ЈЕДНОУМЉЕ У ИНСТОРИОГРАФИЈИ

Србија је јасно 2007. године рекла америчко-европској атлантократији да не прихвата независност Косова и Метохије под именом Косово не сада, не за десет године него заувек!
С којим правом Србија то чини?
Антисрпска, римокатоличка расистичка европска политика води се дуже од три века. Можемо ово стање да пратимо кроз западноевропску историографију, политичку литературу и наравно кораке западноевропске и папистичке дипломатије.
Срби се поништавају као народ!
Енциклопедије, затим политичке  анализе и историографске студије аустро - немачких, немачких, англосаксонских, мађарских, хрватских али и другог порекла пружају обиље доказа о папистичко религиозној политичкој патологији и сталном притиску политичког интереса на науку.
Достигнућа српске науке на западу нису позната а ако су постала позната нису прихваћена. Циљ игнорисања достигнућа српске науке и политичке анализе је прекрајање историје Срба, разбијање њиховог колективног памћења с циљем конструисања нових стереотипа на Балкану. Ова расистичка конфесионално искључива програмирана србофобија води се из земаља са јаким утицајем римокатоличке цркве која негује антиправославну историјску школу држећи се изреке: Grecum est, non legitur! – Ово је грчки, не чита се! – а у српском случају треба рећи: Ово је српски, не чита се!
Овај став је парадокс. Српска култура и традиција део су словенске православне а шире гледано, европске културе. Историчари, политиколози, историчари уметности и филолози нису довољно учинили и не чине да српска култура и научна достигнућа постану блиска и позната Европљанима друге конфесије и порекла. Ова српска „затвореност“ олакшава појаву неразумевања и мржње према Србима, посебно римокатоличке Eвропе а што има одјек и на њен протестантски део.
Српске студије се изучавају у оквирима славистичких семинара по Европи и Свету, али углавном без српске литературе на светским језицима и предавача.
Зато је могуће поништавање Срба као народа, геноцидна политика Европске уније и САД и заташкавање геноцида.
Студије о геноциду над Србима од стране Турака, Арбанаса и муслимана српског порекла као Турака  мало су познате иако је званична Србија почетком 20-ог века објавила дипломатску грађу о овој појави на територији Старе Србије или тачније речено  - територија Косовског, Битољског и Солунског вилајета – савремене територије Косова и Метохије и Бивше југословенске републике Македоније.
Знање у Европи, њеном јавном мњењу, о извршеном геноциду над Србима у 19-ом и 20-ом веку су мања од знања о извршеном геноциду над Јерменима за време  Првог светског рата, а и она су оскудна. Ако Срби објави неку студију на страним језицима у земљи и иностранству ова не наилази на веће интересовање јавности – културне и политичке – у земљама на чијем језику  је објављена и којима је намењена. Разлог ове појаве лежи у слабим културним и привредним везама Србије са другим земљама.
Аутори радова о геноциду над Србима у Независној држави Хрватској 1941-1945, затим Хортијевој Мађарској у Бачкој и Барањи и немачкој окупационој зони Банату и Србији а затим бугарској окупационој зони јужна и југоисточна Србија са делом Косова као и италијанској Косово, Метохија и данашња западна Македонија нису извршили идентификацију злочинаца осим оних најкрупнијих нити су пописали све жртве.
Да су пописане све жртве, пописани сви злочинци и указано на носиоце идеје геноцида над Србима код римокатолика и муслимана а чак и православних јавно мњење заједно са политичарима у Европи и САД разумели би шта се дешавало и дешава са једним народом у 20-ом веку закључно са ратовима 1991-1999, разбијања Југославије и деобе српског етничког простора праћено етничким чишћењем и на крају  НАТО окупацијом Косова и Метохије.
Због проглашења нових нација од делова српског народа потребно је повести дијалог о српском идентитету који је измењен под геноцидним притиском идеје обнове Аустро-Угарске макар као скуп европских регија, великохрватства, великомађарства, комунизма, глобализма и европејства.
Овај став западноевропске политике и историографије утицао је на савремену српску историографију да не постоји сагласност међу историчарима о токовима прошлости.
Један број савремених историчара и публициста још увек под утицајем марксистичке усмерености негује негативан став, некритички према прошлости. Прихватили су поглед на историју Срба онако како гледају недовољно упознати странци али и српски непријатељи. Другим речима, некритички врше анализу домаће и стране архивске грађе и литературе која је често ирелевантна и  интерпретирају историју у корист српске штете која се из науке и културе преноси на политику. Пишу разне  атлантократске „истине“  о српској прошлости онако како желе политичари ЕУ, односно Немачка, Ватикан и САД. Таква историографија служи интересима политике глобализације и судара се са домаћим изворима и историографијом од 1793. године, од појаве историје Јована Рајића до 2008 и позитивистичког става Леополда Ранкеа и Вука Стефановића Караџића који су увели начело писања историје „онако како се стварно догодила.“ Према домаћој архивској грађи која својим садржајем пружа  увид о догађајима, процесима и људима који су утицали на судбину Срба као народа су уздржани или их игноришу. Овој некритичкој  појави у историографији и политикологији треба додати узрок игнорантског става а то је још увек идеолошка критика историјских процеса и личности.
Историја српског народа у Србији још увек се мери идеолошким аршинима који је био доминантан у једнопартијској држави. Предност историјским истраживањима се даје класној борби и револуционарном рату 1941-1945 године и њиховим политичким тековинама.
Нажалост оно што пишу и што су писали идеолошки историчари скоро 70% је лаж. Треба зато унети ред у збрку насталу кроатокомунистичком диктатуром бивше Југославије и омогућити непристрасност историографије коришћењем теорије дистанце.  Истина о рату 1941-1945. године није пријатна, али она због тога не престаје да буде истина.
Наука не трпи једноумље прека потреба да се премости ова појава дугог трајања и приступи избалансираном начину истраживања и критике.
Критика историје са ослонцем на историјске чињенице без примесе идеологије о догађајима, учесницима и последицама је једини начин да јасно сагледамо носиоце идеје истребљења и истребљивачке праксе према Србима и творце сатанизације целог народа.
Овај став према критици историје заузет је због истраживања у целости богатог и сложеног политичког живота Срба, тачније речено, стваралаца и тумача националне идеје обнове државе и народа од 1459. године, од пада Смедерева под турску власт и  гашења српских средњевековних држава. Процес гашења држава окупљених око српске круне и отпор турској инвазији трајао је око 150 година ако узмемо да је почео укидањем државе Марка Краљевића са седиштем у Прилепу а затим заузимањем Скопља 1395. године од стране Турака. Следило је после пада деспотовине освајање Босне 1463, Херцеговине 1481, и Зете 1499. године када је ова претворена у Скадарски санџак. Завршница овог процеса била је погибија последњег српског деспота у Угарској Павла Бакића код Горјана у Славонији 1537, године. Први корак обнове српске државности и српске државне идеје учини је патријарх Макарије Соколовић 1557. године.

ГРАНИЦЕ СРПСКОГ НАРОДА ЈЕДНАКЕ СА ПРОСТОРНИМ РАСПОРЕДОМ СПОМЕНИКА КУЛТУРЕ

Брат Макарија Соколовића, патријарха српског, Бајо у исламу наречен Мехмед, био је частан човек. Велики везир, зет султана, Мехмед паша није дозволио да нова вера потисне његово национално осећање. Интерес свог народа ускладио је са интересом његове нове вере и личне моћи. Зато је подстакнут братом Макаријем утицао својим угледом и положајем да се српски православни народ организује у оквирима јурисдикције Пећке патријаршије.
У складу са учењем ислама у Отоманској империји  Срби су оживели своју црквену организацију и која им је заменила државу. Границе обновљене Пећке патријаршије поклопиле су се са просторним распоредом српског народа и готово су поред свих покушаја римокатолика и муслимана неизмењене до данас!
Срби настављају после 1557. године да воде свој културни и политички живот изван видокруга господара муслимана. Онај део Срба који је вољно или невољно прихватио ислам није имао културну мисију а политички се стопио са освајачима Азијатима и стекао турски печат потпуно стран народу из којег су нови муслимани изашли. Ови Срби потпуно су се одвојили  од свог народа и његових културних тековина и као „царски Турци“ супроставили му се постављањем нових цивилизацијских граница као острва у православном и латинском хришћанском окружењу.
Границе патријарха Макарија Соколовића после протеривања Турака из Подунавља и продора европске војске и српске милиције  на Балкан, покушао је да оствари гроф Ђорђе Бранковић обновом „Илирског царства“. Од тада политички живот Срба је подељен између неколико личности које су желеле исто што и гроф Ђорђе Бранковић ослобођење и уједињење Срба – капетан Коча Анђелковић, вожд Карађорђе, кнез Михајло Обреновић. Светозар Милетић, Јаша Томић, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, регент Александар Карађорђевић, генерал Драгољуб Дража Михаиловић, слободан Милошевић и Војислав Шешељ.
Ко је следећи?

ОСЛОБОДИЛАЧКА ИДЕЈА. ОБНОВА СРПСКОГ ИДЕНТИТЕТА И ДРЖАВНОСТИ

Појава грофа Ђорђа Бранковића 1683. године у српској политици поред политичке била је просветитељска!
Означио је повратак сопственом идентитету Срба. Његов став о обнови „Илирског царства“ почива на знању о српској политичкој и државној баштини. Идеја обнове „Илирског царства“ била је препрека немачком продиру на југоисток!
Гроф Ђорђе Бранковић, појавио се са идејом обнове државе у време велике српске драме. Продора европских војски на Балкан, устанка српског народа када је српска омладина после два века хајдучије и побуна поново постала војска. Идејом о „Илирском царству“ обновио је и дао нову снагу завету светог кнеза Лазара изреченог уочи боја на Косову 1389. Косовски завет значио је у потоњим временима а и данас значи  обнову народа и државе.  Неговано је  у крилу српске цркве и ширен епским песмама.
Срби у време грофа Ђорђа Бранковића стоје на историјско - политичкој сцени  Балкана и средњег Подунавља у сенци   класицизма  у Европи. Странци образовани у духу класицизма и тежње да се обнови римско царство  који стижу на Балкан, зналци грчко – римске  прошлости очекивали су да ће иза турско - исламског зида срести Трачане, Трибале, Илире али срели су Расцијане које су прозвали именима античких народа.
Гроф Ђорђе Бранковић, ставио се на чело „Илира“ знајући да је то друго име за Србе. Упутио је проглас „Илирима“ - Србима да обнове  „Илирско царство“ 1688. године.  Одмах  је био ухапшен по налогу аустријског цара Леополда I, квази хришћанског цара и интерниран до смрти 1711. године.
Разлог његовог уклањања је јасан. Својим позивом народима Илирика на обнову српске државе починио је смртни грех – угрозио је интерес Ватикана, Немаца и средњеевропске римокатоличке монархије у успону.
Политички став и захтев грофа Ђорђа Бранковића Аустрији, непослушност Срба у Потиско-поморишкој граници и сеоба у Русију 1753-1754, одбијање уније, утицали су да цар и краљ Карло IV Хабзбуршки изрече максиму: …“да треба настојати да Срба увек буде што мање!“

Да би спречили Србе да обнове државу Хабзбурзи су установили Краљевину Србију 1718-1739, као своју на заузетој територији на северу Србије а затим су доведени немачки колонисти и римокатолички мисионари.
Последњи рат Аустрије и Турске 1788-1791. године пружио је наду Србима да обнове државу пошто је и Русија била у рату с Турском.
Аустрија је рат водила траљаво. Ратне операције водили су само српски устаници под командом капетана Коче Анђелковића. Аустрија није имала намеру да обнови српску државу.
Код устаника се осетио јак руски утицај!
Зато су устаници препуштени сами себи. Били су потучени а капетан Коча Анђелковић завршио је на турском коцу на обали Дунава код Брзаске.

СРБИ, РЕМЕТИОЦИ МИРА

Срби покушајима да обнове државу у Подунављу и на Балкану постали су „реметиоци мира.“ Док је рат још трајао Срби у Угарској су 1790. године одржали у Темишвару сабор и поставили захтев да Банат буде њима уступљен као аутономна аустријска круновина. Захтевали су Банат на основи ратног права пошто је ослобођен од Турака 1717-1718. године царским оружјем и војском коју су чинили српска милиција и најамници из Европе, углавном Немци, Французи, Фламанци, Чеси и Пољаци а било је и Италијана и Шпанаца. Мађара није било! Својим захтевом да им се уступи територија Срби су били само полуга притиска Беча на Мађаре.
Двор је сматрао Банат новоосвојеном територијом силом свог оружја, ненасељеном, иако су у њему затечени Срби са њиховом црквеном организацијом са нешто Румуна. До 1780. године држао га је под својом управом док се угарско племство, иако није учествовало у борбама око Баната,  позивало на феудална права да је његова територија припадала  пре турских освајања Угарском краљевству.
Следио је договор Двора и Мађара и од српског  захтева није било ништа. Аустрија је договор са Мађарима држала војном силом а истовремено је пратила шта се дешава преко границе у Турској. Чак је због својих интереса Ригу од Фере, Грка, турског гувернера Влашке који је израдио програм ослобођења Балкана испоручила Турцима 1798, који су га ликвидирали.
Карађорђе се појавио са својим устаницима 1804-1813, као реметилац мира. Угрозио је животне интересе Аустрије и Турске.
Његову појаву пратио је ратни хаос у Европи који је изазвао Наполеон својим револуционарним ратовима. Карађорђе је успео да се са својим народом  одржи скоро десет година и да на ослобођеној територији Србије изгради ратну државу са војском, полицијом, судовима, Великом школом и другим државним институцијама.
После Наполеоновог пораза 1812, Турци су уништили српску државу чинећи погром народа 1813. године.
Карађорђе је са пратњом избегао за Русију.
Ратне прилике 1815, у Европи омогућиле су Милошу Обреновићу да оствари минимум српског националног програма, српску самоуправу – исто оно што нуди нови светски поредак савременим Србима у Београдском пашалуку, који у том тренутку није битно угрозио Аустрију али је најавио опасност по њене освајачке интересе.
Карађорђе није мировао. Прикључио се у Одеси тајном друштву Филика Хетерија, коју је водио Грк Александар Ипсиланти, руски царски официр.
Друштво Филика Хетрија ширило је свехршћанску православну идеју по Отоманском царству, окупљала хришћане и припремала рушење исламске турске и обнову православног царства.
Идеју Филике Хетерија ослобођење од Турака, Карађорђе је прихватио. С намером да покрене нови устанак дошао је у Србију 1817, године. Његов долазак узнемирио је Аустрију и Турску. Требало га се решити.
Опасност по интересу Аустрије, Турске, Француске и Велике Британије била је на видику. Рeчене силе сумњале су да би Русија, где су хетеристи били у царевом окружењу, могла је помоћу Србији да оствари своју историјску мисију на Балкану и стекне одлучујући утицај на Леванту.
Након двадесетогодишњих револуционарних и ратних пожара у Европи је после Бечког конгреса 1815, владао мир. Србија која је Дунавом повезана са Русијом могла је да угрози мир. Аустрија је закорачила на Балкан коначним преотимањем Млетачких поседа у Далмацији и окупацијом Дубровачке републике после Бечког конгреса 1815, на источној обали Јадрана, гледала је на Србију која држи Моравску долину са тежњом ка Скопљу и Солуну као опасност по њене интересе. Нови устанак православних Срба, ратоборна политика према Турској угрозио би на Балкану њене империјалне и конфесионалне интересе. Карађорђе је зато морао да нестане са политичке сцене. Зато је убијен!
Убијен је што је пробудио идеју интегралног Српства, покренуо обнову православне државе на Балкану чија граница на западу су се поклапале са границом коју је поставио патријарх српски Макарије Соколовић. Обнова српске државне идеје и православље Срба бринуло је Аустрију, Ватикан, Лондон и Париз (САД у то време нису биле глобална сила). Српска држава која окупља све Србе може да поремети уврежени став да је граница истока и запада река Дрина.
Ово није истина!
Граница истока и запада почиње у Равени, у Италији! Протеже се преко Истре и река Купе и Драве у правцу истока до долине реке Мориш којом стиже до Карпата а затим се окреће према северу правом линијом до Балтика , до Финског  залива.
Србија је у средишту путева где се укршта исток и запад, север и југ а то је огроман простор од Ломбардијске равнице до Одесе и од Солуна до Беча и Прага до Цариграда.
Аустрија, која се, од Кампоформијског мира 1797. године проширила на Балкан, када је Млетачка република престала да постоји, осетила угроженом, да су њени интереси српским устанком дошли у опасност! Поготову што су Руси боравили кратко време  у Србији!
Опасност по Аустрију је отклоњена у Радовањском  лугу 1817. за неко време. Затим су Срби у јужној Угарској угрозили интегритет Монархије када су прогласили Војводовину српску, 3. маја 1848. године у Сремским Карловцима и формирали своју војску и државне органе, изабрали војводу и дочекали добровољце из Србије ради одбране српске ратне државе од Мађара.
Формирањем војске као аустријско-српски кор, Срби из јужне Угарске удружени са добровољцима из Србије поред што су обележили границе данашње Војводине, први пут су ујединили Србе Војводовине српске и Кнежевине Србије у једну државу са истим грбом, заставом и српским језиком у администрацији.
Беч је брзо реаговао. Војвода Стеван Книћанин је морао да се повуче са својом добровољачком војском без обзира на постигнути војнички успех и ризик да Срби остану сами пред добро вођеном и снабдевеном мађарском војском.
У судару са мађарском војском српско-аустријски кор је претрпео неуспех, велике губитке и био натеран на повлачење ка југу према Дунаву и Београду праћен бројним избеглицама, грађанима Угарске који нису желели а ни смели да сачекају мађарску војску која је своје напредовање пратила покољима. Спас за Аустрију и Војводовину српску стигао је из Русије. Руска војска прешла је Карпате, ушла у Угарску  и августа 1849, нанела одлучујући пораз Мађарима код Вилагоша.
Срби су после успостављања царске власти за награду што су бранили царевину добили Војводовину српску и Тамишки Банат са немачким језиком као званичним а све остало је било: оно што су Мађари добили за казну то су Срби добили за награду.
Следио је убрзо Кримски рат 1853-1856.г. Поред Турске у рату против Русије су учествовале Велика Британија, Француска и Сардинија. .Аустрија је прогласила неутралност а потом нагомилала војску на аустријско-руској  граници грозећи заједно са Пруском руску одбрану на Криму а хапсила Србе, своје грађене, по Банату и бачкој који су у својим кућама поред славских икона имали слику руског цара!
Рат је завршен Париским миром 1856. г. Француска је постала доминантна на –Дунаву.
Много касније румунски песник Михај Еминеску написао је песму у којој повезује две реке Сену и Дунав и градове Париз и Букурешт. Показао је овом песмом и подржао антисловенски израз западноевропске политике у целини око догађаја који су условили избијање рата 1853.
У Србију се вратио кнез Милош Обреновић са сином Михаилом 1859. После смене династија сузбијена је русофилство које је владало у српским интелектуалним круговима за време владе кнеза Александра Карађорђевића. Дунав је као што је речено под контролом Париза добио значај океана по слободи пловидбе, а Србија се приближила Европи.
Кнез Михаило наставио је да унапређује политику свога оца. Јача аутономију Србије у односу на Турску. Ради на учвршћивању правне државе, ствара народну војску, практично наоружани народ. Сваки мушкарац у Србији је војник! У Крагујевцу ради тополивница и дорађују се пушчане цеви које ус увожене из Европе.
У Србији је створено ново образовано грађанство. Основано је у Београду Народно позориште, поред Српског ученог друштва, уведен је телеграфски саобраћај, стигла је прва парна машина, развија се пољопривреда а затим мануфактурни занати.
Утицај Србије у неослобођеним крајевима јача, посебно после успостављених савезничких односа са Црном Гором, Влашком и Грчком  а подржан је и национални покрет Бугара.
Јака војска, неговање српске, словенске и свехришћанске православне солидарности били су трн у оку римокатоличкој Аустрији и исламској Турској у којој јача Пруски утицај. Рад кнеза Михаила рушио је европски концепт Бечког конгреса 1815 и Париског мира 1856. године. Срби у Босни и Херцеговини, Старој Србији – Косовски, Битољски и Солунски вилајет, и јужној Угарској су слободније испољавали своју народност. Православнима су пришли Срби римокатолици уи Босни и Херцеговини, Далмацији и Дубровнику. Буњевци у Бачкој почели су свој национални препород ослоњени на Београд и кнеза Михаила.
Кнез Михаило је ширио начело националитета окупљањем Срба све три конфесије. Источно питање постало је питање ослобођења балканских православних народа испод турског јарма и не само турског.
Политика коју води кнез Михаило почива на идеји Начертанија (1844) Илије Гарашанина и његовим речима: „Срби ће пред свет изаћи као прави наследници великих наших отаца, који ништа ново не чине но своју дедовину обнављају“. Самом овом идејом границе на западу, истоку и југу Балкана  као и у Подунављу које поставио патријарх српски Макарије Соколовић 1557. године добиле су нови политички облик.
Пет сила Аустрија, Русија, Турска, Француска и Енглеска нашле су се у ривалству на Балкану. Иза њих упиње се Сардинија односно Италија да заузме место у решењу Источног питања, ступи на Балкан и постане Велика сила.
Свако померање клатна у Србији у правцу рушења Турске или нарушавања интереса Аустрије од 1868. г. Аустро-Угарске водило је поремећају равнотеже успостављене на Бечком конгресу 1815 и Париским миром 1856. године.
Кнез Михаило осуђен је на смрт после добијања градова 1867, и одласка турских војника из Србије и буђења Балкана са Србијом као центром. Ово је био максимум реалних националних тежњи а Србија је постала практично независна. Зато је требало  наћи само „извођача радова“ и пронађен је. Кнез Михаило убијен је 29. маја 1868. године у Кошутњаку, а  на власт у Србији су дошли аустрофили.
Неколико месеци пре атентата на кнеза Михаила, августа 1867, у Салцбургу срели су се аустријски цар Франц Јозеф I и француски цар Наполеон III и закључили да је интерес    Француске  и Аустрије статус кво на Балкану и да треба спречити     покрете хришћана ради рушења Отоманског царства. Монархија је показала интерес за Босну и Херцеговину и добила подршку Француске, која је преко Дунавске комисије са седиштем у Паризу ширила свој утицај на исток Европе.

Два месеца пре убиства кнеза Михаила  У Београд стиже Бенјамин Калај, Мађар, наместо генералног конзула Аустро-Угарске и добивеним упутствима да српске аспирације према Босни и Херцеговини угрожавају интегритет круне светог Стефана и целокупне Монархије. Затим је изречена прва претња Србији и Русији да не пале  устанички фитиљ  у Босни и Херцеговини. Аустро-Угарска је била спремана да на сваки начин спречи да Босна и Херцеговина буде присаједињена Србији.
Настао је вакум у националној политици Србије после убиства кнеза Михаила. Престо је остао у рукама династије Обреновић. Уједињена омладина српска у Јужној Угарској је променила начин рада. Ратови Србије 1876-1877 против Турске и Источна криза завршени су Берлинским конгресом 1878. године. Србија је стекла нове територије на југу и приближила се Скопљу. Призната јој је независност. Али, тајни уговор склопљен са Аустро-Угарском 1881, угрозио је и смањио њену независност.
Кнез Милан, ипак, поред свих пропуста према националном циљу ослобођења и уједињења Српства настоји после 1878. године да створи снажну војску. Зидају се касарне по Србији, отварају војне школе а најбољи питомци се шаљу на усавршавање у иностранство. Са војском развија се војна мануфактура која прераста у индустрију која служи цивилима. Гради се пруга Београд - Ниш - Софија са краком према Солуну. Развија се парламентарни живот и основане су прве политичке партије.
Утицај и притисак Аустро-Угарске у Србији је такав да се осећа незадовољство према династији и влади. Отворено аустрофилство и скандали на двору у Београду утицали су да незадовољни официри помогнути утицајним грађанима кују заверу и изврше војни преврат 29. маја 1903, убију краља Александра Обреновића и краљицу Драгу и доведу унука Карађорђа Петра на престо.
После уклањања династије Обреновић 1903. са престола Србија мења националну политику. Ослонац на Аустро-Угарску  и њено туторство је одбачено. Србија улази у сукоб са најкатоличкијом Монархијом у Европи због окупације Босне и Херцеговине. Срби у Аустро-Угарској исто као Срби у Старој Србији упиру поглед и наду у Нову Србију, како су звали ослобођену Кнежевини и Краљевину Србију.
Нада Срба у неослобођеним земљама потстакла је 1905. године оснивање Српске револуционарне организације. Циљ СРО био је национално-ослободилачко деловање у Старој Србији и Македонији заштита српског живља од терора егзархиста из Бугарске и њихових присталица у Старој Србији који су основали тзв. Македонску револуционарну организацију а затим од Арбанаса и Турака. У Аустро-Угарској, Срби у Босни и Херцеговини основали су „Младу Босну“. Свештеници Српске православне цркве преко хорова, соколске и хуманитарних организација повезују Србе у Далмацији, Хрватској, Славонији, Срему, Барањи, Бачкој, Банату и Босни и Херцеговини. Интелектуални и војни кругови у Београду пажљиво су пратили шта се дешава и повезивање Срба а после анексије Босне и Херцеговине  од 1908. године осетило се деловање мреже Народне одбране међу Србима у јужноугарским жупанијама.
У напетој политичкој атмосфери дочекани су Балкански ратови 1912-1913, и Видовдан 1914. године. У Сарајеву је ликвидиран престолонаследник Франц Фердинанд од стране Младобосанаца. Убијен је једна од највећих непријатеља Срба, ригидни римокатолик чија политичка намера је да по ступању на престо спроведе реформу  Монархије и од дуалистичке направи тријалистичку државу и „згази српску змију“.

УВОД У ЈУГОСЛОВЕНСКУ ПРЕВАРУ

Европски ратни лом 1914-1918. практично су изазвали немачки и аустро-немачки милитаристи и истакнуто је српско национално питање за кратко. Сама Србија га се одрекла после првих победа 1914. године, регент Александар је новембра 1914, у ратне циљеве Србије уврстио ослобођење Хрвата и Словенаца управо оних који нису тражили ослобођење од Србије него у федералном преуређењу Монархије.
Српски национални револуционари у Србији, окупљени око Народне одбране, официрске тајне организације „Уједињење или смрт“, познате као „Црна рука“ и Српска револуционарна организација  имале су другачије мишљење.
За самог вођу револуционарне организације „Уједињење или смрт“ било би корисније да није превремено открио револуционарно - национални програм. Његов идеја била је да се српска држава прошири и учврсти помоћу војске. Србија је требала да окупи територије које је обухватала Пећка патријаршија од 1557. године. Да се определи за овакав програм служио се примером Немачке у којој је војска имала кључну улогу обнове немачке нације.
Управо због војне основе политичко-националног програма и идеје стварања тзв. Српске Југославије од Баната, Бачке, Барање, Срема, Славоније, Баније, Лике, Кордуна, Босне и Херцеговине окупљене око уједињених Србије и Црне Горе са Скадром разголитио је српску револуционарну мистерију. Изазвао је својом појавом и својим утицајем незадовољство англосаксонаца и Француза а затим Италије и Румуније управо када је Русија била на коленима под ударима фебруарске а затим октобарске револуције 1917. године када су Керенски и Лењин извели Русију из рата  и омогућили Немачкој и Аустро-Угарској да остваре део ратних циљева.
Немачка и Аустро-Угарска су почетком 1918. године окупирали простране области западне и југозападне Русије које су у прошлости биле повремено под доминацијом католичке Пољске и Литваније. Прогласили су у Кијеву „независну“ унијатску Украјину под хабзбуршком заштитом. Овај војно-политички успех Немачке и Аустро-Угарске био је само предах пред коначни војни пораз.
Нашавши се пред таквом ратном и политичком ситуацијом у пролеће 1917. године Англосаксонци и Французи су преко принца Сикста  Бурбонског, рођака Хабзбурга, покушали да Аустро-Угарску извуку из рата, да прекине савез са немачком. Хабзбурзи су прихватили разговор али су затражили главе Аписа и другова како би Монархија сачувала територијално јединство.
Знајући револуционарно - националне циљеве Аписа и другова Антанта, без Русије, није хтела да ризикује отварање Лондонског уговора из 1915, са Италијом. Извршен је притисак на Србе који су били у незавидној ситуацији, без заштите Русије.
Апис је од стране српске владе у прогонству у Солуну осуђен због убиства и завере. Границе Србије на западу на судском процесу нису поменуте!
На суђењу је изјавио да је подржао Младобосанце јер је веровао да је Франц Фердинанд душа војне странке у Бечу спремне за рат и уништење Србије те је остао у необележеном гробу у Микри, тада крај Солуна.
Заједно са Савезницима Срби су пробили фронт 15. септембра 1918. године и већ 1. децембра направљена је заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца, њихових, до тада непријатеља.
Очигледно крајње непомишљено!
Да је став о стварању заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца непромишљен, указао је Михајло Пупин Идворски поруком  Првом југословенском конгресу одржаном у Чикагу 1915. године, скоро годину дана после Нишке декларације.
Михаило Пупин Идворски, угледни професор и научник са бројним везама, пријатељ породице бившег председника САД Теодора Рузвелта упамћен по изјави на свесловенском протестном збору у карнеги холу у Њујорку почетком 1913, „У пакао са Аустријом!“ и почасни конзул Србије у САД залагао се за Велику Србију у југословенској федерацији. Потом је 1917, објаснио југословенској емиграцији, али и Американцима, да Срби не желе да ступе у неку републику или монархију ако на њеном челу не буду Карађорђевићи. Крајем године, 5. децембра 1917, У Њу Јорку на  „обележавању „Српског дана“ присуствовао је његов пријатељ Теодор Рузвелт и пожелео да се Србија што пре ослободи.
Његова снажна национална свест и надахнута Косовским заветом, искуство из младости и денационализаторском великомађарском политиком у Угарској правдало је потребу да се прво  обнови српска држава на њеном етничком и историјском простору. Овај његов став  увео га је у сукоб са исељеницима Србима из Хрватске – која је тада била без Далмације, Дубровника и Истре, пошто су се плашили да ће остати изван Србије а поред овог страха живели су у илузији Српско-хрватске коалиције из 1905. Поред ових Срба, идеји Михаила Пупина да се Србија обнови на њеним историјским и етничким просторима успротивили су се Хрвати. Хрватски исељеници су  због калкулисали око стварања Велике Хрватске после рата у границама које су уговаране и предвиђене 1908. године у Загребу  на преговорима престолонаследника Франца Фердинанда и Стјепана Радића око реформе Аустро-Угарске и њено претварање из двојне у тројну државу.
Срби из Хрватске, поред рђавог искуства са Хрватском странком права Анте Старчевића и Јозефа Франка, великохрватске пропаганде  и терора клерикалаца великохрвата и не само њих у Славонији, Далмацији, Дубровнику, Босни и Херцеговини мазохистички су следили „југославенство“  римокатоличког патера Јосипа Јураја Штросмајера „апостола југославенства“ из Ђакова – другим речима подржали су југословенску превару чији резултат је огољен 1991-1999. године.
Сукоба са Југословенима у САД био је тежак те се Михајло Пупин повукао али није напустио идеју обнове српске државе. Упамтио је у раној младости Светозара Милетића када је овај посетио Панчево. Била му је јасна идеја Светозара Милетића да српско питање зависи од преживљавања Аустро-Угарске. Знао је да је борба за одбрану постојања Срба као народа стајала Светозара Милетића слободе и здравља. Знао је да је угарски суд учинио све да га уклони из Политике што је успео прво затвором у Вацу на крају болницом у  Вршцу где је скончао 1901, у време најжешће мађаризације у Угарској.
После повлачења српске војске и владе са избеглицама преко Албаније на Крф, својом имовином гарантовао је ратне кредите потребне Србији да обнови војску и настави рат против Централних сила за ослобођење земље
Не само што је гарантовао кредите, него је својим утицајем обезбедио подршку владе САД да се народима Аустро-Угарске  прво понуди национална аутономија а затим самоопредељење и на крају да се ова тамница разбије на мировним преговорима 1918-1920. године у Паризу.
Због става о уједињењу Српства, поред личног пријатељства са регентом Александром Карађорђевићем и донација које је дао родном Идвору и крајевима на југу Старе Србије који су тешко пострадали од Бугара 1916-1918, био је игнорисан од „Југословена“ у Београду, да би после Другог светског рата због свог националног рада био игнорисан од комуниста. Очигледно је врху КПЈ/СКЈ више одговарао Никола Тесла, његова незаинтересованост за национални рад у Српству него Михаило Пупин који је допринео рушењу римокатоличке Двојне монархије и залагао за уједињење свог народа у једну државу.

Непромишљено од стране Срба, пошто су их Руси, односно царски министар иностраних послова Сазонов упозорио да…“не треба мешати православно вино са католичким!“
Срби су у новој држави били уједињени али не јединствени. Јединство није постојало – две независне српске државе нису имале јединствени политички идентитет, Државна идеја у Србији је била свесрпска под утицајем Срба из Угарске а у Црној Гори племенско - епска. На челу две државе стајале су две династије са различитим династичким интересима а под различитим политичким утицајем.
Тешкоће веза Србије и Црне горе постојала је што све до 1912. године две државе нису имале заједничку границу.
Срби у Угарској. У четири јужноугарске жупаније имали су седиште Патријаршије и гимназију у Сремским Карловцима, Матицу српску, Српско народно позориште и гимназију у Новом Саду, учитељску школу у Сомбору, штампарију у Новом саду, Сремским Карловцима, Кикинди, Панчеву и развијену издавачку делатности и новинарство те су се  по менталитету и културним навикама разликовали су се од Срба у Славонији а затим Хрватској: Лици, Банији и Кордуну а такође од Срба у Србији.
Далматински Срби су се разликовали од Срба у Хрватској и Славонији док су Дубровник и Бока Которска били друга прича. Срби у Босни и Херцеговини разликовали су се од Срба у Угарској којој су припадали Хрватска и Славонија. Духовност је била заједничка иако су били у три црквене организације Карловачкој митрополији, Буковинско - далматинској епархији и Цариградској патријаршији.
Србија није имала снаге све да их окупи. Изгубила је у рату интелектуалну ујединитељску елиту као резерве официре и свештенство.

ЈУГОСЛОВЕНСКА ПРЕВАРА ИЛИ СТАВЉАЊЕ СРБА ПОД КОНТРОЛУ

Англосаксонци а са њима новостворена Коминтерна настојали су да десетковане Србе ставе под контролу. Непосредно после рата појавио се лорд Харолд Ротермир који је тражио ревизију Тријанонског мировног уговора склопљеног 1920. године. Хабзбурзи су покушали да обнове  Монархију, Коминтерна је водиле пропаганду да оствари светску револуцију и створи мале совјетске републике на Балкану, Немачка је хтела реванш са Француском али и са осталим чланицама Антанте. Круна свега  је Ватикан који је после примљеног обавештења да је у Београду проглашено уједињење Срба, Хрвата и Словенаца узео вест „…к  знању!“
Мржња Рима према православнима била је полуга агресивног понашања римокатоличке пастве у новој држави према суседима Србима и према Србији која је видала ране од рата и претрпљеног геноцида од Аустро - Мађара, Бугара и Арбанаса с циљем да превазиђе демографску катастрофу 1912-1918. Читави крајеви били су без здравих мушкараца. Инвалида је било много а њихово питање није решавано брзио и на прави начин,
Хрвати и Словенци жалили су за Монархијом и исмевали са жртвама Србије, српским војним и политичким успесима и српском државношћу. Српско светосавље гледано је са презиром. Тражили су савезнике у земљи и иностранству против Срба, не против Београда као политичког центра него против Срба у целини као народа. Тражили су их и нашли су их.
Ка-унд-ка хрватски, аустро немачки и мађарски официри у Бечу, Грацу, Будимпешти, Сегедину и политичари у Загребу, а међу њима је био добар број босанско-херцеговачких муслимана, у Коминтерни од Бугара, Румуна, Немаца, Италијана, Мађара, Грка, Енглеза са Берлином и Ватиканом. Заједно су осудили Југославију на смрт! Сматрали су је привременом творевином!
Александар Карађорђевић постао је у Загребу и другим градовима и крајевима са антисрпском римокатоличком  и муслиманском већином оличење деспотизма, мада су његови злочини били плод маште великохрвата и комуниста. Оштрица мржње је преко његове личности пажљиво усмерена од хрватских клерикалаца и комуниста  на Србе и Србију.
Хрвати и они који се тако сматрају мрзе Србе због државотворности, вере и цркве а затим културе и војске! Због тога убеђују себе и свет око себе да су Срби глупи и примитивни а њихово православље кроз светосавље  сујеверје и празан обред.
Срби који заузимају највећи део Балканског полуострва су зато изложени нападима који су у ствари – добронамерни од стране римокатоличког Запада који жели да  им учини услугу, да их цивилизује, да их приосветли кроз папизам а у ствари да би се дочепао економског богатства српског народа и опљачкао га.
С овим циљем одржан је у Риму „Европски конгрес“ 1932. године. Расправа, односно главна тема конгреса вођена је с циљем стварања италијанско-немачко-мађарског плана распарчавања Југославије и стварање југословенске конфедерације под италијанском контролом.
Поред овог плана постојао је још један о којем је вођена расправа а то је Дунавска конфедерација од Мађарске, Хрватске, Далмације, Босне и Херцеговине  и дела Словеније. У вези са „Европским конгресом“ у Риму била је хрватска усташка терористичка организација. Такође чланови Македонске револуционарне организације са седиштем у Софији повезала се  са „Европским конгресом.“
Резултат рада конгреса био је да је крајем децембра 1932. године испоручено четрдесет вагона оружја за хрватске и македонске терористе. Јануара 1934. године Адолф Хитлер постао је канцелар Немачке!
Прва жртва био је регент Александар Карађорђевић октобра 1934. у Марсељу у време када је преузео кораке ради сузбијања фашизма и нацизма а упркос прокламованом југословенству и припреме за евентуалну ампутацију Хрватске три кајкавске жупаније око Загреба како би се држава ослободила баласта и вршила своју мисију заштиту Срба и свих грађана. Над великохрватима се надвила опасност  и њихове вође надвила се опасност да границе Србије буду линија Карлобаг – Огулин - Вировитица.
После атентата на регента Александра држава је наставила брже да клизи ка понору. Срби су са интегралним југословенством заборавили своју државу док Хрвати нису заборавили антисрпство нити намеру Франца Фердинанда да направи Велику Хрватску.
Непосредно после убиства краља Александра у Марсељу, Коминтерна је основала  24. децембра 1934. Комунистичку партију Хрватске и Комунистичку партију Словеније а затим КП Македоније која је по усвојеном програму сарађивала са хрватским и бугарским терористима. Донета је и резолуција КПЈ по којој су Хрватска, Далмација, Славонија, Црна Гора, Косово, Босна и Војводина окупиране од српске војске.

КЛОПКА ЗА СРБЕ

Српски политичари покушали су политику јачања државе после атентата на краља Александра. Председник вчаде Милан Стојадиновић је био нападан од   због економских и политичких корака ради јачања државе и тврдог става  према Хрватима и силама Осовине од опозиције и кнеза Павла, намесника малолетног краља Петра.
Тврд став према Хрватима и њиховим покушајима да разбију јединство земље и политику неутралности према силама Осовине сукобио се са кнезом Павлом и на крају је морао да поднесе оставку фебруара 1939, на место председника владе без обзира на постигнуте успехе у економском развоју земље. Очигледно није подлегао притиску Лондона да Хрвати добију државу, војску и полицију и да истовремено води агресивну политику према силама Осовине ради задовољења британских интереса у Европи. Крајем 1940. године прогнан је из земље и предат британским агентима на југословенско-грчкој граници који су га депортовали на Маурицијус.
Срби су упали у британску замку августа 1939. године када је по споразуму  основана Бановина Хрватска са српским земљама или њиховим деловима у свом саставу а Југославија је гурнута према силама Осовине. Лондон је знао да Срби неће прихватити Осовину и следио је  пуч 27. марта 1941. године. Британија је одахнула. Војни притисак нацистичке  Немачке је смањен а инвазија на острво више није долазила у обзир.
Следио је Априлски рат , окупација и субјугација Југославије праћен покољем Срба. Хрвати су масовно, не само тада малобројне усташе, него народ вођен римокатоличким свештенство, кренули у крсташки рат против православних Срба. У неделу су их пратили босанско-херцеговачки муслимани. Затим Арбанаси муслимани и римокатолици у Старој Србији подједнако. Нису изостали ни Мађари у Бачкој и Барањи ни фолксдојчери у Банати који су формирали добровољачку СС дивизију „Принц Еуген“ и поред арбанашких вулнетара и хрватских усташа била једина војска која је убијала малу српску децу. Бугари и њихови штићеници егзархисти као македонствујушћи нису хтели да изостану из овог кола смрти. Јасеновац, крашке јаме по Херцеговини, залеђени Дунав и Тиса, бунари по Славонији и Срему, брдо Бубањ код Ниша и бројна стратишта по БЈР Македонији су неми сведоци покоља Срба.
Срби су пружили отпор покољу али нејединствени. Покрет отпора окупацији и субјугацији Југославије почели су официри Југословенске војске на Равној Гори 13. маја 1941. г. После напада Немачке на „прву земљу социјализма“ СССР, 22. јуна појавили су се припадници КПЈ на ратној сцени 7. јула 1941 у Белој Цркви убивши на Иванданском вашару два српска жандара. Овим убиством дигли су устанак против окупатора  у Србији и целој окупираној и распарчаној Југославији. Много касније КПЈ/СКЈ је извршио федерализацију револуције према установљеним републикама. Комунисти су се сукобили са снагама лојалних југословенској влади и држави! Следиле су узајамне међусрпске одмазде које су се развиле у вишеструки грађански рат на целом југословенском простору.
Српски прваци у земљи размишљали су о будућности ужаснути догађајима у Независној држави Хрватској и другим окупираним просторима. Окупљени у равногорској организацији и војним јединицама Југословенске војске у отаџбини дали су програм будућег уређења државе. Хрвати су требали да буду кажњени за почињене злочине над Србима а Срби су требали да буду уједињени у једну федералну јединицу.
Председник регионалног одбора Српског културног клуба у Бања Луци, Стеван Мољевић, који се прикључио Равногорском покрету на терену, упутио је 30. јуна 1941. године, под утицајем ужаса у Босни и Херцеговини, Славонији, Далмацији, Лици, Банији, Кордуну и Срему који су направили хрвати као усташе и народ, представку Дражи Михајловићу у којој је између осталог рекао:“ Срби ће узети водећу позицију на Балкану ако најпре створе хомогену Србију, која мора да укључи цео етнички простор насељен Србима, осигуравајући за себе потребне стратегијске и комуникационе линије, као и економске просторе, који ће осигурати слободан економски, политички и културни живот и развој за сва времена. Чак ако неке стратегијске и комуникационе линије од животне важности и сигурности Србије, немају моментално српску већину, морају бити прикључене Србији, да би се избегли нови покољи какви се сада дешавају на нашим западним деловима. Не треба искључити пресељење Срба из Хрватске и Хрвата из српских предела где су једни мањина а други већина. Са тим ће се једино побољшати односи два народа и искоренити будући усташки покољи Срба и покољи какве су Хрвати чинили још у I светском рату“
Поново се на западном Балкану појавила граница коју је успоставио  патријарх српски Макарије Соколовић 1557. године која се поклапа са линијом коју су замислили Апис и другови а нешто касније и регент Александар.
Политички програм српских првака прихватио је командант ЈВуО пуковник, касније генерал Драгољуб Михаиловић и сам близак „црнорукцима“ осуђених на Солунском процесу 1917. и обелоданио циљеве борбе равногорског покрета. Први циљ био је биолошко очување Срба. Следећи је санирање последица рата,. Окупације и претрпљеног геноцида над Србима. Хрвати су требали да буду колективно кажњени због рушења државе и извршеног геноцида над Србима. Србија је предвиђена без Хрвата и националних мањина. Извршила би се размена становништва са Хрватском исељењем Хрвата из Србије, односно српских земаља и Срба из Хрватске.
Хрвати би такође били хомогени с тим што би били насељени на место националних мањина у Хрватској. Онолико колико би националних мањина било исељено из Хрватске толико би било насељено Хрвата из других крајева. Став српских политичких првака био је да је то једини начин да Срби и Хрвати изграде добре односе.
Насупрот овом програму стајала је КПЈ са Јосипом Брозом Титом на челу. КПЈ је заговарала борбу против великосрпства, револуцију и братство јединство свих народа. Броз је овај програм изложио Дражи на њиховом последњем састанку у јесен 1941, године у 12 тачака а које је тражио да безусловно буду испуњене. Једна од тачака била је посредно признање Независне државе Хрватске кроз захтев да Југословенска војска у отаџбини одмах прекине борбу против усташких хрватско-муслиманских пљачкашких банди и домобрана!
КПЈ је прелазила преко извршеног геноцида над Србима као да не постоји, док је на другој страни подстрекавала општи  братоубилачки рат међу Србима. Врх КПЈ понашао се као хрватска политичари  чланови владе у емиграцији.
Хрватски политичари у емиграцији, чланови владе крили су геноцид од англосаксонаца, иако је покољ Срба трагедија без преседана у европској историји. Октобра 1941, стигао је Меморандум Српске православне цркве у Лондон о злочинима Хрвата. Међутим Хрвати, чланови владе, одбацили су податке из меморандума да је до августа 1941, убијено око 180 000 Срба. Тврдили су да су га написали Немци а Словенац Луј Адамич, исељеник и писац у САД, био је још циничнији, приписао је ауторство Гестапоу. Одбили су чак да осуде насиље! Минимизирали су злочине у НДХ и приказали усташе као малу маргиналну групу која нема везе са хрватским народом.
Исто се десило у земљи, као што је напред речено пошто је до сусрета генсека КПЈ Тита и Драже дошло скоро у исто време када је Меморандум стигао у Лондон. Само, Тито је био још циничнији. Тражио је од драже да ЈВуО престане да  дејствује западно од реке Дрине против хрватских оружаних формација усташа и муслиманске милиције.
Хрватски политичари у емиграцији дали су Рудолфу Бићанићу да напише одговор на Меморандум Српске православне цркве. Цинично, у одговору, Рудолф Бићанић тврди да је Меморандум напад на хрватски народ у целини и оптужио Немце и Италијане за страдање Срба. Одговорност за покољ не сносе Хрвати нити Римокатоличка црква и закључио оптужницом  да Срба убијају Хрвате!
Врхунац цинизма Хрвата била је посета вајара Ивана Мештровића Анти павелићу!
Англосаксонци преко енглеских комуниста у Коминтерни и не само њих, добро су знали циљеве КПЈ, те су после немачке војне катастрофе  код Стаљинграда 1943. године подржали Броза и његов програм неутрализације Срба као политичког чиниоца  у послератној Југославији и на Балкану. Подржали су његов програм федерализације Југославије  разбијања јединства Срба  као народа.
Истовремено совјетски амбасадор у Вишију успоставио је везу са Павелићевим велепослаником у Мадриду грофом Пејачевићем и повео разговоре о независној Хрватској после рата.

СРБИ У КЛОПЦИ

Совјетска армија улази у Југославију септембра 1944. године и стиже у Срем и до Дунава октобра 1944. године али не прелази у НДХ него креће ка северозападу према Будимпешти и Аустрији преко Мађарске. НДХ продужава живот још пет месеци!
Југославија је била осуђена на смрт а са њом Срби којих је требало да буде што мање. Јосип Броз Тито је ово отворено рекао новембра 1944. године у говору на Бањици …“Србија нема чему да се нада, за њу неће бити милости!“
Замисао оца аустријске царице Марије Терезије, цара и краља Карла IV Хабзбуршког почела је да се остварује. Почела је хајка на Србе, лов на људе, на српске интелектуалце и средњу класу.
Следила је ликвидација људи без суда и гробова. Ослобођење Србије и Баната и Бачке октобра-новембра 1944. године праћено је покољем српских домаћина, интелектуалаца, политичара и официра. Оно што је измакло Немцу из Рајха или фолксдојчеру, Хрвату, Мађару, Бугарину и Арбанасу нашло се пред цевима Титових партизана. Англосаксонци су стали иза Тита, пружили му подршку и он је обави посао за њих. Разбија Србе као народ. Ствара нове народе од Срба. Македонизира Србе у Старој Србији и Македонији, а у Црној Гори црногорствује. Одузимињем територије од Србије поништавањем одлука Подгоричке скупштине у Подгорици и Велике народне скупштине Срба, Буњеваца и осталих јужних Словена у Новом Саду 1918, стварањем од јужних територија посебне републике и њеном федерализацијом, Броз је укинуо српску државну традицију у Војводини, Црној Гори и Старој Србији са српским делом Македоније. После касапљења  њене територије испало је да Срби немају прошлост, средњи век да немају Хум, Травунију, Дукљу, Зету, Рашку… Остали су без цркава и манастира Леснова, Младог Нагоричана док су Дечани остали у Аутономној области Космету заједно са Соколицом и Бањском, затим споменици културе на Приморју у Стону, на Хвару и Мљету и  да не набрајамо даље.
Сва политика федерализације Југославије била је у служби скраћивања српске историје, не пет векова него десет и сужавања српског етничког простора.
Забраном повратка   прогнаних Срба на Косово, Метохију и Јужну Србију подржао је покољ који су извршили Арбанаси и Бугари са македонствујућим.
Спровео је ратне циљеве Аустро-Угарске из 1908-1914. године који су задовољили и англосаксонске интересе на Балкану.
Балкан не може да се освоји ако се не покори српски народ. Федералним републикама Македонијом, Црном Гором, Босном и Херцеговином, Хрватском са Далмацијом и Славонијом којој су придодате Истра и Барања а затим аутономијама Војводине и Косова и Метохије, Србија је враћена у предкумановске границе.
Гроф Николај Толстој, који је одрастао као бели емигрант у Вршцу и прикључио Совјетској армији 1944. године, да би после рата отишао за СССР оставио је забелешку да су Титови комунисти побили око 350 000 Срба док је Енглез Мајкл Лиз навео сто хиљада мање.

После 1945. године и проглашења Устава ФНРЈ млади Срби заведени комунистичком Русијом и бољшевизмом одбацили су државну традицију и ослободилачку идеју која је кроз Светосавље и Косовски завет негована и трајала вековима. Под идеолошким знамењем почело је стварање „новог човека“. Другим речима одбацили су темељ на којима почива српски народ.
Генерал Драгољуб Михаиловић стрељан је јула 1946. Његова смрт за англосаксонце је била победа.
Оптужен је и осуђен за издају и сарадњу са окупатором а да ни један официр Вермахта или СС није сведочио на процесу против генерала. Смрћу генерала Драгољуба Михаиловића, Срби су се лишили симболично и стварно сопствене државне традиције, ратних победа и демократије за најмање пола века.. Срби комунисти су прекинули духовну традицију са светосављем и народ лишили сопственог културног и духовног наслеђа. Одбацивањем државне идеје и културно-духовног наслеђа допунски су радили на разарању Српства већ начетог југословенством и олакшали рад Хрвата и Словенаца да постану доминантни кадрови у КПЈ/СКЈ и одговорним административним положајима у федерацији и војсци несразмерно броју становништва.
Срби више нису припадали нигде, поготову после 1948. године када је завладао мук под ударима Титове песнице.
Уништен је српски официрски кор у ЈНА, који су довели у питање титоизам, хапшењем официра и слањем на Голи оток. Склоњени су они официри који су кроз партијску идеологију стварали југословенство а интегрално југословенство онако како га је замишљао краљ Александар и словенство са ослонцем на Русију макар комунистичку, мирисало му је на православље те Брозу и хрватско-словеначкој прокомунистичкој номенклатури није одговарало исто као што није одговарало усташкој мафији и њиховим атлантско-папистичким савезницима који су гледали на Југославију само као пролазну станицу.
Уништени су интегралистички официрски кадар у војсци и чланови КПЈ.   

РАЗБИЈАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Свака република почела је да негује своју државну традицију. Хрватска и Босна и Херцеговина имали су јединствен дан устанка 27. јули пртив окупатора и његових помагача као почетак социјалистичке револуције. Овај идеолошки празник Броз је искористио као предност за Хрватску на основу поделе утицаја у Југославији договорена договорене између Стаљина и Черчила на Јалти 50:50%, успоставио је Босну и Херцеговину, смањио број Срба и извршио припрему за њену интеграцију у Хрватску   и на тај начин остварио границе западних република југофедерације са Србијом на Дрини.
У јавности су одјекивали само револуционарни маршеви у славу вође –странца у Србији  који је са успехом  кроз идеологију прикривао свој презир и мржњу према Србима и Србији.
Срби су сами себе лишили отаџбине. Дозволи су "гранање" српског народа у нове завичајне народе и на крају чак конфесионални – муслимани када је 1967. године Тито одобрио проглашење муслиманске нације и изједначио верску припадност са народном самобитношћу. Овим чином Броз је показао став Хрвата према Југослвији. Не само поглед, него политички став исти као код Анте Старчевића, Анте Павелића, Стјепана Радића, Ива Пилара, генерала Саркотић, Јозефа Франка, Јозефа Јураја Штросмајера или Фрање Рачког да су сви житељи западно од реке Дрине – Хрвати! Ако нису, они ће постати и зато им треба помоћи макар преко конфесије покренути мржњу према Србима који су извршили србизирање дела „пучанства“ преко Српске православне цркве.
Вера не мења народност пошто је народност старија од вере а језик је мерило народности а не вероисповест!
Титова диктатура извршила је дезинтеграцију српског народа те Срби данас себе схватају само као православни народ!
Срби нису, поводом физичког уништавања сународника у  Хрватској, Славонији, Далмацији, Лици, Банији, Кордуну, Срему, Бачкој, Босни и Херцеговини Старој Србији и Македонији, обавили истрагу и казнили кривце.
Геноцид над Србима се брише као да се није десио. Обмане и лаж су политичка стратегија врха КПЈ на чијем челу је Јосип Броз, „Хрват и католик“ како је изјавио у Загребу 1945. године пред комунистичком номенклатуром Хрватске и и тада будућим кардиналом Степинцем који је као духовник присуствовао прослави.
О страдању Срба и пустошењима избегавано је да се говори и пише, чак само помињање чињеница о геноцидном поступању Хрвата као народа, Арбанаса, Мађара, Бугара са македонствујућим и муслиманске конфесионалне мањине сматрано је за контрареволуцију! Законом није било забрањено да се пише и говори о претрпљеном геноциду, али се нису смели помињати актери геноцида, њихова национална припадност да се не би пореметило братство-јединство као резултат Народноослободилачке борбе и револуционарног рада КПЈ. Обично би се  за злочинце употребио израз фашисти.
Брозова власт се бојала истине о рату и револуцији 1941-1945. Заташкавање  истине био је разлог али не и једини да се прогоне Срби, њихова државотворност и њихов отпор лажном братству-јединству.
Идеологија и антимонархизам служили су Брозу и антисрпској клики око њега на челу КПЈ/СКЈ као средство да се крије геноцид над српским народом који је настављен после 1945. године револуционарним „марксистичко-лењинистичким“ методама проглашењем завичајних нација у првом  времену Црногораца и Македонаца. Партијске школе за младе комунисте стварале су кадрове испраног мозга – идеолошке фанатике који нису били у стању да схвате супротна мишљења а још мање да саслушају саговорника. Ови кадрови су били увек спремни да одговоре  „партијској дужности“  на питање службеника Државне безбедности  о „класном непријатељу“  о идеолошком ставу идеолошки нелојалног грађанина него о нелојалним грађанима.
Прећуткивање геноцида утицало је да српски народ буде лишен националне идеје и самосвести.
Остатак покланог народа пресељен је у Војводину, сада аутономну покрајину, створене од северних  новоослобођених територија Србије из које је изузета Барања и део Срема и,  ваљда као награда Хрватима  за извршени геноцид, уступљена Хрватској.
Круна „награде“ Хрватима за извршени геноцид  је Дубровник. Године 1941, извршено је етничко-конфесионално чишћење Дубровника од Срба од стране усташког олоша. Чишћење је извршено темељно. Прво су Срби, православни и католици, везани жицом одвучени и бачени у херцеговачке јаме а затим су уништене њихове институције: Српска банка, Српска дубровачка штампарија, дубровачка грађанска музика (српска), Српско певачко друштво „Слога“, дубровачко радничко друштво (српске занатлије) и „Матица српска“ и српске католичке породице. На место Срба, у њихове куће и другу имовину православних и римокатолика насељена је усташки  шљам из Херцеговине.
Овом сеобом 1945-1946. Броз је испунио једно од три начела усташког великохрватског програма из 1941. године – једну трећину Срба побити, једну трећину покатоличити а једну трећину иселити.
Ово треће, под Брозом је добило специфичан облик. Пресељеници, вештачки идеолошки острашћени прекинули су везу са сопственом прошлошћу. Њихова идеолошка острашћеност несвесно је испунила другу тачку великохрватског, односно Павелићевог усташког програма о преверавању Срба. Своје партијско револуционарно опредељење прихватили су са религиозном свешћу и са наднационалним југословенством онако како су га Јосип Јурај Штросмајер и Фрањо Рачки проповедали, поред што су постали у националном смислу нешто треће, постали су стуб Брозове диктатуре у Србији. Као Срби у редовима КПЈ/СКЈ плански су употребљени за слабљење свести о националном и историјском идентитету Војводине изградњу аутономашког партијско-државног апарата те су постали, иако из различитих српских земаља – Војвођани – и сепаратисти, нелојални држави Србији у целини!
Криза у земљи деведесетих година ХХ века утицала је да се тзв. дођоши отрезне, схвате превару, да су под идеолошким предзнаком окренули леђа сами себи и својој држави.
Меморандум САНУ који је постао познат јавности кроз аферу крађе у Академији и необузданом нападу српске комунистичке номенклатуре на српске академике одиграо је значајну улогу у трежњењу народа од идеолошке заслепљености. Афера Меморандум показала је да српски комунисти нису проучили политичку и националну прошлост свог народа до Меморандума и после њега.
Пример је Коча Поповић, који је отишао са политичке сцене Србије и Југославије 1972. године али је до смрти задржао свој идеолошки антисрпски политички став, без обзира шта се у међувремену десило његовом народу.

Неку годину пре Меморандума а после Брозове смрти Коча Поповић је изјавио да Југославије „нема“ Изјаву је дао италијанском новинару а распад Југославије био му је логичан. За себе је рекао: „Слушајте, ја сам рођен у Србији, али се више не осећам Србином. Зашто би се морао таквим декларисати када у Београду командују наследници четника против којих смо се борили целог рата? Срби су стотину година заостали на културном и цивилизацијском плану. Словенци и Хрвати су испред Срба, па је право да иду својим путем. Имају право да се одвоје. Не мислим да би употреба војске променила стање, па чак ни евентуални повратак на монархију не би спречио распад Југославије. Један краљ Карађорђевић не би никад  могао бити југословенски краљ. Био би увек српски краљ. Због чега га Хрвати и Словенци не би прихватили. Иста ствар важи за Македонију и Косово. Албанци са Косова неће никад бити Срби. Можемо претендовати да буду  лојални Југословени и ништа више“.
Овај став комунисте, учесника грађанског рата 1941-12945, који је проглашен за револуцију није само његов. Његово мишљење је основа политичког става антимеморандиста и стамболићеваца који почива на Брозовој антисрпској великохрватској идеји - читај тријалистичко преуређење Хабзбуршке монархије и коминтерновској концепцији преуређења Балкана малих совјетских република.
Антимеморандисти, односно, присталице првака СКС Ивана Стамболића, у хајци на САНУ наметали су Србима као народу осећање кривице што су стварали и створили државу. Кривица Срба је што су се борили и боре за национално одржање, што су аутори Меморандума искористили да покажу крајње неугодан положај Србије у Федерацији према Брозовом октроисаном уставу из 1974. године и такође на неравноправан положај Срба у односу на друге народе и чак националне мањине у СФРЈ, па чак и у самој Србији. Критичари Меморандума нарочито су се окомили на православну цркву и чињеницу да Срби припадају православном свету.
Док се СССР распадао Запад је кренуо на Србе. Следио је трећи геноцид и етничко чишћење у ХХ веку!
Од првог судара Срба са Турцима  код Димотике и Плочника у 14-ом  до гашења институције српских деспота у  у 16.-ом веку у јужној Угарској Срби су бранили свој идентитет и територије успешно и неуспешно, трпели терор и чували веру и писмо, обнављали су кроз Косовски завет државну идеју и разрушене и џамијане храмове.
После сваке агарјанске али и германско-латинске пошасти Срби су испевали нове песме и обнављали духовну борбу, скупљали снагу да се дигну, препороде и обнове борбу за обнову државе.
Геноцид над Србима који је извршен на простору историјских држава српског народа Травуније, Хума, Босне, Далмације, Дубровника, Славоније, Срема, бачке, Старе Србије са Македонијом је без преседана у Европи. Истребљиван је један народ најсуровијим методама доследно. Геноцид је почео турском најездом и одвођењем мушке омладине у јаничарске орде а женске у хареме заједно са продуктивним становништвом које је пресељавано у Малу Азију где му се губи сваки траг после исламизације.
Геноцид који је извршен над Србима у ХХ веку за време I и II светског рата  и агресије НАТО пакта 1999. још није осуђен од светске заједнице.
Хрвати, Арбанаси Немци, Аустријанци, Мађари, Бугари, Британци и Французи покушали су и покушавају да једном за свагда реше српско питање. Међутим, како раде нису урадили ништа. Обнови ли су Источно питање уплитањем Турске у догађаје у Босни и Херцеговини, Албанији и на Косову и Метохији а за које смо мислили да је решено избацивањем Турака из Европе 1912. године.
Делимично су успели. У Далмацији, Хрватској, Славонији, Барањи, Дубровнику, Босни, Херцеговини и Старој Србији са Македонијом и Црној Гори број Срба је смањен. У Старој Србији и Македонији је систематски истеран и преименован  под Брозом са завршницом НАТО агресијом која је данас прва окупирана територија у Европи после II светског рата и пада Берлинског зида 1989. године.
Хрватска преко Ватикана фалсификатима покушава да обезвреди српске доказе о извршеном геноциду 1941-1945. на тлу независне државе Хрватске. Према савременим ауторима Срби су заслужили такву судбину због понашања Београда 1920-1941, и 1945-1992. године према Хрватима!? Хрвати су најгори, њихова пропаганда стално прети Србима и оживљава питање геноцида.
Српско питање је усвести народа подељеног у четири нације и три вере а расељеног по свим континентима. Оно постоји и у Србији где муслимански фанатизам који испољавају фундаменталисти и вехабије узнемирава Србе свакодневним изливима мржње. Њима се повремено придруже и мађарски мањинци.
Сећање на геноцид не може да падне у заборав – довољна је реч Јасеновац!
Српска историографија и књижевност дуже од три века а нарочито кроз цео ХХ век и на почетку ХХI носи печат геноцида. Најстрашнији резултат геноцида извршен од Хрвата, Арбанаса са Турцима, Мађара, Бугара са македонствујућим и Немаца је чишћење великих области од Срба а затим одлазак срба у расејање где се губе у мору других народа исто као што су се јаничари и силом пресељени Срби изгубили у малоазијским беспућима османске Турске.
Најјачи српски симбол је Косово, али се оно данас налази под окупацијом НАТО пакта као квази држава Косово.
Косово је снага и моћ Срба због завета светог кнеза Лазара 1389, а завет је моћно духовно средство и оружје које ствара морал и буди наду.
Косово је тема епске поезије, лирике и вечна књижевна тема по трагици. Вратите Косово, осветите га и ослободите га понижења је захтев да Срби живе зарад остварења овог циља. Косово је жижа око које се окупља српски народ од првог Србина који је рођен, савременог и оног који ће се тек родити. Представља симбол борбе, пораза и победе. Косово је историја а Срби су чувари историје своје заветне мисли.
САНУ је покушала да укаже на корене зла Срба у Југославији али комунисти стамболићевци (присталице Ивана Стамболића) заједно са Хрватима и Словенцима, партијском антисрпском номенклатуром Сарајева, Скопља, Приштине, Подгорице и Новог Сада крећу у напад на Србију и Србе.
Ова национално идеолошка антисрпска пропаганда у Србији и око ње створила је осећање и жељу за променама. Међу комунистима се појавио Слободан Милошевић и стао на чело струје у СКС које је поставило питање равноправности Срба и једнакости са другим народима у федерацији. Добио је подршку већине комуниста у Србији, уклонио Ивана Стамболића после покушаја њега и његових присталица да се одрже у СКС и државне функције уз подршку Загреба и Љубљане. Овај гест је родио популизам у Србији након 1986. године. Појава популизма у целој федерацији где Срби живе угрозила је поделу договорену на Јалти 1945. године.
Овај покрет утицао је да се јавности открију неке од тајни Титове диктатуре, оно што је скривано педесет година о рату и револуцији 1941-1945 а затим питање положаја српског народа и потеза Броза да смањи број Срба и њихов значај у југословенској федерацији.

Београдски недељник НИН, донео је децембра 1986. године део интервју француског писца и критичара Андре Малроа. Разговор  са Андре Малроом обавио је Живорад Стојковић 1975. године у Паризу и требао је да буде објављен у Београду. Разговор се односио између осталог и на Косово и Метохију онако како је ове земље и Балкан видео велики писац .
Време после 1974. године, после ступања на снагу Устава 1974, почело је зуцкањем о изгону Срба са Косова и Метохије и арбанашкој пароли:“Етнички чисто Косово!“
У Србији је било свеже сећање на оно шта се десило крајем маја 1968. године са писцем Добрицом Ћосићем и историчарем професором Јованом Марјановићем када су изнели истину о тешком стању Срба у Покрајини. Њихово излагање у Скупштини Србије било је иницијална каписла студентске побуне 2. јуна а која је одмах усмерена у правцу левице и сам студентски покрет је показао потпуно одсуство осећања за вођење националне политике – одсуство националних осећања већине српске студентске омладине.

КОСОВО И МЕТОХИЈА

Броз је био жив. Његов Устав је разарао Југославију. Арбанаси су на Косову и Метохији градили своју државу угледањем на
Албанију где за Србе, Грке, Цинцаре, муслиманске мухаџире из Босне и Херцеговине после 1878. и Црне Горе после 1912, као и за Горанце и Турке није било места него је вршена њихова брутална арбанизација. Арбанаси у Србији вршили су паралелан процес у Покрајини  са оним у Албанији. У  Србији нико у јавности није смео реч да прозбори о томе.
Турци су донели на Балкан обичај узет из шеријата да добијањем битке и освајањем земље муслимани добијају право над животима и иметком освојених поданика.
Револуција у Југославији 1941-1945, била је антисрпска у суштини. Арбанаси који су учествовали у рушењу Краљевине Југославије а затим се борили против Срба и нису учествовали у југословенској комунистичкој револуцији  политичком комбинаториком врха КПЈ/СКЈ доведени су у државне и културне структуре власти у Аутономној Косовско-Метохијској области а затим Аутономној покрајини Косово   и на крају Социјалистичка аутономна покрајина Косово понашали су се као пашалари, аге и  бегови за време турске окупације када су били „Турци“. Обновили су терор над Србима. Изводили су га под идеолошком маском са свим елементима шеријата располагањем имовине и животима Срба. На руку арбанашкој компартијској номенклатури која је више личила на вахабитску ишла је забрана повратка протераних Срба из Старе Србије 1941-1945, на своју имовину од марта 1945 коју је потписао поп Влада Зечевић. Ово стање траје до данас са прекидима а само сада уместо Турака и хрватско-словеначких комуниста Американци спроводе одредбе шеријата на Косову и Метохији према Србима.
Андре Малро је знао шта се дешава на Косову и Метохији. Обратио се Живораду Стојковићу, између осталог, речима:“ Изненађен сам да ви Југословени ништа не схватате. Па знате ли ви да је једина отворена граница у Европи она између Албаније и Југославије?! Јесте ли при себи! Између држава које имају најгоре суседске односе на континенту, с једне територије на другу циркулише се као да границе и нема.. Немојте ми рећи да је то зато што ваша земља  еманципована. Не! Ваша земља има националну политику која се игра са државом!“

КРАЈ КРОАТОКОМУНИЗМА

Срби су престали да се самооптужују за великосрпство и великодржавље. Идеолошкој федерацији под надзором Хрвата и Словенаца и њихових клијената муслимана и националних мањина дошао је крај.
Зазвонила су звона на узбуну у Хрватској и Словенији а затим Ватикану као главној осматрачници политичких покрета у источној и југоисточној Европи и руским земљама. Партијска номенклатура Загреба и Љубљане била је резигнирана оним шта се дешава у Београду са њиховим послушницима.
Политички, Загреб је узнемирила књига генерала Велимира Терзића о слому Краљевине Југославије у Априлском рату 1941, којом је аутор показао и доказао диверзију Хрвата као народа  у овом рату, устанак иза леђа Југословенске војске који је допринео брзој и лакој победи Вермахта.
Други културни догађај  који је узнемирио Загреб била је књига „Савезници и југословенска ратна драма.“ Веселина Ђуретића о комбинаторици западних савезника у рату на Балкану 1941-1945 ради елиминације Срба као одлучујућег чиниоца политичког и војног живота Југославије и наметање Хрвата преко генералног секретара КПЈ Јосипа Броза Тита.
Овим догађајима треба придодати и већ речени меморандум САНУ, уклањање Ивана Стамболића и партијске неменклатуре која је следила анационални курс на Осмој седници  септембра 1988. Срби су уклањање Ивана Стамболића славили као победу. Али…!?
За 50 година Брозове диктатуре и 80 година Југославије и југословенства људи су се навикли на братство јединство и федерализам. Знање о Србији и Србима у српским земљама је пригушено а код многих је уништено и изчилило из сећања. Југословенство је било узрок противљењу уклањања Ивана Стамболића  и његове клике из партијског врха.
Агресивна штампа под контролом Хрвата и Словенаца у загребу, Љубљани, сплиту, Сарајеву, Новом Саду и другим мање значајним политичким центрима прогласиле су Београд за аутократски центар. Разлог је жеља Београда да Срби живе равноправно са другим народима, одржање Југославије и што међусрпску солидарност сматра за врлину.
Срби имају историјско право на оне српске области које су припадале првим српским државама од њихове појаве у Хуму, Травунији, Дукљи, Зети, Босни, Херцеговини светог Саве која практично обухвата Хум, Травунију и део Рашке и др. Народна права не застаревају док год срби постоје, док постоји српска национална свест. Зар није Светозар Милетић упозорио:“Док год постоји и један Србин он је народ!“
За Хрвате и Ватикан поново се надвила опасност граница православља и Српства из 1557. године.
Питање СФРЈ је било од почетка кризе 1991. национално питање а не идеолошко, како су покушали првобитно Загреб и Љубљана  да  представе, а што им је пошло за руком и обману домаћу и страну јавност.
Броз, Кардељ, Бакарић и Крајачић створили су „болесног човека“ 1941-1974. године, да би „болесни човек“ после 1974, био све болеснији и чекао прилику да умре. Убацили су питање националних мањина у политику земље и везали га за Србију.
Оно што је Хитлер потенцирао око немачке мањине расуте по Европи као последице немачке колонизације у 18. и почњетком 19. века и изазвао рат 1939. године, исто је чинио и Броз, упркос што су УН одбацује питање мањина 1945, и своју активност заштите уздигле на „права човека“ и отишао корак даље – срозао привилегијама за мањине.
Кроатокомунизам у Југославији није решио националне и верске проблеме већ их је заоштрио. Зато је побуна Срба на Косову и Метохији 1990. године против арбанизације постала борба између две културе и цивилизације и зато се није ограничила на Косово и Метохију него се проширила на Хрватску, Босну и Херцеговину и Словенију.
Догађаји који су следили почели су процесом отцепљења Словеније од Југославије септембра 1989,  затим Хрватске 1992, Македоније и Босне и Херцеговине.
Ове догађаје пратили су ратови у Хрватској и Босни и Херцеговини где су створене ратне државе српског народа Република Српска Крајина и Република Српска које су потврдиле границе успостављене од патријарха српског Макарија Соколовића 1557. године а завршница је била рат на Косову и Метохији 1999 отвореном агресијом НАТО пакта на Србију и коначним разбијањем конфедерације Србије и Црне Горе 2002. године.
Ради правдања агресије НАТО пакта на СРЈ, председника САД, Бил Клинтон у обраћању америчкој нацији поменуо је као један од разлога обране демократије од Срба атентат у Сарајеву 1914. као повод ратне акције. Поступио је исто као вођа Трећег Рајха Адолф Хитлер 6. априла 1941. године који се обратио немачкој нацији да објасни разлог напада Немачке на Југославију. Узрок напада такође је био атентат у Сарајеву!
Југославија је разбијена по кључу Титовог устава 1974. године.
Корене  разбијања Југославије Броз је безбедио њеном федерализацијом на заседањима АВНОЈ-а у Бихаћу и Јајцу 1942, и 1943, а затим АСНОС-а 1945, у Београду који је санкционисао одлуке АВНОЈ-а. Одлукама донетим од стране КПЈ на чијем врху су доминирали несрби Србија је смањена. Направљена је Народна република Србија са две аутономне покрајине без традиционалних територија на којима су никле српске државе у Х веку.

Да ће се десити мешање великих сила у унутрашње послове Србије и да ће бити са трагичним последицама предвидео је Андре Малро у реченом разговору 1975, док се Броз борио против српског национализма као најопаснијег у Југославији а Срби представљали најбројнији народ док је он улагао толико енергије да их буде што мање.
Малро наставља размишљање о великим силама и Албанији:“Ако већ нису онда ваши национализми могу бити манипулисани, провоцирани, с мишљени да вас учине ломљивим. Најмања земља, Албанија, већ се тиме користи, и то, бојим се кобно. Шта тек остаје за веће и највеће силе које се свуда у свакој земљи и у све уплићу?“
Овој мисли додао је још једну и опоменуо Стојковића о Косову: „Ви нисте при себи, дозволили сте и свом народу и Албанцима да се тамо створи пакао. Треба да погледате у очи. Неко вам га је подметнуо, сигурно, али све зло није само у томе. Треба да погледате у очи трагедији која вам се приближава“.
У наставку разговора поредио је Француску и Алжир речима: „ Да је Косово само земља ваше историје, то не би било најосновније, али оно је у срцу ваше културе, а култура – кад је највредније што имаш – никад није прошлост!“
Југославија је разбијена по кључу Титовог устава 1974 године. Срби су потиснути са својих историјских области на западу Балкана. Главни ратови су вођени у Хрватској и Босни и Херцеговини уз помоћ НАТО пакта. Срби жртве великохрватског шовинизма и атлантократског расизма светском јавном мњењу приказани су као агресори иако су бранили своје територије.
НАТО пакт је опреко мађарске наоружао Хрватску а затим подржао муслиманске панисламске побуњенике у Босни и Херцеговини и омогућио дозака муџахедина из Азије и Африке.
Београд је покушао да одбрани свој угрожени народ од геноцида који су спроводили римокатолици, муслимани и националне мањине несловенског порекла али неодлучно и зато безуспешно.
Неуспеху одбране, односно допринос неодлучности и безуспешној одбрани поред неодлучног војног врха бивше ЈНА и Војске Југославије допринео је антисрпски лоби у Београду који чине бројне невладине организације звучних имена. Њихова „војска“ су антикомунисти – бивши комунисти поражени на Осмој седници СКС – стамболићевци присталице атлантократије који су прихватили као демократију и уздржани антикомунисти државотворне националне оријентације који су у општем прокомунистичком замешетељству ове две струје  хтели политичке стварне  промене. Између ове две групације кретала се маса политички неписмених букача вођени интелектуалцима и људима последње класе.
Ова маса збркане дезорјентисане свести шетала се по улицама градова, највише у Београду, урликала и ударала у шерпе по сунцу и мразу тражећи главу Милошевића.
Преко ове масе атлантократи у Брислу и Вашингтону ломили су отпор Срба и водили лов на Милошевића који је затечен идеолошком толеранцијом ЈУЛ-а и мешањем у политику људи импрегнираног идеолошког мозга није био у стању да организује отпор унутрашњој у суштини антисрпској агресији. Основна грешка Милошевића као партијског и државног лидера била је та што није схватио суштину антисрпске агресивне политике атлатократије у тренутку када су Срби били препуштени сами себи.
САД нису криле своје намере и финансирале су отворено уклањање Милошевића ради стављања Србије под контролу атлантократије.
Слободан Милошевић, председник Србије и СРЈ после октобарских промена 2000. године прво је ухапшена затим на Видовдан 2001. године испоручен ad hoc војном суду у Хагу за Србе који води католичко - протестантска алијанса. Оптужба је што се усудио да брани суверенитет државе и српски народ који је поставио своје границе из 1557. године.
Слободан Милошевић, поред судског малтретирања доживео је судбину грофа Ђорђа Бранковића, скончао је под неразјашњеним околностима у затвору Шевенинген марта 2006. године.
Због западних граница Српства али и источних и јужних које су настале на темељима најстаријих српских држава од Х века  У затвору шевенинген и пред судом у Хагу нашао се политичар Војислав Шешељ.
Сам је отишао пред суд фебруара 2002. године после вести да је против њега подигнута оптужница за ратне злочине иако у рату није учествовао.
Главна кривица је његов политички став о положају српског народа  изречен у бројним политичким пропагандом говорима присталицама Српске радикалне странке. Присталицама је говорио о Српству и Србима све три конфесије, о подвали великохрватства кроз југословенство и разоткрио злочине римокатоличке цркве, извршен геноцид над српским народом не само хрватских усташа него и комуниста вођених од Хрвата Јосипа Броза Тита.
Ово Срби не смеју да знају, треба да забораве по одлуци Ватикана у западних  католичко-протестантских сила.
Срби не могу да имају национални идентитет. Довољно је да буду грађани Европе – интернационалисти и глобалисти. Интернационалист и глобалист као грађанин Европе малио се разликује од комуниста који је грађанин Света! Боље рећи национално ништа!
Срби због своје свести и конфесионалне припадности су зато непријатни. Имају државну идеју, сопствени духовни центар у Пећи са престолом светог Саве. Непријатани су јер су двоструко заветни народ. Прво их је Богородици заветовао свети Сава а затим свети кнез Лазар.
Завет је државна идеја обнове духовне, државне и демографске. Завет није никакво „небеска Србија“ то је снажна земаљска Србија од првог рођеног Србина, преко савремних  до последњег  и Косова као центра!
Али глобалисти, атлатнократе ЕУ и САД тврде да Косово не може да буде Србија. Срби кажу и поручују папистичкој НАТО фаланги да је Косово било, јесте и биће Србија за увек!
Ово не тврде савремени Срби нити је то њихов изум Ово је тврдио гроф Ђорђе Бранковић, капетан Коча Анђелковић, Карађорђе, кнез Михаило Обреновић, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, краљ Александар Карађорђевић, генерал Драгољуб Михаиловић, партијски апаратчик Слободан Милошевић  и војвода Војислав Шешељ .
Национална права као људска права оспорена су Србима заједно са територијама од ЕУ и САД атлантократије. Срби који размишљају о значењу бити Србин и држави Србији опасни су по Европу католичку, протестантску и расистичку. Зато их треба склонити у Хаг!
Ко је следећи?