BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (1)

Pucanj u - braću!

Piše: Pavle PAVLOVIĆ

„OKTOBARSKA revolucija” u Srbiji, kad je dovela na vlast postkomunističke političke snage, započela je u javnosti reviziju istorijskog nasleđa, koja je išla u dva pravca - nacionalnom i ideološkom. U tom neformalnom događanju najgore je prošla Bela Crkva kod Krupnja, u Rađevini, i ustanak koji se u njoj dogodio 7. jula 1941. godine, koji je ove godine dočekao 65. godišnjicu. Pojedine stranačke vođe, pa čak i neki Rađevci, šta više i gdekoji rođeni Belocrkvanin, često su umeli da kažu da belocrkvanski događaj treba zaboraviti i isključiti ga iz kalendara značajnih zbivanja, „jer je tu Srbin ubio Srbina”.
Ipak, sedmojulske proslave „pod ustaničkom lipom” su nastavljene, ali u dva pravca, onako kako su se ti povodi u stvarnosti dogodili: dok su jedni dolazili na belocrkvanski Plac da proslave narodni ustanak protiv okupatora, drugima je na srcu bila sedmojulska revolucija usmerena protiv „domaćih izdajnika” i „slugu okupatora”.
Nije čudno što je u svačijoj svesti kao dominantno ostalo ubistvo dvojice žandara, Bogdana Lončara iz Like i Milenka Brakovića iz okoline Gornjeg Milanovca. Oni su, dakle, bili te famozne „sluge okupatora”. A služili su jedino Srbiji, onoj kakva je tada jedino i mogla biti u to doba rata i okupacije, kad je „kvislinška” srpska vlada imala samo toliko vlasti koliko joj je okupator prepustio.
Ništa, pa ni sama budućnost, nije tako neizvesno kao - prošlost!
ZATO sada krenimo sledom onoga što se u okupiranoj Evropi desilo treće ratne godine, na Svetog Jovana Preteču, Krstitelja Gospodnjeg i kuma Božjeg, na Ivanjdan, tradicionalno posvećen „julskim vatrama”, drevnim ritualnim običajima povodom letnjeg solsticijuma, kad Sunce „triput zaigra na nebu”, na prvom letnjem vašaru u Beloj Crkvi.
Ne samo zbog toga što će se tog dana desiti na belocrkvanskom Placu, ovaj vašar i nije bio kao prethodni i potonji. Rat u Srbiji - još neizlečenih rana (a pogotovu u ovom kraju) iz onog prethodnog, Prvog svetskog - počeo je. Srbija je okupirana. Nemački garnizon je nedaleko odatle, u Krupnju. Narod se, iz straha, nerado odvajao od svoje kuće. Taj strah pojačale su i konspirativno ubačene vesti da će na vašar u Belu Crkvu doći „grupa naoružanih partizana” koji će održati nekakav zbor. Ljudi nisu znali šta su to „partizani”, pa na tu reč nisu ni obraćali naročitu pažnju. Ali, uplašila ih je činjenica da su oni „naoružani”! I iz tog razloga, mnogi su odustali od vašara.
A na vašaru - k`o na vašaru, samo mnogo manje sveta i - vedrine. Ipak, sve je izgledalo nekako uobičajeno, dok se nisu pojavili „oni” - partizani. A šta se i kako potom dogodilo, od tada podeljeni Srbi nisu uspeli (nisu ni hteli) da se slože, iako se sve zna. Oni što su priznavali samo „sud svoje partije” govorili su onako kako je zahtevala partija (KPJ), a oni drugi, mnogobrojni, koji su se smatrali odgovornim „pred Bogom i narodom” govorili su baš onako kako je sve to video Bog i narod!
Jedini pisani (ako se ne računaju oni lokalni, od sreskih vlasti u Krupnju) je izveštaj ispostave Drinske banovine u Užicu dostavljen Odeljenju javne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova u Beogradu, 21. jula 1941. godine. Drinski žandarmerijski odred dostavio je izveštaj napisan prema aktu komandira Šabačke žandarmerijske čete. Žandarmerija je opisala događaj u Beloj Crkvi na osnovu kazivanja predsednika opštine Sredoja Kneževića i starešine sela Nikole Lazarevića.
PREMA tim izjavama, predsednik opštine je, posle crkvene službe, naredio okupljenim građanima da se raziđu i većina ga je poslušala, ali je na vašaru, ipak, ostalo stotinu seljaka. Predveče je iz šume došlo desetk-petnaest partizana naoružanih puškama, dok je jedan nosio puškomitraljez. U pridošlici, obučenom u civilni mantil, videli su da je on vođa grupe. Pod lipom ispred kafane Bose Nedeljković okupili su oko sebe seljake, pa je onaj u mantilu održao govor. Rekao je da je došlo vreme da narod prihvati oružje i oslobodi se okupatorske vojne vlasti i kapitalista. Govornik (kasnije se saznalo da je to Žikica Jovanović Španac, novinar iz Valjeva) naglasio je da „Rusi napreduju i treba im pomoći”! Tražio je da se sabotira rad u belocrkvanskom rudniku lignita, da se ne ide na kuluk i ne plaća poreza. Obavestio je slušaoce da je 1921. godine osnovana komunistička partija čiji je rad bio sprečen oružjem. Ipak, u Lajkovcu su zapalili cisterne, a u Kragujevcu magazin, a sada idu na Krupanj.
Kada su partizani otišli, naišla je žandarmerijska patrola koju su sačinjavali ubijeni žandari. U izveštaju se navode izjave očevidaca samog tog ubistva. Kad su partizani povikali „Dole oružje!“ žandari su digli puške "na gotovs" i pozvali ove da polože oružje, a potom ispalili po jedan metak iznad glava napadača. Utom su dvojica njih pucali na žandare i ubili ih. Posle tog (ne)čuvenog zločina, partizani su se udaljili uz rečicu Kolarušu.
Seljaci su prepoznali drugog strelca iz te dvojke (prvi je bio Žikica Jovanović), Cvetina Soldatovića iz sela Bastava, kao i jednog s dubokim ožiljkom kod oka, jednog učitelja iz Pecke.
UČESNICI I SVEDOCI
POSLE rata uzimane su izjave od učesnika i očevidaca dvostrukog belocrkvanskog ubistva, prvih hitaca bratoubilačkog rata. Vladan Bojanić, tada student prava iz Bele Crkve, na Ivanjdan pre podne ugostio je Žikicu i „još jednog druga, dok su se drugi smestili u obližnjoj šumi Slaovina”. Bojanić, pored Žikice i dr Miše Pantića, iz partizanske grupe imenuje još i učitelja iz Pecke Čedu Milosavljevića i Acu Jeftića, zemljoradnika iz Bastava, Tatomira Soldatovića, kovača iz Gunjaka, Dušana Antonića, zemljoradnika iz Dragodola, Kostu Andrića i radnika iz Pecke Ratka Jovića. Priključili su im se i meštani - Bogdan Antonić iz Bele Crkve i omladinci iz Belotića Dragiša Petrović i Marko Antonić. Dalje Bojanić priča šta se dešavalo na zboru...
Kad su dvojica žandara, narednik Bogdan Lončar, komandir stanice u Zavlaci, i kaplar Milenko Braković, počeli da govore narodu da ide kući i ljudi bili spremni da ih poslušaju, Bojanić je pojurio za Žikičinom grupom koju je sustigao kod izvora Džebarovca, kraj rečice Kolaruše. Ispričao je o „grubom nasrtaju žandara“, pa su se partizani vratili na Plac.

[Edit by Anea: Pisanje teksta velikim slovima [ALLCAPS] zabranjeno Pravilnikom Burek Foruma. Koristite blagodeti formatiranja teksta ako zelite nesto naglasiti!]

BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (2)


Prvi dan borbe


Piše: Pavle PAVLOVIĆ

RATNI predsednik Sredoje - Sređo Knežević, u svojoj posleratnoj izjavi ispravlja Bojanićevu grešku o žandarskim pucnjevima: „Oni su pucali preko Žikice, jer je bio takav propis.“ Knežević govori i o drugom pucnju: „Milenko je prvi pao, sigurno ga je Cvetin (Soldatović) pogodio. Cvetin se nalazio do Milenka, na nekih šest do osam običnih koraka, i kad je pružio pušku, bio je u neposrednoj blizini...“ To o Milenkovom ubici izjavio je posle rata i Stanko Popović iz Bele Crkve, poznat u narodu pod nadimkom Cile.
     To što su žandari „promašili“, a Žikica ubio njih koji nisu hteli da ubiju, Vladan Bojanić naziva „prvi dan borbe“ (dakle, pravog cilja borbe, Srba protiv Srba). Borbe protiv Srba, a ne istinskih okupatora, Nemaca, koje su, idući duboko kroz šumu, oprezno zaobilazili.
     Žandari su radili svoj posao onako kao što se svuda u svetu, gde se drži do unutrašnjeg reda, radilo i radi. Gde je narod, tu su i žandari, a pogotovu kad se održavaju neki masovniji zborovi i vašari. Njihovo mesto je, po pravilima službe koja važe i danas, bilo u Beloj Crkvi. Oni su bili tu, nedaleko od zborišta, koje nisu ometali. Kao što bi i danas, svuda u svetu, policajac-pozornik, posle nekog skupa, na kojem nije neposredno bio, a zna da se nešto posebno događalo, došao da se raspita, tako su i Bogdan Lončar i Milenko Braković postupili u Beloj Crkvi.
      O TADAŠNJEM držanju srpske žandarmerije, tih „saradnika okupatora“, a pogotovu u ovom kraju, sasvim jasno svedoči naređenje nemačkog vojnog zapovednika na Balkanu, general-feldmaršala Lista, od 4. septembra 1941. godine, u kojem on kaže: „Izgleda da je prema žandarmeriji potrebna opreznost. Nije isključena (njihova) veza sa ustanicima, ili prećutan sporazum. Istupiti protiv nepouzdanih žandara. U ustaničkoj oblasti oko Krupnja mora se što pre uspostaviti red sopstvenim sredstvima.“ Tu svoju ocenu, još određenije, feldmaršal List ponavlja i u izveštaju Nemačkoj vrhovnoj komandi, devet dana kasnije, kada kaže: „Nova srpska vlada (Nedić) ne zadovoljava. Srpska žandarmerija je u sve većoj meri nepouzdana.“
     Toj, i takvoj, žandarmeriji pripadale su „okupatorske sluge“ Bogdan Lončar i Milenko Braković!
     Oni su za svoje i svoga naroda istinske neprijatelje smatrali one koji su tada okupirali njihovu otadžbinu. Komuniste nisu tada mogli smatrati za neprijatelje, ako bi i hteli, jer oni za Srbe u to vreme još nisu bili dovoljno poznati. To je najbolje pokazao sam Bogdan Lončar, koji je spasao život Sretenu Todoroviću, svešteniku iz Cvetulje, rodom iz Komirića. Njemu je, posle nemačkog napada na Sovjetski Savez, pretila likvidacija. Iako su kasnije komunisti označili Lončara kao „neprijatelja“ i „okupatorskog slugu“, pop Sreten nije krio da mu je baš on spasao život, jer je u toku noći, na konju, došao njegovoj kući i savetovao ga da beži u Koviljaču, koja je tada bila pod kontrolom četnika. Sreten ga je poslušao i tako izbegao smrt. U znak istinskog poštovanja i duboke zahvalnosti, Sreten je Bogdanu, posle 40 dana od njegove pogibije u Beloj Crkvi, izdao daću za pokoj duše.
     Svakome, pa i ubicama, bilo je jasno da su ubijeni žandari bili samo - Srbi!
     Srbe - nacionaliste, ubili su Srbi - internacionalisti!
     Srpski narod u Rađevini, kao i većina njegovih sunarodnika, nije želeo ni revoluciju ni komunizam.
     A šta su, uostalom, od samog početka mislili o revoluciji i komunizmu, i oni, sa ostalim Srbima, rekli su još 1918. godine, gestom i rečima svog poslanika u Rusiji Miroslava Spalajkovića. Lenjinu, kad je na prijemu za strane diplomate objavio vest da su boljševici likvidirali celu carsku porodicu, on je pljunuo u lice i rekao: „Vi ste bandit. Vi ste osramotili slovensku rasu i ja vam pljujem u lice.”
     U stanak u Beloj Crkvi bio je onaj narodni zbor pod lipom ispred „Bosine kafane”, kada je opančar iz Bele Crkve Bogoljub Rakić dao reč Žikici Jovanoviću Špancu i ovaj pozvao narod da se digne na ustanak protiv okupatora, Nemaca. Sve ostalo - nije ustanak. To što će, malo kasnije, Jovanović prvi pucati, druga je stvar, sasvim druga.
     „Ustaničku lipu”, pa i „ustaničku pušku”, na Ivanjdan 1941. u Beloj Crkvi, treba, dakle, braniti pred istorijom od svih zastranjivanja i zloupotreba, pa je treba štititi i od same istorije! Srbin je tu, u većini i ne znajući da „bauk kruži Evropom”, rekao ono jedino što je naučio da kaže: "Sloboda." Sve ostalo nije bilo stvar njegovog patriotizma, već stvar - crvenih komesara.
     U revoluciju su Rađevci uvučeni, a to ni sami nisu znali, ne samo tada, već im još nije jasno šta ih je to snašlo kad su, u ime Srbije, rekli: "Sloboda!"


RAĐEVSKA KNJIGA
KNJIGU „Ivanjdan i SEDMI JUL”, iz koje se u ovom feljtonu objavljuju neki delovi, izdaje uskoro „Rađevska knjiga” iz Krupnja, a izdavač je Radovan Teovanović, inače vlasnik firme „Teokomerc”. Teovanović je, takođe, izdavač „Kalendara Rađevac”, koji izlazi jednom godišnje. Reč je o obnovljenoj publikaciji koju je, ugledajući se na Vukov kalendar „Danica”, na samom početku prošlog veka, 1901. godine, pokrenuo i uređivao učitelj Vladimir B. Popović iz Krupnja. Teovanović verno nastavlja tradiciju ovog kulturnog pregaoca, čije delo, nažalost, nije bilo dugog veka.


„BOLJI” STRELAC
BOJANIĆ je partizansku istoriju zadužio jednim falsifikatom (ili samo nepoznavanjem propisa) izjavom da su žandari pucali i obojica promašili (u pitanju je onaj obavezni hitac u vazduh, pre nego što se puca „u meso“). Žikica je reagovao na te pucnje vatrom iz pištolja i obojicu žandara ubio. Zatim su partizani pokupili puške koje su ležale kraj mrtvih žandara, a Žikica je potom rekao: „Tako će proći svi oni koji budu služili okupatora.“ Onda su se partizani povukli, a sa njima i njihov glasnik Vladan Bojanić.

BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (3)


Mučki pucnji u Španca


Piše: Pavle Pavlović

TOG famoznog 7. jula, u Beloj Crkvi su se dogodile dve značajne stvari, udaljene vremenski oko pola časa, a prostorno svega dvadesetak metara. Jedna pred nekadašnjom Bosinom kafanom (po vlasnici Bosi Nedeljković), pod „ustaničkom lipom”, a druga na kratkom prostoru između te kafane i bivše opštine. Prva je bila ustanak, a druga - revolucija. Između ustanka i revolucije danas leži granitno spomenje - ustanku.
     Ustanak i revolucija u Beloj Crkvi su, dakle, fizički veoma bliski, a suštinski - udaljeni koliko dve galaksije!
      Jer, ono što su hteli Rađevci (da ih je neko pitao), sem nekih izuzetaka koji u ovom slučaju ne potvrđuju pravilo, nije bilo rušenje nikakvog „starog poretka”. Da Rađevcima oduvek „bez kralja ne valja”, potvrđuje začuđenost mnogih starijih ljudi u tom kraju koji su, ne shvatajući šta ih je to najednom snašlo, pitali mlađe ljude, one koji su već bili „u trendu”: "Ajde, deco, gde će država bez kralja?!”
     Ivanjdanski ustanak u Beloj Crkvi obično se naziva "prva ustanička puška”, iako je u pitanju bio pucanj iz nemačkog pištolja „štajer”. Ali, to nije najvažnije.
     Mnogo je bitnije šta je taj „štajer” uradio. Strašnu, užasnu stvar - ubio je dvojicu srpskih žandara, od kojih je jedan bio izbeglica iz Like. Mučenik utekao s noža i sa svojim bratom iz Srbije našao uhljeblje gde je jedino mogao - u žandarmeriji Nedićeve „kvislinške” vlasti.
     A SAMA revolucija dogodila se pola sata kasnije. „Novosti” su, još 7. jula 1981. godine, pisale o dva različita događaja 7. jula 1941, udaljena jedan od drugog i vremenski (pola časa) i prostorno (oko 20 metara). To su ustanak i revolucija.
     Pucnji u Beloj Crkvi najavili su - bez obzira na to što to tada niko nije očekivao, sem onih koji su to osmislili i priželjkivali - borbu Srba protiv Srba. Građanski rat. Ali, i - socijalističku revoluciju.
     Očito, "pobednicima” je trebalo da baš u ovom kraju Srbije pronađu događaj koji će proglasiti za "dan ustanka”, ali takav događaj koji je, pre svega, uperen protiv "neposlušnih Srba”, pa tek onda protiv Nemaca.
     Žikica je u Beloj Crkvi ubio dva Srbina, a onda su i njemu samom Srbi, iz njegovih redova, došli glave. Ubijen je, nedugo posle toga, u selu Radanovci kod Kosjerića. Mučki - s leđa. Posle gotovo pola veka, 5. avgusta 1989. godine, komunistički general Radivoje Jovanović Bradonja dao je intervju listu "Duga”, gde je krupnim slovima, u naslovu, izvučena suština njegovog iskaza: "Novembra 1941. godine od vrhovnog komandanta dobio sam naređenje da streljam Žikicu Jovanovića Španca!”
     Taj intervju bio je povod Žikičinom bratu Dragoljubu Jovanoviću, da uputi apel javnosti da se posmrtno sudi Josipu Brozu Titu i njegovim jatacima.
     Ime najdublje zablude i najskuplje istorijske greške Srba glasi - Josip Broz. Srbi su ga pustili na svoj prag, a on im se popeo i na tavan. Kad je njegovo lukavo zavođenje Srba došlo do vrhunca, on im se udvarao govoreći da Rađevina nije slučajno izabrana za poprište ustanka, jer mu je bilo poznato kakvi su ljudi iz zapadne Srbije u istorijskim stvarima. I, zaista, bilo mu je poznato...
     BROZ je triput dolazio u Rađevinu. Poslednji put trijumfalno, 7. jula 1945. godine, kada je, da bi se videlo kakvom snagom raspolaže za slučaj da se neko u Srbiji predomisli, naredio da se po rađevskim poljima održi veliki vojni manevar.
     Pre toga, 26. septembra 1941, promotivno je posetio Stolice i selo Tolisavac kraj Bele Crkve. Tada se razmetao dobrim pamćenjem, nabrajajući razne kote oko Krupnja i pominjući čak i neku krušku koja je bila "evo ovde”. Posle je zaćutao o tome kad su ga njegovi srpski doglavnici, dok mu se još moglo i smelo sve reći, savetovali da o tome ne priča, jer Srbi ne mogu progutati saznanje da su im kod one famozne kruške ginuli najrođeniji.
     To što je Broz trebalo da zaboravi (a nikad nije!) bio je njegov prvi dolazak u Srbiju i Rađevinu, krajem leta 1914. godine, kao austrougarski feldvebel, pripadnik vojske koju, kako je kasnije pričao, tobože nije voleo. A ima mnogo dokaza da bi u njoj, da je toga bilo kao kasnije u JNA, gotovo sigurno dobio značku dobrog vojnika. Šta znači "nije voleo”, ako u toj uniformi napreduje kao dobar strelac, odličan jahač, prvak u mnogo čemu mirnodopskom, dok u čisto ratnom dobija orden koji, navodno, nikad nije podigao?! Šta bi, onda, dobio da je voleo svoju ljubljenu crno-žutu zastavu.
     Već prvog 7. jula po završetku rata (1945), Broz je došao u Belu Crkvu da istakne značaj i smisao onoga što se tu desilo četiri godine ranije. S visoko podignute tribine, okićene cvećem i ćilimima, na mestu bratoubistva (koje je bilo pred očima okupljenog naroda, postavljenog tako da bude leđima okrenut crkvi, gde se do tada na Ivanjdan uvek okupljao), Broz je objasnio da je pištolj „štajer” iz kojeg je Žikica Jovanović Španac pucao, bio „puška” koja je obeležila ne samo "dan običnog ustanka, već dan revolucionarnog, oslobodilačkog ustanka”. (Pošto je Broz rekao da je pištolj puška, tako je i ostalo, i to je, u stvari, bila ta „prva ustanička puška”!)

USTANAK PRIPREMAN
     NAGNUT nad dominirajućom govornicom, uz energično gestikulisanje rukama, pred okupljenim narodom i "delegatima iz čitave Srbije”, Broz je na zboru u Beloj Crkvi, između ostalog, rekao:
     - Prije četiri godine mi smo odredili da se ova teritorija, zapadna Srbija, pretvori u bazu nemilosrdne, nepoštedne borbe protiv ugnjetača koji su bili porobili našu zemlju, koji su bili porobili Srbiju. Ustanak koji je buknuo ovdje mi smo pripremili ranije. A izvođenje smo predali u ruke sinovima Rađevine. I oni su, kao i sinovi Kosmaja, Valjeva, Timoka, Toplice, sproveli u djelo naš plan i stoprocentno ga izvršili, jer je, evo, pobjeda izvojevana.

BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (4)

Svi Brozovi ratovi

Piše: Pavle PAVLOVIĆ

HRONIČARI Brozovog ratovanja u Srbiji zabeležili su razne pojedinosti koje ga obeležavaju kao tipičnog K und K agresora i time istaknutog antisrpskog zlikovca.
U Prvom svetskom ratu, Broz je u ovom kraju Srbije ratovao već 1914, kao „feldvebel”, narednik u sastavu zloglasne austro-ugarske 25. regimente 42. divizije (zašto je ona nazvana „vražja”, osetili su mnogi nedužni Srbi iz Podrinja). Za ispoljeno požrtvovanje i hrabrost u borbama protiv Srba, Broz je tada zaradio i orden.
I pored toga što su austrijski, nemački, mađarski i hrvatski vojnici činili dotad neviđena zverstva nad nedužnim narodom, Srbi su izašli kao pobednici. Eto, dakle, kako je Broz još tada, na samom početku velike svetske vojne, mogao da se uveri kakvi su Srbi borci (sem, naravno, ako ne jurišaju jedni na druge, što je Brozu bila glavna taktika na tlu Srbije i drugih srpskih pokrajina).
Kao zmija noge, Broz je skrivao svoj krvavi put kroz Rađevinu. Biografima (u prvom redu Vladimiru Dedijeru i drugim sagovornicima), na kašičicu je davao podatke o prvim mesecima ratovanja u Srbiji (pa i to tako da je u svakoj novoj kašičici bio drugi sadržaj, bežeći u kazivanjima u daleku Rusiju, gde je, u sibirskim zabitima, teško ući u trag lukavoj zverki. Iako su njegovi naivni zaljubljenici preuveličavali njegovu ulogu u ruskoj revolucionarnoj tragediji (neki su čak govorili i ovo: „Nemoj misliti, drug Tito je dosta uticao i na samog Lenjina”!) morao je da prizna da „moje učešće u ruskoj revoluciji je neznatno” (čitaj: nikakvo!)
A KAD je, post festum, govorio o svom vojnikovanju pod crno-žutom zastavom, sa olimpske visine je ocenjivao kakva je to vojska bila, samo što nije rekao da je u njoj bio vredan pažnje jedino mladi feldvebel iz Zagorja (ili ko zna već odakle). On se hvalisao time da se proslavio hvatanjem „živih jezika”, a zna se kakvi su, kad je reč o odanosti ratnoj ideji, morali da budu ti „lovci na jezike”.
Novinari, pa i hrvatski, kopali su po austrijskim arhivima da bi tamo našli Brozove tragove. Tako su saradnici zagrebačkog „Globusa” stigli, 1984. godine, do bečkog Krigsarhiva, gde im je rečeno da taj arhiv nema ni original ni kopiju Brozovog dosijea. Tako su saznali da je austrijski predsednik Franc Jonas kompletnu dokumentaciju uručio predsedniku Jugoslavije, prilikom njegove posete Austriji. Iako je bio osvedočeni srebroljubac, bilo je to za Broza vrednije od blaga iz bečkih dvoraca.
Valja reći da je Broz ovaj poklon „pošteno” platio, i to istom monetom: kad su lovci na naciste ušli u trag tadašnjem generalnom sekretaru UN, a potom i predsedniku Austrije Kurtu Valdhajmu i otkrili njegovu ratnu prošlost u Srbiji, Broz mu se odužio skrivajući, preko svojih tajnih službi, dosije ratnog zločinca iz Austrije. Sve je, eto, ostalo u porodici.
Sredinom septembra 1941. godine, Broz po drugi put dolazi u Rađevinu, na poznato savetovanje u Stolicama. Zločinac se vratio na mesto zločina, u tada već oslobođeni Krupanj, zahvaljujući srpskim rodoljubima okupljenim oko vojno-četničkog odreda Martinović-Zečević.
U SRBIJI je Broz postao i partizan, kada je iz Beograda otišao u selo Robaje kod Valjeva. Iz okupiranog Beograda, Broz se nagledao Srba pobijenih zbog njegove avanture započete u Srbiji. Prema selu Robaje prate ga četnici (kao što su Titove skojevce, Dražinu decu Branka i Gordanu, četnici ispratili od Beograda do partizanske jedinice) koji sarađuju sa partizanima, i predaju ga partizanskoj patroli, a ova ga dovodi u kuću Sekule Gajinovića u selu Robaje. Tu ga dočekuju komesar Kolubarskog partizanskog bataljona Stevan Marković Singer i komesar Kolubarske čete Milan Drakulić. Oni ga ne poznaju, pa im se Broz predstavlja: „Ja sam sekretar Komunističke partije Jugoslavije.”
Tu se Broz sreće sa Milošem Minićem, instruktorom CK KPJ za Srbiju, pri Okružnom komitetu KPJ valjevskog okruga, koji ga upoznaje sa aktivnošću i stavovima Draže Mihailovića, sa kojim se Minić dotad sretao dvaput, pokušavajući, ali bez uspeha, da ga uvede u partizansku brazdu.
„Pa makar svi izginuli”, rekao je Broz cenu koju je bio spreman da plati iz srpskog narodnog krvotoka. To je, dabome, važilo i za Stolice, kojim je Broz navukao silan gnev i strašnu odmazdu okupatora. Upotreba Stolica za Brozove antisrpske ideje postala je jasnija posle rata, kada je Broz „zaboravio” šta je pričao o tom narodu u prvim godinama mira i započeo disperziju i „raspodelu” ustanka na ravne časti svim republikama i pokrajinama (računajući i Kosmet gde su Šiptari i za vreme, i posle rata, kao i danas, samo navraćali vodu na svoju separatističku vodenicu). U muzeju na Stolicama otvorene su kuće svake od njih posebno, i onih koje bi Stolice još jednom rado videle u plamenu, pa čak i takvih koji za to rudarsko mesto znano još iz srednjeg veka nikada nisu ni čuli (Makedonija, na primer, i nije bila predstavljena u Stolicama).


PROPAST DRŽAVE

KNjIŽEVNIK Milovan Vitezović, u recenziji knjige „Ivanjdan i SEDMI JUL”, kaže kako je presušila revolucija koja teče i kako nam je propala država:
„Kad dobro razmislim posle čitanja, ova knjiga posredno objašnjava propast države nastale revolucionarnim prevratom. Ovako je presušila revolucija koja teče i tako je odumrla država.”

ODIJUM OKTROISANIH

KOMUNISTI nisu imali milosti prema Srbima ni u pisanju, ni u kreiranju istorije! Dok istoriografija piše ono što joj diktira zvanična ideologija, tamnu mrlju sa obraza istorijske nauke skida knjiga Veselina Đuretića koja je izazvala odijum privrženika oktroisane istorije, ali i pomerila granice saznanja o bliskoj prošlosti

BELA CRKVA - USTANAK ILI REVOLUCIJA (5)

Brozov marš na Drinu
5. oktobar 2006

A DA je Brozu bio dobro poznat taj kraj koji je 1914. napustio bežeći preko Drine kao gubitnik, odao se svojim drugovima raspitujući se za pojedine kote koje su mu, očigledno, bile vrlo znane, pa su se ovi štrecnuli i savetovali mu da to više ne čini, „jer ako Srbi saznaju da je bio austrougarski vojnik, teško njemu, a teško i onima oko njega...” Ovo upozorenje drugova, naročito Rankovića i Đilasa (koji su tada sa svojim komandantom razgovarali na ravnoj nozi - ne zadugo!) Broz je shvatio ozbiljno i - zaćutao. To su kasnije zabeležili mnogi Srbi, a među njima i Antonije Đurić.
Iz Stolica, Broz je otišao u selo Tolisavac kod Bele Crkve, gde se smestio u kuću ugledne porodice Vujkovac. Tada je već „znao za jadac”, pa je mudro ćutao, čak skrivao i svoje pravo ime, kad su mu se domaćini i drugi meštani žalili na zverstva koja su pretrpeli 1914. godine.
Ninko Petrović je bio ratnik Prvog svetskog rata iz poslednjeg srpskog poziva i maturirao je u Volosu kod Soluna. Posle rata, pred smrt, napisao je memoare koji se danas nalaze u SANU. U njima je, pored ostalog, napisao i ono što je Broz, do svojih dana u Tolisavcu, sigurno dobro znao. Bila je to naredba čitana austrougarskoj vojsci na nemačkom, mađarskom i hrvatskom jeziku, a oficiri, podoficiri i vojnici znali su je napamet - u toku priprema za napad na Srbiju čitana im je po nekoliko puta na dan. Vredi, dakle, da ovde bude citirana. Glasila je ovako:
„Rat nas vodi u neprijateljsku zemlju koja je naseljena stanovništvom ispunjenim prema nama fanatičnom mržnjom, u zemlju gde se ubistva, kao što je katastrofa u Sarajevu, slave kao junaštvo.
PREMA takvom stanovništvu svaka humanost je - štetna! Ko u ovim slučajevima bude imao milosti - biće najstrože kažnjen!
Razrušiti svaku kuću, obesiti najuglednije meštane! U svakom stanovniku ne gledati ništa drugo do zakletog neprijatelja!
Naređujem da se za vreme ratnih operacija postupa prema svima sa najvećom strogošću, sa najvećom oštrinom i sa najvećim nepoverenjem!
Neuniformisani, ali naoružani ljudi iz Srbije, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno, imaju se bezuslovno na licu mesta pobiti!
Pri zauzimanju mesta odmah uzimati taoce - popove, učitelje, ugledne posednike. Pri polasku povesti ih sa sobom do poslednjih kuća i bezuslovno pobiti ako samo ijedan metak iz mesta bude ispaljen na trupe!
Čim se trupe zadrže u mestu, stanovništvo se ima odmah skupiti, narediti prikupljanje sveg oružja i objaviti da će se izvršiti pretres i tom prilikom razrušiti svaka kuća u kojoj se nađe oružje i da će, ako stanovnici te kuće ne budu uhvaćeni, biti obešeni najugledniji meštani!
Ovo se mora izvršiti!
Narediti da više od tri čoveka ne bude na ulici. Da nastajanjem mraka nijedan stanovnik ne sme napustiti kuću. Oficiri i vojnici motriće strogo na svakog meštanina i uvek se ophoditi s najvećom strogošću i čvrstinom!
Svaki pokušaj nuđenja lojalnosti, obećanja i tome slično - grubo odbiti!
Tome ne poklanjati veru, pa ni onda kad bi to iskreno izgledalo. U svakom stanovniku koji se nađe izvan naseljenog mesta, a naročito u šumi, ne gledati ništa drugo do člana bande. Ove ljude odmah ubijati!”
Broz se sigurno držao ove naredbe i sprovodio je disciplinovano. I ma šta da je o tome govorio kasnije, nije se libio da mu se to vreme prizna u radni staž. Koje li ironije: „Rešenje o priznavanju radnog staža” primio je baš od - Srba!
U TOM rešenju Zavoda za socijalno osiguranje Narodne Republike Srbije, broj 34770/52 piše, pored ostalog, da se Brozu priznaje u radni staž vreme provedeno na ilegalnom radu, u radnim odnosima i ratovima u vremenu od 26. maja 1908. godine do 7. marta 1945. godine, u ukupnom trajanju od 36 godina, devet meseci i 13 dana.
Sem da bi ispoljio neviđeni cinizam prema Srbima i njihovoj istoriji, taj staž mu nije bio ni potreban, jer je on srpskim narodom vladao ne samo do svoje smrti, nego i dugo posle nje, preko svojih vrednih sledbenika!
Sve to, i mnogo šta drugo, plaćali su pa i danas plaćaju Srbi izgubljeni u vremenu i prostoru! Tako je drugi Brozov marš na Drinu, očigledno, bio mnogo uspešniji od onog prvog.
Kasnija saznanja osvetlila su okolnosti i način dolaska generala Milana Nedića na čelo Srbije. Stari i iskusni general imao je dva jaka razloga da se ne prihvati tog položaja, lični i politički. Lični - jer je bio pogođen tragičnom pogibijom sina i njegove porodice (od eksplozije u Smederevskoj tvrđavi), a politički - jer je, kao bivši ministar vojske i mornarice, bio sve drugo samo ne germanofil. To su dobro znali i sami Nemci, pa je - da bi se Cvetković-Mačekova vlada približila silama Osovine - bila potrebna generalova smena s ministarskog položaja.


SVIREPA ODMAZDA


NEKOLIKO dana po dolasku u Rađevinu, 26. i 27. septembra, Broz je u Stolicama održao vojno-partijsko savetovanje sa predstavnicima KPJ iz raznih krajeva Jugoslavije (ne svih, a Hrvatsku je na Stolicama predstavljao Srbin iz Like Rade Končar, s kojim je bio i njegov saplemenik Vlado Popović). Govoreći kasnije o tim danima, Broz je priznao da je njegova igra sa narodom, najblaže rečeno, bila rizična - rekao je da je preduzimao takve poteze „pa makar svi izginuli” (naravno, svi Srbi!) Broz je tada znao za nemačku naredbu da se za svakog ubijenog Nemca ubije sto Srba. U nemačku rešenost da u tome istraju uverio se već na putu do Valjevaca, u selu Bukovi, kad je video 84 sveže humke seljaka streljanih za odmazdu zbog jedne neosmišljene akcije u kojoj su jedan nemački major i njegov šofer samo - ranjeni!