Fest se danas otuđio
od prvobitne zamisli
Dovođenje Katrin Denev je poniženje i za film, i za festival. Sad će svi tražiti pare da bi se pojavili

Milutin Čolić bio je pozorišni glumac, novinar, filmski i pozorišni kritičar, ali ono po čemu je najviše poznat jeste Fest. On je bio taj koji je osmislio ideju beogradskog filmskog festivala i koji ju je izgurao uprkos protivljenju mnogih.

- Nikad nisam čak ni pomislio da budem novinar pošto nisam imao vere u tu profesiju. Čak sam imao i averziju, najverovatnije pod uticajem ideološke indoktrinacije. Bio sam mladi skojevac i verovao sam da je novinarstvo jedan od tri stuba na kome počiva svaki režim. Prva dva su vojska i policija. Tako da sam čak počeo i moralno da sumnjičim novinarstvo. Možda pod uticajem Balzaka koji je, mislim u "Izgubljenim iluzijama", napisao da novinar, čim pređe prag redakcije, ostavlja svoje "ja".

Ipak, postali ste novinar...
- Kao mladić, maštao sam da budem pilot ili mornar, ali sam se kao gimnazijalac i tokom postojanja Užičke republike bavio pozorištem. U doba Užičke republike jedan glumac, član nekog putujućeg teatra, želeo je da oformimo pozorište kao da nam je samo to nedostajalo. Ipak, ubedio nas je. Revoluciji je, kazao je tada, potrebna i kultura. Napravili smo plan za partizansko pozorište.

Od pozorišta niste lako odustali?
- Čak i u logoru u Norveškoj organizovao sam dramsku sekciju. Naravno, tek onda kad smo postali ratni vojni zarobljenici i počeli da dobijamo pomoć od Crvenog krsta. Ja sam recitovao i pravio predstave po sećanju na Nušića.
   
      

Licem u lice

Milutin Čolić nedavno je objavio knjigu koju je, kako sam kaže, pisao 54 godine. To je zbirka intervjua koje je radio tokom svoje profesionalne karijere. Prvi intervju urađen je 51. sa Milanom Dedincem, a onda se velikani filma, književnosti, politike smenjuju jedan za drugim. I to ne samo naši velikani. Tu su razgovori autora sa Ginterom Grasom, Rafaelom Albertijem, Vilijem Brantom...
      
      
      
   

- Ni pre, ni tokom rata novinarstvo me nije zanimalo, čak ni film. Pre rata odgledao sam samo četiri filma. Što je malo čudno pošto je poznato da su klinci, tinejdžeri, ti koji najviše gledaju filmove. Mislio sam da je to nešto veštačko, snimano u nekom ateljeu. Nije nam se sviđalo ni to što su svi glumci lepo obučeni. U načelu, nismo podnosili ni ambijent, ni ličnosti.

Posle rata bili ste jedan od osnivača pozorišta u Užicu i upravnik?
- Osnovali smo pozorište i tada sam prvi put počeo da se bavim kritikom. Doduše, tajno. Kao upravnik pozorišta, krišom sam oštro kritikovao svoju trupu. I niko nikada nije saznao da sam to ja, pa sam često slušao kako mi psuju majku.

- Moj debi u novinarstvu bio je stari Glas. Krajem septembra i početkom oktobra 1949. godine počeo sam da radim u Glasu, u zgradi u Vlajkovićevoj 8. A onda sam prešao u "20. oktobar", pa u "Književne novine". Posle jednog teksta, u kom sam bio oštar, glavni urednik Politike Bogdan Pešić pozvao me je u svoj list u kome sam ostao od 1. aprila 1952. do odlaska u penziju.

Fest je nezaobilazno pitanje...
- Šezdesetih godina došlo je do krize u filmu. Pre toga je oko deset ili 12 hiljada ljudi dnevno posećivalo bioskope u Beogradu, a onda je broj počeo da opada. Pao je na oko 2.000. Ekspanzija televizije, estrade, sporta, vodila je ka propasti bioskopa - neki su zatvarani, drugi pretvarani u magacine, treći u konferencijske sale... Jedini način da se film izvuče iz krize bio je baš festival. Mnogi su se protivili toj ideji, ali izgurali smo je i publika je zaista počela da se vraća u bioskope. Mi smo prve godine na Festu imali 105.000 gledalaca za osam dana, što je više nego što su ove godine imali za deset.

Kako gledate na Fest danas?
- Fest se danas otuđio od ideje Festa. Da bi "došao sebi", mora se vratiti prvobitnoj ideji. Broj posetilaca na Festu stalno je rastao dok se držao prvobitne ideje. Prve godine smo, znači, imali 105.000, druge 190.000, treće 210.000... Fest 77. imao je 254.424 posetilaca. Dolazili su zaista poznati i veliki filmski delatnici. A sada su doveli Katrin Denev. To je poniženje ne samo festivala, već i filma. Sad će svako tražiti da dobije honorar za dolazak, a to nije princip po kom smo mi radili.

Deset godina sam bio u organizaciji Festa i nije se desilo da neko traži novac - svi su želeli da dođu. Monika Viti se plašila aviona i molila je jedino da joj platimo voznu kartu od Rima do Beograda. Nije dobro dati 38.000 evra za dolazak Katrin Denev. Bolje bi im bilo da su platili novinarima velikih svetskih listova, poput Monda i Figaroa, da dođu i izveštavaju o Festu. To bi bilo šest puta bolje od njenog dolaska. To je smešno.

Šta mislite o filmovima prikazanim na poslednjem Festu?
- Bitno je imati zaista najbolji izbor, a danas to nije slučaj. Imati više korejskih i iranskih, nego američkih filmova je sramota. Ne zato što ja imam neki kompleks - u svetu jednostavno nema festivala koji nema dva ili tri američka filma. A kod nas je prikazan samo jedan koji čak i nije zaista američki, već je koprodukcija.

Neki govore da ovaj festival mora imati nagrade da bi ljudi dolazili, ali nagrade mogu biti samo društvene - likovne, novinske, nikako zvanične jer je ovo festival repriznih filmova. Novinari bi rado došli, ali redakcije neće da ih šalju pošto im je skupo. A mi smo izmislili naučni simpozijum koji raspravlja o najaktuelnijim temama i pozvali smo ogroman broj novinara. Oni nisu samo pisali, već su i reklamirali Fest. A od njihovih radova objavili smo šest knjiga.

Neuređeni su i odnosi distributera i festivala. Oni traže i do 60 odsto zato što je njihova situacija loša. Nema ljudi u bioskopima. Nekada to nije bilo tako. Distributeri nisu tražili nikakvu nadoknadu za prikazivanje filma. Sama činjenica da je film prikazan na Festu dovodila je publiku.

Rekli ste da niste želeli da se bavite novinarstvom. Da li vam je žao što ste ipak odabrali taj poziv?
- Često razmišljam o tome. Da se ponovo rodim i da ponovo krenem da radim često se pitam šta bih odabrao: novinarstvo ili filmsku kritiku. Ali mislim da bih, ipak, odabrao novinarstvo iako sam u kritici više učinio.
Andrija Ivanović