Данашњи Црногорци од којих један добар део тврди да не припадају српском народу, нису ни мало оригинални. Ова потпуно неоснована и неистинита тврдња могла се чути још пре другог светског рата, која је постала идеологија за стварање 'независне Црне Горе', у исто време када и павелићева НДХ.
Идеја независне Црне Горе ослања се на идејама и принципима црногорског покрета усташтва или зеленаштва чији је творац србин из Црне Горе - Секула Дрљевић, човек којег је одликовала може се слободно рећи садистичко- психоманијачка мржња према сопственом народу и који је био велики пријатељ Анте Павелића. 1925 је основао сепаратистичку Сељачку странку, али је због малог броја присталица одлучио да је напусти и прикључи се Хрватској сељачкој странци Стјепана Радића. У то време постаје зачетник идеологије усташког покрета у Црној Гори, чији је идејни вођа био и за време рата.
Секула Дрљевић је познат као један од првих заговорника тзв. црногорске нације. Још у току другог светског рата је покушао да оснује тзв. црногорску православу цркву, да уведе тзв. црногорски језик, заставу и химну, а у чему су му помагали НДХ и италијански окупатор. Међутим, он је убрзо изгубио подршку Италијана када су увидели да има веома слабо упориште у Црној Гори, због чега је отишао у Хрватску и тамо је, иако Србин, са великим ентузијазмом радио против Србије и против Срба.
Поред Секуле Дрљевића, на оснивању независне усташке Црне Горе (а не обнови краљевине Црне Горе као српске државе) радио је Савић Марковић Штедимља, Србин из Пипера, као и други болесни умови, који су због немогућности да своје идеје спроведу у тадашњој Црној Гори, исте спроводили над Србима у Павелићевој НДХ и активно подрстрекивали у учествовали у злочинима над Србима у Хрватској.
Секула Дрљевић и Савић Марковић су после рата проглашени за ратне злочинце. Секула Дрљевић је након тога убијен у Аустрији, где се скривао чекајући да се организује његово пребацивање у Латинску Америку, од стране ђуришићевих четника као освету за убиство свог комаданта Павла Ђуришића од стране Дрљевића у Јасеновцу. Савић Марковић је издржао неколико симболичних година казне, да би по изласку наставио пропагирање антисрпске политике. Умро је 1971. а Хрвати су га испратили као великог пријатеља хрватског народа, што и јесте био.
Из горе наведеног проилазе питања која се односе на данашње време:
Колико људи у Србији, па и Црној Гори, познаје све што је предходило данашњем стању и односу Црне Горе према Србији и Србима данас?
Зашто су странке као што је Г17 односно највећи део Дос-а гледао благонаклоно или чак дао јавну или прећутну подршку идеји отцепљења Црне Горе од Србије? Ако нису знали за горе наведене чињенице – како и зашто нису знали, с обзиром да као политичари немају право да не знају толико важне ствари које су познате широј светској јавности, односно доступне свакоме ко жели да зна.
Зашто Србија није никада јавно изнела чињеницу да је Мило Ђукановић следбеник идеја црногорског усташтва?
Зашто је Коштуница са Соланом и Ђукановићем стварао СЦГ, када је морао знати да таква држава, у којој је једна јединица наоштрена противу српског идентитета, док је тзв. независно тело у Солани представљао НАТо који је отео Косово и уништавао остатак Србије - дакле знао је да таква заједница не може да опстане, да ће тиме угрозити стање Србије затворивши је остављајући је без иједног изласка на море и ограничавајући јој ваздушни и копнени војни и цивилни маневарски простор – и самим тим дао благослов црногорском отцепљењу? Ово само доказује да је и тада Коштуница био под чизмом Американаца, и то је и дан данас без промене!!! Да је било другачије, тај човек би се једноставно часно повукао из политике, како не би наметнуо омчу српском народу око врата, као што је урадио.
Зашто је Тадић прећутао чињеницу да на референдуму о независности Црне Горе из 2006., неколико стотина хиљада Црногораца из Србије нису имали право гласа, док је истовремено то право дато Црногорцима и другим мањинама - из других земаља.
Зашто се није реаговало тада, зашто и дан данас Србија не поставља то питање и покреће с тим у вези правне мере у смислу покретања међународне арбитраже, која би била у циљу отклањања свих антисрпских елемената и усташке владе, попут Мила Ђукановића, и њиховог покушаја данас који пратимо да уради тачно оно што је Секулић замислио са Павелићем – да се избрише сваки па и најмањи елемент српски идентитета Црне горе.
У закључку: наиван је онај који мисли да власт у Србији од 2000 наовамо није знала за горе наведене чињенице. Логично произлази да наш народ није био уопште свестан да власт у Црној Гори и Србији има потпуно исте програме и циљеве, јер се не може другачије логички објаснити како је могуће да се тако нешто усклађено догодило!!!
Зашто се данас о овоме у Србији не размишља и не пише?
Дрљевићева идеологија је допринела Павелићу и усташама у клању 700.000 Срба у Јасеновцу, и то су темељи на којима стоји данашња држава Црна Гора, та иста која је оптерећена мржњом према Србији изразила подршку независности Косова од Србије – да ли има неког кога би то могло да чуди?
Док Вам ово пишем, кроз попис становништва у Црној Гори се врши страховита асимилација српског становништва у тзв. црногорце, и ако црногорска власт уз подршку/налог страних сила српских непријатеља успе у томе, они ће успети у успостављању нове непријатељске државе према Србији, попут Хрватске, БиХ и Косова, чиме се удара још један ексер у мртвачки сандук Србије.
Да ли у Србији има један поштен човек, жена, група, странка – која има или може да смогне толико снаге да каже – доста је било! Нећемо да нестајемо и умиремо, хоћемо да живимо, ово су наши простори на којима имамо право на живот!
Зато је битно да се све родољупске странке скупе заједно, ставивши политичке програме у други план, и удруже се у широки покрет против сила које нам укидају право на опстанак и које нас воде у будуће клање са деловима нашег народа, које само може да иде у корист туђинцима.
Ово и друга горућа питања која се тичу СРПСКОГ ОПСТАНКА су довољан разлог њиховог уједињења и отпочињања акције.
Све националистичке српске родољупске странке морају да одбаце програмске разлике и да се уједине, макар једним поводом - заједно у протест против одржавања НАТО скупа у Београду у јуну 2011, против оних који подстичу и стварају овакве крваве тешкоће у последњих 20 година. Ако се такав протест не може организовати због страначких разлика, онда слободно могу рећи да вама није ни стало до Србије, већ до самих себе, и као такви ви Србији нисте потребни. Потребни су нам они који ће се борити за Србију и који имају Србију једину у срцу.
Tema: 
