Svi u tri "forda"

Uticaj turskog nasleđa na Balkanu, nakalemljen na elemente zapadnoevropske politike, koju su doneli nemački prinčevi, a koje su opet izabrale velike sile da vladaju novim balkanskim državama, značili su samo uvod u neumitno pretvaranje autoritarizma u diktaturu. Možda bi nove vođe stvorile i totalitarne režime da su raspolagale većim bogatstvom, a ovako je bilo najvažnije da očuvaju državu i, naravno, mesto na njenom čelu. U ovom feljtonu objavićemo najinteresantnije delove priloga profesora američkih univerziteta, koji su proučavali "fenomene" Zogua, Borisa, Ataturka, Aleksandra, Pavelića, Hodžu, Tita, Živkova, Papadopulosa, sve do Miloševića.

Kada je u novembru 1912. godine grupa intelektualaca, plemenskih vođa i bivših otomanskih zvaničnika proglasila nezavisnost Albanije, delimično su bili motivisani strahom. Plašili su se da će, ako odmah ne ustanove zaseban politički identitet, zemlje naseljene Albancima biti rasparčane između učesnika Prvog balkanskog rata.
Nije bilo nikakve centralizacije, jezičkog ili religijskog jedinstva, nije postojala osvešćena klasa kao predvodnik, nije bilo stranog intelektualnog podstreka, pa čak ni raširenog nezadovoljstva zbog vladavine stranaca.
Domaće okolnosti i svesna politika Otomana stvorili su podeljenu naciju. Regionalno, i donekle jezički, Albanci su bili podeljeni između Toska na jugu i Gega na severu; postojale su četiri glavne religijske grupe - muslimani suniti i bektaši, katolici i pravoslavci. Društveno i ekonomsko nejedinstvo je bilo moguće zbog koegzistencije tri suprotstavljene civilizacijske faze - planinska plemena na severu, feudalni begova na jugu i obrazovanija i urbanizovanija, ali uglavnom nenaoružana populacija helenske i katoličke orijentacije.
Po završetku Prvog svetskog rata, Albanija je bila suočena sa možda najtežim problemima od svih evropskih država.
Osim nejedinstva, Albanci su imali i nasleđe Otomanskog carstva, koje je podrazumevalo snažno nepoverenje prema vladi i gradovima, združeno sa lukavošću kojom su nastojali da izigraju vlasti - nešto što se nije smatralo samo normalnim već i vrednim hvale.
Početkom dvadesetih godina, preko 90 odsto stanovništva se bavilo poljoprivredom, a ipak je samo devet odsto zemlje bilo obradivo. Industrija je bila ili nepostojeća ili se svodila na zanatstvo. Mineralni resursi su bili zapostavljeni, a sredstva prevoza su bila primitivna. Na ono malo puteva što je postojalo, prevoz u nečemu što je imalo točkove bio je moguć samo tokom leta.
Albanija je sasvim preskočila doba železnice i svoj prvi voz dobiće tek posle Drugog svetskog rata. Celokupan vozni park države u ranim dvadesetim godinama sastojao se iz tri bedna stara "forda", koje je za sobom ostavila američka humanitarna
misija.
To su bili izazovi koji su stajali pred Ahmedom Zoguom, koji je dominirao Albanijom tokom međuratnog perioda i koji je pretvorio Albaniju u svojevrsnu političku i ekonomsku laboratoriju. Uspeo je da stekne prednost formalnog, iako skraćenog obrazovanja. Posle očeve smrti 1908. godine, sa samo trinaest godina poslat je u Istanbul kao neka vrsta taoca. Tamo je pohađao Licej Galatasaraj za plemstvo, posle čega je kratko vreme proveo u školi za oficire u Bitolju.
Kasnije je stekao dodatno vojno iskustvo u borbama sa Srbima i Crnogorcima u balkanskim ratovima i tokom podrške princu Vilhelmu od Vida. Nemačkog princa su evropske sile odabrale da vlada Albanijom delimično i zbog nepoverenja prema nekima od osnivača Albanije.
Za vreme Prvog svetskog rata, Zogu se sasvim uključio u političke intrige i delimično u vojne manevre. Uglavnom je podržavao Austrougarsku zbog njene stalne podrške velikoj nezavisnoj Albaniji, kao što je podržavao i Vilhelma od Vida, koji je otišao septembra 1914. posle ne baš uspešne šestomesečne vladavine.
Austrijanci su 1916. godine postali sumnjičavi i odlučili su da sklone Zogua sa scene. Želeći da na neki način izvuku korist nakon rata, dali su mu čin pukovnika i pozvali ga u Beč da primi odlikovanje i prisustvuje krunisanju cara Karla te godine. Kada se našao tamo, predočili su mu da će tu biti gost vlade do kraja rata.
Zogu, naočit, mlad i prilično misteriozan pukovnik sa brdovitog Balkana pametno je iskoristio vreme provedeno u Beču upoznajući se sa društvom i kulturom Zapada, kao i sa načinom na koji su uređeni zapadni politički sistemi.
U Beču je naučio da poštuje spoljnu ustavnost i formu u politici. Vreme provedeno u Beču znatno je doprinelo političkoj dvojnosti ustavnosti Zapada i modifikovanog despotizma kojima se služio u budućnosti.
Ovoj dvojnosti dodao je svoju inteligenciju i duboko poznavanje Albanaca, kao i svoju karakterističnu ličnost. Bio je tih, dostojanstven i u svim okolnostima je potpuno vladao sobom. Kada se, međutim, pojavila politička opasnost, postao je strastveno sumnjičav prema svojim političkim rivalima.

Umro u izgnanstvu

Rođen 8. oktobra 1895. godine kao sin muslimanskog plemenskog vođe, Zogu se probio kroz mučno polje albanske politike i postao premijer 1922. godine, predsednik 1925, i kralj 1928.Pošto se oženio Geraldinom Aponji 1938. godine, svrgnuo ga je sa prestola Musolini 1939, a umro je u izgnanstvu u Francuskoj 9. aprila 1961. godine, ostavivši iza sebe sina, Leku I.


Izvor: Novosti

Zlatom kupio mir

Uprkos povremenim taktičkim povlačenjima, Zogu je imao reputaciju neustrašive ličnosti. Još jedna urođena sposobnost bio je talenat da uoči i iskoristi slabosti drugih. Nedostatak političkih skrupula već ga je ranije naterao da se bori nekada protiv Srba, Turaka, Austrougara, princa od Vida i sopstvenog prilično koristoljubivog rođaka Esada-paše, a nekada za njih. Jedino je sa Italijanima bio dosledan - nikada se nije borio za njih.
Njegova najveća mana, ona koja mu je donela najviše problema, bila je nesposobnost da proceni svoje potčinjene i nevoljnost da se reši lojalnih saradnika čak ni onda kada bi se pokazalo da su štetni po njegovu karijeru. U svom ličnom odnosu sa narodom, Zogu je imao iskrenu želju da ugađa, što ga je ponekad dovodilo u situaciju da objavi neku velikodušnu doktrinu koju kasnije nije mogao ili želeo da sprovede u delo. Ipak, bio je obdaren mnogim kvalitetima koji su bili potrebni za uspeh u jedinstvenoj situaciji u kojoj se Albanija našla 1919. godine.
Kao i u usponu svakog političara, okolnosti i čista sreća igrali su značajnu ulogu u karijeri Zogua. U Albaniju se vratio 1919. godine i zbog kontrole nad velikim brojem naoružanih ljudi, što je nezamenljiv kvalitet u albanskoj politici do današnjeg dana, odmah je postao bitan činilac. Učestvovao je na kongresu u Lušnji, koji je rezultirao prvom posleratnom albanskom vladom sastavljenom u zemlji.
Zogu je preuzeo kontrolu nad vladinim skromnim snagama kojima je pridružio ljude iz plemena kojim je upravljao. Pomogle su mu okolnosti pre svega u Italiji, te je mogao da umaršira u Skadar kada su otišli Francuzi i, posle malo puškaranja, u Valonu kada su je napustili Italijani. Iako je u ovim događajima bilo vrlo malo borbe, Zoguova reputacija i mit o albanskim pobedama rasli su sa svakom epizodom. Sa povlačenjem Jugoslovena, posle pritiska Zapada i samog Zogua, Albanija je najvećim delom oslobođena, pri čemu je zasluga pripala najviše Zoguu.
Albaniju su potresali državni udari i nemiri čiji su uzroci ležali u činjenici da plemena nisu želela da se povinuju centralnom autoritetu. U takvoj atmosferi Zogu je iskoristio svoj nagomilani vojni i politički kapital već u novembru 1920. godine kako bi postigao pad Delvinine vlade, a onda je doprineo da se formira nejasna politička grupa pod nazivom "klika". U osnovi, ona je bila suprotstavljena onima na vlasti, ko god oni bili, a glavni cilj je bio stvaranje koristi svojim članovima bilo kojim raspoloživim
sredstvima.
PoŠto je klika ubrzo raspršena, bio je primoran da pristane na položaj ministra rata u režimu kojim je rukovodio Pandeli Evanđeli. Evanđeli je opstao samo dva meseca pre nego što ga je jedan od regenata prisilio da da ostavku tako što je u njegovu spavaću sobu poslao odred naoružanih ljudi koji su ga probudili gurajući ga puškama. Premijer je mudro podneo ostavku i pobegao iz prestonice na konju.
Zogu, koji je bio odsutan jer se borio protiv pobunjenih plemena na severu, umarširao je u grad, zbacio one koji su sklonili Evanđelija i postavio Džafer-bej Ipija, marionetskog premijera. Proterane plemenske vođe sa Kosova još su zamerali Zoguu nedostatak entuzijazma za iredentizam, a malobrojna inteligencija školovana na zapadu plašila ga se kao beskrupuloznog, neobrazovanog gorštaka sklonog despotizmu. Zoguu su preostali jedino feudalni begovi iz centralnog i južnog dela i malobrojne plemenske vođe sa severa na koje je još imao uticaja.
Plemenskim vođama su dati činovi pukovnika u vojsci, kao i redovna plata. Svakog meseca su grupe teško naoružanih gorštaka silazile u prestonicu i preuzimale svoje zlato po odobrenju Ministarstva rata. Plemenske vođe su u suštini bile plaćene da ne napadaju vladu. Oni su polagali zakletvu lično Zoguu, a ne državi - jer je to još bila strana zamisao većini vođa sa severa.
Zogu je uveo nekoliko novina. Jedna je bila da razoruža plemena za koja je mislio da ne može na njih da se osloni. Bio je to hrabar potez. Ne sme se potceniti značaj oružja kod gorštaka što se veoma malo promenilo u 21. veku, jer sa jedne strane ono je predstavljalo alat za život, a sa druge slobodu, čast i jedinu zaštitu od domaćih i stranih neprijatelja. Potez se vremenom pokazao kao uspešan, ali je 1922. godine bio jedan od uzroka brojnih oružanih pobuna kada su ustanici marširali na prestonicu. Iako je cela vlada pobegla na jug, u Elbasan, Zogu je, pokazujući zavidnu hrabrost, ostao samo sa svojom ličnom gardom da brani Tiranu. Zasigurno bi bio nadmoćno poražen da nije bilo lične intervencije britanskog izaslanika, ser Harija Ejrza. Zogu je formirao vojni sud i po brzom postupku se rešio trideset dvojice pobunjenih plemenskih vođa, čime je na sebe navukao brojne krvne osvete.


Izvor: Novosti

Jači i od ustava

Svima je bilo jasno da je Zoguov cilj bilo uspostavljanje nešto autoritarnijeg sistema kako bi se okončala vladavina haosa u Albaniji. Kneževina je do tog trenutka bila sasvim preplavljena otomanskim nasleđem u Albaniji. Administracija je bila preopterećena činovnicima koji nisu radili ništa drugo do nadgledali masovnu korupciju koja je trajala od turskih vremena. Prve albanske vlade bile su netolerantne, ugnjetavačke i nasilne i bile su optuživane za brojne atentate i pokušaje atentata nad građanima i strancima, za koje su najverovatnije i bile krive. Sve to je uplašilo investitore i međunarodne institucije bez čije pomoći Albanija nije mogla da se izdigne iz ekonomske močvare.
Zogu se nadao da će njegovoj ličnoj vlasti kao i stabilnosti u zemlji koristiti ako potpuno ukloni pređašnji sistem. Tada su se protiv Zogua okrenuli lokalni vojni zapovednici i policijski zvaničnici, stvarajući krizu vlade. On je prihvatio neobičan kompromis: zadržao je poziciju premijera, ali je napustio kritično mesto ministra unutrašnjih poslova i bio je primoran da proširi vladu kako bi u nju ušli i neki njegovi neprijatelji.
Pozicija ministra unutrašnjih poslova rotirala se svakih nedelju dana, čime je svaki član vlade imao tu funkciju na sedam dana. I mada je ovo bilo zamišljeno kao privremena mera do državnih izbora, za nekoliko meseci, prirodni rezultat ovoga je bio da je svaki naredni ministar koristio mandat da razreši dužnosti ljude koje je postavio njegov prethodnik.
Zogu je za dlaku izbegao atentat dok je očajnički pokušavao da sastavi novu vladu. Dok se 24. februara 1924. godine peo stepenicama parlamenta, nekoliko puta ga je ustrelio Bećir Valter, pristalica jednog od njegovih političkih rivala. Ranjen u šaku i bedro, Zogu je teturajući se ušao u zgradu sa pištoljem u ruci i seo u odeljak za vladu. Situacija u parlamentu je, prirodno, bila napeta, jer su svi prisutni bili naoružani. U foajeu je nastavljena pucnjava između Valtera i Zoguovih sledbenika. Valter se zatim zaključao u kupatilo, gde je pevao patriotske pesme i pucao kroz vrata. Kada je napadač napokon savladan, Zogu je sa svog mesta glasno rekao:
“Gospodo, nije prvi put da se ovako nešto dešava. Molim svoje prijatelje da sačekaju i kasnije se time pozabave.” Verovatno je time sprečio opšti pokolj u dvorani parlamenta.
Zogu je privremeno bio sklonjen u stranu, delom zato što mu je trebalo vremena da se oporavi, a delom jer je albanski običaj krvne osvete zahtevao da ne napušta kuću dok se ne osveti nepravda koja mu je učinjena. Pod tim okolnostima smatrao je da je najbolje da napusti mesto premijera, pošto je ubedio regente da imenuju njegovog budućeg tasta, Ševćeta Verlaćija. Međutim, vlada je bila nestabilna i nemoćna. I na severu
i na jugu je raslo nezadovoljstvo. Iredentisti su raspirivali ove nemire, nadajući se da će zameniti Zogua nekim ko će se više baviti pitanjem ujedinjenja Albanije i Kosova.
Ova suprotstavljenost Zoguu ujedinila se posle ubistva Avnija Rustemija 5. maja 1924. godine. Rustemi, koga je Zogu krivio za pokušaj atentata u maju, bio je osnivač prozapadnjačke grupe “Baškimi” i vođa Demokratske stranke, episkopa Fana Nolija. Jasno je da je Zogu bio odgovoran za ubistvo.
Vojni i žandarmerijski zapovednici, kao i neki od ključnih severnih vođa, pridružili su se Noliju i demokratama i obnarodovali ustanak. Vlada je 1. juna objavila generalnu mobilizaciju, ali je ubrzo otkrila da je malo ko preostao da se mobiliše. Premijer je podneo ostavku, a od četiri člana regentskog saveta jedan je podneo ostavku a tri su pobegla. Dok se sedam hiljada ustanika približavalo Tirani, Zogu se povukao sa svojih šest stotina gardista i otišao u Jugoslaviju.
Dok je Zogu bio u Beogradu, Fan Noli, diplomac sa “Harvarda” i osnivač Albanske pravoslavne crkve u Americi, organizovao je vladu, ali njegove reforme nikada nisu sprovedene.
Zogu u međuvremenu nije bio besposlen. Brzo je sakupio vojnu silu koja se sastojala od njegove garde, lojalnih plemena, jugoslovenske vojske i jednog kontingenta tada formalno nepostojeće beloarmijske vojske barona Vrangela. Do kraja decembra 1924. godine, Zogu je marširao nazad u Albaniju, a Tiranu je preuzeo do Božića. Odmah je krenuo da likvidira one koji su mu se suprotstavljali, a korišćenjem sistema “novac za mir” potkupljuje one koji su bili neutralni.
Ponovo je sazvao ustavotvornu skupštinu izabranu 1923. - naravno bez nezgodne opozicije. Krajem januara 1925. ovo telo je donelo republikanski ustav koji je spolja umnogome podsećao na američki, ali je u albanskoj verziji skoro sva vlast smeštena u ruke predsednika, čiji je mandat trajao sedam godina, a nosio je funkciju predsednika vlade i šefa države.
Tada je vojska od pet hiljada ljudi, koja je bila rasadnik političara i veliki izvor opozicije prema Zoguu, zamenjena manjom i neformalnijom milicijom. Tako bi Zogu, sa svojom gardom od dve hiljade ljudi, bio najveća vojna sila Albanije. Ustavotvorna skupština je takođe dekretom ustanovila zakon koji je zvanično bio namenjen borbi protiv izdajničke propagande, ali je u stvarnosti omogućavao Zoguu da zatvori osobe protiv kojih sud nije našao dovoljno dokaza. Ovaj zakon je, premošćujući uobičajene pravne postupke, dao Zoguu veću vlast od one koju mu je pružao ustav.


Izvor: Novosti

Musolini zapretio

Zarad stabilnosti, Tirana, koja je statutom iz Lušnje bila proglašena privremenom prestonicom, postala je trajni glavni grad. Zbog blizine grada njegovoj plemenskoj oblasti Mat, Zogu je tom odlukom stekao osećaj sigurnosti. To nije bio prirodni izbor za glavni grad, s obzirom da je 1912. godine bio jedva nešto više od velikog muslimanskog sela od dvanaest hiljada stanovnika. Sastojao se od bazara, gde su prestupnici protiv mira vešani, četiri džamije, nekoliko kasarni i izvesnog broja poslanstava. Tirana je odavala utisak grada zahvaćenog zlatnom groznicom na američkom zapadu kasnog devetnaestog veka, sa svojim salonima, kockarnicama i sveprisutnim pištoljima i opasačima.
Dve nenametljive zgrade, koje su poticale iz turskih vremena, postale su predsednički kabinet i Zoguova rezidencija. Odeven u belu uniformu sa zlatnim epoletama tu je primao goste.
Zogu se nadao da će nova republikanska struktura omogućiti stabilnost, ali uskoro je počela da se pojavljuje opozicija. Prve ozbiljne pretnje stigle su upravo iz Zoguove svite i šire familije. Šest meseci pošto je postao predsednik, bio je suočen sa dva pokušaja državnog udara od kojih su jedan smislili predsednik senata i ministar finansija, a drugi njegov zet Čeno-bej, ministar unutrašnjih poslova. Mada su oba pokušaja imala izvesnu podršku plemen Ča, lako ih je sprečio, nakon čega je sledila uobičajena nasilna represija.
Ovi povremeni pokušaji ubistva i manji ustanci nisu bili Zoguovi jedini problemi. Prva ozbiljna pretnja njegovom režimu desila se 1926. godine, kada se suočio sa opštom pobunom koju je finansirao Musolini. Pobunjena plemena su 20. novembra 1926. krenula na Skadar potiskujući pet odreda državne milicije. Zogu je brzo reagovao i prebacivao je jake milicijske snage, kao i pristalice, iz centralne u severnu Albaniju sve dok nije tu imao skoro deset hiljada boraca i nekoliko baterija brdske artiljerije. Poglavice Gege nisu mogle da se nose sa ovoliko nadmoćnom silom, pa je do 2. decembra pobuna slomljena.
Zogu je na sever poslao svog ministra unutrašnjih poslova, Musu Juku, u brzu i nemilosrdnu kaznenu ekspediciju. Juka je spalio određen broj sela i uspostavio specijalni policijski sud koji se bavio masovnim vešanjima i zatvaranjima, osuđujući na smrt čak i nekoliko katoličkih sveštenika koji su priznali da su predvodili grupe pobunjenika. Rim se zauzeo za njih, stavljajući Zogua u prilično neprijatnu poziciju, jer ako bi pomilovao katoličke sveštenike koji su
otvoreno priznali krivicu, našao bi se na udaru muslimana koji su se sećali kako je nekoliko godina ranije obesio nekoliko muslimanskih sveštenika zbog njihovog učešća u pobuni.
Dilema je razrešena tipičnim zoguovskim kompromisom - preinačio je kazne dvojici sveštenika, ali kako bi zadovoljio domaće zahteve, hitro je doveo četvrtog, za koga je malo ljudi znalo da je uhapšen, i obesio ga.
Zogu je bio svestan činjenice da je finansijska podrška neke od susednih zainteresovanih država bila jedini način da reši duboke ekonomske probleme i poboljša političku stabilnost. Obraćanje Italiji za političku i ekonomsku podršku bio je očigledan izbor. Zogu je dugovao zahvalnost Jugoslaviji za pomoć 1924, ali nije verovao Beogradu.
Uspeo je da 1925. obezbedi značajan zajam SVEA, italijanske kompanije za razvoj, koju je kontrolisala država i čiji je zadatak bio da izgradi infrastrukturu u Albaniji. Međutim, sve do pobune 1926. godine odbijao je vojni i politički sporazum koji su tražili Italijani, kada mu je hitno zatrebao novac - za mobilizaciju i opremanje vojske - i politička potpora. Dok su borbe još trajale, 27. novembra 1926. Zogu je potpisao Pakt o prijateljstvu i bezbednosti. Kako je rekao nemački izaslanik u Albaniji, Zogu je shvatao da se “mora poljubiti ruka koja se ne može odseći.”
Musolini se obavezao da će prestati da finansira Zoguove najveće neprijatelje, uključujući kosovarskog vođu Hasan-beja Prištinu, koga je Zogu potom ubio, i prekinuti kontakt sa njima.

Hrana od majke

Zogu je s razlogom bio vrlo zabrinut za svoju bezbednost. Postao je vlastiti zatvorenik, provodeći najveći deo vremena zatvoren u pregrejanoj kancelariji, neprestano pušeći. Hranu je dobijao od majke, koja mu ju je slala iz svoje vile preko puta, pod oružanom pratnjom, u zaključanoj kutiji. U retkim prilikama kada je izlazio iz svoje rezidencije, to je činio obično u društvu majke - jer je ubistvo žena u krvnoj osveti bilo zabranjeno - i pod zaštitom konjičkog odreda koji su činili ljudi iz njegovog plemena Mati. Američki izaslanik je zabeležio kako je atmosfera u Zoguovoj vili nalikovala poslednjim danima carskog Sankt Peterburga, kada je Nikolaj II izlazio u sličnom stilu.


Izvor: Novosti

“Spasilac” nacije

Ahmeda Zogua je koncept monarhije intrigirao odmalena. Veoma se divio Napoleonu i Juliju Cezaru, jer su obojica od republike stvorili monarhiju. Tvrdio je da on samo vraća monarhiju koju je u petnaestom veku uspostavio albanski junak Skenderbeg. Naglašavao je sličnost - obojica su se kao mladići izdigli iz relativne anonimnosti u Matu da vladaju Albanijom. Zogu je čak išao dotle da preinači albansku istoriju i izmisli bračnu vezu između Skenderbegove sestre i jednog od Zoguovih predaka. Kada je postao kralj, uspostavio je Skenderbegov šlem kao nacionalni simbol, sa pridodatim inicijalima “AZ”.
PoŠto parlament nije mogao da menja republikanski ustav, Zogu je u junu 1928. godine poslanike ubedio da izglasaju ustavni zakon kojim sami sebe raspuštaju i proglašavaju izbore za specijalnu ustavotvornu skupštinu. Prvo je pohapšeno nekoliko desetina opozicionih kandidata i zabranjena su politička okupljanja. Po prirodi posrednog izbornog sistema, samo 1.200 članova izbornog veća imalo je pravo glasa, a kako ih je sve odabrala i plaćala vlada, u ustavotvornu skupštinu nije izglasan nijedan zastupnik koji nije podržavao Zogua.
Ustavotvorna skupština se po planu sastala krajem avgusta 1928. godine i prema očekivanju jednoglasno odlučila da se “čuvena kruna istorijskog albanskog prestola nudi Spasiocu nacije pod titulom Zogu I, kralj Albanaca”.
Jugoslavija, koja je vladala nad brojnom albanskom manjinom na Kosovu, ovo je protumačila kao najavu buduće kampanje iredentizma, ali je priznala novi režim - čak pre Britanije i Francuske - kako ne bi olakšavala posao Italiji. Jedini ozbiljan problem dolazio je od Kemala Ataturka, koji je bio ogorčen Zoguovom izdajom republikanske forme vladavine i odbio je da prizna režim.
Monarhistički ustav iz 1928. je ispravio nedostatke koje je Zogu video u republikanskom i predao je svu vlast, jednom čoveku.
Dok je bio predsednik, sudstvo je kontrolisao samo kroz imenovanja i zastrašivanja. Sada su se sudske odluke objavljivale i izvršavale u njegovo ime, lišavajući sudove ono malo nezavisnosti koju su imali. Glavni izvor njegove moći, međutim, bila je izvršna vlast, koju nije delio ni sa kim.
Tokom jedanaest godina kraljevanja, njegova glavna briga bila je održavanje na vlasti. Zbog protivljenja kosovskom iredentizmu, osuđivan je tada, a u nekim krugovima i danas. Njegov stav prema Kosovu ostao je pragmatičan: verovao je da je nerazborito provocirati Jugoslaviju s obzirom na ograničene resurse i protekle napore Albanije da postigne stabilnost.
Dok se Zoguovo obrazovanje može opisati samo kao
nepotpuno, bio je dovoljno oštrouman da uvidi da je ključ modernizacije, jedinstva, pa samim tim i stabilnosti, u rukama mlade generacije u državi. Ipak, Albanija nije osnovala svoj prvi univerzitet sve do 1957. godine, ali je za vreme Zoguove vladavine sve veći broj Albanaca slat u inostranstvo na univerzitetsko školovanje.
Do 1938. godine, Musolinijev ministar spoljnih poslova (i zet), grof Galeaco Ćano, došao je do zaključka da Italija nikad neće postići svoj cilj potpune dominacije nad Albanijom dok je Zogu na prestolu. Ćano, koji je bio prilično opsednut Albanijom, zagovarao je invaziju uz korišćenje preterivanja, laskanja i igranja na kartu Musolinijevih strahova. Duče je oklevao, ali, posle ishitrene mobilizacije, italijanske snage su napale Albaniju 7. aprila 1939. godine.
Filipo Anfuzo, Ćanov glavni pomoćnik koji je bio sa grofom kada je ovaj nadletao borbene linije u cilju dobijanja ordena, opisao je operaciju kao aljkav poduhvat. Anfuzo je zabeležio: “Da su Albanci imali makar dobro naoružanu vatrogasnu brigadu, nagnali bi nas natrag u Jadran.”
Italijani skoro da nisu naišli na otpor i uspeli su da za nekoliko dana pregaze čitavu zemlju, a usporavala ih je jedino njihova sopstvena nesposobnost.
Ocene Zogua se kreću od Zogua demona do Zogua nacionalnog junaka. Njegova supruga Geraldina ga je opisala kao Napoleona dvadesetog veka. Italijanski kralj Viktor Emanuel III, koji je postao kralj Albanije posle Zoguovog bekstva, nazvao ga je razbojnikom, a francuski premijer Eduar Daladije video ga je kao gangstera. Albanska socijalistička istoriografija, koja je imala običaj da sve vidi crno-belo, sasvim ga je osudila kao tiranina i feudalnog ugnjetavača.
Zoguovo najopipljivije dostignuće je bilo uspostavljanje u najmanju ruku ograničene političke stabilnosti. Značajno je smanjio vekovnu nezavisnost severnih plemena. Njegov najvažniji doprinos je, međutim, bio manje opipljiv. On je stvorio sredinu koja je bila pogodna za rast albanske nacionalne svesti, procesa koji još traje. Ećrem-bej Vlora, albanski pisac i diplomata, nagoveštava da je Zogu iz feudalizma i plemenskog haosa stvorio ne samo državu, već i naciju

Ekonomija

Zoguov najveći neuspeh bio je u sferi ekonomije. Bilo je jasno da ekonomski razvoj može da vodi ka političkoj i sveopštoj stabilnosti, ali je isto tako bilo jasno da se opšta ekonomska situacija nije popravila tokom svih oblika Zoguove vladavine.
Samo 4,4 odsto nacionalnog prihoda je 1939. godine poticalo od industrije i još je bilo rašireno duboko siromaštvo.


Izvor: Novosti

Crkva leti u vazduh

Kralj Boris III rođen je 30. januara 1894. kao sin drugog monarha Bugarske, Ferdinanda od Saks-Koburga, i njegove prve supruge, Marije Luise Pije od Burbon-Parme, što je izazivalo kontroverzu s obzirom na to da su oboje bili katolici. Bugarski ustav je zahtevao da prestolonaslednik bude pravoslavne vere, koja je bila državna religija, ali bugarski premijer, diktator Stefan Stambolov, uspeo je da izmeni ustav. Tako je Boris mogao da bude kršten u katoličkoj crkvi iako su se tome protivili i ruska vlada i mnogi Bugari. Posle popriličnog diplomatskog mešetarenja, Boris je ponovo kršten u pravoslavnoj crkvi.
Ključna za ovu kao i za mnoge druge domaće i međunarodne situacije u kojima se Bugarska našla bila je pozicija Rusije, sa kojom je Bugarska imala posebne odnose, kako u vreme carske Rusije, tako i kada je bila pod vlašću Sovjeta.
Tokom 1912. Bugarska se udružila sa Srbijom, Crnom Gorom i Grčkom i započeo je Prvi balkanski rat kako bi se porazila Turska. Uprkos obećanju, njeni saveznici su joj uskratili makedonske teritorije. Kralj Ferdinand je juna 1913. nepromišljeno naredio napad na Srbiju i Grčku (Drugi balkanski rat). U rat su protiv nje ušle i Rumunija i Turska, te je Bugarska katastrofalno poražena.
Po izbijanju rata 1914. Bugarska je bila neutralna, ali Ferdinand je oformio antisrpsku a pronemačku vladu sa Vladislavom Radoslavovim na čelu, koja je zbog obećane teritorije Makedonije uvela državu u rat na strani Centralnih sila. Vođa seljaka Aleksandar Stambolijski, najpopularniji političar u Bugarskoj, javno je pretio kralju za slučaj da objavi rat, zbog čega ga je Ferdinand uhapsio. Kada se u leto 1918. godine ratna situacija preokrenula, Ferdinand je smatrao da je potrebno da oslobodi Stambolijskog kako bi on sa ostalim stranačkim vođama pregovarao o prestanku neprijateljstava sa saveznicima.
Bugarska je bila prva (septembar 1918) od zemalja Centralnih sila koja je potpisala primirje sa saveznicima; kralj Ferdinand je abdicirao u korist svog sina, koji je, sećajući se srednjovekovnog Bugarskog carstva, uzeo ime Boris III.
Aleksandar Stambolijski, ojačan pokušajem seljačke bune, postao je novi premijer, sa čvrstom većinom u parlamentu i vladom sastavljenom isključivo od članova njegove Agrarne unije, što je u
bugarskoj politici retkost. Osim tog popularnog antiratnog stava, Stambolijski je zadobijao naklonost seljaka time što je kritikovao korumpirane političare, opisane od jednog posmatrača u stilu “previše advokata bez dovoljno klijenata”.
Nasuprot ličnom režimu svog oca, Boris je svoju vladavinu otpočeo u džepu Stambolijskog, koji nikada nije krio da mu je od monarhije draža republika. Zbog toga je Boris 1923. odobrio zaveru političkih vođa i nacionalista iz redova makedonskih Bugara, koji su državnim udarom oborili vladu, posle čega je Stambolijski ubijen i iskasapljen. Usledile su dve godine previranja i potresa u državi dok je trajala pobuna, koju su ovog puta poveli komunisti umesto Agrarne unije. U pokušaju da ubiju kralja, komunisti su digli u vazduh crkvu Svete nedelje u centru Sofije, ali bombe su eksplodirale pre nego što je kralj stigao na bogosluženje.
Posle državnog udara iz 1923. godine, važnu ulogu u državnoj politici igrala je Unutrašnja makedonska revolucionarna organizacija (VMRO), teroristička grupa bugarskih nacionalista, čiji su članovi sproveli mučenje i ubistvo Stambolijskog. U suštini, oni su pod svojom kontrolom držali makedonsku provinciju kraljevstva i vršili upade u srpski deo Makedonije, ubijajući protivnike i čak naplaćujući “porez”.
VMRO se velikim delom finansirao iz ilegalnog uzgajanja maka za potrebe trgovine heroinom. Rivalstvo između frakcija VMRO i njihovi napadi na političare koji su se suprotstavljali njihovom programu za stvaranje nezavisne bugarske Makedonije doveli su državu do ivice građanskog rata, naročito u Sofiji, gde je VMRO svakodnevno vršio ubistva i ulazio u oružane okršaje.

Mlada od Savoja

Rođen 30. januara 1894. godine kao princ bugarske dinastije Saks-Koburg, Boris je posle abdikacije svog oca 1918. postao kralj. Oženio se princezom Đovanom Savojskom 1930, sa kojom je dobio naslednika Simeona, koji ga je pod regentstvom nasledio kada je Boris neočekivano umro u Sofiji 28. avgusta 1943. posle kontroverzne posete Hitleru.


Izvor: Novosti

“Neutralni” uz Rajh

Kralj Boris je kao prioritet u spoljnoj politici postavio poboljšavanje odnosa sa Beogradom. On i kralj Aleksandar međusobno su se zvanično posećivali, Bugarska i Jugoslavija su sarađivale na kulturnom i sportskom planu, a Sofija je učestvovala u nizu balkanskih konferencija o saradnji. Ipak, Demokratski blok nije ništa učinio da spreči brutalnosti koje je VMRO činio, među koje je spadao i atentat u Marseju 1934. godine.
U maju te godine, grupa oficira iz Vojne lige, povezane sa civilnim intelektualnim kružokom "Zveno" (Karika), zbacila je Demokratski blok i zamenila ga huntom.
Posle nekoliko meseci manevrisanja, kralj je formirao vladu sa Georgijem Koseivanovim, dvorskim komornikom, na čelu. On je zadržao jednu meru koju je kružok "Zveno" uspostavio - stavljanje političkih partija van zakona.
Boris III je sada bio kralj-diktator Bugarske, po čemu se pridružio kolegama balkanskim monarsima, Karolu II u Rumuniji, princu Pavlu, regentu Jugoslavije i kralju Zoguu u Albaniji.
Postajao je vrlo praznoveran, verovao je u numerologiju i razna znamenja, a tokom nekih dana naprosto je odbijao da putuje. Ipak, umeo je da bude i vrlo šarmantan.
Za sve vreme dok je Koseivanov bio premijer, u sedam vlada do 1941. godine, Boris je u svojim rukama držao moć. Mada spreman da primenjuje autoritarnu vlast, bio je podozriv prema fašističkim laktašima koji su u međuratnom periodu došli na vlast. Bio je naklonjeniji tradicionalnim monarhijama, te se u spoljnoj politici svrstavao uz konzervativne vlade Zapada.
Međutim, Bugarskoj je bilo potrebno da izađe iz izolacije u koju je ušla posle poraza u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Takođe joj je trebao priliv investicija usled krize iz tridesetih godina. Čak i pre državnog udara iz 1934. godine, Boris je jasno rekao da iako se država ne odriče sasvim "sanstefanske Bugarske", odnosno Makedonije unutar granica Bugarske po Sanstefanskom sporazumu od 3. marta 1878. godine, kojim je okončan rusko-turski rat, Sofija će tom cilju težiti isključivo mirnim diplomatskim sredstvima. Čak se ni VMRO više nije nadao pripojenju Makedonije Bugarskoj, ali želeo je stvaranje zasebne bugarske države na teritoriji Makedonije.
Sofija je 1936. godine ušla u Balkanski pakt sa Jugoslavijom, Turskom, Grčkom i Rumunijom, slažući se da neće pokušavati da menja granice silom, ali zadržavši pravo da potražuje teritorije za diplomatskim stolom. Ekonomska kriza je Balkan pogodila naročito snažno. Do 1939. godine, Bugarska je slala 68,8 procenata
svog izvoza u Rajh (uključujući Austriju), koji je Bugarskoj obezbeđivao 65,5 odsto njenog uvoza. Početkom 1938. godine, Bugarska je i svoju vojnu opremu nabavila od Nemačke. Ipak, Boris je svoju državu, a i sebe posebno, proglasio neutralnim. Navodno je tvrdio: "Moj narod je proruski, moja vojska je pronemačka, moja vlada je probritanska, a ja sam jedini istinski neutralan u celoj zemlji."
Kao i drugi autoritarni balkanski monarsi, Boris je vremenom umekšao svoj režim. Vratio je 1937. godine lokalne izbore za nestranačke kandidate. Ženama je, ukoliko su bile majke, prvi put bilo dozvoljeno da glasaju. Parlament je obnovljen 1938. godine. Iako su stranke još bile zabranjene, kandidovali su se oni isti stari političari, pa je tako većina od 160 poslanika bila iz starih stranaka. Uz uobičajena maltretiranja i pristrasnost, vlada je osvojila oko stotinu poslaničkih mesta, ali to je u tim okolnostima bilo razočaranje.
Sa dolaskom na vlast Adolfa Hitlera, vođe nacista u Nemačkoj, i usled slabljenja zapadnih sila zbog ekonomske krize, u Bugarskoj su jačali fašistički pokreti i stranke, kao i komunizam u raznim radničkim grupama i njihovoj političkoj organizaciji, Bugarskoj radničkoj partiji. Najjača fašistička stranka u državi bila je Bugarska nacionalna socijalistička partija, koju je predvodio bivši premijer, Aleksandar Cankov. Ipak, za Bugarsku je najopasnija bila pronacistička organizacija pod nazivom Bugarske nacionalne legije.
Boris je nastojao da održi neobavezujući odnos sa velikim silama. Preko svoje supruge imao je rodbinske veze sa Italijom, a kroz sopstveno poreklo sa ostalim dvorovima. Lično je prezirao Hitlera zbog njegove sirovosti i porekla iz nižeg srednjeg staleža, mada je poput drugih balkanskih diktatora u velikoj meri koristio fašističke metode.
Pošto su se posle neuspeha Minhenskog sporazuma u proleće 1939. nad Evropom skupljali ratni oblaci, Boris je bio privučen bliže Berlinu uprkos nastojanju da ostane neutralan. Avgusta 1939. nacističko-sovjetski pakt je komunistima u Bugarskoj dao posebne privilegije. Po izbijanju rata, Bugarska je odmah objavila svoju neutralnost, ali nade balkanskih zemalja da će ostati izvan ovog sukoba bile su nerealistične.

Vozio lokomotivu

Boris je imao nekoliko hobija. Najpoznatiji je bio njegov običaj da vozi svoju lokomotivu po železnici u celoj zemlji. Godine 1936. rodila mu se ćerka Marija Luiza, a naredne godine sin Simeon, koji je ime dobio po velikom srednjovekovnom bugarskom caru.


Izvor: Novosti

Pirot kao nagrada

Pobede Nemačke tokom 1940. još više su približile Bugarsku taboru fašista. Posle pada Francuske u junu, Sovjetski Savez je okupirao Besarabiju (Moldaviju) i Bukovinu, a Staljin je ponudio Sofiji pomoć da od Rumunije povrati Dobrudžu, koju je Bugarska izgubila u Drugom balkanskom ratu. Plašeći se da će ostati dužnik sovjetskom vođi, Boris se za pomoć oko vraćanja pokrajine obratio Hitleru. Firer je to ispunio, nadajući se da će linija sa balkanske strane ostati neutralna dok je napadao Britaniju iz vazduha i planirao napad na svog "saveznika" Sovjetski Savez. Hitler je doveo do Sporazuma iz Krajove (avgust 1940), po kome je Južna Dobrudža ponovo pripala Bugarskoj. U međuvremenu, britanske i američke diplomate su se uzalud trudile da ubede Bugarsku da podrži Zapad.
Zahtevi koje je Nemačka upućivala Bugarskoj bili su vrlo skromni. Bugarska se složila da dozvoli prolazak nemačkih trupa kroz svoju teritoriju, kao i da bude u pripravnosti za slučaj napada Turske dok Nemačka ratuje u Grčkoj. Hitler je Bugarskoj dozvolio da okupira Trakiju u oblasti Soluna i upravlja njom.
Nemci su želeli da se i Jugoslavija pridruži paktu i ostane neutralna, ali se to nije desilo. Bugarska je okupirala ne samo Trakiju, već i Makedoniju i deo Srbije oko Pirota. Sofija je smatrala da se Nemačka složila da Bugarska doda sebi ove teritorije, ali Berlin je kasnije insistirao da se sa menjanjem granica sačeka do završetka rata.
Bilo kako bilo, Borisovi najveći strahovi su se obistinili. Bio je u ratu. Iako je njegov saveznik, Nemačka, u tim trenucima pobeđivao, kada je Hitler napao Sovjetski Savez u junu, a zatim u decembru objavio rat Sjedinjenim Državama, Boris je postao ubeđen da će sile Osovine izgubiti. Rekao je jednom prijatelju da će Amerika i Sovjetski Savez pobediti, ali da su to previše mlade države da bi umele da vladaju svetom.
Tokom rata, Boris je nekoliko puta odlazio kod Hitlera i drugih nemačkih lidera kako bi razgovarao o ulozi Bugarske u ratu, a neposredno posle jedne od tih poseta, u avgustu 1943. godine, Boris, koji je u tom trenutku imao manje od pedeset godina, iznenada umire i time okončava deceniju poludiktatorske vladavine. To što je umro tako naprasno, izazvalo je glasine o ubistvu.
Boris je otputovao 14. avgusta i vratio se narednog dana. Bio je nezadovoljan posetom, mada Hitler nije pominjao Rusiju i tražio je samo još bugarske vojske na Balkanu za slučaj napada saveznika
u toj oblasti. Tačnije, tražio je dve divizije koje će zameniti Italijane u severnoj Grčkoj i Albaniji i tako pružiti podršku nemačkim trupama. Boris je ponudio samo jednu i sada je bio uvereniji nego ikada da snage Rajha ne mogu zaustaviti Sovjete ili Zapad i da će se komunizam raširiti Balkanom. Kralj se zatim povukao u svoje utočište u planinskom vencu Rila, čak se popeo na Musalu, najviši vrh Balkana, i vratio se u Sofiju u ponedeljak, 23. avgusta. Te večeri je doživeo srčani napad i 28. avgusta je umro. Tri najbolja nemačka lekara doputovale su u Sofiju kako bi lečili kralja, koji je u nekoliko navrata u narednih nekoliko dana pokazivao znake oporavka, ali nije se oporavio.
Odmah su svetom krenuli da kruže izveštaji da je kralj ubijen.
"Njujork tajms" je objavio da je Borisa ustrelio policijski inspektor na železničkoj stanici. U priči koja je duže opstala tvrdilo se da je Borisovu smrt naručio Hitler posle njihovog sastanka. Navodno je Borisu preko maske za kiseonik dat otrovni gas, ali to je neuverljivo zbog vremena koje je proteklo do Borisove smrti. Osim toga, diskusija između Hitlera i Borisa ticala se upotrebe bugarske vojske samo na Balkanu, ne i u Sovjetskom Savezu. Nije postojao motiv koji bi podržao teoriju o tome da su ubistvo organizovali Nemci. Postoje indicije da su Nemci čak žalili za Borisom i da su učinili koliko su mogli da se nastavi njegova politika.
Boris je sahranjen 5. septembra. Održan je mimohod od crkve Aleksandra Nevskog, gde je održano opelo, do železničke stanice, odakle su posmrtni ostaci preneti do manastira Rila u planinama južno od Sofije, gde su sahranjeni. Njegov režim je opstao još godinu dana, a onda ga je, kao što je bilo i kod drugih autoritarnih monarhija na Balkanu, zamenio drugi oblik apsolutističke vladavine.

Nije dao Jevreje

U proleĆe 1943. godine, bugarske vlasti predaju Nemcima grčke i jugoslovenske Jevreje pod njihovom upravom. Međutim, protesti Crkve i uticajnih Bugara, među kojima su bili i poslanici u parlamentu, sprečili su transport oko 8.000 bugarskih Jevreja. Posle rata, za sve vreme komunizma u Bugarskoj, pa čak i u godinama nakon komunizma, oni koji su podržavali monarha pokušavali su da Borisu pripišu zasluge za spasavanje Jevreja. Uspeli su čak da postave spomen-ploču njemu u čast u Izraelu. Ona je kasnije uklonjena, posle protesta makedonskih i drugih Jevreja.


Izvor: Novosti

Otac svih Turaka

Dostignuća Kemala Ataturka, vojnika i državnika, u Turskoj su opšteprihvaćena i slavljena svake godine, uprkos eroziji kemalizma. U protivnički tabor ipak se svrstavaju mnogi. Islamisti dovode u pitanje laicizam/sekularizam, jedan od stubova kemalističke ideologije, i tvrde da država nije odvojila religiju od politike već da ju je kontrolisala. Drugi dovode u pitanje nacionalizam režima, tvrdeći da je isuviše isključiv i da ne ostavlja mesta za druge identitete, naročito Kurde.
Ko je bio Kemal Ataturk i kako objasniti njegova dostignuća? Prezime Ataturk, to jest “otac Turaka”, Mustafi Kemalu dalo je tursko Veliko nacionalno veće 1934. godine. Do tada je bio poznat kao Mustafa Kemal ili Gazi-paša posle pobeda nad Grcima.
Rođen je 1881. u kosmopolitskom lučkom gradu Solunu u skromnoj porodici. Solun je bio važna luka na egejskoj obali Makedonije, meta grčkih, bugarskih i austrougarskih ambicija. U poređenju sa drugim važnim lukama Osmanskog carstva, kao što su bili Bejrut i Izmir, bio je najmanje islamizovan.
Kemalova majka, Zibejda Hanim, bila je nepismena, kao i ogromna većina muslimanskih žena, dok je njegov otac, Ali Riza Efendi radio kao niži činovnik carinske službe unutar osmanske birokratije, a kasnije je postao trgovac drvnom građom kako bi spojio kraj s krajem.
Usled nedostatka prilike za obrazovanje mladih muslimana, Kemalova majka je želela da njen sin stekne religijsko obrazovanje i postane ulema, to jest član religijske klase, čime bi stekao sigurnu poziciju u državnoj upravi. Njegov otac je bio naklonjeniji sekularnom obrazovanju, ubeđen da bi samo takvo obrazovanje obezbedilo osnovu za dalje napredovanje.
Ataturk je 1893. upisan u Nižu vojnu školu u Solunu, posle mature 1895. poslat je u Bitolj u Srednju vojnu školu, a 1899. na Vojnu akademiju u Istanbulu. Dobio je čin potporučnika 1902. godine i poslat je na Štabni koledž. Po njegovom završetku dobio je čin štabnog kapetana 1905. godine, nakon čega je raspoređen na dužnost u 5. armiji u Damasku. U Siriji, Ataturk postaje politički aktivan i okreće se protiv režima.
Međutim, pravi otpor Hamidovom režimu odigrava se na Balkanu, pod pokroviteljstvom Komiteta za ujedinjenje i napredak, tajne organizacije osnovane 1889. Kada je oktobra 1907. prekomandovan u 3. armiju, sa sedištem u Solunu, već je bio na ivici članstva u tom pokretu. Po izbijanju pobune u Istanbulu u aprilu 1909, pridružio se u svojstvu štabnog oficira Mahmudu Ševket-paši i Radnoj armiji, koja je krenula iz Soluna kako bi slomila kontrarevoluciju.
Kada je Italija napala osmansku provinciju Tripoli (današnja Libija) i objavila rat Carstvu 29. septembra 1911. godine, Ataturk
je poslat tamo sa grupom osmanskih oficira kako bi se borili protiv Italijana i organizovali lokalne Arape za gerilsku borbu, sa kojom je bio dobro upoznat u godinama službe na Balkanu. Ali dok se osmanska vojska borila u udaljenoj provinciji, rat je u oktobru 1912. izbio mnogo bliže kući - na Balkanu. Do trenutka kada se Ataturk vratio u Istanbul krajem novembra, otomanske snage su bile razbijene na svim frontovima i Balkan je bio izgubljen za Carstvo. Bugari su 22. oktobra osvojili Kirkilise i početkom novembra Luleburgaz, dok su Srbi osvojili Bitolj, gde je Ataturk pohađao vojnu školu, a 26. oktobra su porazili osmansku vojsku kod Kumanova.
Osmanlije su ušle u prvi svetski rat u novembru 1914. i snage saveznika su blokirale Dardanele i u januaru 1915. započele bombardovanje poluostrva Galipolje. Ataturk se kao potpukovnik vratio iz Sofije, gde je bio vojni ataše i postavljen je za komandanta 19. divizije na Galipolju, gde je stekao slavu kao jedan od spasitelja Istanbula. Unapređen je u pukovnika 1. juna, ubrzo i general-majora, iako je unionistička vlada priznavala samo dostignuća onih oficira koji su se u potpunosti obavezali pokretu, a Ataturka nisu smatrali jednim od njih.
Do 1916. Ataturk je među svojim ljudima stekao reputaciju uspešnog, harizmatičnog vođe, oficira rođenog pod srećnom zvezdom, koji uvek pobeđuje svog neprijatelja.
Posle lečenja u Evropi tokom leta 1918. godine, Ataturk je u avgustu postavljen za komandanta 7. armije, u Siriji. Iako nije mogao da spreči napredovanje Britanaca, uspostavio je organizovano povlačenje.
Ipak, rat je tada već bio nepovratno izgubljen nakon neuspele nemačke ofanzive u proleće i leto 1918. godine, zbog čega je Istanbul 10. oktobra bio primoran da potpiše primirje.n

Grad tri vere

Predaja Soluna Grcima 8. novembra 1912. predstavljala je smrtonosni udarac za multikonfesionalno carstvo. Još od kada su ga Osmanlije osvojile 1430, Solun je bio grad tri vere i mnogih naroda. Ali Osmanlije nisu pokušale da stope narode, pa su tako nastavile da koegzistiraju različite zajednice, gde je svaka živela u skladu sa svojom kulturom i tradicijom, govorila svojim jezikom i pridržavala se svoje vere.
Pošto su Grci osvojili grad, stara društvena ravnoteža, koju je držala disciplina carstva, popustila je pred helenizacijom i muslimani su proterani, dok su islamske zgrade uništene kako bi se uništilo što više tragova islamske prošlosti grada.


Izvor: Novosti

Ankari sva vlast

Posle sloma Osmanskog carstva i bekstva vođa unionista u Evropu, sultan i dvor su ponovo imali vlast. Uprkos svojim vojnim i antiunionističkim obeležjima, Ataturk nije dobio mesto u vladi i uskoro je izgubio iluzije u pogledu dvora.
Dvor i ministarstvo rata su, sa odobrenjem Britanaca, Ataturka postavili za inspektora 9. armije, u Anadoliji, sa ciljem da se razoružaju i rasformiraju osmanske snage koje su ostale netaknute posle primirja. Brodom je 19. maja, četiri dana posle grčke okupacije Izmira, iz Istanbula otišao u Samsun, luku na Crnom moru. To se u istoriji moderne Turske pokazalo kao traumatičan događaj i obeležava se svake godine kao državni praznik.
Umesto da razoruža osmanske trupe, Ataturk se sastao sa vojnim komandantima sa kojima je iz grada Amasje objavio deklaraciju otpora. Porta je odgovorila tako što ga je opozvala kako bi ga razrešila dužnosti. Umesto toga, Ataturk je dao ostavku. Od tada se otpor Saveza za odbranu prava grupisao oko njega i u septembru 1919. izabran je za vođu, a u decembru je prešao u Ankaru.
Uočivši narastajuću snagu pokreta otpora, Britanci su odgovorili time što su formalno zauzeli Istanbul, pohapsili unioniste i nacionaliste u gradu i pružili potpunu podršku dvoru. Sultan je 11. aprila raspustio vladu, čime su legitimnost dobili nacionalisti u Ankari.
Proleće 1920. označilo je početak najopasnijeg perioda za Ataturka i nacionaliste. Ušli su u borbu na život i smrt sa dvorom i Grcima. Grčke snage, koje su 1919. okupirale zapadnu Anadoliju, prodrle su u središnju Anadoliju u junu, osvajajući Bursu i Jedrene u julu i avgustu. Lenjin se štitio od rizika i u avgustu je dočekao Enver-pašu u Moskvi, dozvolivši mu da u septembru u Bakuu prisustvuje Kongresu naroda Istoka.
Bitka kod Sakarje bila je prekretnica u Ataturkovoj karijeri. Skupština ga je unapredila u maršala i dala mu titulu gazi - vojnik u svetom ratu - koju je on koristio dok mu parlament 1934. nije dao prezime Ataturk (otac Turaka). Njegov položaj u odnosu na velike sile je takođe bio osnažen. Potpisao je sa Moskvom sporazum i potvrdio novu tursko-rusku granicu, a Britanci su pustili turske zarobljenike - unioniste i nacionaliste - koje su bili prebacili na Maltu. U međuvremenu, Ataturk
je proglasio opštu mobilizaciju i pokrenuo veliku ofanzivu na Grke 26. avgusta 1922. godine, čime ih je naterao na predaju 2. odnosno 3. septembra.
Dobijen je rat za nacionalno oslobođenje; sada je samo trebalo dostići dogovor o prirodi režima koji su nacionalisti želeli da uspostave. Britanci su nehotice Ataturkov zadatak olakšali time što su na pregovore o uslovima mira pozvali i delegaciju iz Istanbula i iz Ankare. Umesto da podele nacionaliste, Britanci su ih naterali da se ujedine i preduzmu odlučne mere. Ataturk je objavio da je vlada u Ankari jedina legitimna vlast u Turskoj.
Skupština u Ankari 1. novembra ukida monarhiju, obrazlažući to tvrdnjom da sultanova vlada ne postoji od 16. novembra 1920. kada su saveznici zvanično okupirali glavni grad.
HapŠenjem istaknutih disidenata, konačnim ukidanjem kalifata 3. marta 1924. i proterivanjem cele porodice Osman, obeležen je početak kampanje za sekularizaciju države, kampanje koja je trajala praktično do Ataturkove smrti, 1938. godine.
Pobuna kurdskih plemena februara 1925. je obezbedila izgovor za rasformiranje opozicione partije i slamanje svakog protivljenja, kao i za uvođenje dramatičnih reformi - Zakon o kapama, ukidanje derviškog reda, uvođenje novog građanskog i krivičnog zakonika, jezička reforma - koje su uvele Tursku u moderno doba.
Ataturk je, plašeći se reakcije vojske, bio blag prema generalima i nije ih ni zatvorio ni pogubio. Ali sa opozicijom iz redova unionista nije bio jednako popustljiv.

Nova država

Ataturk je želeo potpunu društvenu, ekonomsku i političku transformaciju; više nije želeo da se državom i društvom upravlja tradicionalističkim društvenim konvencijama i simbolima, kao što je, na primer, radio Franko u Španiji posle 1936. godine. Želeo je da stvori novu, sekularnu ideologiju koja bi omogućila Turskoj da ubrzano krene napred u dvadeseti vek. Odlučio se za temeljnu reformu koja će transformisati tursku republiku u modernu, zapadnjačku državu.


Izvor: Novosti