Nebeska krstarica

Neke vrste životinja polako nestaju s lica naše planete, dok se staništa drugih, zbog zagađivanja sredine i širenja ljudskih naselja, sve više smanjuju. Na teško pristupačnim stenama u divljini živi i beloglavi sup, veliki lešinar čija krila dostižu raspon od 280 cm.

Zahvaljujući snažnim krilima, beloglavi sup može da krstari nebeskim svodom i po sedam sati i da preleti do 150 km dok traži hranu. Za razliku od većine lešinara, koji hranu pronalaze po mirisu, beloglavi sup nema čulo mirisa, već lešine pronalazi samo uz pomoć svog oštrog vida. Pošto ima kratke noge i slabe kandže, nikada ne napada živ plen, već se hrani isključivo lešinama.

Povijeni kljun beloglavog supa nije dovoljno snažan da probije kožu životinja, tako da mora da čeka da drugi lešinari umesto njega obave taj posao. Kada ugleda hranu, ptica se stušti ka zemlji brzinom od 150 km/h. Ubrzo mu se pridružuju i druge ptice. Pošto je do hrane teško doći, beloglavi sup se trudi da pojede što više - i do šest kilograma mesa, što je ravno polovini njegove težine. Posle zajedničkog obroka, ptice se okupljaju kraj vode kako bi se okupale. Na higijenu se polaže mnogo: žućkastobelo perje kojim su prekriveni glava i vrat beloglavog supa uvek su besprekorno čisti. Posle kupanja, ptice stoje kraj vode raširenih krila, sušeći perje.

Beloglavi supovi žive u koloniji, a parovi ostaju zajedno do kraja života. O jednom ili dva jajeta staraju se oba roditelja. Danju ga čuvaju od vrelog sunca, a noću štite od hladnoće. Već posle četiri meseca, mladunci potpuno liče na roditelje.

Mladi beloglavi sup ostaje uz roditelje još dva meseca, a zatim upoznaje svet. Leti na sever, ponekad sve do Alpa, putuje na jug, sve do srednje Afrike, a posle pet do sedam godina, vraća se na mesto gde se izlegao, pronalazi partnera i svija gnezdo, koje će mu biti dom do kraja života - naredne četiri decenije.

Izvor: Krstarica