Odgledao sam Fukanagin film i odmah na početku da napišem da nisam zadovoljan jer je uspeo maksimalno da testira moju izdržljivost i pažnju. Ukratko, zamoran film u kom je I.Elba štrčao kao Guliver međo Liliputancima. Staviti glumca takvog kalibra u film sa decom naturščicima nije bio dobar potez jer dotični koji je glavni negativac u filmu nema sebi protivnika. Obaška što je Fukanaga ubacio pedofilsku scenu koja je nepotrebna a čija je jedina svrha da šokira. Razumem to da posle mnogo boljeg filma Johnny Mad Dog Fukanaga nije imao prostora da se razmaše ali ono mu stvarno nije trebalo. Na svu sreću sam kraj filma je izvukao mnogo toga ali i tu je veča dara nego mera. Klinac kojim počinje i završava se film je uleteo u stanje psp sindroma kakvo je najbolje opisao M.Crnjanski u Dnevniku o Čarnojeviću u kom je pomenuti sindrom najbolje ikada opisan. Klincu je sve ravno jer je preživeo pakao i tako se i ponašao. Nema emocije, ništa ga ne zanima, on je preživeo tako da odrasla žena koja se brine o njemu i ostaloj deci naspram njih izgleda kao beba.

  Sve u svemu preživeh nekako i ovaj film koji je na momente bio interesantan i to su momenti kada se rat sagledava iz ugla deteta koje postaje monstrum. U svakom slučaju Johnny Mad Dog (2008) koji se bavi istom temom je neuporedivo bolji.