kakva je to žrtva da se vidi jedan od najlepših i najčuvenijih srpskih pravoslavnih manastira? Nikakva!

Manastir Rača je zadužbina kralja Dragutina, gde je znalo da boravi i više od 300 monaha. Inače, kralj Dragutin je budućim pokolenjima ostavio dva prava bisera - manastire Raču i Tronošu, koji su i dan danas hramovi duhovnosti - i posle sedam stotina godina, ljudi im se dive i obilaze ih. Naravno, kralj je bio ktitor i manastira sv. Ahilija u Arilju, a po drugim izvorima, kao ktitor Tronoše se pominje njegova žena Katarina. Zanimljivo je i jedno, još starije predanje koje kaže da je prvobitno mesto na kome je podignuta Rača bilo tamo gde je danas manastir Soko (blizu Ljubovije, zadužbina episkopa Šabačko-valjevskog Lavrentija), ali su ga Turci na tom mestu, zar treba reći, srušili. Šta bi drugo. A kaluđeri su sačuvali sve što se moglo sačuvati i osnovali novi manastir. Dokazi? Pa, u narodnoj pesmi "Miloš u Latinima", pesnik kaže:

Da vidite Raču manastira,
Kraj Sokola ukraj vode Drine,
Zadužbinu Kralja Dragutina
Da vidite, pa da se divite...

Inače, kao što se to uvek kazuje za Žiču, tako se i za Raču može reći da je uvek delila sudbinu srpskog naroda - rušena, paljena, pljačkana... Osim zlatnog perioda do Velike seobe i kraja 17. veka, sledeći period rasta i obnavljanja Rače došao je tek 1795. godine, kada su tri jeromonaha, Melentije, Josif i Isaija došli iz vaskrsle Tronoše, da to učine i sa ovim manastirom. Za samo godinu dana je podignuta nova crkva, a Hadži Melentije Stefanović dobio je čin arhimandrita. Po slomu Prvog srpskog ustanka, 1813. godine, Turci su poubijali i zapalili i monahe i ikonostas i ikone, - sve osim časne trpeze koja se i danas čuva u riznici manastira. I Austrougarska u Prvom, i Nemačka i Bugarska u Drugom svetskom ratu, takođe su na ovoj svetinji iskaljivali svoj bes...

Crkva je inače posvećena Vaznesenju Hristovom. Sa desne strane kod ulaza u crkvu, može se videti spomenik i grob Hadži Melentija.

Obavezno obiđite manastirsku riznicu, izuzetnu na svaki način. Tu su knjige račanskih monaha prepisivane u čuvenoj račanskoj školi. Zahvaljujući bratstvu manastira i naročito igumanu Platonu Milojeviću, tokom Drugog svetskog rata ovde je čuvano i sačuvano Miroslavljevo jevanđelje (danas se nalazi u trezoru Narodnog muzeja u Beogradu, a više o njemu - možete saznati u interesantnom, istoimenom filmu). U samoj crkvi se nalaze i svete mošti kralja Dragutina (ili Svetog Teoktista). Zahvaljujući uticaju koji su račanski monasi doneli iz izbeglištva, iz manastira Beočin i fruškogorskih manastira, sam ikonostas i freske predstavljaju primer prodora ikonopisanja i freskoslikarstva iz prekosavskih i prekodunavskih oblasti, koje se retko mogu videti u drugim staroraškim krajevima i manastirima.

A nije naodmet da zavirite u radnju u manastirskom dvorištu i da za uspomenu kupite neku od mnogih zanimljivih knjiga o Rači i iz Rače, a tu su i vina, višnjevače, orahovače... Prava pića za slavsku trpezu. Toliko o Rači. Ni u deset ovakvih putopisa ne bi stalo sve ono lepo i važno što je vezano za istoriju (i sadašnjost) ovoga manastira.
Dakle, ako ste se svuda zadržali po malo, ako ste ručali negde uz Drinu ili ako ste se umorili, od Rače se vraćate tih 4-5 kilometara do glavnog puta, na pravac za Kaluđerske bare (gde su i hotel Omorika, Javor, Beli bor, apartmani Zeleni Čardaci...) ili, ako vam je dobro prolazno vreme, vratite se još malo unazad, do Bajine Bašte, i, uz poznatog vodiča - Drinu, nastavite do Perućca. Drina, pa Drina! Ali to je tako lepa reka - čista, brza, velika, neverovatno zelene boje... Evo malo geografije - ova reka nastaje u Šćepan polju, od reka Tare i Pive i fali joj samo 4 kilometra i 100 metara pa da bude dugačka 350 kilometara. Ali Sava se isprečila kod Šapca i eto... Drina je svašta pravila dok je nisu obuzdali branama i veštačkim jezerima. Čuveni "povodanj", velika poplava ("Na Drini ćuprija") dogodila se 1896. godine, kada je poplavljen i čuveni most u Višegradu, dok je te iste godine Ljubovija bila potpuno uništena. Sam kanjon Drine, dubine 700-1000 metara, predstavlja po tome šampiona u Srbiji, a zauzima i visoko treće mesto u svetu (posle kanjona Kolorada (1800 m) i Tare (1300 m)). A evo i još malo biologije - najpoznatija riba Drine je mladica, a tu su i potočna pastrmka, lipljen... Kapitalci mladice dostižu i preko 10 kilograma, a prirodno mrestilište ove ribe je reka Trešnjica, desna pritoka Drine.

Do Perućca imate 13 kilometara, a tu ćete videti hidroelektranu B. Bašta, i akumulaciono jezero nastalo zbog ove brane. Tako je sada jezero dugačko 52 km (sve do pomenutog mosta u Višegradu), duboko je i do 70 metara, a snaga hidroelektrane je 368 MW i najveći je objekat za proizvodnju struje na Drini (Pitate se čemu ovi stručni podaci u jednom putopisu? Pa jednostavno, pisac je elektroinženjer!). U Perućcu, na lokalitetu Mramorje, postoji srednjevekovno groblje, ispunjeno nadgrobnim spomenicima - stećcima, koje je zaštićeno kao spomenik kulture od izuzetnog značaja.

Ako u ovaj kraj dođete leti (jul i avgust), ponesite kupaće kostime - na jezeru postoji plaža na splavovima; a možete i malo ploviti brodom po jezeru - kako vam drago.
Još par reči o Perućcu - tu je čuvena rečica Vrelo, dugačka 365 metara, pa je zbog toga zovu "reka od godinu dana", mesto visoko rangirano u izboru "Sedam čuda Srbije". Sam izvor je ograđen zbog obližnjeg ribnjaka, ali to vas ne sprečava da uživate u predivnom pogledu i šetnji uz rečicu. I mali vodopad preko koga se Vrelo uliva u Drinu je nešto što ćete sigurno poželeti da zabeležite svojim foto-aparatom.

Vratimo se malo stvarima koje život znače - na istom tom "ušću", nalazi se i restoran- imenjak ("Vrelo"), sa velikom terasom gde vas čekaju riblji specijaliteti. Trebalo bi da (uskoro?) počne sa radom vila "Drina" (ovde se manje-više sve zove "Drina"), objekat sa 4 zvezdice, 12 soba i dva apartmana, koji se nalazi nedaleko od vodopada.

Od Perućca vodi put dalje uz jezero, i posle neka dva kilometra, videćete odvajanje za Mitrovac na Tari. Ako nastavite pravo, doći ćete do hotela "Jezero", gde možete prenoćiti i uživati u zelenim šumama po padinama Tare koje se neverovatno strelovito dižu iz ove doline. A možete i popiti kaficu i ustremiti se konačno ka cilju! Pogrešno! Pa na cilju ste sve vreme puta, još od kada ste u Beogradu seli u kola, i svaki manastir, svaki vidikovac i restorančić su bili pravi pravcati cilj!

Dakle, uživajte i dalje u svom putovanju, i u laganoj vožnji ka vrhovima Tare, uz fantastičan pogled na Drinu i jezero Perućac. Uživajte u svakom momentu svoga odmora, upravo sada, baš ovoga trenutka, jer - prošlost je prošla, a budućnost još nije počela! O Tari, i o povratku sa Tare - u novim putopisima...

Izvor: B92