Strah od nepoznatih napadača

Ljuba je živeo u stalnom strahu od nepoznatih napadača. Od ludaka koji ga može ubiti na ulici, od bombe koja može eksplodirati u njegovoj blizini, od razbojnika koji mogu provaliti u stan i pobiti sve ukućane. Bio je prosto fasciniran vestima o takvim slučajevima koje bi nalazio po novinama ili video na televiziji.

Taj strah bi ponekad bivao slabiji, ali nikada nije u potpunosti nestajao, a ponekad bi poprimao razmere užasne panike. U takvim periodima Ljuba je s krajnjom mukom sebe uspevao da natera da uopšte izađe iz stana koji bi pokušavao da dodatno obezbedi novim sigurnosnim vratima, bravama i alarmima. Iako nije živeo u prizemlju, pomišljao je i da stavi rešetke na prozore u čemu ga je sprečila samo ženina odlučnost za koju bi tako nešto značilo «živeti kao u zatvoru».

Novinske napise i televizijske priloge o ljudima koji su stradali od ruke nepoznatih napadača, gutao je halapljivo, iako su raspirivali njegov strah i činili da se oseća još ugroženijim, bespomoćnijim, potištenijim. Kao da je sa nekom mračnom strašću podsticao svoje bojazni, naprosto fasciniran vlastitom ugroženošću.

Ovaj strah je bio izraz i posledica Ljubinog neprijateljstva prema sebi. Rastao je kada bi se to neprijateljstvo pojačavalo, zbog nečeg što bi Ljuba doživljavao kao neoprostiv neuspeh ili sramnu brljotinu.

Tada bi se obrušavao na samog sebe strahovitom, ubliačkom žestinom. Samog sebe bi najradije rastrgao u paramparčad. Mračno bi pomišljao da je možda bolje da uopšte ne živi, da bi možda najbolje bilo da se uopšte nije ni rodio kada mu ništa ljudski ne polazi za rukom.

Zatim bi potisnuo svest o ovom besu upravljenom ka vlastitoj ličnosti i agresiju prema sebi bi projektovao spolja – kao pretnju agresijom koja može doći od nekog nepoznatog napadača.

Svet oko sebe je doživljavao kao zlokoban i preteći jer je na taj svet preneo svoju nemilosrdnu mržnju prema sebi samom.

Izvor: [Iza Ogledala]