Сиротица из Напуља у европском џет-сету

Није сасвим јасно да ли је име главне јунакиње песме „Куда идеш, љубави” – Мари Клер - преузето из назива истоименог француског женског модног магазинаили је то, у ствари, прича о животу чувене италијанске глумице Софије Лорен



Композиција „Куда идеш, љубави“, Питера Сарстеда, Енглеза рођеног у Индији, спада у ону врсту балада које морате да саслушате с великом пажњом и, по могућности – сами. То је прича о девојци која је успела да се из беде напуљских предграђа вине у сам врх европског џет-сета. Све је у овој песми једноставно, сликовито и јасно. Пред слушаоцем као да се одвија филм у којем главна јунакиња остварује животни сан милиона девојака, али која, упркос успеху, не може да побегне од сопствене тужне прошлости.

„Било је невероватно лако написати ову песму. Тачно сам знао шта хоћу. Хтео сам причу о конкретној особи, иако при томе нисам на уму имао никога посебно“, објаснио је једном приликом аутор.

„Куда идеш, љубави, када сама одлазиш у кревет, повери ми мисли које ти се ковитлају у глави, волео бих да их докучим...“, рефрен је Сарстедове приче која се чини као права галерија појмова везаних за богаташки живот на Старом континенту. Ту се појављују: Марлен Дитрих, чувена немачка певачица и глумица, Зизи Жанмер, француска балерина, модни дизајнер Балман, Булевар Сен Мишел у најатрактивнијем делу Париза, генијални сликар Пабло Пикасо, АгаКан, једна од виђенијих фигура европског џет-сета из шездесетих година... Ту су и британска рок група „Ролингстонс“, француски певач Саша Дистел, зимски скијашки центар Сент Мориц, коњак „наполеон“, па чак и Универзитет Сорбона...

Сама композиција није компликована. Састоји се, у суштини, од четири акорда који се, са мањим променама, непрестано врте укруг. Ни мелодијски није посебно компликована, што је чини веома погодном за свирку по журкама и у свакој сличној прилици. Али зато је текст ту да вас намучи, не својом компликованошћу, колико дужином. Са укупно 15 строфа уопште није лак за памћење, иако прича коју казује тече изузетно глатко. Срећом, верзија која је отишла на плочу и радио програме нешто је скраћена. Наравно, пре свега стога што је садржала речи које баш и нису прилагођене уху западних пуританаца. Тако је њена укупна дужина са почетних 5.20 минута сведена на подношљива 4.42.

Како стоји у коментарима који описују „Куда одлазиш, љубави“, није баш сасвим јасно да ли је име главне јунакиње приче – Мари-Клер – преузето из назива истоименог француског женског модног магазина, који је почео да излази још давне 1937, или је то, у ствари, прича о животу чувене италијанске глумице Софије Лорен која је, још у детињству напуштена од оца, једно време живела у Напуљу, у највећој беди. Постоји и верзија по којој је инспирисана судбином певачице и глумице Нине ван Паланд. Сам аутор, међутим, тврди да су стихови, написани у Копенхагену 1965, били посвећени његовој тадашњој љубави коју је упознао у Бечу, а која је недуго потом страдала у пожару у једном хотелу.

Како год било, чињеница је да се кроз сам аранжман мелодије све време провлачи неодољиви дах Париза, његових улица, бистроа, француске хармонике и – гламура.

Иначе, Питер Сарстед био је изданак музички изузетно успешне породице. Старији брат Ричард такође је (седам година раније) доспео на сам врх британске топ-листе, док је млађи брат Робин успео да се домогне треће позиције.

Слободан Самарџија
објављено: 27.12.2010

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/ritam/161489.sr.html

Непролазне дилеме оца и сина

Мноштво религијских утицаја којима је био изложен, можда је било пресудно у грађењу погледа на свет, који је кроз музику суптилно нудио слушаоцима

„Није време за промене, смири се, опусти. Млад си и то је проблем, много тога још мораш да научиш... И сам сам некада био као ти, и знам да није лако остати миран када видиш шта се збива око тебе, али сачекај, размисли, одвагни све што имаш. Јер и сутра ћеш бити овде, али твоји снови неће...” Овим речима обраћа се родитељ детету у композицији „Отац и син” („FatherAndSon”), коју је давне седамдесете певао Кет Стивенс (CatStevens).

Пореклом кипарски Грк, рођен 21. јула 1948. у Лондону као Стивен Димитри Георгиу, од оца православца и мајке лутеранке, васпитаван је у католичкој школи, да би се децембра 1977. приклонио – исламу. Можда је и то мноштво религијских утицаја којима је био изложен, било пресудно у грађењу његовог погледа на свет, који је кроз музику тако суптилно нудио слушаоцима.

Песма „Отац и син” као да осликава све дилеме младог човека који је у узрастању дошао до тачке на којој мора да престане да буде нечије дете и постане човек. Овај преломни тренутак Стивенс у песми исказује следећим синовљевим речима: „Како да му објасним. Када год покушам, он одбија. Увек иста, стара прича. Од тренутка када сам проговорио наређено ми је да слушам. Али сада видим пут којим морам поћи. Знам да морам.”

Упитан својевремено у једном интервјуу да ли је реч о аутобиографској песми, Стивенс је одговорио: „Никада нисам стварно разумео свог оца, иако ме он ни у чему није ограничавао, никада ме није спречавао да урадим оно што желим. Ово је песма за оне који те стеге нису могли да раскину”.

„Отац и син” написана је у оквиру музичког пројекта „Револуција”, у којем је требало да учествује глумац Најџел Хоторн, и који је за тему имао време политичких преврата у Русији. Реч је о жељи младог човека да се придружи револуционарима упркос забрани родитеља. Услед сплета разних, неповољних, околности, пре свега здравствених, пројекат никада није доведен до краја. Међутим, композиција „Отац и син” остала је да живи у новом контексту, као слика вечитог међугенерацијског неспоразума.

Интересантно је да су продуценти чувеног филма „Мулен руж” из 2001. намеравали да као део музичке подлоге користе ову песму. Стивенс је предлог одбио, пошто је расна компонента филма била у супротности са његовим исламским уверењем.

Композиција „Отац и син” је, у ствари, прича блиска свакоме од нас, и зато нас толико и обузима. Како рече један обожавалац Кета Стивенса, „док сам био тинејџер, слушајући је неумитно сам се идентификовао са ’сином’”. Када сам је недавно, као већ озбиљан породични човек, поново преслушао помислио сам: „Овај мали арогантни слинавко би свакако требало да послуша сопственог оца”.

Двадесет првог септембра 2004. Стивенс, тачније, Јусуф Ислам, ухапшен је приликом доласка у САД где је имао уговорен пословни састанак са звездом кантри музике Доли Партон. Реакција граничне службе уследила је, како је званично наведено, „због забринутости (америчких власти) да постоје могуће везе са терористима”.

Да ли је овом епизодом, на неки чудан начин, оживљено и вечито страховање родитеља, забринутог за будућност сопственог детета, као што је то Кет Стивенс певао у композицији „Отац и син”, вероватно само аутор може да исприча.

Слободан Самарџија

објављено: 10.01.2011

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/ritam/Neprolazne-dileme-oca-i-sina.sr.html
------------------------