Putovanje za 900 jugoslovenskih zarobljenika počelo je iz logora Sajmište, preko Austrije, nastavljeno brodom „Kerkplejn“ da bi se završilo 24. juna 1942. u Baisfjordu, na severu Norveške, odakle se samo 100 njih vratilo u domovinu.






Narvik – Ledina, pred njom oniži zid od naslaganog kamenja, građen sedamdesetih godina, iza seoski put, a u pozadini planine mestimično ukrašene snegom i jedan brzi potok koji juri niz strmine. Ništa od ovoga vam ne govori da se nalazite na mestu jednog od najozloglašenijih logora na teritoriji Norveške, Baisfjordu. Tek kada se okrenete, dva spomenika, jedan posvećen stradalim Rusima, drugi ubijenim Jugoslovenima, kao i drveni krst, svedoče o užasu koji se događao ovde u vreme Drugog svetskog rata.

Neverovatno deluje činjenica da je među fjordove i planinske masive, u oblast koja se nalazi u polarnom krugu, Nemcima palo na pamet da dovedu zarobljenike iz tadašnje Jugoslavije, pretežno Srbe, uglavnom partizane, učesnike i simpatizere narodnooslobodilačkog pokreta. Ilustracije radi, da biste danas stigli od Beograda do Baisfjorda treba vam otprilike oko šest sati leta avionom i oko sat i po vremena vožnje automobilom. Putovanje za 900 jugoslovenskih zarobljenika počelo je od logora Sajmište u Beogradu, preko Austrije, nastavljeno je brodom „Kerkplejn“ da bi se završilo 24. juna 1941. godine u Baisfjordu. Ideja je bila da grade puteve u Norveškoj. Za samo četiri meseca, koliko su Jugosloveni bili u ovom logoru, preživelo ih je svega 155. Samo njih 100 vratilo se u domovinu. Kasnije, u Baisfjordu su bili zatvoreni ruski zarobljenici.

Nekoliko dana pre komemoracije u selu Jadovno, gde se nalazio ustaški koncentracioni logor, oko 4.000 kilometara dalje, na severu Norveške, u gradiću Narviku, održan je stručni seminar o jugoslovenskim zarobljenicima u Norveškoj koji je završen obilaskom logora u Baisfjordu i na jezeru Ovre Jaranvan, kao i otkrivanjem spomenika stradalima.




Pred ledinom gde se nalazio logor Baisfjord, istoričar Mihael Štoke, iz Narvik centra, ustanove koja je bila i organizator konferencije, s crno-belim fotografijama iz Drugog svetskog rata, rekonstruiše izgled logora. Pokazuje nam gde su se otprilike nalazile zarobljeničke barake, tačnije šatori, gde su bile kule stražare, a gde ograda od bodljikave žice. Kroz travu, vodi nas na drugu stranu logora, gde se sada nalazi privatna kuća i pokazuje nam ostatke nemačke stražarske kule.

„U noći između 17. i 18. jula, po naredbi rajhskomesara Jozefa Terbovena nekoliko baraka je spaljeno. Zatvorenici su počeli da se razbolevaju od tifusa, pa je Terboven naredio da 287 obolelih budu streljani, a barake spaljene. U poslednjoj baraci, ljudi su se zabarikadirali jer su shvatili da ih vode na streljanje. Oni su živi spaljeni“, priča Štoke. Na starim fotografijama vidimo da je to bilo levo od glavnog ulaza u logor. Dok je u Baisfjordu trajao masakr, oko 580 zatvorenika odvedeno je na drugu lokaciju, stotinak metara od obale jezera Ovre Jaranvan, u predeo još nepristupačniji i suroviji od Baisfjorda. Na terenu koji su zatvorenici nazvali „golo brdo“, kamenitom, sa vrlo malo niskog rastinja, na močvarnom tlu, logoraši su morali sami sebi da podignu barake. Dve i po nedelje proveli su pod vedrim nebom, nimalo prijateljskim, iako je bilo leto. Dnevne temperature su oko 10 stepeni. Ni od ovog „pomoćnog“, privremenog logora danas nije ostala nijedna građevina. Ali, kolutovi bodljikave žice na zemlji, sasvim dobro očuvani, jasno vas opominju gde se nalazite.

„Pokušavam da nađem kamen na kojem je neko uklesao krst. Kada sam jednom bio ovde, video sam manji kamen, ostavljen na većem i kada sam podigao taj manji, ugledao sam krst. Možda on označava mesto neke grobnice jer ovde je ubijeno i stradalo oko 240 ljudi. Bili su surovi prema njima. Logoraši su morali da istrče šest krugova oko logora i ko ne uspe, bio bi streljan“, objašnjava Štoke.

Posle kraće potrage pronalazi kamen sa uklesanim krstom. Osmatrajući ga, istoričar Tomislav Dulić sa Univerziteta u Upsali, iznosi drugo mišljenje: „Može biti krst, ali i slovo iks.“

Pri odlasku sa Ovre Jaranvana, neuobičajen prizor za norveško leto: probilo se sunce. Skloni da poetizujemo i mistifikujemo, nas desetak Srba imali smo svoje tumačenje za tu pojavu dok smo za sobom ostavljali večno počivalište naših zemljaka: drago im je što smo došli.



Prvi spisi o tragediji u Baisfjordu

O logorima za Jugoslovene u Norveškoj pre više od 20godina pisao je naš kolega Ljubo Mlađenović, koji je o tome objavljivao tekstove i u „Politici“. Neumorno je beležio svedočenja preživelih, kao i priče Norvežana koji su bili svedoci stradanja jugoslovenskih logoraša, prikupljao dokumenta, fotografije, istraživao arhive. Plod njegovog rada su dve knjige posvećene ovoj temi: „Beisfjordska tragedija“ i „Pod šifrom Viking“. Udovica Ljube Mlađenovića, Greta, priča da je osećao kao svoj zadatak i svoju dužnost da progovori u ime onih koji više ne mogu da progovore i ostavi zapis o njihovim stradanjima. Početkom pedesetih godina o logorima u Baisfjordu i na Ovre Jaranvanu pisao je norveški profesor univerziteta, Nils Kristi. Tada je, prema njegovom svedočenju, naišao na potpunu tišinu u javnosti. I na seminaru u Narviku, Kristi je govorio o stradanjima, ali i odgovornosti domaćeg stanovništva. Logori u okupiranoj Norveškoj bili su pod upravom esesovaca, ali je u njima bilo i norveških čuvara. „Ti Norvežani su na zarobljenike gledali kao na divljake s Balkana i zato im je bilo lako da uspostave distancu prema njima, da učestvuju u njihovim stradanjima“, kaže Kristi.

Izvor: Politika

u kikindi hotel nosi naziv narvik,čak su i gardovi prijatelji,ili kako se to već vabi 

uvek smo znali ceniti 

Ti Norvežani su na zarobljenike gledali kao na divljake s Balkana i zato im je bilo lako da uspostave distancu prema njima, da učestvuju u njihovim stradanjima