Familija Savić iz takovskog sela Šilopaj čuvena je po tome što su se svojevremeno u njoj rađala ponajviše muška deca i što svi odreda vole fudbal. Mnogo malih muških glava bilo je u Savićima i u vreme kada je rođena Olivera - Kekina Savić (59), udata Dmitrović.
Stoga je razumljivo što je fudbal bio i ostao Oliverina omiljena igra, u kojoj se kasnije dokazala u dresu ženske fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

"A šta sam mogla drugo da radim no da igram fudbal sa braćom? Imala sam petnaestoricu braće, koji su po čitav bogovetni dan jurili za loptom, delili se u dve ekipe i stalno im je jedan igrač nedostajao. Iako im je verovatno bilo krivo što i ja nisam muško, primali su me da i ja igram, ali u početku samo da budem na golu. Međutim, malo-pomalo, među braćom sam se nametnula kao najbolji fudbaler, pa su počeli da se grabe za koju ću ekipu da zaigram, a dešavalo se da se braća toliko zavade da raskrvare i noseve, onako, bratski", priča Kekina.

Ona kaže da nikada u životu nije imala lutku, ali je pocepala mnogo fudbalskih lopti. Za njen fudbalski talenat znalo je celo selo te je bilo samo pitanje vremena kada će obući dres lokalnog FK Partizan, koji se takmičio u seoskoj ligi. Prvi dres sašio joj je seoski šnajder Boško i u njemu je krenula u osvajanju fudbalske slave.

"Od 11 igrača u ekipi bilo je nas sedmoro-osmoro iz Savića, a među njima i ja. Tada sam, sasvim sigurno, bila jedina devojka u ondašnjoj Jugoslaviji koja je aktivno igrala fudbal. Ostale ekipe nisu znale da kod nas igra i jedna devojka, te je bilo raznih dogodovština, posebno kada su protivnički igrači saznali da treba da čuvaju žensko čeljade. A bila sam, bogami, stvarno najbolji fudbaler, i mogla sam s loptom i protivničkim igračima da radim šta sam htela. U Šilopaju to nikome nije bilo neobično, ali u drugim selima narod je dolazio na utakmice samo da bi gledao to 'fudbalsko čudo'".

Kako se i očekivalo, glas o fudbalskom umeću gimnazijalke Kekine, koja je odavno prevazišla lokalnu ligu, čuo se čak do Beograda, odakle su jednog dana došli neki ljudi i ponudili joj da igra za žensku fudbalsku ekipu Studentskog grada.

"To je bilo valjda 1970. Tri godine sam igrala za Studentski grad i donela mnogo titula. Naravno, moje fudbalsko umeće nije ostalo neprimećeno te sam pozvana u reprezentaciju Jugoslavije, a bilo je i ponuda iz Italije, što sam odbila. Ma, nisam mogla da ostavim Ljubivoja, mog nastavnika fizičkog, za koga sam se udala iz ljubavi i zato što je za mene bio čovek po meri. U međuvremenu sam se vratila u Gornji Milanovac i nastavila da igram u ženskom FK '1. oktobar' iz Čačka. Fudbalsku karijeru završila sam u 41. godini i veoma sam ponosna na sve što sam postigla", priča ova mlada baka - bivši golgeter.

A postigla je mnogo: bila je proglašena za najbolju fudbalerku SFRJ, igrala na Svetskom fudbalskom prvenstvu za žene u Italiji, proputovala svet, a zajedno s njom putovala su i njena deca jer je to bio njen uslov, upoznala mnoge ljude, među njima i Mocu Vukotića, koji je bio njen idol, primila opštinsko priznanje za životno delo i - dočekala penziju kao poštanska službenica. Sada, polagano, „počinje da troši starost koja je na pragu“.

Olivera Dmitrović sada podučava svoje unuke Uroša (5) i Lazara (4) driblinzima, a ponekad ode da odgleda utakmicu lokalnog kluba ili da u jedinoj seoskoj kafani odigra pokoju partiju tablića, preferansa ili remija. Sa svojim nastavnikom fizičkog i dalje živi u velikoj ljubavi, a jedino u čemu se ne slažu jeste to što je Ljubomir „neizlečivi“ šahista, a Kekina pasionirani kartaroš.

Olivera Dmitrović je davno okačila kopačke o klin, ali se veoma rado sveća svih fudbalskih događaja koji su joj, pored rađanja dece, obeležili život.

"Najmilije mi je bilo pred početak utakmice, mislim, razmena zastavica, pozdravljanje publike, a posebno mi je mila bila himna. E, tada sam, brate, prosto letela terenom i bila neuhvatljiva za protivnice. Svaka čast današnjoj himni, ali 'Hej, Sloveni' je obeležila moje fudbalske uspehe!"

Izvor:Mondo