Bečki kongres
 
Bečki kongres je bio skup ambasadora velikih sila kojim je predsedavao austrijski državnik Klemens Meternih. Održan je u Beču od 1. septembra 1814. do 9. juna 1815. Svrha kongesa je iscrtavanje političke mape Evrope nakon Napoleonovog poraza. Skup je bio nastavljen iako se tokom rada kongresa Napoleon bio vratio na vlast u Francuskoj u martu 1815. Konačni dokument kongresa potpisan je devet dana nakon Napoleonova poraza u bici kod Vaterloa 18. juna 1815. Tehnički govoreći može se primetiti da kongres nikad nije održavao plenarne sesije, nego se većina diskusija dešavala kroz neformalne sastanke velikih sila. Bečki kongres se bavio određivanjem celokupnog političkog oblika Evrope nakon Napoleonskih ratova. Jedini izuzetak je bila Francuska, sa kojom je potpisan Pariski mirovni sporazum 30. maja 1814.

Učesnici
Veliku Britaniju je predstavljao ministar vanjskih poslova vikont Kastlro, od februara 1815. vojvoda od Velingtona, a zadnjih sedam dana i grof od Klankartija.
Austriju je predstavljao knez Klemens fon Meternih i njegov zamenik baron Vesenberg
Prusku je predstavljao kancelar Karl August fon Hardenberg i diplomata i naučnik Vilhelm fon Humbolt.
Francusku je predstavljao ministar vanjskih poslova Šarl Taleran
Rusiju je službeno predstavljao ministar vanjskih poslova grof Neselrod, ali car Aleksandar I Romanov je sam delovao.

Predstavnici 4 velike sile pobednice nastojali su da isključe Francusku iz ozbiljnih pregovora, ali Taleran je vešto uspeo da se ubaci u unutrašnje krugove savetovanja u prvim nedeljama pregovora. Predstavnici 4 velike sile bili su neodlučni kako da sprovode pregovore, a da ne izazovu zajednički protest manjih sila. Zbog toga su 30. septembra 1814. na preliminarnu konferenciju o protokolu pozvali Talerana i španskog predstavnika Markiza od Labradora.

Većinu rada na kongresu uradile su 4 velike sile (Velika Britanija, Rusija, Prusija, Austrija ) i Francuska. Po nekim pitanjima sarađivali su sa
Španijom, koju je predstavljao markiz od Labradora
Portugalom
Švedskom
Po pitanjima Nemačke razgovaralo se sa Hanoverom, Bavarskom i Virtembergom

Teritorijalne promene
 
Mapa Evrope prema Bečkom kongresu
Rusija je dobila većinu Varšavskog vojvodstva (Poljska) i dozvoljeno je da zadrži Finsku, koju je anektirala 1809. od Švedske (Finska je ostala u sastavu Rusije do 1917. )
Pruska je dobila 40% Saksonije, delove Varšavskog vojvodstva (Poznanj), Dancig(Gdanjsk), Porajnje i Vestfaliju.
Nemačka konfederacija je stvorena od 39 nemačkih država (od prethodnih 300 ) pod predsedništvom austrijskog cara. Samo su delovi Pruske i Austrije bili u konfederaciji.
Dinastiji Oranž dodeljuje se Holandska Republika i Austrijska Nizozemska (približno današnja Belgija) da bi tim područjem vladala kao Nizozemskim kraljevstvom . Dodeljuje im se i Veliko vojvodstvo Luksemburg (sa Luksemburgom kao delom Nemačke konfederacije)
Norveška je pripala Švedskoj (u personalnoj uniji)
Švedska Pomeranija je pripala Pruskoj
Švajcarskoj se garantuje nezavinost
Vojvodstvo Lauenberg (dotad u sastavu Hanovera ) pripada Danskoj, a Hanover postaje kraljecstvo i kompenzira se teritorijama Minsterske biskupije i pruske Istočne Frizije
Priznaje se većina teritorijalnih dobitaka Bavarske, Virtemberga, Badena, Hesen-Darmštata i Nasaua. Bavarska takođe dobija Rajnski Palatinat i delove vojvodstva Vircburg i velikog vojvodstva Frankfurt. Hesen-Darmštat je Pruskoj predao vojvodstvo Vestfaliju, pa je dobio grad Majnc.
Austrija je dobila Tirol i Salcburg, bivše Ilirske provincije i Lombardija-Veneciju u Italiji. Bivše austrijske teritorije u jugozapadnoj Nemačkoj ostale su pod kontrolom Virtemberga i Badena, a Austrija je izgubila i austrijsku Nizozemsku.
Habsburzi su dobili i veliko vojvodstvo Toskanu i vojvodstvo Modenu
Papska država je povratila svoj nekadašnji opseg, sa izuzetkom Avinjona i Komtat Venesena
Britaniji je potvrđena kontrola nad Južnom Afrikom, kolonijom Kejp, Tobagom, Cejlonom i različitim kolonijama Afrike i Azije. Druge kolonije, a posebno Holandska istočna Indija i Martinik vraćaju se prethodnim vlasnicima
kralj Sardinije ponovo dobija Pijemont, Nicu i Savoju i kontrolu nad Đenovom
Vojvodstvo Parme, Pjaćence i Guastele predaje se Mariji Lujzi, Napoleonovoj ženi
Burbonac Ferdinand IV, kralj Dve Sicilije dobija ponovo Napuljsko kraljevstvo
ukida se trgovina robljem
Sloboda plovidbe uvodi se za mnoge reke, uključujući Rajnu

Poljsko-saksonska kriza

Najteže pitanje kongresa je bila Poljsko-Saksonska kriza. Rusi i Prusi su predložili da pruski i austrijski deo pri deobi Poljske pripadne Rusiji, koja će stvoriti nezavisno poljsko kraljevstvo u personalnoj uniji sa Rusijom sa Aleksandrom I Romanovom kao kraljem. Kao kompenzaciju Prusija je trebala dobiti Saksoniju. Austrijanci, Francuzi i Britanci nisu se slagali sa tim planom pa su na nagovor Talerana potpisali tajni sporazum 3. januara 1815. da ratuju, ako je potrebno, da bi sprečili rusko-pruski plan. Iako nijedna od tri sile nije bila spremna za rat, Rusi su malo popustili i stvoremn je kompromis. Rusija je dobila većinu Napoleonovog Varšavskog vojvodstva kao "Kongresnu Poljsku", ali nisu dobili Veliko vojvodstvo Poznanj, koje je pripalo Pruskoj, a nisu dobili ni Krakov, koji je postao slobodan grad. Prusija je dobila 40% Saksonije, a ostatak je vraćen kralju Fridriku Augustu I od Saksonije.

Druge promene

Glavni rezultati kongrtesa
potvrda da Francuska gubi sve teritorije osvojene od 1795. do 1810.
Uvećanje Rusije, koja je dobila većinu Varšavskog vojvodstva
Uvećanje Pruske, koja je dobila Vestfaliju i severnu Rajnsku oblast
Konsolidacija Nemačke konfederacije od 39 država, kojom je bilo mnogo lakše upravljati nego sa prethodnih 300 država. Nemačkom konfederacijom su upravljale Austrija i Prusija.

Predstavnici na kongresu su se složili sa brojnim teritorijalnim promenama. Norveška, koja je dotad bila deo Danske ulazi u personalnu uniju sa Švedskom. Austrija je dobila Lombardiju-Veneciju u severnoj Italiji, dok je većina severne središnje Italije pripala Habsburškoj dinastiji (Veliko vojvodstvo Toskana, vojvodstvo Modena i vojvodstvo Parma ). Papa je ponovo uspostavio papsku državu. Kraljevstvo Pijemont-Sardinija je povratilo svoje kopnene posede, a dobilo je i kontrolu nad Đenovom. U južnoj Italiji Žoašen Mira je najpre dobio pravo na Napuljsko kraljevstvo, ali pošto je podržao Napoleona u Sto dana bio je svrgnut, a na presto je vraćen Ferdinand IV. Stvoreno je veliko Ujedinjeno kraljevstvo Nizozemske.

Kasnija kritika

Kongres u Beču je često kritikovan u 19. veku a i od strane novijih istoričara, da je zanemario nacionalne i slobodarske težnje. Smatralo se da je Bečki kongres integralni deo konzervativnog reda, u kome se primat stavlja na mir i stabilnost na račun sloboda i građanskih prava, koji asociraju na američku i francusku revoluciju.

U 20. veku mnogi istoričari su se počeli diviti državnicima Bečkog kongresa, koji su za oko 100 godina (1815. -1914.) sprečili jedan opšti evropski rat. Među takvima se nalazi i Henri Kisindžer, čija doktorska teza je bila o Bečkom kongresu.

Izvor: Wikipedia