Овај чланак отвара многе теме о односима међу људима, можда он није и потпуно тачан, вероватно ће имати и делова са којима се нећете сложити, али је подстицајан за даљу дискусију...



Старац Пајсије Светогорац



Бестидност протерује побожност

 
- Старче, одакле долази бестидност?

- Бестидност је дрскост, и она далеко изгони страх Божји, као дим који користимо да бисмо отерали пчеле од кошнице.

- Старче, како да се ослободим бестидности?

- Сматрај себе мањим од свих. За то је потребно много смирења. Као најмањи, треба да према свој браћи својој имаш поштовање и чествовање. Своје мисли треба да излажеш смирено, не показујући се као онај ко све зна. Тада ће те Бог посетити и напредоваћеш. Пасивна (прикривена - прим. прев.) бестидност је твој највећи непријатељ, јер то изгони благочешће. Обично за бестидношћу следи бунтовништво и, у почетку се, рађа неосетљивост и незаинтенерпваност за мале грехе, на које се човек, мало по мало, навикава и на њих почиње да гледа као на нешто природно ( = нормално). Тако, међутим, у души не остаје ништа друго до узнемиреност. Човек чак не може ни да разуме шта му је, јер му је срце споља запрљано (=ублатњављено) па не осећа колико је тврдоврат.[1]

- Какав је, старче, однос простодушности и бестидности?

- Једна је ствар простодушност а друга бестидност. Простодушност у себи има и благочешћа и нечег дечијег. Бестидност је безобзирност.

И у непосредности много пута има бестидности. У непосредности и у простодушности много пута се, уколико човек не пази, крије много бестидности. Каже неко: "Ја сам по карактеру непосредан", или, "ја сам једноставан", и онда говори бестидно, а да то и не схвата. Међутим, друго је простодушност а друго је бестидност.

- Старче, шта је духовно сабирање?

- Духовно сабирање је страх Божји, са добром мишљу. Тај страх, његово присуство, доноси радост и точи мед у срце - духовни мед! Видиш, једно мало детенце, које је стидљиво поштује свог оца, стиди се, и од стида не гледа свог оца. Ако нешто хоће да пита, поцрвени! Да га ставиш у иконостас. Друго дете размишља: "То је мој отац", и безобзирно иступа напред. А кад нешто жели, захтева да му се да, и удара ногама као да прети.

У доброј породици деца живе слободно. Постоји поштовање, али деца нису притешњена, нема војничке дисциплине. Деца се радују свом оцу, својој мајци, и они се радују њима. "Љубав не познаје срам", каже Авва Исаак.[2] Постоји страх, али са добрим размишљањем. У оваквој љубави постоји чествовање и поштовање, и она побеђује страх. Неко је стиснут, оклева, али се и плаши, јер не постоји стварна сабраност. Други је сабран, али се не плаши, јер стварно има духовно сабрање. Када је неко духовно сабран, осећа радост. Детенце, тако, воли свог оца и своју мајку, али је и безобразно на неки начин, јер се не плаши да ће га истући. Узима очев шешир, и ако је овај официр, баца га и радује се. Оно има једноставност, али није бестидно. Треба да разликујемо једоставност (= простодушност) од бестидности. А после чујеш девојку која седи беспослена, како говори мајци: "Мама, донеси ми чашу воде! Да буде хладна! ... Е, није хладна. Рекох ти да ми донесеш хладну". Тако почиње, и после говоре: "Зашто да се жена плаши мужа?"[3] У страху је међутим и поштовање, а у поштовању љубав. Жена треба да поштује мужа, а муж треба да воли жену. Али данас је све унижено ( = обезвређено), и породица се распада, јер су Јеванђеље бацили под ноге. "Жена треба да слуша", говори муж. Али ако немаш љубави, други те не чује, и не можеш ни чашу воде да му потражиш да ти донесе. Када неко поштује другог, самога себе поштује, али себи не полаже рачуна. У поштовању другога може бити частољубља, али ако се човек пази, онда то избегава.

 

Поштовање старијих

 
- Старче, често сам ружно говорио са старијима. Схватам да сам грешио и то исповедам.

- Када то разумеш и исповедиш. мало по мало ћеш омрзнути себе са добром мишљу, смирићеш се, и тада ће доћи благодат Божија, а ова ружна навика ће нестати.

- Старче, више пута сам говорио бестидно, искушавајући љубав браће, али се плашим безобразлука.

- Не може тако, ти си још млад! У једној породици, одрасли су ти који кушају децу и са њима се играју, а не мали са одраслима. Тако се радују и мали и велики. Не иде да једно дете искушава свог оца или мајку. Не иде да једно дете искушава деду или баку. Замисли да неко дете, са добрим намерама, крене да дави оца за врат? Али кад одрастао зачикава дете, оно се радује и задовољно је. Тако и одрастао постаје као дете и заједно се радују.

- Старче, када своје мишљење кажем неком старијем, а он ми каже нешто за шта ми разум говори да није исправно, требали да се са њим сагласим?

- Не, не треба се сагласити са нечим што је зло. Треба да кажеш оно што је исправно, али на добар ( = исправан, одговарајући) начин. "Можда то ипак иде овако? Кажем то као своје мишљење". Или да кажеш: "Имам овакво мишљење". Тако се, као магнетом, привлачи благодат Божија. Има и оних који по навици, а не из намере, износе своје мишљење на безобзиран начин. Међутим, свакоме, какав год био, треба поштовање старијих. Али и старији, на неки начин очекује поштовање. И ако и има неких грешака, има и својих добрих страна, има искуства, итд. Ти, када те питају, кажи своје мишљење смирено и са поштовањем, ако у себи и не верујеш да је баш онако како ти кажу, јер други може да зна нешто што ти не знаш или о чему ниси размишљао. Када је неко млад, тада, када на пример, чује расправу о некој ствари, и мисли да је оно што он о томе мисли најисправније. Ако води рачуна о саговорнику, треба да каже: "Изгубио сам мисао". А ако је саговорник неко ко је по годинама старији, треба да каже: "Измаче ми једна ружна (= погрешна) мисао". Ако неко каже и нешто што је тачно, али при том нема одговорности ( за другога - прим. прев.) то што каже је дрскост.

- Када говорите о старијима, мислите ли на године или на духовни живот?

- Углавном на године. Јер, видиш, онај ко је узнапредовао у духовном животу, поштује онога ко је по годинама старији од њега.

- Старче, да ли је природно да човек више поштује некога ко је млађи али је духовно више напредовао, од некога ко је старији али је напредовао мање?

- Не, ово није правилно постављено. Ако је неко старији, треба га поштовати макар због година. Старијег ћеш поштовати због година, а млађег због духовности. Када постоји поштовање, тада и млађи поштује старијег и старији млађег. У поштовању је љубав. Апостол Павле каже: "Подајте свакоме што сте дужни: коме порезу - порезу, коме част част" (уп. Рим. 13, 7).

- Ако млађи приговарају старијима, то је зло?

- Ово је типично за данашњу младеж. Али Писмо нам говори: "Ако ти згреши брат твој иди и покарај га насамо", а не каже: "Ако ти згреши отац твој" (уп. Мт. 18, 15). Данашња омладина размишља са противљењем, не схватајући то. И такав начин размишљања сматрају природним. Говоре бестидно и кажу ти: "Рекао сам једноставно". Искушани су правим духом овога света, који ништа не поштује. Нема поштовања у односу млађих према старијима, и млади не разумеју какво је ово зло. Када млад човек без поштовања говори старијима, да би тако наводно изразио своју личност, шта очекујеш? Потребно је много пажње. Савремени дух овога света, каже. "Не слушајте родитеље, не слушајте учитеље, итд". Због тога су најмлађа деца данас најгора. Одрасли такође шкоде тој истој деци, јер као њихови родитељи не схватају какво им зло чине тиме што им се диве и сматрају их паметнима кад говоре бестидности.

Тако су једном у Коливију дошла два дечачића од осам - девет година, заједно са својим оцем. Један га држи за леву, а други за десну руку. Тамо је био и један мој познаник, иконописац, добар дечко и добар уметник - за један минут може да нацрта некога. "Дионисије, рекох му, нацртај децу како седе заједно". "Да видимо, рече, да ли ћу успети, пошто се мрдају". И поче да црта. Кад ће један од дечака: "Да видимо бре будало, шта си урадио". Мали уопште није имао страха. "Таква су данашња деца оче, рече ми и настави да слика". А мени крв навре у главу. А њихов отац седи, као да се ништа није догодило! Да тако каже човеку од тридесет година, а он их слика! Безобразлук, безбожност је то! ... Страшно! А после ће неко од такве деце хтети да постане монах. Колико је труда потребно да такво дете постане добар монах! Кад мајке не воде рачуна, уништавају своју децу. Мајке су ту најодговорније. У Русији, ако се нешто и променило, то је зато што су се мајке кришом држале вере и благочстивости и што су на тај начин помагале деци. Добро је да још увек има мало пажње у хришћанским породицама иначе би смо се скроз искварили.

- Могу ли таква деца, старче, када одрасту, ако желе, касније да се промене или да постану монаси?

- Ако верују да није добро оно што су чинили, Христос ће им помоћи. Ако у човека уђе добра узнемиреност, онда прима (благодат). Али, ако сматрају да имају право, и говоре игуману или игуманији: "Какву диктатуру имамо овде? Ко је чуо за овако нешто у данашње време?", како ће се исправити. Долазили су понеки калуђери са немиром да ми говоре овакве глупости.

Мало по мало, поштовање се сасвим изгуби. Долазе у Коливију млади, па поседају једни преко других, а старији немају где да седну. А, опет гледам, ако се пањ налази два корака даље, тешко им је да оду да га донесу, да би сели. Ја треба да им донесем. И гледају ме како га вучем а не долазе да га узму. Хоће да пију воде, а неће да оду да сами узму. Треба ја да им доносим и по други пут. Не оставља то заиста на мене неки утисак - тако велика деца - долазе по њих тридесеторо у друштву, гледају ме како доносим кутију ратлука и бокал воде, како вадим чаше да их поставим, и ништа. Мисле да као кад оду у ресторан или у хотел па им дође конобар, да тако и у Коливији има конобара. Пет шест пута сам морао да се потрудим, да донесем воду и да је ставим пред њих. "Донећу вам воде, децо, али то вам неће помоћи".

У градском превозу, гледаш малу децу како седе, а стари стоје. Млади седе са ногама једни преко других, а одрасли стоје, уместо да уступе место неком старијем. Али млади не дају. "Платио сам, каже, за ово место", и наставља да седи не извињавајући се никоме. Каква је дух некада владао! Жене су седеле са десне и леве стране улице, а када наиђе свештеник или неко старији, устајале су, и деца њихова су се овоме учила.

Колико су пута устајале! Старији, озбиљни људи са звањима, разговарају, а деца их безобразно прекидају у разговору да би причала глупости, и то сматрају успехом. Да помисле да прекину - ништа од тога. Треба да их посрамиш да би прекинули, другачије не иде! Нигде у Патерику ( = Отачнику) не стоји да млади тако говре. Старечник говори: "Рече старац", а не: "Рече младић". Некада млади нису говорили пред старијима и били су срећни због тога. Нису чак ни седели тамо где седе одрасли. А ако је неко дете ружно говорило својим родитељима, није смело да изађе напоље од стида. И на Светој Гори, ако неко није био сед, није се пео за певницу. А данас видиш (како поју) и искушеници и они који још нису ни искушеници! ... Тако неће научити да заједничаре у поштовању и благочестивости.

Можеш видети и ученика Атониаде, како се обраћа рекроту, који је и владика: "Преосвећени ректоре, да говоримо као једнаки". Ето докле се стигло! Зло је што ти каже: "Зашто, шта сам рекао? Не схватам". Не каже: "Опростите, имам ли благослов да кажем једну реч? Може да буде и бесмислица", него реч по реч као да то нема никаквог значења: "Твоје мишљење и моје мишљење". Схваташ: Овај дух је нажалост ушао и у диховни живот монаштва. Послушај искушенике како говоре: "Рекао сам то старцу, а он ме не разуме! Рећи ћу му поново." "Добро, како ћеш му то "поновити"? То је као да кажеш: "Старац се није поправио". "Зашто, каже, не могу да изнесем своје мишљење?" Да скочиш у вис од таквих ствари. И на крају ти каже: "Ожалостио си се? Опрости". Опростићу му, али не због тога што је рекао, већ због тога што ми је крв јурнула у главу!

 

Почињу да суде и Богу

 
- Старче, код нових нараштаја постоји једно расположење да свему и свакоме суде. Да ли је тако било и некада?

- Не, некада није било тако, то је дух овог времена. Данас није довољно што осуђују лаике, што осуђују политичаре и црквене људе, данас суде и Светитељима и долазе до тога да суде и Богу. "Бог је, кажу, у том случају требало да учини нешто. Није поступио исправно. Бог то није требало да учини! Чујеш ли тај разговор? "Дете моје, куда идеш?" "Зашто? Говорим по свом сазнању", каже ти, и не схвата колико у томе има безобразности. Дух овога света уништио је многе добре ствари. У тако лошем стању, у богохулству, зло напредује. Осуђују Бога и уоште их се не дотиче што је то богохуљење. Има и оних који су одрасли, и ако имају и мало памети, почињу да осуђују: "Овај је збуњен, овај је слап, други ради тако и тако", говоре, и никад се не извињавају.

Дође једном један у Коливију и каже ми: "Бог ово није требао тако да учини". "Можеш ли ти, рекох му, да један каменчић држиш у ваздуху да лебди? Ове звезде које гледаш, нису само округле лопте које сијају. Оне су чврста тела која се окрећу и која се тако држе, а не падају". "Колико ја знам, то не би требало да буде тако", рече. Чујеш ли ти овај разговор! Зар ми да судимо Богу? Дође логика и нестаде вере у Бога. И шта год да му кажеш, одговара: "Опрости, али моје знање ми говори другачије. Зар не могу да кажем оно што знам?" Шта Бог слуша да причамо! Срећом, те нам то не узима за зло.

У Старом Завету је записано како Бог говори Израиљцима: "Протерајте Хананејце сасвим из земље" (уп. Пон. зак. 7, 2 итд). Бог је знао зашто је то рекао. Али неки од њих рекоше. "То баш није човекољубиво. Одбацимо то, немојмо то учинити". Међутим, касније су запали у неморал, у идолатрију, и своју децу су жртвовали идолима, како што каже Псалам[4]. Све што чини, Бог зна због чега чини. Неки бестидно говоре: "Зашто би Бог чинио страшне ствари?" Тако почиње суђење и након тога у човеку нестаје сваког духовног стања, те више нема нимало благодати Божије, да би схватио мало дубље, да би, дакле, схватио, због чега је Бог тако поступио. То "зашто?" представља суђење, преузношење, егоизам.

- Неки млади, старче, питају: "Због чега је било потребно да Христос буде разапет? Зар није Бог могао да спасе свет на другачији начин?"

- Он нас је спасао на такав начин и није на људима да питају зашто то није другачије урадио! Има и оних који говоре. "Бог уопште није страдао. Син се жртвовао". Један отац би, према мом мишљењу, пре пристао да сам страда него да страда његов син. Колика је то мука за једног оца да жртвује своје дете за друге. Кад не разумеју шта је то љубав, шта можеш да им кажеш?

А један други ми каже. "Адам је имао двоје деце, Авеља и Кајина. Где је Кајин касније нашао себи жену?" Али ако неко пажљиво чита Стари Завет, видеће да је Адам "родио много синова и кћери" након Сита. Кајин[5] је побегао у планине након убиства свога брата, па није знао да је жена коју је узео његова сестра. Тако је Бог то устројио, да људи буду из једног колена, да не би постојала злоба и злочин. Учинио је то Бог да би људи рекли: "Од истих смо прародитеља, од Адама и Еве", да би се тако избегла људска злоба. И упркос свему томе видиш каква све зла постоје данас!

Шта сам све чуо од таквих неких који долазе у Коливију! Кажем им: "Боли ме глава а немам аспирин". Након тога одлаже тужни. Не разумеју зашто сам им рекако да ме боли глава, и говоре: "Толико смо се трудили да дођемо овде да би нам он рекао како га боли глава!" Други ме питају: "Да ти донесемо аспирин?"

 

Бестидност изгони благодат Божију

 

Потребно је много пажње. Неуредно и непажљиво поступање ( = делање) је препрека за божанску благодат. Недостатак честитости је највећа препрека за приближавање благодати Божије. Колико су млади непослушнији толико се више удаљавају од благодати Божије. Слобода овога света не протерује само благочестивост, него и светску мудрост. Дошли су тако, овде у Коливију неки млади, и вичу свом оцу: "Еј, тата, имаш ли цигаре? Попушио сам моје". На шта то личи? Чак и да пуше, треба да пуше кришом. Данас као да то није ништа! Како да на концу не остану сасвим без благодати Божије? Данас девојке вређају своју браћу, и пред родитељима користе тако прљаве речи, а отац ништа на то не каже. Мени се коса на глави диже кад то чујем. Кад останем сам, кажем и више него што треба.

Окружење које влада у свету и родитељи у свету уништавају своју децу. Световно окружење много штете наноси. Мало је младих који су сабрани и честити. Много је више младих који су бесни ( = дивљи, необуздани), а то ја зато што се понашају бестидно. Многи родитељи ми доводе своју децу и говоре: "Оче, моје дете је ђавоимено". А видим да није ђавоимено - нека Бог сачува! Мало је маладих који су стварно ђавоимени. Много је више оних који имају једно спољашње искуство са демонима. Ђаво им, дакле, споља наређује, није у њима, али и од споља он завршава свој посао. Одакле то потиче? Од бестидности. Када се деца са бестидношћу обраћају старијима, благодат Божија се удаљује. А када се удаљи благодат Божија деца постају дивља и чине безакоња. С друге стране, деца која су благочестива, која имају поштовања, која слушају своје родитеље, своје учитеље, старије, стално примају благодат Божију и имају Његов благослов. Њих покрива благодат Божија. Са великим чествовањем Бога, са великим поштовањем према старијима, у душу долази и велика благодат Божија, која је радује, док је благодат сасвим не обасја. Благодат Божија не долази на оне који се буне. Она долази на оне који ревнују, који су разборити и који се показују благочестиви. Такви имају поглед који зрачи! И што више поштовања имају према родитељима, утолико више примају благодат Божију.

Онај, међутим ко почиње: "Не, не желим ово, желим оно друго", и ко то чини безобразно, такав ускоро постаје бунџија, постаје ђаво ( јер "ђаво" значи клеветник, али и противник - прим. прев.). Зато је и Непријатељ ( = ђаво) желео да свој трон постави изнад престола Божијег. Видите, сви млади који врше вољу његову, постају бунтовници. Ако се ови млади не покају, ако се не извуку из таласа који их даве, и ако наставе да се бестидно понашају, тада - Боже сачувај! - настаје двоструко остављење и долазе у ситуацију да и о Богу говоре ружно, и сасвим потпадају под власт злих духова.

 

"Поштуј оца и матер своју"

 
Докле су стигла данашња деца! Не држе ни једно мишљење. Немају поштовања, али су егоисти и нервозни. Злоупоптребљавају слободу. Дете каже својим родитељима: "Пријавићу вас полицији". Дете које има петнаест година и које је направило велики прекршај, када га је отац ошамарио, напише тужбу и тужи оца суду. А отац на суђењу каже. "Неправедно ми судите, јер да га нисам тада ошамарио, затворили би моје дете у затвор. Тада не бисте патили ви, него бих ја патио". Приђе дечаку, удари му два шамара и рече: "Због ова два шамара ме осудите, а не за онај. Сада ме ставите у затвор, јер сам га за малу ствар ударио".

Желим да кажем, докле су стигла деца. На овај начин данас размишљају. Некада су нас родитељи тукли, ударали нам шамаре, али нам нису допуштали да недолично говоримо. Добијали смо батине као и миловање, а да се и не супротстављамо и да не знамо да ли смо погрешили много или мало. Веровали смо да су и батине за наше добро. Знали смо да нас родитељи и воле и када нас кажњавају, и кад нас чувају и кад нас ошамаре. Јер и шамар и миловање и чување родитеља, све - како би се рекло - је из љубави. Кад родитељи бију своју децу, срце им уздрхти. А дете, када добије шамар, заболи га образ. Већи је бол у срцу родитеља, од бола на образу. Мајка, шта год да ради деци, било да их кажњава или да их бије или да их милује, све то чини из љубави, и све то долази из истог материнског срца. Када, међутим, деца то не разумеју и када говоре бестидно, супротстављају се и тврдоглаве, тада изгоне из себе благодат Божију, и тада подлежу одговарајућим демонским утицајима.

- Старче, зар не постоје и лоши родитељи?

- Да, али тој деци, која имају такве родитеље, помоћи ће Бог. Бог није неправедан. Дивље маслине су пуне горчине. Ту на путу за Коливију расте дивља шљива. Рода не доноси јер је препуна шљива. Гране се сломе од превише плодова. Тако и данас, поред свега што им се пружа, млади не доносе рода.

 

Јаз међу генерацијама

 
Свет је постао лудница. Мала деца излазе о поноћи, а требало би да излазе по дану. Затворени су у зградама и подражавају начин живота одраслих. Шта да раде та деца, шта да раде њихови родитељи? "Родитељи нас не разумеју". Долазе родитељи и кажу ми: "Деца нас не разумеју". Створио се јаз између деце и родитеља. Да би се то превазишло, потребно је да родитељи сагледају ствари из угла деце и деца из угла родитеља. Јер ако родитељи данас не васпитавају своју децу, ни она касније неће васпитавати своју. Јер ако они данас не чују и не поштују своје родитеље, и њих ће касније мучити њихова сопствена деца, јер ће деловати духовни закон.

- Старче, нека деца кажу да им шкоди љубав родитеља?

- Немају право. Када деца имају у себи ревности, онда им не шкоди љубав родитеља. Ако искориштавају њихову љубав, пропашће. Ако дете има штете од родитељске љубави, онда је оно, у суштини, поремећено. Док би требало да благодари Богу за своје родитеље, за љубав њихову, оно се жалости што га воде путем врлине, а нека друга деца немају родитеље! Шта рећи! Ако неко дете не види своје родитеље као доброчинитеље и ако их не воли - тим пре ако родитељи имају страха Божијег - како је могуће да такво дете поштује и воли Бога, великог доброчинитеља и Оца свих људи, што је у младалачком добу и иначе теже разумети?




Извор: преузето са сајта eparhijazvornickotuzlanska

Divan text 

 

Наше друштво (али не и само наше, на жалост) све више постаје само скуп индивидуа, скуп појединаца које везују интереси, циљеви... И управо у овој све израженијој индивидуализацији губи се све више осећај заједништва, осећај блискости, губи се увид да је ,,онај други'' наш ближњи.

Било би можда лепо да кажем како је у прошлости то било другачије и боље, али ни тада није све било ружичасто, ни светло...

Као пример ћу навести однос према старима. Већином наше друштво старе људе доживљава као неки баласт, непотребни терет, људе које би требало ,,ћушнути'' у неки дом, запећак, негде где неће ,,да нам сметају''... Доживљавамо их као особе којима стално треба нека помоћ, брига, пажња, а не као некога ко је стекао неко искуство, ко је доста тога видео и проживео, не видимо их као ризнице из којих се што шта може научити, а што је можда и најтрагичније не видимо их више као људе, већ као бескорисна бића.
Да ли треба да подсећам како се наши клинци у свом говору обраћају старим људима? Жаргон, који они користе, прелази и у колоквијални говор, тако да то више није само речник младих, већ и оних ,,старијих''.
Глорификација младалачког изгледа, сјајне физичке спољашњости можда и несвесно (а да ли је то баш сасвим несвесно?) ствара у нама анимозитет према старости и према људима који су том животном добу.
Није ни у далекој прошлости било идеално, далеко од тога, ужасан обичај лапота је био присутан код многих народа, а ми ту нисмо били изузетак.

Мислим да цео проблем лежи у ужасној безосећајности која је испунила наша срца, у срамотном губитку осећаја за част и дужност, која би требала да нас краси. Љубав према бабама и дедама би требала да се подразумева, а дужност је у томе да узвратимо за сву ону љубав, пажњу, бригу, време...који су они поклонили и посветили нама...
Када би нам срца била испуњена љубављу, емпатијом, поштовањем...не би се десило да стари човек умре, а да нико то недељама или месецима не примети...
И као веома битно, проблем лежи у страшној отуђености нашег друштва која је допринела да дође до тога да су нам људи, комшије, познаници, колегинице...постали туђини, неко ко можда угрожава моје интересе, неко ко ми је ривал, конкурент, претња, сметња...А ова отуђеност се не смањује, напротив све више расте и продире у све поре људских односа.
Да вам је неко, пре 20-30 година, рекао да ће вам бабе и деде постати терет, да су они сметња вашем животу, гледали бисте га као да је пао са ,,крушке'' и као духовног богаља...Данас бисте вероватно на ту тврдњу реаговали са слагањем, рекли, па то је реалност, али ето, помало бринемо, јер су наши....А колико је оних који су ,,превазишли'' и то наши су, јер то се коси са њиховим себичним интересима? Колико је старих и заборављених људи у овој нашој Србијици?

Неће поправљању односа према старима (или према било ком човеку, групи...) помоћи ни увођење међународног дана посвећеног баш њима, јер то је лицемерје које је данашњи свет покупио из неких прошлих времена.
Па бар смо ми на овим просторима научили да је 8. март међународни дан жена, а старији међу вама су сваке године писали о Рози Луксембуг и Клари Цеткин и имали прилике да виде како се један празник претвара у ругло и измотавање према женама, како се пажња женама указује само тог дана, а онда све по старом. Е то тако не може и не треба да буде!
Љубав, пажња и брига се указују не 1, већ 365 дана у години.

Место старих могао сам да наведем и хендикепиране, људе са посебним потребама. И они имају дан посвећен њима. Да ли им је можда боље? Ми смо друштво које своје болесне, хендикепиране крије, сакривамо их иза зидова кућа, станова, домава...А они су људи као и ми, они такође воле, мисле, стварају, i oni u;e i mogu druge da podu;avaju...Они имају снове, од њих се може учити како се борити са својим проблемима, како се са њима суочити, живети...

Да би се нешто променило треба утицати на промену погледа на свет, јер само променом философије, става, доводи до промене и етике, понашања, односа према другима.
Не може систем и друштво, који су утилитаристички оријентисани, да суштински измени свој однос према људима, не може систем који предано ради на дехуманизацији да развије љубав ка ближњима.

Потребно је да поново заједница постане једна од главних вредности, да духовност има предност над телесним, да љубав представља главну врлину и начин живота.
Да схватимо да је сваки човек вредан и важан, да од свакога можемо да нешто научимо, да пажњу коју смо некад примали, треба касније да узвратимо, потребна је коренита промена философије, погледа на свет, промена система вредности...

Svako ima pravo da da svoje misljenje o odnosima prema ljudima, ikljucujuci i religiju.
I ne postoji drskiji, bezobrazniji stav prema okolini od religijske dogme.
Odnosi medju ljudima su postojali pre nego sto je na scenu dosla religija, i postojace kada religija potpuno bude
nestala sa scene.
Gospod je kreator svih odnosa, sto znaci da ako neko kao gore navedeni Pajsije govori bilo sta lose o
nekome, on govori lose o Bozijoj volji.\
Religija je ta koja je uspostavila odnose medju ljudima koje danas vidimo, pre religije nije postojalo duhovno
razdvajanje i separatisanje.
Rec "duhovno" nema nikakve veze sa religijom i religija tu rec zloupotrebljava dovodeci je u vezu sa religijom.
Religija je rasadnik mrznje, i ne postoji religija koja omogucava svojim clanovima da postuju ljude koji
ne pripadaju toj religiji. Zato i postoji toliko razlicitih religija i toliko razlicitih formi mrznje izmedju ljudi.
Ne postoji veci oblik bezosecajnosti coveka od religijske bezosecajnosti. Svo zlo koje postoji u svetu je donela
religija, i bez religije to zlo ne bi moglo da postoji, i upravo zato je nestanak zla je u vezi sa nestankom religije.
Znaci pocelo je sa "Mi smo jevreji, i svi koji nisu jevreji nemaju svrhu postojanja !" da bi se taj stav rasirio
sa nacionalne na religioznu pripadnost.
Covek ne mora da kopa duboko da bi shvatio zasto mnogi mrze jevreje, niti da se preznojava razmisljajuci
zasto se isto desava i sa religijama i zasto ce svakom ljudskom poglavarstvu neminovno doci kraj.

Možemo religijama što šta zameriti, ali ne zaboravimo da je hrišćanstvo izvorno vera ljubavi ( isto važi i za većinu drugih vera). I ako je, nažalost, mnogo puta zloupotrebljeno, ima hrišćana koji se vode ljubavlju i kroz nju gledaju na svet. Otuđenost i devijantna ponašanja, koja su nastala kao posledica ove loše civilizacije njih boli. Bezosećajnost, bezobrazluk, bestidnost, nepoštovanje nisu prirodna ljutskom biću, već su posledica veštačke civilizacije, koja pošto je zasnovana na lažima i lažnim vrednostima, koja kao takva kvari čoveka. Mnogi primećuju ovaj problem i nude rešenje koje smatraju dobrim. To rade iz ljubavi prema nama. Zato ne zaslužuju osudu već zahvalnost, bilo da se radi o hrišćanima, muslimanima, budistima...

Koje "hriscanstvo" je "vera ljubavi" ?
Ne postoji niti jedna religija koja se zove "hriscanstvo", "hriscanstvo" je skup razlicitih religija koje se kriju
iza imena coveka koji nije imao svoju religiju.
Jel' pravoslavna crkva koja sve druge crkve naziva sektama time ispoljava svoju ljubav prema neistomisljenicima ?
Da li postoji otudjenije i vise devijantno ponasanje od ponasanja crkvi ? Crkva je ta koja otudjuje svoje clanove od njenog okruzenja i ponasanje svojih clanova strogo kontrolise i prilagodjava svojim potrebama.
Crkva nije nista drugo nego korporacija kojoj je novac jedini cilj, posto drugog nema, niti je moguce kreirati ga.
Nije mi jasno gde u mojim recima ti vidis neku osudu ?
Pravoslavna crkva ima cenovnik svojih "usluga", jel' to nesto sto je Isus Hrist rekao da se radi ?
Pravoslavna crkva pretnama izopstenjem uzima novac od ljudi.
Ja ne osudjujem pravoslavnu crkvu, ja samo govorim ono sto pravoslavna crkva radi.
"Hriscani" koji ljubavlju gledaju na svet se ne oglasavaju reklamirajuci svoje stavove o svetu, i za takve
"hriscane" jos nisam cuo.
Da li si ti cuo za "hriscane" koji nikoga nisu zlostavljali naturajuci svoje stavove ?

Da li si ti recimo cuo za "hriscane" koji samo propovedaju reci Isusa Hrista, posto ja nisam ?
Ja znam da svi "hriscani" propovedaju reci Svetog Fariseja Pavla.
Za sve "hriscane" je Bog - Bog mrtvih, za Isusa Hrista, Bog je samo Bog zivih.

Da ne ulazimi o to šta je hrišćanstvo, kako je nastalo, ko je Isus, to nije previše važno za ovu temu. Ostavimo i Crkvu jer gledanje na ljude kroz pripadnost toj instituciji pretstavlja generalizaciju. A i ne radi se o Crkvi već o viđenju jednog mudrog i dobrog čoveka. Bitno je ovo, čovek je u vezi nekih problema ponudio svoja viđenja. Mi smo slobodni to da prihvatimo i primenimo ili ne. Problem kod većine nas je to što nam je bitniji izvor od sadržine.

Аутор:  Миодраг М. Поповић



Мостови и зидови


Кинези су у давној прошлости саградили велики зид дугачак преко 2000 километара да би се заштитили од монголских хорди. Зид је послужио али није остао несавладив. Донедавно, постојао је и Берлински зид; идеолошки је раздвојио један исти народ. Али, и он је срушен. Данас још увек имамо зидове на Блиском Истоку, Кипру, Индији и Пакистану. И они ће још неко време послужити сврси, а потом ће нестати.

Међутим, нису сви зидови сачињени од цигала и бетона да би нешто или некога раздвојили. Постоје и друге врсте ограда и плотова које деле и раздвајају људе и цепају срце и душу човекову. До неба су високи зидови између раса; између младих и старих; богаташа и сиромаха; радника и послодаваца; родитеља и деце, мужа и жене, хришћана и хришћана, нација и нација, чак између једног те истог народа, и на крају, између човека и Бога. Не чуди нас то што је неко ово наше време назвао болесним веком подела.

Извесни отац, родитељ, имао је „проблема“ са сином тинејџером. Увек му се обраћао са негативном критиком. Сметала му је синовљева фризура, његово одевање, друштво, коментари... Увек му је налазио мане. Тако је свакодневно зидао ограду која је постајала све виша и виша. На крају, син није издржао и напустио је очев дом. Као и многи други родитељи, и овај отац није схватио да начин којим би пришао људима јесте зидање мостова пажљивим слушањем и стрпљивим разумевањем, а не подизањем зидова.

У браку исто тако постоје многе препреке и неслагања. Међутим, ако и постоје неспоразуми између супружника, не сме се дозволити да прође дан а да се о проблему не разговара и на крају, ако је потребно, да једно другом опросте. „Гневите се, али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашем, нити дајте места ђаволу“, каже Свето Писмо (Еф. 4, 26-27). Дакле, истрајавање у гневу ствара плодно тло за демонско нашаптавање, које онда доводи до још већих смутњи и нетрпељивости. Сваки нерешени проблем у браку је у ствари једна од цигала од којих временом (данима, месецима, годинама), постаје огроман зид преко којег се супружници не могу више видети. Наравно, после тога, неминовно долази и до развода.

Једном приликом човек се пожалио свом свештенику и замолио за савет јер га је пријатељ жестоко напао. Остао је у дилеми ко би од њих двојице требало први да приђе ради помирења. Мудри стари прота му је одговорио да не би желео да он буде судија њима двојици, али да је сигуран да ће први попустити онај који је мање злопамтило. Не питавши ништа више, човек је одмах отишао код пријатеља да покуша да уместо већ постојећег зида непријатељства изгради мост љубави и разумевања.

Човеку је потребно да у себи негује врлину скромности да би могао да каже: „Молим те, покажи ми у чему грешим“. Скромност је потребна да би могао да питаш за критику, тиме учиниш себе бољим и узрастеш у слави. То је врлина која утире пут праштању, рушењу зидова и грађењу мостова.

У новијој историји напретком науке човек је успео да сруши многе баријере. Разбио је зид атома и тако добио огромну енергију. Срушивши звучну баријеру, стекао је моћ путовања надзвучном брзином и винуо се изван Земљине атмосфере, у космос. Али, остало му је да поруши велики зид нетрпељивости и непријатељства који раздваја човека од човека.

Као што је Христос срушио зид нетрпељивости између човека и Бога, тако је и нама дао огромну снагу да својом искреном вером и молитвом, благодаћу  Духа Светога, кроз свете Тајне, љубављу и праштањем и ми уклонимо зид непријатељства који постоји у нашим срцима, у нашим породицама, међу државама и у целом свету. „Јер, ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша“ (Мт 6,15).


Извор: преузето са сајта pravoslavlje.spc.rs/broj/919





Да ли градимо ово:



Или ово:

Kao sto sam vec objasnio, ako neko tvrdi da je "hriscanstvo" vera ljubavi, onda ja imam pravo da tvrdim da to nije istina navodeci nepobitne dokaze koji to objasnjavaju.
Isus je sam objasnjavao da ce njegova pojava izazvati duhovni rat, a ne da ce doneti duhovni mir.
"Hriscanstvo" nisu niakva braca i sestre nego su pripadnici preko 30000 razlicitih 'hriscanskih' doktrina koje
se razlikuju i ogradjuju od ostalih. Osnovni pokretac tih religija je novac i sve religije su finansijske institucije.
Isus nije pripadao nikom, bio je zanatlija, nije trazio novac od ljudi i nije imao nameru da stvara religije koje ce
imati ljude od zanata uzimanja novca od ljudi, prodavajuci vazduh i promaju.

Nikome nisam rekao sta da radi, da li da zivi zivotom koji preporucuje Pajsije ili ne, samo sam zeleo da kazem da je Pajsijev 'recept za zivot' religiozno dogmatski i da nije u skladu sa racionalno pravnom realnoscu u kojoj svi zivimo.