Ayrton Senna da Silva
    1960-1994

       Službenici ambasade Brazila u Beogradu već deset godina svakog prvog maja zatiču bukete cveća na pragu. Ostavljaju ih ljudi koji tiho i verno čuvaju sećanje na jednog čoveka sa druge strane globusa, koga nikada nisu videli, nisu sa njim razgovarali ni delili parče hleba, ali koji je na njihovim životima ostavio duboki trag.
       Pre deset godina, prvog maja, na trci Formule 1 u Imoli u San Marinu poginuo je Ajrton Sena da Silva. Po dugoj tradiciji ovdašnje naklonosti prema brazilskom sportu i sportistima svi su se u njega zaljubili i, uz tv-prenose i časopise, pratili njegove doživljaje na brzoj, brzoj stazi sve do kraja.
       Godina 1994. za mnoge ljubitelje Formule 1 označila je kraj ili dugu pauzu u praćenju ovog sporta koji je do tada odneo mnoge živote i mnoge učesnike trajno unesrećio. Strašne su bile te stvari i teško su se preživljavale, ali se preko njih prelazilo jer trista na sat je trista na sat, kome se ne sviđa ne mora ni da vozi ni da gleda. Međutim, za rukovodstvo i ljudstvo Formule 1 »crni vikend« u Imoli, kada je u subotu na treningu poginuo Roland Racenberger, Rubens Barikelo završio u bolnici a u nedelju poginuo i veliki šampion, označio je prekretnicu.
       Uvedena su stroga pravila sigurnosti. Danas se dižu glasovi da je Formula 1 postala dosadna i za to se okrivljuju dominacija »Ferarija«, recesija, veliki i mali šefovi, žene, ozonska rupa, mediji, cigarete, elektronika, sve samo ne duboko potisnuta žeđ publike za krvlju nekog drugog koju je još samo auto-moto sport, osim ratova, koliko-toliko zadovoljavao, a simbioza između čoveka i mašine postala svakodnevna jadikovka namesto strasti suočavanja sa nepoznatim.
       Da je živ, Sena bi danas možda bio šef Formule 1, pomoćni mehaničar ili srećni poljoprivrednik sa osamnaestoro dece. Ko zna. Sigurno je samo da bi bio najbolji.
       Nema upravljača mašinom ni vozača prevoznog sredstva koji nije poželeo da upravlja bolje i ide brže. Da upozna delo svojih ruku i oseti sreću dostignuća. Drevni nagon čovečanstva, skoncentrisan u jednu tačku, prvog maja 1994. godine udario je u betonski zid. Ovo je priča o čoveku za volanom, priča koju ćemo ispričati zajedno...

 

                                   Smrt

stvarno najbolji vozac svih vremena po meni , "kisni covek" ........ obozavao sam da gledam njegove trke 

Oproštajni tekst izašao u jednim  našim novinama par nedelja nakon Senine smrti:

U gradu Sao Paolu, pre tri decenije, jedan je de~a~i} pogledao zlatnoj ribici sudbine pravo u oci i zatražio da mu ispuni tri želje:-Hocu da živim brzo, da brzo vozim i da umrem brzo. Ribica, kao i svaka zlatna ribica ostvarila je decacke snove, ispunila sve tri želje decaku po imenu Ajrton Sena. Postao je pakleno brz, najbrži na svetu. Citav život mu je bio jedna velika avantura, jurnjava sa jednog kraja sveta na drugi, iz jednog zagrljaja u drugi, sa jedne trke na drugu, sve brzinom od 300 kilometara na cas. I umro je onako kako je želeo, kako je Boga molio, brzo, udarivši u betonski zaštitni zid krivine, poetskog naziva, Tamburelo u Imoli. Zbog teških povreda glave mozak je odmah prestao da funkcioniše. Ostalo je da kuca, još nekoliko sati, Senino junaško srce. Nije htelo da se preda, ali je moralo da da izgubi tu poslednju, odlucujucu bitku.

     Sve ono što se dešavalo izmedu njegovog prvog otkucaja, ne baš tako dalekog 21. marta 1960, pa do tamnog 1. maja ostaje svetu kao poklon. Mnogo je velikih vozaca protutnjalo asfaltima naših duša, ali niko kao temperamentni Sena nije umeo da nas izludi od ushicenja. Nema se šta kriti bio je najveci.

     Kao sin bogatog industrijalca mogao je da bira stazu kojom ce poci. Odlucio se za opaki zanat u kome je život na ivici noža, u kome trenutak vodi u vecnost ili zaborav. Znao je vrlo dobro da je od svih aktuelnih šampiona sveta formule 1 samo Džems Hant umro u krevetu. Ali vrelina krvi nije dopustila ništa drugo osim krstaškog rata na cetiri tocka. U tom svom boju, bio je veliki vojskovoda. Mnogi su ga obožavali, neki su mu zavideli, cak i mrzeli, ali nema coveka na ovoj zemaljskoj kugli koji nije poštovao njegovo majstorstvo.

     A on, Bog, živeo je kao i svi mi. Prihvatao je ljude bez predrasuda, sa vrlinma i manama. Bio je nedodirljiv za armiju navijaca, ne zato što ih nije voleo, vec zato što bi ga u neposrednom kontaktu njihova ogromna ljubav jednostavno zgazila. Voleo je da se šali, da prica o obicnim stvarima. Imao je strpljenja da odgovori na hiljudu glupih pitanja, kao da ih prvi put cuje. Jednostavno, voleo je da ga vole, ali je i sam voleo. Rekao je jednom:

     -Najvažnije je da ste okruženi ljudima koje volite i da imate priliku da radite posao koji volite.

     Kao i svi mi i on je imao svoje strasti, pogrešne poteze, cak i osvetnicke, kao kada je s leda izgurao Prosta sa asfalta i tako ga onemogucio da mu eventoalno preotme titulu. Ali sve je to bilo samo zbog toga što je za Senu samo jedna stvar bila najvažnija:pobeda, pobeda i samo pobeda! Kada je ona u pitanju, Sena nije imao milosti. Zbog toga su bile i svade sa Najdželom Menselom, Alanom Prostom, Mihaelom Šumaherom...

      Ali, kada trka postane prošlost, gubio je tu crtu nemilosrdnosti i postajao blag kao jagnje. Pa, zar nije jedino on došao u bolnicu da obide Rolanda Racenberga nadajuci se da mu ima spasa. Zar nije baš on, niko drugi, citavu noc sedeo uz krevet povredenog Baricela, koga je cudo spasilo da samo sa polomljenim nosem izade iz slupanog bolida.Takav je bio Sena, zbog toga su ga voleli.

      -To je poslednji covek za koga bi pomislio da mu se nešto može dogoditi na pisti.Verovao sam da ce vecno živeti-rekao je Niki Lauda.

      I zaista, Sena je doživeo 18 nesreca pre toga, i iz njih izlazio neogreban, sve do tragicnog 1. maja.Tako je bilo zapisano...


+ http://forum.burek.com/index.php/topic,82923.0.html