Kad prođete pored oznake na kojoj piše "Iraq 172 km" sigurno ćete se osećati vrlo daleko od kuće, piše Guardian.



Na putu od Palmire u centralnoj Siriji ka prestonici Damasku postoje redovne autobuske linije. Trasa ide kroz pustinju, i na dobrom delu puta sa svih strana okružuje vas samo pesak. Ali ono što daje utisak prave egzotike, je da put prolazi veoma blizu granice sa Irakom, zemlje koju ste najverovatnije videli samo u vestima.

Negde oko 80 km od Palmire i 150 km pre Damaska nalazi se Bagdad Cafe, nazvan po istoimenom filmu iz 1987. koji je režirao Percy Adlon. Radnja filma smeštena je u kalifornijskoj pustinji Mojave (srp. Mohave), ali ovaj kafe iz realnog života nalazi se u blizini skretanja ka granici sa Irakom i sigurno je poslednje civilizovano mesto pre granice.

U proterlih deset godina, Bagdad Cafe je postao čuvena bekpekerska gostionica - nekoliko trošnih kuća od kamena gde stranci bekpekeri redovno svraćaju.

Unutrašnji zidovi su oblepljeni fotografijama bezbrojnih posetilaca sa cele zemaljske kugle. "Dolaze nam ljudi iz Holandije, Francuske, Britanije i Amerike," kaže vlasnik Mahmoud. "Bio je i naš predsednik, kineski premijer, i nekoliko nemačkih političara koji su ovde došli na ručak." A na meniju je samo jedno jelo: omlet i ovčiji sir sa pita-hlebom. Uz to ćete dobiti i ekstremno jaku kafu.



Glavni razlog zbog kojeg bekpekeri dolaze ovamo je što Bagdad Cafe nije nikakvo foliranje. Maksimalno je izolovan i nikad ne znate koga možete da sretnete.

Za razliku od drugih, znatno poznatijih atrakcija Sirije, ovde nema ništa posebno da se vidi. Glavna draž kafea je autentična atmosfera – tu ćete se osećati pre kao porodični prijatelj, a ne kao putnik u tranzitu.

U početku je Bagdad Cafe služio kao odmorište za umorne kamiondžije na putu za Irak, koji su ovde dolazili da se razbude jakom kafom. Međutim, u Siriji se vremenom razvio turizam i počeli su da stižu bekpekeri. Proneo se glas i Bagdad Cafe je stekao kultni status.

Iako se u vodičima uglavnom ne pominje, na internetu ćete naći bezbroj blogova, fotografija i postova ljudi koji su odseli u Bagdad Cafeu. Mnogi od njih upravo navode Mahmoudov entuzijazam i želju da svakog gosta upozna sa ostatkom svoje porodice.

Mahmoud i njegova porodica su beduini - danas oni imaju kuću 100 km dalje, u pustinjskom gradu Al-Nabk, ali nekad su bili polu-nomadi i često su spavali u tradicionalnim šatorima koje su svakih nekoliko nedelja razapinjali na drugom mestu. I upravo na mestu današnjeg Bagdad Cafea dovodili su ovce da pasu strnjiku koja ovde raste. Putnici u prolazu su počeli da svraćaju u njihov kamp i Mahmoud je na kraju 1995. podigao trajnu građevinu.

Proteklih godina porodica je na istom drumu podigla još dva kafea (Bagdad Cafe 55 i 66), ali Mahmoudov je bio prvi – a on to ne propušta da naglasi.

Struju dobija iz agregata koji radi na dizel, i čije se čangrljanje neprekidno čuje u pozadini. Osim dobrog obroka, ovde možete dobiti i prenoćište - iza kafea, u jednoj od tri tradicionalne kolibe od blata. Kada uveče legnete među jastuke na podu jednosobne kolibe, padaćete u san uz sporadični zvuk automobila na drumu i njakanje magaraca u daljini pustinje.

Izvor: B92