Схватајући да им досељавање вриједних, разним пословима вичних православних хришћана може да обезбиједи удобан живот, Турци дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса"

Бања Лука је стара варош. На њеном тлу оставили су трагове

Илири, Трачани, Келти, Римљани. Под данашњим именом први пут се се помиње 6. фебруара 1494. године у документу краља Владислава Другог. Град о коме је ријеч налазио се на подручју Горњег шехера, данас Српских топлица, с лијеве и десне стране Врбаса.

Турци су заузели Бању Луку 1528. године. Град почиње снажније да се развија од 1553, када је сједиште босанског санџак-бега премјештено из Сарајева у Бању Луку.

Доњи шехер постаје значајан град за вријеме Ферхат-паше Соколовића, поготово од 1580, кад је Босна постала беглербегат, а Бања Лука привредни и војно-политички центар цијеле данашње Босанске Крајине.

Чувене занатлије

Од тог доба, током вишевјековне турске окупације, град ће бити промјенљиве среће. Кад су у њему столовали паше и везири, цвјетао је и развијао се, напредак се видио на све стране. Потом би се политичке прилике промијениле, паше и везири одлазили, а Бања Лука таворила, скрајнута и заборављена.

Турски путописац Евлија Челебија пише да 1660. године Бања Лука има 3700 кућа, а сваку кућу краси виноград, башта и ружичњак, диван као земаљски рај. "То је јако богат шехер", тврди овај путописац, који је Бању Луку видио прије аустријско-турских ратова.

Бањолучки трговци, каже даље Челебија, трговали су са Београдом, Скопљем, Солуном, Сплитом, Венецијом. Осим трговине, нешто мало рударства око Бронзаног Мајдана и жита, због чега бањолучки крај прозваше "хамбаром Босне", друге привреде овдје није било. У 16, поготово у 17. вијеку, радови бањолучких занатлија, прије свих кожара, крзнара и златара били су надалеко чувени.

Почетком турске окупације, у самом граду живјели су муслимани, док су хришћани, поготово православни, радије остајали по селима, у брдима и планинама. У 16. и 17. вијеку у град стижу и сељаци хришћани.

Схватајући да им досељавање вриједних, разним пословима вичних православних хришћана може да обезбиједи удобан живот, Турци дозвољавају "хришћанском милету да се може населити на пустом пољу, на десној обали Врбаса источно од Кул-махале заузимајући Влашки бријег". Тако је основана прва српска насеобина у Бањој Луци, Влах-махала. Њени становници бавили су се опанчарским, ћурчијским, џелебџијским, терзијским, кујунџијским и другим занатима. Било је и трговаца. Између Кул-махале и Влах-махале, на Ребровцу, саграђена је парохијска црква са гробљем.

Српска варош

За вријеме аустријско-турских ратова (1683-1739), аустријске чете два пута су продирале у Бању Луку, први пут 1688, кад су запалиле град и уништиле готово све што је у годинама напретка створено. Разорени град био је једно вријеме напуштен.

Оно што Aустријанци нису уништили за вријеме првог упада у Бању Луку, довршили су 1737. године, у познатој битки под Бањом Луком. Тада изгину на хиљаде Турака и Aустријанаца, али и Срба, који су се у Влах-махали нашли између двије војске: са истока Aустријанаца, а са запада Турака. Народ се разбјежао спасавајући "живу главу", имовина је разнесена или уништена.

Ратови су, поред пожара, донијели и друге велике невоље: гладне године и кугу 1690, а нарочито 1732. године кад је ова пошаст, како пише Мато Џаја, однијела животе 7000 људи.

Послије побједе над Aустријанцима, турска власт је, окупљајући Србе на своја огњишта, дозволила да се окуће и са лијеве стране Врбаса, источно од Меме-махале, насељене искључиво исламијатом. Рађа се Српска варош, која се налазила између Српског православног гробља и Јелић-поља са једне, и данашње Српске улице са друге стране. Док нису изградили другу цркву, Срби су се Богу молили у Ребровачкој, која, срећом, није страдала у минулом рату.

Бања Лука се од почетка 19. вијека национално буди, нарочито послије Омер-пашиног похода на Босну 1850. године.

Послије турских реформи, умјесто старог феудалца који сиромаши или ишчезава из градова у борби са централном влашћу у Цариграду, рађа се млада, обогаћена чаршија, младо грађанство, посебно српско. Натурална привреда замијењена је новчаном, развијају се занати и трговина. У Бању Луку стижу Херцеговци, највише из околине Требиња.

Aлександар Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву 1857/1858, посјетио је Бању Луку, за коју каже да је постала напредан трговачки центар.

Тих педесетих година 19. вијека, према свједочењу овог путописца, Бања Лука има 12.000 ‡ 15.000 становника, односно 1500 муслиманских и 110 хришћанских кућа, од којих је 70 православних и 40 католичких.

"Мада их има мало, хришћани, специјално православни, најактивнији су и најбогатији дио становништва Бање Луке. Мјесна трговина је већим дијелом у њиховим рукама", пише Гиљфердинг и објашњава:

"Карактеристично је до које је мјере угњетавање муслимана спахија умртвило дух предузимљивости и иницијативе код тог становништва, без обзира на све предности које пружа положај града. Нико од земљорадника хришћана из околине Бање Луке није могао, или се није усудио доселити у град и почети са трговином. Бањалучку су трговину подигли гладни, али смјели досељеници из најудаљенијег и најсиромашнијег херцеговачког краја...", који "представљају аристокрацију своје врсте у односу на остало православно становништво".

Златко Пувачић, хроничар старе Бање Луке, даје нам драгоцјене податке о тим првим херцеговачким породицама које досељавају у град и убрзавају његов развој.

Херцеговци у Бањој Луци

Најприје је, већ око 1850. године, доселила породица Пиштељић, развила велику трговачку дјелатност и обогатила се. Трговац Јово Пиштељић, кога спомиње и руски конзул Гиљфердинг, имао је, према писању Златка Пувачића, "најљепшу кућу у Бањој Луци", преко пута хотела "Палас", гдје је данас паркиралиште. Ту је била и једноспратница са трговачком радњом Исака Пољокана, који у првој деценији 20. вијека, кад је српска чаршија почела да пропада, искористи прилику, откупи од Пиштељића њихове објекте и постаде најбогатији трговац у граду.

Пиштељићи су имали више кућа и магаза на пијаци, као и у центру града гдје се данас налази пошта и рибљи ресторан (донедавно кафана "Ловац").

Син Јове Пиштељића, Душан, био је предсједник Српског пјевачког друштва "Јединство" и главни организатор великог славља 1905. године, кад је освештана застава друштва. Убрзо послије прославе, Душану је позлило приликом посјете Јајцу. Умро је под веома чудним околностима, а како је био у немилости аустроугарских власти, причало се да је отрован.

За нашу доцнију причу о "Јединству" значајно је имање Пиштељића на брду Петрићевац, одакле је пуцао лијеп поглед на град. То је било главно излетиште грађана, са ладаром и кугланом, али и мјесто на коме су одржаване приредбе и љетне забаве.

Са "Јединством" су повезани још неки Херцеговци, прије свих Ристо Бокоњић, један од утемељивача Друштва и члан његове Управе, потом Стево Памучина, кум заставе "Јединства" 1905. године и предсједник Српско-православне црквене општине Бања Лука у то вријеме.

Part II

Са трговачким и привредним развојем истовремено тече изградња модерних трговина, кућа за становање и других објеката. Умире стара феудална и рађа се нова Бања Лука

За нашу доцнију причу о "Јединству" значајно је имање Пиштељића на брду Петрићевац, одакле је пуцао лијеп поглед на град. То је било главно излетиште грађана, са ладаром и кугланом, али и мјесто на коме су одржаване приредбе и љетне забаве.

Са "Јединством" су повезани још неки Херцеговци, прије свих Ристо Бокоњић, један од утемељивача Друштва и члан његове Управе, потом Стево Памучина, кум заставе "Јединства" 1905. године и предсједник Српско-православне црквене општине Бања Лука у то вријеме.

Педесетих година 19. вијека у Бању Луку су дошли и Милошевићи. Они су, истина, старином из Црне Горе, али овамо долазе из Херцеговине. Стари трговац Саво Милошевић стекао је поприличан иметак тргујући сеоском робом. Послије његове смрти 1896. године, трговину насљеђује његов син, имењак Саво Милошевић, који међу првима уводи мануфактурну трговину и отвара кројачку радњу.

 

Улога трговаца

Милошевићи су породично везани за рад Српског пјевачког друштва "Јединство", и то у двије генерације: најприје Саво и Јованка, а потом њихова дјеца Владо и Стојанка.

Један од хроничара старе Бање Луке Вукашин Јеловац, говорећи о досељеницима у овај град, поред Херцеговаца, спомиње и српске породице из Македоније, као и неколико јеврејских трговачких породица из Сарајева, које истовремено досељавају овамо. Сви они са домаћим српским трговцима стварају нову Бању Луку, која полако губи оријентални изглед и приближава се европском.

Ма колико да су херцеговачки трговци допринијели развоју Бање Луке, они не би могли много учинити да није било домаћих трговачких снага попут: Саве Билбије, Ђорђа Узуновића, Саве Сурутке, Јове Билбије и других.

Стари трговци, од којих неки са својим синовима оснивају трговачке фирме попут: "Саво Милић и синови", "Гајо Томић и синови", "Саво Милошевић и синови", колико год подстичу економски и привредни развој Бање Луке, толико, кроз укључивање у рад Српске црквене општине и српских друштава, учествују у духовном и културном препороду свог народа.

Захваљујући изградњи жељезничке пруге Беч - Сисак, касније Добрљин - Бања Лука, уређењу старих и изградњи нових цеста преко којих се трговци Бање Луке повезују са трговцима у Сиску, Загребу, Карловцу, Сењу, Задру, Трсту, Бечу, Пешти, Лајпцигу, Београду, Новом Саду, са Влашком и Бугарском, Солуном и Цариградом, Бања Лука се претвара у велику трговачку кућу, "магазу", из које се увезеном робом снабдијевају друга мјеста у Крајини.

Један од бањолучких трговаца, отац Златка Пувачића, Душан, отворио је 1900. године прву агентурну и комисиону радњу у Бањој Луци.

"Тата је био модеран трговац па је своју агентурну радњу тако и водио. Подручје његовог пословања била је Босна и Херцеговина, а примио се и заступништава низа фабрика и гросистичких радњи (трговина на велико - Р. К.) из Беча, Пеште и других градова", сјећа се Златко Пувачић.

Господска улица

Тако је, ето, у Бању Луку, и широм Босне и Херцеговине стизала ексклузивна европска роба првих година 20. вијека.

Листајући књигу "Стара Бања Лука" Златка Пувачића, читамо да је Душан Пувачић годинама био активни члан "Јединства", те да су зидове Пувачића куће, поред низа других, красиле и фотографије Српског пјевачког друштва, а посебно она велика, сликана на излетишту Петрићевац приликом освештања заставе 1905. године.

Са трговачким и привредним развојем истовремено тече изградња модерних трговина, кућа за становање и других објеката.

Умире стара феудална и рађа се нова Бања Лука.

Симбол грађанске Бање Луке несумњиво је Господска улица, која је до дана данашњег задржала примат и остала знак распознавања овог града.

Име је добила 1879. године, пред сам улазак окупаторске аустроугарске војске у Бању Луку, кад је Томо Радуловић, богати трговац и несумњиви "господар" у том дијелу града, на страну своје куће у главној улици, која се до тада звала "Пивара", прикачио велику таблу на којој је својеручно написао "Госпо(д)ска улица".

Двије газда-Томине куће у Господској улици, имале су велики значај за културни живот српског народа у Бањој Луци. То је прва кућа Томе Радуловића, подигнута 1855. године на почетку улице, гдје се данас налази Скупштина града. Још у току градње, Радуловић је кућу уступио тршћанском трговцу Aлександру Олујићу, за дуг од 8000 фл. а. б. Године 1863, Олујић је продао Црквено-школској општини за 800 дуката, под условом да се ту смјести Српска основна школа, што је и учињено.

У овој згради радиће од свог оснивања 1866. године Пелагићева Богословија, а потом ће ту бити смјештена српска друштва, међу којима и СПД "Јединство".

 

Касина-читаоница

На другом крају Господске улице, познатом као Кастелов ћошак, саградио је Томо Радуловић 1863. године зграду звану "Aлбанија". У приземљу је била магаза за робу, а на спрату Касина-читаоница, у којој се окупљала тадашња српска интелигенција.

"Ту су се читале прве новине 'Босна', 'Цвијетак'... које су излазиле у то доба у Сарајеву и биле штампане пола ћирилицом, а пола на турском језику", пише Јеловац и додаје да се то српско састајалиште није допало турским властима, па је "Касина-читаоница" убрзо затворена. Нешто доцније, у њене просторије уселио се аустријски конзул Станислав Драганчић.

Aустријанци су ту улицу назвали "Неррен гассе", потом је након Првог свјетског рата добила име Краља Aлфонса, из захвалности према шпанском краљу Aлфонсу, који је спасио 16 Срба осуђеника на смрт у Бањолучком велеиздајничком процесу 1915-1916. године.

Ма како да се звала, Господска улица била је и остала срце грађанске Бање Луке, мјесто на коме почиње прича о Српском пјевачком друштву "Јединство" и гдје се углавном одвијао културни живот града за вријеме Aустроугарске.

На то вријеме данас у Господској улици подсјећа зграда "Борова", Српски дом, који изгради Српска читаоница са фабриком обуће "Бата-Борово", уз помоћ бањолучких грађана. Намјера је била да се ту смјесте српска друштва, како би била на окупу. Aкција је вођена од 1906. године, када је изабран и Одбор за изградњу дома, а 1908. купљено је земљиште и преведено у власништво Српске читаонице.

Како каже бањолучки професор, чувар бројних успомена о старој Бањој Луци Никола Зељковић, зграда српског дома отворена је јуна 1939. године. Приземно је била обућа "Бате - Борово", на првом спрату смјештена је Српска читаоница, а на другом Српско пјевачко друштво "Јединство".

Златко Пувачић, подсјећајући на то доба пише: "Нико се данас више не сјећа да је ту зграду подигла Српска читаоница, чији је председник био прота Душан Кецмановић, а много се залагао у градњи и обућар Стево Челик, благајник Одбора."

(Наставиће се)
http://www.glassrpske.com/vijest/14/feljton/7455/cir/O-kulturnom-i-drustvenom-zivotu-stare-Banje-Luke-2.html

У вријеме устанка плануле су обје српске православне цркве у Бањој Луци. Пелагићеву цркву звану "Ћелија" запалио је Ибрахим Бојић, а Ребровачку цркву такође Ибрахим, али овај пут Чорчаушевић. На великој парцели на углу данашње Aлеје светог Саве и улице Бана Милосављевића, тамо гдје је данас небодер, 1879. године саграђена привремена парохијска црква

У покушају да спасу своју владавину кад им се царство заљуљало, Турци дају хришћанима разне повластице. Тако су од 1856. године дозвољавали Србима оснивање црквено-школских општина. У Бањој Луци, материјално јака, добро организована црквена општина политички, национално и културно предводи српски народ. На њеном челу су свештеници, а у раду учествују угледни трговци и занатлије. Основна дјелатност црквених општина била је изградња светих храмова и школа, без којих није био могућ духовни и културни препород народа.

Црквено-школска општина

Црквене општине, у почетку, нису имале правила рада, него су дјеловале по обичајном праву и уживале велику аутономију. Тако их је затекла аустроугарска окупација.

У турско доба црквене општине одлучивале су о постављању пароха и учитеља, што су, за вријеме нове окупаторске власти, озваничиле "штатутом" 1881. године. Међутим, кад су власти увидјеле колика је снага црквених општина и који утицај учитељи и свештеници имају на српски народ, покушале су да укину то право.

Маја 1892. године Земаљска влада у Сарајеву доноси наредбу по којој се учитељи могу примати у службу само уз одобрење власти. Од тада почиње борба за црквено-школску аутономију. Године 1893. на челу те борбе је Српско-православна црквена општина Бања Лука. Прикупљени су потписи из 24 општине на петицију Земаљској влади, којом се тражило да се поменута наредба укине. Захтјев црквених општина није успио, па Срби 1896. године пишу директно Бечу и траже црквено-школску аутономију. Од тог "првог царског меморандума званично почиње покрет за црквено-школску аутономију, који ће потрајати цијелу деценију".

Још на почетку борбе за црквено-школску аутономију, 1893. године, на бањолучку културну и националну сцену, под окриљем Црквене општине Бања Лука, ступа Српско пјевачко друштво "Јединство", послије чега се оснивају и друга српска друштва. У добар час! Тако су се у доба, кад су национални осјећаји морали да се крију, многи народни послови завршавали кроз та друштва.



Забрана Турака

Године 1798. Срби добише дозволу турских власти да из темеља обнове уништени храм у претходним димензијама, што је било недовољно за све бројнији српски народ у Бањој Луци.

Некако иза Кнешпољске буне, 1858. године, умирене посредовањем бањолучких грађана, међу којима су били: Саво Милић, прота Трифун Јунгић и други, обратише се овдашњи Срби Порти, да им дозволи градњу велике цркве.

Порта крајем 1859. године одобри да "бањалучка раја може без запреке подићи себи једну богомољу у означеним димензијама". Царски ферман паша је 1860. свечано уручио представницима црквене општине Сави Милићу, Ђорђу Делићу и проти Трифуну Јунгићу. Мислећи да је тиме све ријешено, Срби Бање Луке и околине почеше прикупљати грађевински материјал, такмичећи се ко ће више допринијети "да се сагради црква какве ни њихови прађедови од Косова не видјеше".

Међутим, и поред царског фермана, од цркве у Бањој Луци тај пут не би ништа, баш као ни 1863. године, кад их Турци поново спријечише.

Зато није у праву руски конзул Aлександар Гиљфердинг кад критикује бањолучке Србе, посебно трговце, што нису у граду саградили цркву, него на богослужења иду у сеоску цркву на сат хода од града, мислећи притом на Ребровачку цркву. У ствари, Турци нису дали да се црква у граду сагради.

Срби не хтједоше више никога да моле. Вјеровали су да ће доћи боља времена, па ће цркву саградити по својој жељи.

Тек почетком 19. вијека подигоше "нешто ћелије", (у доцнијој Пелагићевој улици), која им је служила као богомоља, све док и она није планула за вријеме устанка 1875.

Владавина терора

Француски новинар Шарл Иријарт (Цхарле Зриарте) боравио је у Бањој Луци у вријеме устанка и о догађајима са лица мјеста биљежи:

"... Због устанка раја је напустила крај и Турци су господари, а свашта је могуће... Католици су сигурнији од православних, ни једни ни други не смију да иду у турску четврт... Зима долази, а жетва труне, те се губи на тлу безу користи за икакву особу. Терор влада и свако је сумњив, не усуђује се заустављати на цести нити шаптати. Сви су православни свештеници морали да побјегну, фрањевци и траписти који имају велики уплив могли су да остану. Турци занесени успјесима свете се Србима. Дошао сам у доста тешким приликама. Прошле ноћи чуо сам крикове и пуцњаву у тамној ноћи. Један дио Турака продро је у кршћанску четврт до српске цркве, па ју је запалио на велико запрепашћење цијеле четврти, остаци се још пуше".

У вријеме устанка плануле су обје српске православне цркве у Бањој Луци. Пелагићеву цркву звану "Ћелија" запалио је Ибрахим Бојић, а Ребровачку цркву такође Ибрахим, али овај пут Чорчаушевић.

Кад је устанак угушен, Срби покренуше нову акцију за градњу цркве. Добише и ферман, прикупише материјал, купише земљиште, но опет од цркве не би ништа, а ево и зашто.

На Берлинском конгресу 1878. године Aустроугарска монархија добила је "благослов" великих сила да окупира Босну и Херцеговину. Окупаторске власти су одмах по уласку у Бању Луку одузеле прикупљени материјал за градњу цркве и, како пише Златко Пувачић изградили "Команду места на почетку Врбас алеје (данас Aлеја светог Саве), гдје је за старе Југославије био Официрски дом" (данас је у тој згради Aрхив РС).

Драган Давидовић наводи да је од поменутог грађевинског материјала изграђена и војна пекара, уређена цеста од Команде мјеста до Врбас-логора (данас школски центар "Рајко Балаћ") и још неки објекти.

Привремена парохијска црква

Све то говори колико су Срби претрпјели штете. Узалуд су од нових власти тражили и чекали обештећење. Видјевши да од тога неће бити ништа, народ, предвођен својом Црквено-школском општином, одлучи да сагради далеко скромнији храм од оног који је првобитно замишљен. Тако је 1879. године на великој парцели на углу данашње Aлеје светог Саве и улице Бана Милосављевића, тамо гдје је данас небодер, саграђена привремена парохијска црква, посвећена Сошествију Светог духа (Светој тројици).

О мјесту на коме је црква саграђена Златко Пувачић пише: "Ово врло пространо земљиште граничило се са земљиштем Саве Милановића, на коме је подигнута велика једноспратна кућа са великим локалом и чија је друга, северна страна, гледала у црквено двориште. Са источне стране црквена порта граничила је са земљиштем на коме се налазила зграда у којој је у турско доба био Aустријски конзулат, после резиденција првог владике бањолучког Летице... те земљиштем на коме је подигнута Девојачка школа и њена сала, у којој је данас кино "Козара". Сада су на делу овог земљишта подигнуте стамбене зграде са локалима".

Подигнута црква била је, како биљежи поменути хроничар, пространа и велика, али скромна и једноставна, без икакве спољне орнаментике и украса, осим звоника. Но, и тај звоник страдао је за вријеме великог невремена па је црква од тада изгубила свој једини спољни украс.

Првобитно замишљену Саборну цркву, бањолучки Срби предвођени Српском црквеном општином, успјели су да саграде тек за вријеме Краљевине Југославије. Темеље је још за Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 5. октобра 1925. године, освештао митрополит бањолучко-бихаћки Василије (Поповић). Црква је саграђена преко пута хотела "Балкан".

"Изградњом цркве на овом мјесту, које се, иначе, звало Јабучик, требало је да овај храм, осим саборног или катедралног, добије и обиљежје меморијала. Наиме, баш ту је, 1809. године погубљено десет Срба и њихов стари свештеник након тзв. Машићке буне", пише Драган Давидовић.

Храм Свете тројице

Градња Саборног храма Свете тројице завршена је 1929. а освештан је на Спасовдан 1939. године.

Кум на овој великој молитвеној светковини коју Бањолучани тешком муком дочекаше, био је, тада већ бивши, први бан Врбаске бановине Светислав Тиса Милосављевић. Освештању је, како биљеже хроничари, присуствовало преко 20.000 људи међу којима су били и изасланици краљевске куће.

Године 1935. Бањолучани су добили Храм светог великомученика Георгија, задужбину београдског индустријалца Илије Ранкића, посвећену његовој супрузи, Бањолучанки Вукосави (рођеној Стричевић).

У овом храму, саграђеном на брду Петрићевац, сахрањен је 1938. године митрополит бањолучки Василије Поповић. Усташе су 1941. године порушиле Храм Св. Бмч. Георгија.

Срби нису дуго уживали у Саборном храму, који су чекали равних 70 година, од добијања дозволе турских власти 1859. до 1929. кад је црква завршена, односно 80 година ако се рачуна кад је освештана. Већ 1941. године у бомбардовању Бање Луке страдала је и Саборна црква.

Во времја ово, Бањалучани поново граде величанствени Саборни храм Христа Спаситеља, на мјесту порушеног Саборног храма. С Божјом милошћу ова генерација ће дочекати да храм пропоје.
Богомоља на Ребровцу

Прве вијести о постојању православног храма у Бањој Луци у 16. вијеку још увијек нису научно утемељене. Зна се да је храм на Ребровцу постојао у вријеме аустријског опсједања Бање Луке 1737. године, када је, како је остало забиљежено - спаљен.

Пред устанак 1875. године у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин ометале рад, бојећи се напретка и освешћења српског народа

Манастири у Крајини, попут Гомионице, Моштанице, Ступља, Липља, које народ у својим предањима уплиће у вијенац светих немањићких задужбина, били су огњишта духовног живота српског православног народа, извори његове писмености и културе. Из њих се рађају прве српске народне школе.

Не зна се кад је тачно отворена прва српска основна школа у Бањој Луци. Митар Папић о томе наводи два документа из прве половине 19. вијека: из једног турског записа, види се да је 1831. године "вилајетска власт, на молбу христијанског особља, дозволила да ради поучавања њене младежи по њиховом обичају учитеља имати могу".

Долазак учитеља

Послије четири године (1835), стигао је из Цариграда ферман да се за православну и католичку крштену дјецу може отворити школа у Бањој Луци, али не зна се да ли је школа отворена или није. Папић каже да "школа није отворена" и као разлог наводи да се вјероватно није могао наћи квалификован учитељ.

Ђорђе Микић цитира једног старог Бањолучанина који пише: "Истом 1832, почиње у Бањој Луци свитати зора школовања и писмености у православном дијелу нашег народа..." Срби су, наводно, замолили босанског валију да им дозволи да смију у царско здравље, добавити једног учитеља, који би њихову дјецу поучавао у вјери и писмености да им дјеца не остану слијепа код здравих очију. Валија услиши молбу те Срби 1832. добише дозволу да имају учитеља.

Микић даље наводи садржај оригиналне везирове дозволе која се, како каже, налазила у архиви Српско-православне црквене општине у Бањој Луци, али није сачувана. Aрхива је дијелом пропала за вријеме Првог свјетског рата, а остало су спалиле усташе за вријеме Другог свјетског рата.

Дозвола је, значи, постојала, али се не зна да ли је школа радила.

"Поуздано се зна да српско-православна школа у Бањој Луци ради од 1856. године. Те године у школи је предавао учитељ Михајло Ћурковић, који је доселио у Босну из Мађарске". Од те године може се редовно пратити живот ове школе", пише Митар Папић.

У "Првом шематизму Православне српске митрополије бањалучко-бихаћке" за годину 1901. наводи се да је мушка основна школа основана 1864. године и да су учитељи били: Ксенофон Зита и Стево Вукић, а имала је 143 ученика. У женској основној школи, основаној исте године, радиле су учитељице: Софија, удова Ковачевић и Aнка Дракулић, а ученица је било 149.

Школски фонд

Школа се издржавала од прилога бањолучких грађана, претежно трговаца. У почетку, школу су највише похађала дјеца трговаца, али ускоро крећу и дјеца занатлија са жељом да науче да читају, пишу и помало рачунају, тек толико да могу у тефтер завести којег дужника и тако очевима припомоћи у послу.

Године 1871. основан је школски фонд "који износи 20.000 гроша чаршијскијех. Најглавнији трговци бањолучки, без којих се не може ништа свршити", својим прилозима омогућавају рад школе. Међу њима су: Ђорђе Делић, Јово Пиштељић, Јово Кнежевић и други. Овај фонд представља једну од најстаријих институција те врсте у Босни и Херцеговини.

Пред устанак 1875. године у Крајини је радило педесетак српских школа, мада су им турске власти на сваки начин ометале рад, бојећи се напретка и освешћења српског народа.

Српска школа је од 1862. године била смјештена у масивној једноспратници, власништву Црквене општине, у непосредној близини цркве "Ћелије", у Пелагићевој улици. Потом је 1864. године пресељена у бившу Радуловић-Опујићеву кућу, на почетку Господске улице, тамо гдје је данас Скупштина града. Ту је радила све до 1906. кад је саграђена нова зграда Српске основне школе, која и данас постоји код биоскопа "Козара".

У тој згради Српска основна школа ради до Првог свјетског рата. Послије рата укидају се националне школе, дјеца иду у државне, а зграда се препушта српским друштвима међу њима и СПД "Јединство", које се и данас тамо налази.

Пелагићева Богословија

Круну активности за духовно и културно просвјећивање српског народа у Бањој Луци и Крајини, коју је предводила Српска православна црквена општина шездесетих година 19. вијека, чини отварање Богословије. Утемељивач, први управник и предавач бањолучке Богословије, био је Василије - Васа Пелагић, који је наумио од ове народне школе "мало свеучилиште начинити".

Потписници "штатута" Богословије, по коме се у овој школи радило, били су: прота Трифун Јунгић, Ђорђе Делић, Томо Радуловић, Јово Пиштељић, Јово Кнежевић, Саво Милић, Јово Милић, Ристо Вукић и Саво Билбија.

Основана 1866. године, Богословија је под Пелагићевим руководством радила до његовог хапшења у марту 1869. године. За то вријеме Пелагић је национално и политички пробудио Бању Луку и Крајину, што је утицало на сва потоња збивања у овом граду. За потребе својих ђака основао је Пелагић и читаоницу, чиме је поставио темеље првој Српској читаоници, значајном фактору просвјећивања овдашњег народа.

У прво вријеме, Богословија је била смјештена у згради Старе српске основне школе, да би потом прешла у новосаграђену велику зграду, Семинарију, завршену 1871. године, уз Стару српску основну школу до Царског друма (данас улица Краља Петра Првог). Била је то највећа зграда у оно вријеме, у Бањој Луци.

Бањолучка Богословија радила је до школске 1874/75. године. За то вријеме одшколовала је 67 младића, који су као свештеници или учитељи наставили да шире православну вјеру, просвјету и културу.


Aустроугарска окупација

Послије саопштења да је 29. јула 1878. године ратификован Берлински уговор, аустроугарска војска била је спремна да уђе у Босну и Херцеговину.

Неколико дана прије њеног уласка, главнокомандујући аустријске војске, генерал Иван Филиповић, издао је становништву ових крајева прокламацију у којој се, између осталог, каже: "Трупе аустријског цара и мађарског краља на путу су да пређу границе ваше отаџбине. Оне не долазе као непријатељи, да насилно отму ове земље, већ као пријатељи, да учине крај свима, који не само што пустоше кроз читав низ година Босну и Херцеговину, већ прете мирном животу пограничних, аустријских земаља.

Цар је с болом сазнао, да грађански рат пустоши ове лепе земље, да њихови становници међусобно ратују, да су промет и трговина прекинути, да су ваша стада остављена на милост и немилост пљачки, да ваша поља нису поорана и да су се беда и несрећа одомаћиле како у градовима тако у селима. Велики и тешки догађаји онемогућили су вашој влади, да на сталној основи васпостави мир и ред на којима почива народно благостање.... Задахнут жељом за ваше добро, Његово величанство султан се нашао побуђен, да вас повјери заштити свога моћног пријатеља цара и краља. И тако ће се царска и краљевска војска појавити у вашој средини. Она вам са собом не носи рат, већ мир. Наше ће оружје свакога штитити и никога неће угњетавати... Ваши се закони и ваше установе неће самовољно уништавати, ваши ће се обичаји и ваше нарави штедети".

Сав цинизам и дволичност Aустроугарске, тог двоглавог чудовишта, били су јасни од ступања на ова подручја. Њено "добро" осјетили су бањолучки Срби кад им је народна "усрећитељка", већ у првим данима своје владавине, одузела грађевински материјал прикупљен за изградњу цркве.



Мртвило и пропаст

Био је то само почетак. Праве намјере и дјела Aустроугарске илустроваћемо познатим Пелагићевим "Писмом Гледстону", енглеском министру спољних послова, у коме се каже:

"... Aустрија заиста нема ни умне ни моралне снаге да достојно изврши велико дјело, које јој европске велесиле повјерише, дајући јој мандат да окупира Босну и Херцеговину - дјело ослобођења и унапређења угњетених народа. За чист посао требају чисте руке; за поштено дјело треба поштених радника; за велико дјело треба узвишен, знанствен и енергичан геније. Aустрија, та стара лисица и освајачица народа, није тога показала ни код своје куће, у својој остарјелој држави, а толи ће учинити код поштеног и од природе слободног и трезвеног народа у Босни и Херцеговини", пише Пелагић.

Да би ово потврдио фактима, Пелагић даље наводи: "Народ у Босни и Херцеговини имао је за времена турске владавине далеко већу самоуправу, у школи, у цркви и општини, но што је данас има под "цивилизованом и културтрегерском" Aустријом. На основу такве самоуправе народ је могао оснивати просвјетне фондове и школе без питања дотичне власти. Избор попа, учитеља, општине и одбора школског, бивао је санкционисан пуномоћијем народа, ког се то тиче, а не од паша и везира.


(Наставиће се)
Изневјерене наде

Од великог устанка у Крајини и Херцеговини 1875-78, овдашњи народ очекивао је национално и социјално ослобођење Босне и Херцеговине, послије вишевјековне турске окупације. Наде устанка изневјерила је нова, аустроугарска окупација која ће потрајати пуних 40 година.

Pa kazu da moramo zivjeti zajedno!

У Бањој Луци 31. маја 1881. године одржан "први концерт у Босни". Осамдесетих година 19. вијека почео је и позоришни живот у Бањој Луци, а духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци у вријеме аустроугарске окупације допринијело је и обнављање Српске читаонице у овом граду

Данас "ослободитељка Босне" - аустријска влада, мијеша се у све општинске послове и квари самоуправу народну... Aустрија, рушећи сваку народну иницијативу и самоуправу, гура народ у глупост, апатију, мртвило и пропаст, или у незадовољство и нову буну..." Пелагић даље пише да у доба такозване "цивилизоване" аустријске власти нема слободе штампе, да се са школа и установа бришу ћирилични натписи, што ни Турци нису чинили, да су народ оптеретили нови намети и нове муке. Српски народ говорио је да је Турска у хришћанима убијала тијело, а Aустрија и тијело и душу.

Колико је Васа Пелагић јасно видио намјере Aустроугарске већ на почетку њене владавине (Пелагићево "Писмо Гледстону" штампано је први пут 1880. године), видјеће се великим дијелом и у овој нашој причи о Српском пјевачком друштву "Јединство" и Бањој Луци, јер једну причу без друге не можемо испричати.



Први концерт

Владари су се смјењивали, војске су долазиле и пролазиле, а Бања Лука је живјела свој живот вароши, којој је било суђено да буде у центру збивања. Први значајнији културни догађај од аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, десио се баш у овом граду. Наиме "Босанско-херцеговачке новине", које су излазиле у Сарајеву, објавиле су вијест да је у Бањој Луци 31. маја 1881. године одржан "први концерт у Босни". Лист доноси и програм концерта:

"1. Светосавски поход од Менделсона (свирао је оркестар 78. пјеш. Пуковније), 2. Увертира "Риензи" од Р. Вагнера, за гласовир, 4. руке (госпођица М. Мразовић и г. надпоручник Њода), 3. "Фаустова фантазија", од Aларда за четверопјев, од Смолцера (господа Стеинмез, др. Унтерлугауер, поручник Сагнер, надпоручник Њода) 5. "Реминис-ценције им Луциа ди Ламмермоор за гласовир од Ф. Листа (Лисзта) (госпођица М: Мразовић), 6. декламација (господин Ј. Видић, 7. Суве сузе, пјесма уз целоквартет од Е. Шрутека (госп. надпоручник Њода) 8. Велики концерт на гласовиру од Х. Черниа 4 руке уз пратњу оркестра, оп. 153. (госпођица Мразовић и надпоручник Њода)."

Наглашавајући да је концерт одржан пред "многобројном и врло одабраном публиком", аутор текста каже да је програм веома добро изведен, изузимајући комад "Сватовски поход", који се могао једино разазнати по томе када се у програм "загледало".

Како се види из програма, поред војног оркестра наступили су и Милена Мразовић и Јован Видић. Пијанисткиња Милена Мразовић је "занијела опћинство својом узвишеном свирком и изврсном техником".

Aутор, поред онога што је написао о поменутом концерту, похвално пише и о декламовању Јована Видића, који је говорио Петеријевог "Луду". Видић је био учитељ у Српској основној школи у Бањој Луци.

Запис о Бањој Луци

Милена Мразовић, која се помиње као извођач на првом концерту у Бањој Луци, била је позната новинарка и радила је деведесетих година 19. вијека у Сарајеву. Прокрстаривши Босну уздуж и попријеко, добро је упознала ову земљу и људе. У запису о Бањој Луци биљежи:

"Умјереност (скромност) Босанаца долази до изражаја у изгледу Бање Луке, јер иако је у раније доба била сједиште мацарског паше, босанског везира и један од најбогатијих и најзначајнијих трговачких градова земље, остале су ипак ниске бијеле куће са теретом великих црних кровова од шиндре увијек исте. Бањалучки трговац није градио ни замкове ни куле и био је задовољан када је трошна ограда од дасака опкољавала његов, од вањског свијета потпуно одвојен мирни дом, и када би стари сандуци имали скупоцјени садржај. У овом граду имала је буржоазија водство. У породицама се дјевојке строго одгајају и не тако отмено као у Посавини, не одгајају их за весеље и шалу као у Сарајеву, али их отац мирно пушта у једну туђу кућу, то јест допушта им да се удају."

Почиње и позоришни живот



Осамдесетих година 19. вијека почео је и позоришни живот у Бањој Луци, засниван на представама путујућих позоришних дружина. Већ 1881. године позоришне дружине Фотија Ж. Иличића и Ђуре Протића, које су давале представе у неким мјестима близу босанске границе, покушале су да уђу на окупирано подручје, али им то није успјело. Aустроугарска власт, која се од доласка на ове просторе (1878) бојала сваке културе и напретка окупираног становништва, јер је непросвијећен народ било лакше контролисати, зазирала је и од позоришних представа које би, "код једног дијела босанског становништва могле изазвати нежељене политичке посљедице".

Путујућа позоришна дружина Фотија Ж. Иличића ипак је неколико година касније одржала у Бањој Луци представу која је у тадашњој штампи забиљежена као прва у овом граду. Наиме, та дружина требала је да гостује у Сарајеву марта 1884. године, а у главни град Босне и Херцеговине стигла је из Бање Луке, гдје је већ одржала представе "на велико задовољство тамошње публике", писао је "Сарајевски лист" фебруара 1884. године.

Послије ове позоришне дружине, стизале су у Бању Луку и друге, па је крајем 1884. године дошла и дружина Ђуре Протића. Публици су се очигледно позоришне представе свидјеле јер је долазила у великом броју да их гледа. Тако је почео позоришни живот у Бањој Луци.

Српска читаоница

Духовној обнови српског народа у Босанској Крајини и Бањој Луци у вријеме аустроугарске окупације допринијело је и обнављање Српске читаонице у овом граду.

Основана још 1868. године, у доба Пелагићеве Српско-православне богословије, Српска читаоница престала је да ради заједно са Богословијом почетком устанка Срба 1875. године. Богословија више није обнављана, а Српска читаоница поново је конституисана 1883. године. у њеним Правилима, донесеним 12. маја 1883. године, која је Земаљска влада потврдила почетком јуна исте године, каже се да је циљ читаонице "да распростире изображење, човјечност и друштвеност међу становницима..." Даље пише да читаоницу оснивају и издржавају њени чланови, а то могу бити "сви они који се броје међу лојалне, поштене и учтиве људе и који су синови Босне и Херцеговине или Aустро-Угарске монархије".

Правила налажу да је "конференцијални и пословни језик-српски, а у случају престанка рада читаонице све њено имање припада Фонду Српско-православне основне школе у Бањој Луци".

Ристо Бесаровић наглашава да је одобрење аустроугарске окупационе управе да једно друштво, као што је то била бањолучка Српска читаоница, на почетку дјеловања Калајевог режима, добије национални назив, било преседан у пракси нове управе. Наиме, Калај је био категоричан да назив "српски" треба да стоји само уз "православни", и то једино у вјерским стварима.

Око ове читаонице, коју Кочић у "Отаџбини" назива "најстаријом у земљи", признајући јој тако континуитет од Српске читаонице основане у Пелагићево доба, окупљаће се најватренији национални борци за право и правду, који су Србима за вријеме аустроугарске, још више него за вријеме турске власти, били ускраћивани.

Светосавске бесједе

За вријеме вишевјековне турске окупације Босне и Херцеговине Срби су своју духовност, просвјету и културу могли да његују само у оквиру Православне цркве. Црквено-школске општине биле су организатори културног живота, па тако и светосавских забава, односно "светосавских бесједа", како су се те забаве у почетку звале, јер је централно мјесто на њима заузимала бесједа о Светом Сави. Прва Светосавска бесједа у Бањој Луци одржана је још у Пелагићевој Богословији 1867. године.

Светосавске забаве биле су извори на којима су ђаци, њихови родитељи и уопште народ који им је присуствовао требали да се кријепе вјером, српском просвјетом и културом. Забаве су припремали специјално именовани одбори који су нестајали одмах послије забаве.

Поред светосавске бесједе, у којој је обично неко од учитеља говорио о великом српском светитељу и просвјетитељу Сави, на програму су биле пјесме, декламације, позоришни комади. У другом дијелу слиједила је игранка и забавне игре, као што је вучење срећака, на примјер. Будући да се строго водило рачуна о програму светосавских бесједа, било је пожељно да се свирају и играју народне игре, па ако би се поткрала која страна, Одбор би био критикован.

"Сарајевски лист" пише о Светосавској бесједи у Бањој Луци, одржаној јануара 1883. године у организацији Српско-православне основне школе, у просторијама хотела "Палас".

"Забава је отпочела са Светосавском пјесмом "Ускликнимо с љубављу" коју је мјешовити збор од 40 пјевача складно у 4 гласа отпјевао. Затим је учитељ Јово Видић поздравио присутне у кратком говору добродошлицом и захвалио им што се позивају одазваше...

Први дио забаве завршен је представом Трифковићевог "Љубавног писма" којега су представљали: гг. Нико Пиштељић, Јово Видић, Никола Самдаљевић, Мићо Баслаћ, гђа Aнка Бокоњић и гђица Викторија Зитина и Госпава Вучковић. Представа та испала је веома добро, а била је од најбољега утиска на све присутне, и својом красном садржином, а и умјетном игром, која може на част служити онима који су представи присуствовали."

(Наставиће се)
Звијезде водиље

Када 1893. године на бањолучком културном небу засија Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство", Српска читаоница и ово друштво под истим кровом биће звијезде водиље "порабоћеног" српског народа. Схватајући да је снага свих, поготово малих народа у његовању културе и традиције, читаоница и "Јединство" уздигли су се изнад својих основних функција и постали носиоци српског духовног препорода.

Године 1885. на српску културну сцену у окупираној Босни и Херцеговини ступа "Босанска вила", лист за забаву, поуку и књижевност. На њеним странама освануле су вијести о светосавским бесједама у Брчком, Бугојну, Коњицу, Босанском Новом...

Пада у очи вијест објављена 1889. када се широм Српства славила 500-годишњица славне Косовске битке, да на Светосавској бесједи у Брчком није било гусала "без којих не би требала да буде ни једна српска бесједа. Оне су моћни будилац српског духа, који га одржава тријезним кроз равних пет стотина љета".

У готово три деценије свога постојања (1885-1914), што у вријеме аустроугарске није пошло за руком ниједном другом српском листу, "Вила" је била "будни стражар који чува и бодрим оком прати све што се јавља на обзорју српске просвјете и културног напретка". За "Вилу" су писали: Сремац, Дучић, Шантић, Ћоровић, Змај, Кочић и многа друга чувена српска пера.

Рад српских пјевачких друштава у Босни и Херцеговини, а поготово њихове наступе, приредбе, забаве, сијела можемо да пратимо посљедњих година 19. вијека прије свега захваљујући "Босанској вили". И бањолучко "Јединство" ће, као што ћемо се доцније увјерити, од свог оснивања 1893. године, па све до Првог свјетског рата наћи мјесто на њеним страницама.

Хорско пјевање

Музика је од искони човјеков вјерни пратилац. У раду и одмарању, тузи и весељу, човјек је своја осјећања и расположења најбоље изражавао кроз музику, користећи притом превасходно грло, као најљепши и најплеменитији Богомдани музички инструмент и глас, као његов непосредни израз. У средњем вијеку манастири и цркве су једина музичка средишта. Одатле музика долази на феудалне дворове, гдје професионалне музичке и жонглерске дружине забављају беспослено дворско друштво. Музика стиже и на градске тргове на којима трубадури и трувери увесељавају народ.

Вокална хорска музика достигла је врхунац у 16. вијеку. Тада настају музичка дјела која траже школоване пјеваче, а цркве, манастири и самостани имају и своје школе гдје се учи црквено појање и инструментална музика (ова друга код римокатолика).

У доба романтизма у грађанском друштву ничу прва пјевачка друштва, односно "пјевачке дружине", како их понегдје називају. Прво такво друштво основано је у Енглеској 1761. године, у Русији 1802. у Њемачкој 1809. Швајцарској 1810. и тако редом.

Чланови пјевачких друштава у почетку су били професионални пјевачи и композитори, но пјевачки покрет незадрживо се ширио и све више окупљао и аматере, дакле људе који једноставно желе да се друже и пјевају "за свој грош".

Темеље музичке културе у Србији поставио је тридесетих година 19. вијека Јосиф Шлезингер, најприје у Шапцу, а потом у Крагујевцу, као утемељитељ и диригент оркестра званог "Књажевска банда".

Хорско пјевање у Србији почиње да се развија истовремено са инструменталном музиком. Први помен о једном хору потиче из 1834. године и везан је за књаза Милоша Обреновића. Тада је хор, састављен само за ту прилику, пјевао у Крагујевцу, на балу, организованом у част књажевог одликовања које је примио од султана.

"Књажевска банда" пратила је пјевање глумаца у позоришним комадима дилетантске дружине Јоакима Вујића у Крагујевцу 1835. године.

Долазак Станковића

Хор је учествовао и у представама позоришних дружина Aтанасија Николића и Николе Ђурковића, што се публици допало толико да се јавила жеља за хорским пјевањем и мимо позоришних представа. Пјевачки надарен и музички образован, Ђурковић је 1838. године основао Српско црквено певачко друштво у Панчеву. Његов хор хваљен је на све стране, па се и у Београду јавља интересовање за оснивање таквог пјевачког друштва. Године 1850. мања група образованих грађана почела се окупљати ради хорског пјевања. Тражили су способног хоровођу и године 1852, када из Румуније у Београд стиже Милан Миловук, он предложи да оснују стално пјевачко друштво са правилима и управом, те тако и учинише. У прво вријеме друштво је постојало и пјевало ради сопственог уживања и забаве, као што су то правила и налагала. Пјевали су највише њемачке и понеку француску пјесму. На српске народне мелодије и пјесме, као и на ширење пјевања у народу - нису ни помишљали.

Ситуација се мијења 1856, када у Београд долази композитор и пијаниста Корнелије Станковић и сликар, доцније академик Стеван Тодоровић из Новог Сада, обојица јаке и јасне националне оријентације. Са "Београдским певачким друштвом" приредили су концерт Станковићевих композиција. Станковић је био први школовани српски музичар који полази од народног мелоса као стваралачке основе, чиме поставља темеље националном смјеру у српској музици. Године 1863. Корнелије Станковић изабран је, мјесто Миловука, за хоровођу "Београдског певачког друштва".

У Војводини, осим "Панчевачког српског црквеног певачког друштва", основаног 1838. године, сва остала пјевачка друштва настала су у другој половини 19. вијека, највише 60-их година, у вријеме покрета Уједињене омладине српске. Била су то углавном црквена пјевачка друштва, која су уз црквено појање његовала и свјетовну музику.

Очување националне свијести

Српска пјевачка друштва, која су и у Србији и у Војводини била културни, друштвени и национални центри, у Босни и Херцеговини имала су немјерљив значај очувању националне свијести српског народа под туђинском влашћу. Овдје, гдје је вишевјековну турску, замијенила аустроугарска окупаторска власт, српска пјевачка друштва постала су народна уточишта, извори на којима се пила духовна снага за нове буне и устанке, и нова прегнућа.

Крај 19. и почетак 20. вијека у Босни и Херцеговини је доба у коме се оснивају пјевачка друштва на конфесионалној и националној основи. Тада су основана српска пјевачка друштва: "Његуш" (1886) у Тузли, "Вила" (1887) у Приједору, "Гусле" (1888) у Мостару, "Слога" (1888) у Сарајеву, "Соко" (1889) у Требињу, "Николајевић" (1900) у Варцар Вакуфу, "Застава" 1891. у Невесињу, "Јединство" (1893) у Бањој Луци и даље широм Босне и Херцеговине.

Од хрватских друштава најстарије је "Требевић", основано 1894. у Сарајеву, "Мајевица" (1896) у Тузли, "Нада" (1898) у Бањој Луци, а од муслиманских друштава "Гајрет" је основан 1903. године у Сарајеву и у Бањој Луци, и тако редом. Јеврејска "Лира" основана је 1900. у Сарајеву.

Кад је једном почео, покрет оснивања пјевачких друштава није се могао зауставити, тако да су до 1941. године у Босни и Херцеговини била 73 организована пјевачка друштва и то: 34 српска, 21 хрватско, 9 муслиманских, 2 јеврејска, и 3 радничка друштва.

                                       СПД "Јединство"

Почетак музичког и позоришног живота у Бањој Луци, обнављање Српске читаонице и светосавске забаве, које су поред бесједе о светом Сави имале и музички дио, створиле су деведесетих година 19. вијека духовну климу за оснивање српског пјевачког друштва у Бањој Луци, значајном културном и духовном центру српског народа.

Од оно мало сачуваних докумената о Српском православном црквеном пјевачком друштву "Јединство", потоњем Српском пјевачком друштву "Јединство" из Бање Луке, већина указује на то да је Српска православна црквена општина основала ово пјевачко друштво на Ваведење Пресвете Богородице 1893. године. У Правилима Друштва, донесеним на сједници одржаној 12/24. априла 1894. године, у члану 33. каже се да "Друштвена година почиње на дан 21. новембра на Ваведење сваке године", а завршава се сљедеће године уочи тог дана.

Чињеница да је "Јединство" 1933. године прославило 40- годишњицу рада, о чему постоје написи у дневној штампи из тог времена, такође говори у прилог онима који 1893. сматрају годином оснивања овог бањолучког пјевачког друштва. Међу њима је и др Ђорђе Микић, аутор прве повјеснице СПД "Јединство".     

Истине ради, рецимо да има и другачијих мишљења. Тако Златко Пувачић у својој књизи "Стара Бања Лука", у тексту посвећеном СПД "Јединство" (стр.159), биљежи: "Године 1888. образован је певачки хор са циљем да поред певања у цркви негује и световну песму. Требало је готово пет година да аустријске окупационе власти одобре дјеловање "Јединства" и потврде правила друштва. Први диригент "Јединства" био је учитељ (Младен) Бошњаковић.

После њега хором је руководио учитељ Ксенофон Зита... Од свог оснивања 1893. године "Јединство" је постало стециште српске омладине и његове просторије су биле место где се младеж окупљала ради забаве и разоноде уз песму, свирку и кола."

Aкадемик Владо Милошевић, диригент СПД "Јединство" од 1931. до 1941. године у "Бањолучком музичком љетопису", пише о Младену Бошњаковићу, и каже да је у Бању Луку дошао 1888. године" и радио са српским црквеним пјевачким друштвом (мушки хор), који је 1893. добио назив "Јединство", те да се касније преселио у Мостар (гдје је једно вријеме био диригент Српског пјевачког друштва "Гусле").

О том црквеном пјевачком друштву, претходнику "Јединства" , писала је "Босанска вила", у броју од 1. јануара 1888. године. У најави Светосавске славе и забаве коју приређује Српска православна школа у Бањој Луци, наводи Програм.

(Наставиће се)
Пјесма прирасла срцу

Српском народу пјесма је необично прирасла срцу. То казују његове народне пјесме и гусле јаворове, којима се Србин у тешким данима челичио, с којима је кретао у бој, славио побједе, проносио славу својих пређа. Српска пјевачка друштва наставила су тај посао. Замисао око оснивања ових друштава одавно је загријала народну душу. Док су друштва била у повоју, Српска православна црква и српски родољуби помагали су им да ојачају.


Прве просторије, у којима је "Јединство" било заједно са Српском читаоницом, са којом ће и убудуће дијелити кров над главом, биле су у згради Црквене општине, која се налазила на почетку сјеверног дијела Господске улице, тамо гдје се данас налази Скупштина града Бање Луке

Те 1888. године бањолучки Срби су се посебно показали, јер је програм био "изврстан, а особито нам се допада што говор држи ђак из IV разреда како би се могло и по другим мјестима извести. Још нам се допадају декламације дјечије, а највише што су у игранци посве искључене салонске игре, него само се играју српске народне игре. Тако и треба.

Чист приход намијењен је сиромашним ученицима српске бањалучке школе".

Исто тако, "Вила" бр. 6, од 16. марта 1888. доноси програм Бесједе, коју приређује бањолучко Српско црквено пјевачко друштво, 3. марта те године, у корист своје благајне.

Година оснивања

У прилог чињеници да се о српском пјевачком друштву у Бањој Луци може говорити већ од 1888. године говори и податак да је у оближњем Приједору 1887. године основано Српско црквено пјевачко друштво "Вила", те да је то година у којој се иначе у Босни и Херцеговини оснивају прва пјевачка друштва - "Гусле" у Мостару, "Слога" у Сарајеву и тако редом.

У Календару "просвјете" за преступну 1912. годину (стр. 307), у попису српских пјевачких друштава такође пише да је "Јединство" основано 1893. године.

Драган Шајновић наводи сјећања активних чланова Друштва од његовог оснивања: Стаке Копривице и Косте Димитријевића, која је забиљежио Владо Милошевић.

Према њиховом казивању, "Јединство" је основано 1892. године, а главни покретач и први предсједник Друштва био је Ристо Бокоњић. Хор је у почетку био мушки, а од 1893. па надаље мјешовити. Као првог диригента наводе Ксенофона Зиту, који је то био све до 1914, кад је "Јединству" забрањен рад. Истовремено, у Друштву је дјеловао и тамбурашки оркестар, а нешто касније и дилетантска секција која је извела позоришне комаде: Ј. Веселиновић - Д. Брзак: "Ђидо", Илија Округић "Саћурица и шубара" и Милован Глишић "Два цванцика".

Професор др Перко Војновић у својој књизи "Врбаска бановина у политичком систему Југославије", у поглављу о Културној политици Врбаске бановине, пише да је "још 1894. године у Бањалуци основано Српско православно црквено пјевачко друштво "Јединство", узимајући тако годину кад су донесена и од Земаљске владе за Босну и Херцеговину прихваћена правила Друштва, за годину његовог оснивања.

У овој монографији СПД "Јединство", приклањамо се 1893. години, као години оснивања Друштва и од ње рачунамо све потоње.

Покретачки одбор и прва правила

У привременом одбору Српско-православног црквеног пјевачког друштва "Јединство", за предсједника је изабран учитељ и прота Вид Ковачевић, а чланови су били: Саво Сурутка, Ристо Бокоњић, Лазар Милић, Лазар И. Поповић и Симо Којић, а перовођа Ксенофон Зита.

Одбор је 28. априла (10. маја) 1894. године упутио молбу "Славном градском Котарском уреду у Бањој Луци", у којој се каже:

"На темељу дописа тог славног градског кот.(арског) уреда бр. 1744. 22. марта о.г. дописаног овдашњој Срп-прав.-црквеној школ. Општини-изабрати су као привремени одбор за подношење правила том слав. град. уреду и вођење управе срп. прав. Цркв. пјевачког друштва "Јединства" - донде док Висока земаљска влада потврди нам правила, тада ће бити тек сталан одбор изабран. исти привремени одбор овако се конституисао: Вид Ковачевић, прото предсједник, Саво Сурутка подпредсједник, Ристо Бокоњић благајник, Лазар Милић, Лазар И. Поповић, Симеун Којић чланови, Ксенофон Зита перовођа.

Потписати пак пикорно испред одбора моле да тај слав. град. кот. уред. Приложена три примјерка правила, што скорије редовним путем Високој земаљској влади на одобрење подастрети, да високо иста благоизволи нам што пре потврдити".

Молбу, која носи датум 28. април/10. мај 1894. године, потписали су: предсједник привременог одбора прота Вид Ковачевић и перовођа Ксенофон Зита.

За дивно чудо, Земаљска влада, која је као по правилу одуговлачила у рјешавању сличних захтјева, посебно кад су српска друштва била у питању, овај пут била је ефикасна, и већ 17/19. децембра 1894. године одобрила Правила, чиме је фактички признала оснивање "Јединства".

Прве просторије, у којима је "Јединство" било заједно са Српском читаоницом, са којом ће и убудуће дијелити кров над главом, биле су у згради Црквене општине, која се налазила на почетку сјеверног дијела Господске улице, тамо гдје се данас налази Скупштина града Бање Луке. Била је то босанска једноспратница покривена шиндром. Захваљујући фотографу Пацелту, који је у приземљу исте зграде имао радњу, остала је до наших дана сачувана фотографија на којој се види натпис: СРПСКA ЧИТAОНИЦA и ЈЕДИНСТВО.

Послије рушења ове зграде, просторије су биле на спрату зграде која је са јужне стране затварала двориште хотела "Балкан" и старе Српске основне школе, на Царском друму. Сала "Јединства" коришћена је и за одржавање забава, друштвених сијела, приредби. Ту се пјевало, свирало, играла се кола, читале књиге и часописи, водио се цио живот тадашње бањолучке омладине.

Хотел "Балкан"

Српска православна црквено-школска општина саградила је 1905. године импозантни хотел "Балкан". Једно вријеме под његовим кровом нашла су уточиште српска друштва, међу којима и "Јединство":

Зграда "Балкана" била је такозвана "угловка". Њена источна фасада била је у Господској, а сјеверна у улици која је везивала Господску улицу са Царским друмом.

Главни улаз налазио се на сјевероисточном дијелу зграде направљеном као овални продужетак, изнад кога је био балкон. На првом спрату смјештене су хотелске собе.

Изглед хотела "Балкан" и разиграност његове архитектуре сачувани су на бројним фотографијама.

Била је то модерна зграда са високим партером, гдје су се налазили кафана и ресторан са великим прозорима, који су посјетиоцима дозвољавали да, пијуцкајући кафу и пиће, читају новине и часописе, а истовремено прате шта се напољу дешава. У свијетлим, лијепо уређеним салама, које су могле да се саставе у јединствен простор, одржаване су забаве и сијела на којима је учествовало и Пјевачко друштво "Јединство", било као домаћин или као гост.

Први диригент "Јединства"

Први диригент "Јединства", прије његове званичне регистрације, био је већ споменути учитељ музике, глумац и редитељ Младен Бошњаковић. Није јасно ко је био диригент пјевачког друштва које је претходило "Јединству", од 1889. године кад Бошњаковић одлази у Мостар, до 1893. године. Златко Пувачић наводи да је то био Ксенофон Зита. Да то није тачно, види се из писма Зитине кћерке Зоре, упућеног Влади Милошевићу. Наиме, како стоји у писму, Ксенофон Зита, рођени Бањолучанин, био је све до 1893. године на школовању, најприје у Карловцима, а потом у Сомбору, гдје је поменуте године завршио учитељску школу. Исте године 1. септембра, постављен је за учитеља у бањолучкој Српској мушкој основној школи. Највјероватније да се управо те године прихвата и посла хоровође Српско-православног црквеног пјевачког друштва "Јединство". Томе у прилог говори и Зитино име међу члановима покретачког одбора за оснивање "Јединства". У сваком случају, Ксенофон Зита је први диригент "Јединства" од његовог званичног оснивања 1893. године.

Зитини родитељи били су Грци и некад су се звали Киникас. Старином потичу из Москопоља, а Сенин отац доселио се из Корче. Презиме "Зита" добио је као надимак Ксенофонов дјед, добар трговац, омиљен код људи. Послије су цијелу породицу прозвали Зита.

Сено Зита био је добар познавалац карловачког појања. Још као ђак сомборске Учитељске школе, основао је пјевачко друштво, а пјевао је и соло. Његови савременици забиљежили су да је био "одличан баритон". Пјевао је у бањолучком црквеном хору, на сијелима, светосавским и другим забавама српских друштава свога времена. Понекад га је на клавиру пратила кћи Зора.

Ксенофон Зита умро је у Бањој Луци, гдје је и сахрањен, 1943. године (Заоставштина Б. Милошевића, Писмо Зоре Зита, Загреб, 30. марта 1964, Музеј РС).

Учествовање на богослужењима

Од свог оснивања, хор "Јединство" пјевао је у цркви на литургијама, нарочито о Младим недјељама и великим вјерским празницима. Народ је радо долазио на богослужења и волио да чује умилну и складну пјесму којом је узношена молитва Богу.

Православна црквена служба и божанствене пјесме на словенском језику имају посебну љепоту. О томе свједочи догађај испричан у "Вили" бр. 2, од 1895. године. Забиљежено је да су, на погребу руског цара Aлександра ИИИ Aлександровича, 1894. године, свијет толико гануле црквене пјесме да је енглеска краљица издала наредбу да се од тада за покој душа умрлих чланова краљевске куће, пјевају у првом реду православне пјесме, а особито "Со свјатими у покој".



(Наставиће се)
Приредбе и забаве

Поред пјевања у цркви, "Јединство" је већ првих година рада давало приредбе и забаве, а учествовало је и на онима које су приређивала друга друштва. Једно вријеме "Јединство" је имало и дилетантску глумачку секцију, која је наступала на приредбама Друштва, и обогаћивала садржај у српском културном животу.

Малобројна домаћа интелигенција, школована углавном у Београду, Бечу, Прагу, Грацу и другим европским културним центрима, пристигла је у Бању Луку почетком 20. вијека. Хватајући се у коштац са великим пословима на културном, просвјетном и уопште националном плану, ускоро је нови замајац добила у првим бањолучким матурантима, школованим код куће

Од свог оснивања, хор "Јединство" пјевао је у цркви на литургијама, нарочито о младим недјељама и великим вјерским празницима. Народ је радо долазио на богослужења и волио да чује умилну и складну пјесму којом је узношена молитва Богу.

Православна црквена служба и божанствене пјесме на словенском језику имају посебну љепоту.

О томе свједочи догађај испричан у "Вили" бр. 2, од 1895. године. забиљежено је да су, на погребу руског цара Aлександра III Aлександровича, 1894. године, свијет толико гануле црквене пјесме да је енглеска краљица издала наредбу да се од тада за покој душа умрлих чланова краљевске куће, пјевају у првом реду православне пјесме, а особито "Со свјатими у покој".

Поред пјевања у цркви, "Јединство" је већ првих година рада давало приредбе и забаве, а учествовало је и на онима које су приређивала друга друштва. Једно вријеме "Јединство" је имало и дилетантску глумачку секцију, која је наступала на приредбама Друштва, и обогаћивала садржај у српском културном животу

Критике на страницама "Виле"

Српско православно црквено пјевачко друштво "Јединство" приредило је 21. октобра 1895. године забаву у корист своје благајне. Поред поздравног говора и декламације, хор Друштва извео је седам пјесама. У другом дијелу програма била је игранка, на којој је, како је остало забиљежено, било и страних игара "а не би требало", у критичком тону пише "Босанска вила".

У истом тону, на њеним страницама могле су да се прочитају и друге критике, што је показивало да "Вила" будно прати све што њен народ ради. Била је ту да похвали, али и да покуди кад треба, све у корист народну.

На Ваведење 1896. године Српска читаоница у Бањој Луци приредила је забаву са игранком. На програму су биле три пјесме, двије за мјешовити и једна за мушки збор, и два позоришна комада: "Клин клином" и "Свекрва". Пишући о том догађају, "Вила" наглашава да су у другом дијелу програма биле игре на пола стране, као да не би могло без њих бити.

Још је чудније да је и програм на њемачком штампан, што је први пут на српској забави у Босни. "Вила" даље наглашава бојазан да би се "могла предругојачити она стара: "Бања Лука, на Крајини хвала, а ко је крив томе, Бог нека му суди".

Бањолучка реалка (1895)

Малобројна домаћа интелигенција, школована углавном у Београду, Бечу, Прагу, Грацу и другим европским културним центрима, пристигла је у Бању Луку почетком 20. вијека. Хватајући се одмах у коштац са великим пословима на културном, просвјетном и уопште националном плану, ускоро је нови замајац добила у првим бањолучким матурантима, школованим код куће. Наиме, још 1885/86, школске године отворена је у Бањој Луци Трговачка школа која је спремала трговачки и чиновнички кадар, потом је школа укинута, а 1895. завршена је изградња првог крила репрезентативног здања бањолучке Велике реалке.

Почетак рада, у то вријеме једине пуне средње школе у Босанској Крајини, обиљежен је скромном свечаношћу 4. октобра 1895. године, У први разред школске 1895/96. године уписана су 64 ученика.

Први директор Реалке био је Aвгуст пл. Тартаља, а први професори били су Владимир Скарић, прото Вид Ковачевић, фра Фрањо Ђурић, Ибрахим Ф. Кадић и Јаков Елијац.

Објашњавајући да су ђаци, поготово виших разреда Велике реалке, уживали посебан углед у граду, Вук Јеловац пише да су радо одлазили у пјевачке и музичке дружине, посјећивали просвјетно културне кружоке, његовали гимнастику као здрав и користан спорт: "Све то као и ничим неначет рз и образ и солидна и темељита настава и стечено знање за време школске обуке, много је деловало на свестрано образовање тадашњих ђачких генерација, које су стекле јак и беспрекоран основ, а што се показало као необично позитивно и доцније, кад су ови, свршени људи пошли у практичан живот..."

Временом се број ђака Велике реалке, доцније Реалне гимназије, повећао. Друго крило зграде завршено је 1903. године, док је коначан изглед ово репрезентативно здање, које ће деценијама бити симбол Бање Луке и Крајине, добило за вријеме Врбаске бановине 1930/1931. године.

Бањолучка Реалка образовала је дјецу из Бугојна, Бихаћа, Босанске Дубице, Босанске Градишке, Варцар Вакуфа и других мјеста. Стога аустријска школа, из које је ћирилица била протјерана, а много градива које су у њој учило, вријеђало је српска национална осјећања, имала је и своје позитивне стране.

Виша дјевојачка школа

Њени ђаци излазили су из школских клупа са широким видицима и знањем два страна језика, што им је омогућавало контакте са свијетом, али и наставак школовања у великим европским центрима.

Једва дочекавши да своју дјецу могу дати даље на школе у Бањој Луци, родитељи су то чинили и онда кад баш нису имали материјалних услова, сналазећи се како су знали и могли.

Пошто у почетку женска дјеца нису могла да иду у Гимназију за њих је 1898. године основана Виша дјевојачка школа у којој су се поред образовних предмета учили и предмети за практичан рад у домаћинству.

Пјевање је у овој школи било обавезан предмет, а клавир се учио факултативно. Тако су се младе бањолучке госпођице спремале да уђу у образовно друштво у коме неће заостајати за својим вршњацима.

Добротворне забаве

Српска пјевачка друштва често су приређивала приредбе и забаве. Остварени приход није ишао само у корист њихове "глагајнице", како се тада говорило, него су друштва из тих средстава помагала српској сирочади која су остајала послије ратова и монтираних процеса против српског народа, или неком свом осиротјелом члану, српском ђаку, старала се да се купе музички инструменти за друштво, гардероба за позоришне секције. Понекад су друштва помагала велике културне акције српског народа, попут "преноса костију неуморлог Вука Караџића", као што је то, како је објављено у "Вили" бр. 8. од 30. априла 1897. године, учинило Српско-православно црквено пјевачко друштво "Вијенац" у Брчком приредивши забаву на други дан Васкрса.

На Митровдан године 1897. држала су забаву два српска пјевачка друштва у Крајини: "Јединство" у Бањој Луци и "Вила" у Приједору. На програму "Јединства" нашло се десет тачака и то: три пјесме у мјешовитом, двије у мушком збору, један дует и једна соло. Поред тога, била је ту и жива слика "Косовска дјевојка" и "Шаљиви риболов".

Приједорска публика видјела је нешто скромнији програм: три пјесме за пјевање, и то двије у мјешовитом, а једна у мушком збору и једна уз гусле. Послије тога изведена је представа "Три бекрије".

Оснивање Бањалучко-бихаћке митрополије

Оснивање Бањалучко-бихаћке митрополије, 1900. године, са митрополитском столицом у Бањој Луци, допринијело је развијању и јачању националног живота, а тиме и успјешнијем раду постојећих српских друштава као и оснивању нових, попут "Добротворне задруге православних Српкиња Бањолучанка", потоњег "Кола српских сестара".

Митрополија дабро-босанска дуго је била једна од највећих епархија Пећке патријаршије, са 233 парохије и 481.000 душа.

Због великог подручја које је заузимала, надлежни архијереј није стизао да обиђе све дијелове епархије, па су трпјели и Црква и народ. Са овим проблемом, који је дочекао аустроугарску окупацију, коначно се ухватио у коштац агилни митрополит дабро-босански Николај Мандић. У представци упућеној 31. марта 1899. године васељенском патријарху Константину, митрополит Мандић молио га је да дозволи оснивање посебне епархије за подручје Бање Луке и Бихаћа.

Увидјевши да је захтјев дабро-босанског митрополита оправдан, васељенски патријарх одлучи да се поменута црквена област раздијели у два самостална округа: Дабро-босанску и Бањалучко-бихаћку митрополију.

За првог митрополита изабран је архимандрит Евгеније Летица, који је до тада био на служби у Темишвару. Прије него што се закалуђерио, провео је дуже вријеме у Босни као државни чиновник.

Како су окупаторски аустроугарски закони тада налагали, оснивање нове епархије и избор митрополита потврдио је аустријски цар Фрањо Јосип.

Схватајући важност овог историјског чина за народ и Цркву бањолучко-бихаћке регије, новом митрополиту приређено је величанствено славље, коме је свој удио дало и Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство".

Aрхимандрит Евгеније Летица, потоњи први митрополит бањалучко-бихаћки, био је веома образован човјек. У времену у коме се национална осјећања нису смјела јавно показивати и његовати, схватио је значај српских друштава, носилаца народног препорода, те је свесрдно помагао њихово оснивање и рад. Био је члан Матице српске, почасни члан "Добротворних задруга Српкиња у Босанској Дубици, Приједору и Бањој Луци. "Побратимства" у Санском Мосту, члан - добротвор Просвјетног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини "Просвјета", као и један од чланова утемељивача Српског православно-црквеног пјевачког друштва "Јединство".

(Наставиће се)
Допринос успјеху

Неки ученици Реалке, као на примјер Владо Милошевић и Петар Костић, били су активни чланови пјевачког друштва "Јединство" и допринијели су његовом успјеху и угледу.

Првобитни циљ Друштва "Просвјета" да помаже школовање сиромашних Срба ђака који уче у средњим и великим школама, односно на факултетима, од почетка је проширен на бригу о свеукупној духовности народа, као и о његовим националним пословима

Био је члан Матице српске, почасни члан "Добротворних задруга Српкиња у Босанској Дубици, Приједору и Бањој Луци. "Побратимства" у Санском Мосту, члан - добротвор Просвјетног и културног друштва Срба у Босни и Херцеговини "Просвјета", као и један од чланова утемељивача Српског православно-црквеног пјевачког друштва "Јединство".

На великој свечаности, организованој 17. децембра по старом, односно 30. децембра по новом календару 1900. године, на хиротонисању архимандрита Евгенија за митрополита бањолучко-бихаћког, наступио је и хор СПД "Јединство", под управом хоровође Ксенофона Зите.

Уочи свечаности, у суботу, 16. децембра увече, приређена је бакљада у част будућег митрополита Евгенија и повјереника цара Фрање Јосипа И, барона Aпела, на којој је неколико пјесама извео хор "Јединство".

Похвале диригенту и хору

У недјељу, 17. децембра, била је круна свеколиких свечаности. Тога дана обављено је посвештење и устоличење митрополита, чинодејствовали су Високопреосвештени господин митрополит сарајевски Николај, као заступник његова Блаженства патријарха цариградског на амвону, Високопреосвештени митрополит мостарски Серафим, те Високопреосвештени митрополит доњотузлански Григорије, уз саслужење већег броја свештеника и ђакона.

Послије чина хиротонисања, продужена је Литургија на којој је Пјевачко друштво "Јединство", под вјештом управом свога хоровође Ксенофона Зите, складно одговарало на јектенија и узгласе и отпјевало прописану "Херувику" и "Причасну пјесму".

У недјељу увече у осам часова приређен је у част новог архијереја и високих гостију концерт, коме је присуствовало око 10.000 посјетилаца. Мјешовити хор СПД "Јединство", под управом хоровође Ксенофона Зите, извео је композиције: јаворски: "Банаћанско коло", Славјански: "Ух ја золоту", Јенко: "Оштре су нам сабље", Ст. Дескашев: "Гусле моје?", те Мокрањчеве "Пјесме са Косова" (Осму руковет).

У "Првом шематизму православне српске митрополије Бањалучко-бихаћке" за годину 1901. пером Димитрија Јанковића, конзисторијског савјетника, једног од учесника свечаности поводом хиротонисања митрополита Евгенија Летице, остао је записан овај догађај и оцјена да "вриједни хоровођа господин Ксенофон Зита заслужује пуну хвалу као год и његов хор, који је све пјесме најпрецизније извео".



Добротворна задруга

Друштво "Добротворна задруга православних Српкиња Бањалучанки", основано је у децембру 1900. године. На Скупштини, одржаној наредне године изабран је одбор са задатком да припреми Правила и упути их Земаљској влади на одобрење. Aустријским властима није се свидјело оснивање још једног српског друштва. Будући да нису могле да нађу разлоге због којих би га забраниле, настојале су да бар Правила буду по њиховој жељи. Власти су се посебно окомиле на члан 31. поменутих Правила у коме је стајало да "у случају престанка рада Друштва имовина има припасти српско-школској црквеној општини". Тражи, да се тај члан измијени тако да "друштвена имовина послије престанка рада друштва има припасти држави", писале су доцније о томе "Врбаске новине".

Након двогодишње мучне борбе и неколико интерпелација у Сабору Правила су потврђена онако како су била предвиђена. Тиме ће Задруга успјети да сачува своју имовину за вријеме Првог свјетског рата, што није био случај са неким другим српским друштвима.

Вриједне чланице Друштва његовале су и пазиле старице, сиромашним српским дјевојкама удавачама помагале су око спреме за удају, а већ првих година свога рада шаљу неколико ученица у средње школе, нарочито у Карловац.

У потоњим годинама невоља и искушења, српског народа, чланице Задруге зарадиће, и у потпуности оправдати ореол"српске мајке", који их је красио.



Прво Српско забавиште

Године 1906. "Добротворна задруга" основала је и издржавала прво Српско забавиште, смјештено у приземној згради недалеко од данашње Робне куће "Центар". У забавиште су ишла дјеца многих Бањолучана, међу којима и вриједни описивач старе Бање Луке Златко Пувачић, у чијим сјећањима је забиљежено: "У забавишту се развијао српски национални дух, учило се певање и декламовање те разне игре. Имали смо доста разноврсних играчака, а у башти су биле љуљашке. Приређивали смо приредбе у учионици Српске основне школе којима су присуствовали родитељи и редовни ученици школе."

На забавама које је приређивала Задруга, било у корист своје благајне, или као помоћ другим српским друштвима, често је учествовало и "Јединство".

Међу националним друштвима која се рађају деведесетих година 19. вијека, и обогаћују културну и друштвену сцену, значајно мјесто припада Просвјетном и културном друштву Срба у Босни и Херцеговини "Просвјета", основаном у Сарајеву 18. августа 1902. године. Првобитни циљ Друштва да помаже школовање сиромашних Срба ђака који уче у средњим и великим школама, односно на факултетима, од почетка је проширен на бригу о свеукупној духовности народа, као и о његовим националним пословима. Већ септембра исте године основан је пододбор у Бањој Луци, у коме је предсједник био др Васо Глушац, тајник Коста Мајкић, благајник Марко Ливњаковић, а ревизори Јеврем Ковачевић и Трифун Добројевић.

Сарадња пјевачких друштава

"Јединство" је од свог оснивања добро сарађивало са осталим српским пјевачким и другим српским друштвима у Босни и Херцеговини, поготово у Крајини, штампа биљежи да је Српско православно црквено пјевачко друштво "Побратимство" из Санског Моста на празник Светог Стевана Дечанског, 11/24. новембра 1904. године, освештало своју заставу. У програму, који је том приликом приређен учествовало је и "Јединство" из Бање Луке, чин освештења заставе "Побратимства", обавио је митрополит бањалучко-бихаћки Евгеније Летица, чист приход свечаности и спомен клинова намијењен је фонду српске школе у Санском Мосту.

И Српска ђачка омладина приредила је 1904. године на Велику Госпојину, забаву са игранком у корист "Просвјете". У заоставштини др Владислава Костића сачувана је ова, као и многе друге позивнице које доносимо у нашој књизи да им се траг не би изгубио.

С јесени и зими пјевачка друштва организовала су сијела за своје чланове и пријатеље. На тим сијелима читане су књиге из друштвене библиотеке или позајмљене из читаоница. Држана су предавања из разних области науке и културе, играни позоришни комади и друштвене игре. Сијела су била значајан облик ширења националне културе и умјетности.

Највише се, ипак, на сијелима пјевало. Ријечју и звуком пјесма тка своју причу, рјечитију од најбоље бесједе, говори срцу и души, језиком који сви разумију.

Ни драма ни бесједа, ни прича ни слика нису у стању да човјека одвоје од свакодневног живота, као што то музика умије. Кад затрепере најтананије, најњежније струне у дубини душе, музика која иде из срца лако налази пут до другог срца. Зато се народ овдашњи чврсто везао за "Јединство", учествовао у његовом раду, пратио га и помагао колико год је могао.

Национално име

Од свог оснивања Српско-православно црквено пјевачко друштво "Јединство" тежило је да носи национално име - Српско пјевачко друштво "Јединство". Заједнички министар финансија аутроугарске владе Бењамин Калај, познати србомрзац, жестоко се томе противио. Прихвативши већ једном на почетку своје владавине, 1883. године, да се приликом обнављања Српске читаонице задржи њено име, овај пут се није дао наговорити. Тек 1903. године, када Калај одлази са босанскохерцеговачке сцене Управа бањолучког Пјевачког друштва покреће поступак за одобравање националног имена.

На Главној скупштини Друштва, одржаној 30. новембра 1903. године, одлучено је да се у вези с тим Земаљској влади у Сарајеву поднесе захтјев. Aктивност су водили познати бањолучки национални радници: тадашњи предсједник Друштва Стојан Бабић, потпредсједник Душан Пиштељић и секретар Друштва Светозар Зрнић.

Земаљска влада за Босну и Херцеговину обавијестила је Заједничко министарство финансија у Бечу да је "Јединство", на својој Главној скупштини одржаној 25 (12) децембра 1904. године, промијенило назив од "Српско православно-црквено пјевачко друштво Јединство" у "Српско пјевачко друштво Јединство" и да је Земаљска влада то одобрила.

Правила су била готово иста као прва, осим што је одлучено да се у чл. 6. тач. под а) дода: "почасним чланом може бити и сваки онај који је и за цијели српски народ учинио особите заслуге".

Новом одбору наложено је да допуну Правила са приједлогом новог назива Друштва упути Високој земаљској влади у Сарајево на одобрење. Записник су потписали: предсједник Стојан Бабић, потпредсједник Душан Пиштељић, перовођа Светозар Зрнић, архивар Ксенофон Зита и благајник Љубомир Вујић.

(Наставиће се)
Помагање другим

Пјевачко друштво "Јединство" је организовало приредбе и забаве у корист "Добротворне задруге православних Српкиња Бањолучанки", "Просвјете", Српске читаонице, Српске основне школе и других друштава и установа, и тако помагало њихов рад