Na meti “turista”
  01.02.2004

MEĐU mnogobrojnim grupama emigranata i pojedincima kojima je Tito bio stalna meta u Grčku su prispele takođe jedna iz Albanije - Muharem Barjaktari i Xafer Deva, a druga iz Belgije. NJenim delovanjem koordinirao je već poznati sovjetski stručnjak za atentate Afanazij Jefimov iz Beča. Saznalo se čak da planira atentat na Tita u Atini, dok bude razgledao Zevsov hram. Zato su jugoslovenski “turisti” pravovremeno “okupirali” Akropolj.
Još za vreme priprema državne i prijateljske posete maršala Tita Indiji i Burmi obaveštajne informacije upozoravale su na opasnost od pokušaja atentata. Terorističke grupe kojima su se izjalovili planovi za njegovo likvidiranje u Grčkoj i Turskoj usmerili su se ka Indiji i Burmi.
Pošto je protokol predviđao desetodnevni boravak u obe države, prvenstveno zbog lova, pitanje bezbednosti izbilo je u prvi plan. I sam Tito angažovao se oko toga. Na put je krenuo “Galebom”, u pratnji dva razarača. Zahtevao je da kroz Indiju i Burmu putuje pretežno avionom ili automobilom iz bezbednosnih razloga. Teretni brod “Dinara” prevezao je u Indiju blindirani automobil marke “pakard”. Pripremljen je takođe jedan od aviona, C-47 ili DC-6b. Sam Tito naručio je najmanje osam pancira.
Pre odlaska državne delegacije, na čelu sa maršalom, u Indiju i Burmu su otputovale dve ekipe funkcionera službi bezbednosti i diplomata. U dogovoru sa domaćinima odredili su sve moguće varijante Titovog boravka tamo i obezbeđenja. Tek nakon njih avionima su stigle grupe iskusnih operativaca Udbe, prerušene u turiste, trgovce i slično. Teretnim brodom doplovila je još dodatna formacija gardijskih oficira. Naravno, u civilu, zadužena za njegovu neposrednu fizičku zaštitu na određenim mestima.
Ni tada sa Titom nije otputovala supruga Jovanka. General Žeželj to obrazlaže objašnjenjem da je u Jovankinom kabinetu bio čelični orman u kojem je Tito čuvao najpoverljivije dokumente. Ključ je imala jedino Jovanka, odnosno znala je gde je sakriven. Ponekad je maršal tražio kopiju nekog značajnog ili potrebnog mu dokumenta, što je odmah mogla da mu pripremi samo Jovanka, i pošalje posebnim avionom ili javi šifrom.
Jugoslovenske službe bezbednosti pre putovanja su došle do podataka da se nekoliko grupa atentatora u režiji sovjetske obaveštajne službe, pripremaju u Belgiji i Francuskoj za atentat na Tita u Indiji ili Burmi. “Opremljeni” su bili zapadnim oružjem, da bi se tako krivica prebacila na neku od zapadnih zemalja. Treća grupa, koju su sačinjavali albanski emigranti, trebalo je da krene iz Italije.
Tito je odlučio da se “Galeb” usidri u Adenskom zalivu, jer mu je britanski guverner obećao da će se pobrinuti za obezbeđenje. Čamci adenske policije cele noći su patrolirali oko “Galeba”, a ljudi žabe nadzirali su sve pristupe brodu. Atentat je ipak pokušala grupa Albanaca, koja je doputovala u Aden sa italijanskim pasošima. Predstavljali su se kao turisti i bavili podvodnim “aktivnostima”. Detalji su ostali nepoznati. Zabeležio ih je u svom dnevniku general Žeželj, ali je neko od pripadnika bezbednosne službe JNA ili Udbe istrgnuo kasnije bar pet listova sa opisom propalog atentata.
Upravo zbog toga brod “Galeb” od Adena do Bombaja pratila su tri indijska razarača. Začuđeni takvim obezbeđenjem, indijske službe zahtevale su da se broj jugoslovenskog obezbeđenja smanji na razumnu meru; jer je u raznim ekipama bilo više od 1.000 osoba. Ostao je, međutim, da važi Rankovićev “model” takozvane “bataljonske pratnje”. Živi krug većeg broja bezbednjaka oko Tita.
Iznenađenje se, međutim, dogodilo na povratku u Jugoslaviju. Pokraj Malinske, na otoku Krk, primećena je morska mina. “Galeb” je munjevito promenio pravac plovidbe. Radilo se o mini koju je neka inostrana lađa namerno spustila u more upravo na kraju “Galebovog” plovnog puta, kada uobičajeno popušta i najstroža bezbednosna disciplina.
Poučen lošim iskustvom sa Sovjetima Tito je opravdano lično vodio opsežne i temeljite pripreme obezbeđenja svoje posete Moskvi 1956. Takvu odluku podsticalo je znatno nepoverenje u organe bezbednosti, Maršalat i pripadnike počasnog bataljona garde.
NJegovo prvo pravilo glasilo je: ne putovati avionom u SSSR. Nije bilo moguće ni “plavim vozom”, zbog tehničkih razlika među jugoslovenskim i sovjetskim prugama. Nisu izostale ni ideje da se izradi novi plavi voz, samo za uslove u SSSR. Odustali su od te zamisli i odlučili da do granice SSSR maršal i pratnja putuju “plavim vozom”, a zatim sovjetskim.
Iako su se bezbednosne službe domaćina trudile da na sve načine uvere goste u potpunu sigurnost jugoslovenska prethodnica ozbiljno je upozoravala, naročito na informbiroovce koji nisu bili ni pod kakvim nadzorom.
I zaista. Tito je u Moskvi iznenada poželeo da svrati u neku poslastičarnicu gde je davne 1936. odlazio na sladoled. Hruščov se odmah složio. Maršal je pozvao i šefa svog obezbeđenja Žeželja, zahtevajući da za “izlet” ne smeju saznati jugoslovenski organi bezbednosti, jer se ne bi složili. Žeželj se složio, ali je postupio u interesu maršalove sigurnosti. Naredio je “pratnju iz daljine”. Kada su Tito, Hruščov i Žeželj ušli u poslastičarnicu Žeželj je na galeriji opazio dva poznata lica - inforbiroovske emigrante Popivodu i Golubovića, nekadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Rumuniji. Pred pobesnelim Žeželjem skočili su kroz prozor sa prvog sprata. Naši bezbednjaci bili su isuviše daleko da shvate šta se dešava.

TITO OPTUŽIO HEBRANGA

TITO je u razgovoru sa Kopiničem na ostrvu Vanga 1979. tvrdio da je o mestu gde su se nalazili VŠ i on, Nemce i ustaše obavestio verovatno Andrija Hebrang, posredstvom svog radio telegrafiste Čačića ili kurira Frajtića. Titova tvrdnja, ističe Kranjc, sasvim je verovatna, jer su u Glavnom štabu NOV Hrvatske imali te podatke.

Šifra: "Potopiti brod"
  02.02.2004

Piše: Marijan Kranjc
AMERIKANCI mnogo godina nisu razumeli Titovu politiku, stalno strahujući da je, u stvari, "trojanski konj" kojeg im podmeće Staljin. Veoma teško su se odlučivali za puno poverenje iako su pojedini američki diplomati tvrdili da se Tito konačno opredelio za zapadnu politiku. Na osnovu toga sklopljen je i Balkanski pakt između Jugoslavije i dve članice Nato saveza - Grčke i Turske. Prema pojedinim ocenama Amerika je kasnije uložila u ideju "titoizma", odnosno pomoć Jugoslaviji, najmanje 100 milijardi dolara.

Pripreme za Titovu zvaničnu posetu Americi izazvale su mnogobrojne proteste, ne samo u javnosti, nego i u Kongresu SAD. Očigledno se radilo o organizovanoj kampanji reakcionarnih snaga, naročito kada je predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer javno proglasio Tita za jednog od najvećih heroja 2. svetskog rata. U takvoj atmosferi jugoslovenska strana je odlučila da je najbolje rešenje, u stvari, odlaganje posete; što je najviše obradovalo službe bezbednosti obe države. Strahovali su od nemilih događaja, koji su realno pretili. Kasnije se ispostavilo da su njihove ocene bile sasvim tačne.

Ekstremna emigracija imala je, naime, u Americi, zbog slobode izražavanja i kretanja, potpuno odrešene ruke za planiranje i pripremu atentata na Tita.

Otkazivanja zvanične posete bilo je za američku javnost pravi šok. A i dobar pouk za buduće posete.

Atentat pod šifrom "Potopiti brod i sve putnike" zajedno su organizovali britanska i američka obaveštajna služba, a trebalo je da ga izvrši italijanska.

Zapadnim političarima sve je više smetala politika nesvrstanosti čiji je lider bio upravo Tito. Naročito su se plašili njegovog zbližavanja sa tadašnjim predsednikom Egipta Naserom, koji je na proleće 1957. doputovao školskim brodom egipatske vojne mornarice u prijateljsku posetu Titu.

Zapadni centri političke i vojno-strateške moći odlučli su da odjednom uklone obojicu, potapanjem broda kojim će ploviti Naser i Tito sa porodicama. Glavni zadatak atentatora preuzeli su Italijani. Planirali su da dve njihove podmornice ilegalno uplove u jugoslovenske teritorijalne vode i torpeduju egipatski vojni brod "Al Huriju".

Za britansko-američke i namere Italijana saznali su sovjetski obaveštajci, posredstvom svoje čuvene "četvorke" u vrhu britanske obaveštajne službe. Sovjetski ambasador u Beogradu tražio je hitan prijem kod Tita. Saopštio mu je da će dve nepoznate podmornice čekati u zasedi i torpedovati "Al Huriju" kada krene iz Jugoslavije.

Tito i Naser odmah su promenili plan posete. Naser se sovjetskim avionom vratio u Egipat, a Tito je naredio jedinicama Jugoslovenske ratne mornarice da zarobe "neidentifikovane" podmornice. One su se, naravno, već povukle iz jugoslovenskog mora.

Verovatno su planeri likvidiranja vodećih ljudi Pokreta nesvrstanih, kao i dobrovoljni nesuđeni "operativci" Italijani, postavljali sebi dugo vremena pitanje kako su jugoslovenske službe otkrile njihove namere.

Titova poseta Indoneziji, Burmi, Cejlonu, Indiji, Egiptu i Siriji, od decembra 1958. do februara 1959, protekla je uz pooštrene mere bezbednosti zbog upozorenja koje je stiglo iz italijanskih izvora. Diplomatskom poštom, posredstvom vojnog atašea, jula 1958, upućena je strogo poverljiva depeša da grupa jugoslovenskih političkih emigranata u Bernu još od 1948. planira atentat na Tita. Bezbednosne službe započele su akciju pod nazivom "Robin", sa ciljem da "pokriju" sve sumnjive emigrante u državama planirane Titove misije - Pakistanu, Jemenu, Iraku, Siriji, Indoneziji, Indiji, Burmi, Cejlonu, Sudanu, Etiopiji i Egiptu.

Školski brod "Galeb", kojim je maršal krenuo na put, pratili su razarač "Split" i teretni brod "Lovćen", pod čijom palubom je skrivano 600 tona oružja za alžirsku oslobodilačku armiju.

Istovremeno kad i konvoj sa jugoslovenskom državnom delegacijom, prema Cejlonu je otputovao iz Londona svojim brodom - emigrant Vane Ivanović. Sa njime je bilo 13 jugoslovenskih emigranata, većinom iz okoline Zadra. Titovo obezbeđenje prozrelo je namere Ivanovićeve "ekipe" i uspelo da izdejstvuje od cejlonskih vlasti zabranu njihovog iskrcavanja. Maršalovo obezbeđenje saznalo je takođe da su iz Damaska stigli u Bejrut, 14. decembra, poznati emigranti Junus Zupčević i Salih Bešović, istog dana su se vratili.

Pre završetka Titove posete Indoneziji iz Burme je usledila dojava o zagonetnom Rusu koji tamo već šest meseci proučava istoriju Burme. Deset dana boravio je i kod jugoslovenskih stručnjaka usred burmanske džungle; gde se takođe pojavio emigrant Meho Kurtović. Za njega se znalo da je povezan sa sovjetskom obaveštajnom službom. Kasnije su se tamo obrele još dve Ruskinje. Jugoslovenski organi bezbednosti ubrzo su ih izolovali, strahujući od mogućih pokušaja likvidiranja Tita za vreme lova koji je bio planiran upravo u tom delu burmanske džungle.

KOJIM PUTEM...
IZ Pariza je došlo upozorenje da se šef obaveštajnog servisa bivšeg jugoslovenskog kralja u Kairu, potpukovnik Gligorijević interesuje kojim putem će se Tito vraćati iz Indije i koje će države još posetiti. Ovaj, inače poznati engleski agent, navodi takođe depeša, "misli da bi trebalo nešto učiniti za organizovanje atentata na Tita; što bi izazvalo nemire u Jugoslaviji i ubrzalo vraćanje emigranata u domovinu. Od pripadnika četničke terorističke organizacije Tenak zahtevao je prikupljanje podataka o detaljima predsednikovog putovanja."

Zbog opasnosti od više inostranih obaveštajnih službi u Jemenu maršal je odložio posetu toj državi.

Broza spasli mornari
  03.02.2004

Piše: Marijan Kranjc
NAKON poseta Indoneziji, Burmi, Indiji i Cejlonu Tito je šefu svog obezbeđenja generalu Žeželju rekao da smatra da su izveštaji jugoslovenskih bezbednosnih službi sa nizom upozorenja verovatno bili preterani; jer se nije dogodilo ništa posebno. Žeželj je ponovio svoje uverenje da je briga o Titovoj bezbednosti pojačana na osnovu podataka o namerama emigrantskih i drugih antijugoslovenskih krugova.
Kritiku je, kako se kasnije saznalo, u stvari podstakla Jovanka, zamerivši zbog odluke da se Tito u Burmi vozi blindiranim, zatvorenim automobilom i slično. Maršal je na kraju ipak prihvatio kao opravdane sve preduzete mere; a Jovankine primedbe shvaćene su i bile početak njenog uplitanja takođe u rad Bezbednosne službe JNA i Žeželja.
Jovanka je imala dobro sećanje, pa je Žeželj uskoro optužen za saradnju sa inostranom, sovjetskom obaveštajnom službom, pa je morao da napusti Tita!
Septembra 1960. Tito je doputovao u NJujork na 15. zasedanje Generalne skupštine OUN. Dnevni red trebao je da obuhvati prvenstveno tada veoma aktuelne odnose između SAD i SSSR-a, kao i probleme pokreta nesvrstanih zemalja. Očekivala se takođe rasprava o posledicama rušenja špijunskog aviona U-2, iznad SSSR i mogućnosti američke intervencije na Kubi.
Ka NJujorku je maršal krenuo iz Francuske putničkim brodom "Kvin Elizabet", gde je stigao preko Italije "plavim vozom". Službe bezbednosti neutralizovale su sve planove emigranata u Italiji i Francuskoj. Između ostalog je otkriveno da je čuveni ustaša Maks Luburić planirao da tada lično izvrši atentat na maršala Tita.
Samo u Italiji železničku prugu kojom je prošao "plavi voz" štitile su dve dvizije vojnika i starešina, dok je kroz Francusku često menjan pravac putovanja pa se nikada nije znalo koja stanica je stvarno odredište.
Istovremeno kada i Tito, brodom "Kvin Elizabet" putovao je tadašnji predsednik Vlade Albanije Mehmed Šehu sa svojim obezbeđenjem; zbog čega je Žeželj udvostručio predostrožnost.
Glavne teškoće očekivane su u Americi, gde su vođe četničke i ustaške emigracije pripremale svoje akcije. Prvenstveno legalne demonstracije. Četničke emigrante predvodio je predsednik Srpske narodne odbrane, poznati četnički pop Momčilo Đujić. Zadatak da izvrši atentat preuzeo je Dragiša Kašiković. On je 1957. emigrirao u SAD, i odmah se pridružio organizaciji četnika.
Emigranti su počeli demonstracije dva dana pre Titovog dolaska u NJujork. Napetost pred jugoslovenskim konzulatom zaoštrila se 23. septembra 1960. Da bi ublažio pritisak mase Žeželj je pozvao u pomoć oko 60 naših mornara sa dva trgovačka broda - Srbije i Bleda. Stigli su i članovi folklorne grupe Branko Krsmanović, koji su tada bili na turneji u SAD. Protesti emigranata dostigli su vrhunac sledećeg dana. Šefovima američke policije Titovo obezbeđenje prenelo je informacije o planovima emigranata: osim atentata na Tita nameravali su da likvidiraju ministra inostranih poslova Koču Popovića i ambasadora Jugoslavije u SAD Dobrivoja Vidića.
Jugoslovenske službe saznale su za te i druge iz razgovora policajaca, jer im je jedan od šefova njujorške policije "pozajmio" svoju radio-stanicu. Kada su Amerikanci "čuli" preko mikrofona tajno postavljenih u jugoslovenskom konzulatu da više stotina mornara sa trgovačkih brodova SFRJ pristižu u pomoć Titovom obezbeđenju zatvorili su im put i sve ih vratili na brodove. Zaplenili su čitav mali arsenal raznog "naoružanja" - metalne palice, boksere i poneki pištolj.
Zbog napete situacije ispred konzulata, gde su se demonstracije nastavljale i zaoštravale služba Titove bezbednosti izabrala je novu taktiku. Uputili su hitan zahtev u Beograd da bez čekanja privedu i zatvore članove porodica učesnika u demonstracijama u NJujorku. Ubrzo su demonstrantima u SAD počeli da stižu telegrami i poruke telefonom ko je sve dospeo u zatvor. Tako je bunt emigranata pred konzulatom SFRJ počeo postepeno da slabi. Istovremeno su oko konzulata i jugoslovenske misije u OUN počeli da se okupljaju naši mornari u znak podrške Titu. Organizovali su prave manifestacije pozdrava. Amerikanci nešto slično nikada nisu videli.
Tito se vratio u Jugoslaviju italijanskim putničkim brodom "Leonardo da Vinči". Na dokovima njujorškog pristaništa mnogobrojni emigranti ispraćali su ga pretnjama da će ga "njihovi dočekati u Italiji". Planirano je da se maršal iskrca u Napulju, i nastavi put kroz Italiju automobilom i vozom. Međutim, tik pred uplovljavanjem u napuljsku luku stigao je poverljivi telegram da lider fašističke omladine Italije Andersen, zajedno sa Istrakuzima, Italijanima prognanim iz Istre, uz pomoć emigranata na čelu sa sveštenikom Krunoslavom Draganićem, priprema masovne demonstracije u pristaništu Napulj i duž trase Titovog putovanja. Plan načina povratka u Jugoslaviju odmah je promenjen. Maršal je sa napuljskog aerodroma odleteo našim vojnim avionom. Sleteo je u Zemunu. Gotovo skriveno, naravno bez svečanog prijema i uobičajenog mitinga.

UBIJEN EMIGRANT
KADA je grupa emigranata za vreme demonstracija u NJujorku pokušala da ubaci u tamošnji jugoslovenski konzulat dvojicu "električara" obezbeđenje je zahtevalo pregled metalne kutije sa električarskim alatom. Odbili su, jer su tamo skrivali razmontirane pištolje. Došlo je do koškanja i tuče. Jedan od jugoslovenskih mornara u tom je obračunu ubio ustaškog emigranta Ivana Pintarića. Kasnije su predstavnici Jugoslavije jedva uspeli da ga oslobode iz zatvora, iako je general Žeželj bez oklevanja platio za njega kauciju 10.500 dolara.

Razbijena grupa "Feniks"
  04.02.2004

Piše: Marijan Kranjc
BEČ, grad Titove mladosti, umalo februara 1967. nije postao poprište jednog od najbolje organizovanih atentata na jugoslovenskog predsednika, tada već ličnost svetskog ugleda. NJegovo likvidiranje planirali su zdušnom saradnjom ustaški emigranti i zapadnonemačka specijalna služba.

Čim su saznali za Titovu posetu Austriji i boravak u Beču, čelnici ustaške emigracije odlučili su da ne propuste tu "šansu". Usledili su intenzivni kontakti i dogovori. Ustaški emigrant Ivan Piškur iz Hamburga poslao je depešu u Australiju svom saborcu Blažu Salapiću, da se nađu u Hamburgu. Za izvršenje atentata na Tita "mozgovi" priprema izabrali su pripadnika ustaške terorističke organizacije koji je živeo u Beču, Mirka Grabovca, emigranta iz Jugoslavije, a glavni pomoćnik bio mu je takođe ustaški aktivista Tomo Grčić.

Obojica su odvojeno doputovala u Beč 13. februara, istog dana kad i Tito; seća se Grabovac. Pojedini podaci o pripremama likvidiranja predsednika Jugoslavije navedeni su takođe u Grabovčevom dosijeu, pod oznakom "18-K". Centrala nemačke policije Frankfurt dostavila ga je saveznoj službi SR Nemačke kada je 1969. pokušao atentat na vođu jugoslovenske misije u SRN Antona Kolendića.

Grabovac i Grčić sastali su se sa Salapićem u Beču 15. februara. Plan atentata predviđao je da Grabovac gađa snajperom Tita, sa mansarde, u trenutku kada se pojavi na ilazu hotela "Imperijal" i uputi ka dvorskoj kočiji koja će ga odvesti u austrijski parlament. U mansardu zgrade nasuprot hotela već je donesen najbolji američki snajper, Vinčester, sličan onim sa kakvim je ubijen DŽon Kenedi, rekao im je Salapić. Istovremeno je Grabovcu dao nov argentinski pasoš i veću sumu novca. Posle atentata nameravao je da se probije do Ciriha, a odatle avionom preko Španije u Argentinu.

Grabovac je odmah otišao u sobu i probao precizni teleobjektiv, pomoću kojeg je mogao da pogodi odabrani cilj.

Iako je dogovoreno da do dana atentata, 15. februara u 10.55, ne sme da napušta mansardu, rešio je da se oprezno iskrade baš onim putem kojim treba da pobegne. Ušao je u prvi restoran, seo za šank i pre nego što je naručio pred njim se strvorila Stela, ćerka njegove starije sestre. Znao je da je u Beču, ali mu ni na kraj pameti nije palo da radi baš tu. Stela je veselo uzviknula i zagrlila rođaka: "Mirko! Ujko! Gde si, kako si?! Mislila sam da te više nikada neću videti. Svi pričaju da si prognan iz Beča!"

Istog momenta bilo mu je jasno da je sve propalo. Ubrzo su mu prišla dvojica policajaca u civilu i zatražila dokumenta. Nije imao kod sebe novi argentinski pasoš, nego samo stari nemački. U njemu je pisalo: Mirko Grabovac, emigrant! Zahtevali su da ide sa njima u policijsku stanicu. Pokušao je da se odupre i pobegne. Stavili su mu lisice, a prilikom pregleda pronašli sakriven stari američki kolt.

Tako je propao dobro planiran atentat na Tita.

Ohrabreni rezultatima "hrvatskog proleća" - prve posleratne ozbiljnije erupcije hrvatskog naciona-šovinizma, predvođenog pojedincima iz političkog i vojnog vrha u Zagrebu, istinski koordinatori tog masovnog pokreta smatrali su 1972. da je vreme za nove akcije. Ocenili su, naime, da bi dobro organizovani "poduhvati domoljubnih gerilaca" podstakli širenje "hrvatskog proleća", takođe vojnim posegom. Udarna pesnica bila je grupa "Feniks". Uz njeno delovanje istovremeno bi se aktivirala akcije "Matilda" - miniranje glavnog transformatora u Zagrebu, i "Kruga" - trovanje vodovoda u Beogradu.

"Feniks" je vodio Ambrozij Andrić, ustaški emigrant i čelnik Hrvatskog revolucionarnog bratstva u austrijskoj državi Viktoriji. Sa njime su bila još trojica takođe proverenih ustaških domoljuba, Pavle Veglar, emigrant, kasnije pripadnik jedinice komandosa australijske armije, Ilija Glavaš i student teologije Viktor Kancijančić.

Izvidnička grupa od devetnaest članova uspela je posle sastanka kraj Strazburga da se 21. juna 1972. prošvercuje u Jugoslaviju. Ubacili su se blizu Dravograda. Kada je počelo da sviće pritajili su se uz seoski put. Oko podne su, ne verujući svojim očima, ugledali kako im se približava poznata Titova limuzina luksuzni "mercedes". Mislili su da sanjaju. Maršal se vraćao iz lova, u lovačkoj uniformi, bez pratnje. Samo sa uniformisanim šoferom. Limuzina je brzo nestala u daljini i pre nego što su shvatili šta vide.

Put su nastavili otetim kamionom, čijeg vozača Franca Hribernika su vezali zapretivši da će mu ubiti porodicu ako išta oda. U selo Gračanica pod planinom Vran, gde je bila njihova operativna baza iz koje je trebalo da kreću u akcije, stigli su 23. juna. Hribernika su pustili da se vrati u Maribor i tamo kaže kako je bio prisiljen da vozi "veći odred hrvatske revolucionarne vojske". Ako išta izda miliciji pre dolaska u Maribor ubiće mu porodicu. NJegova informacija šokirala je sve jugoslovenske službe bezbednosti. Kasnije se ispostavilo da je grupa emigranata samo za dan ili dva izmakla kontraobaveštajnoj "kontroli" u Austriji. Kada je Hribernik ispričao u svom preduzeću u Mariboru šta mu se dogodilo započeo je urnebesni rad telefona i teleprintera.

U više opština Bosne i Hercegovine mobilizovane su jedinice teritorijalne odbrane i milicije. Formiran je operativni štab akcije "Raduša - 72", četa vojne policije, pod komandom kapetana prve klase Miloša Popovića, sukobila se sa teroristima 26. juna. Popović i jedan vojnik su poginuli, pogođeni otrovnim mecima, a ustaška grupa je razbijena na dva dela i ostala bez municije. Jedan njen član ubijen je. Ostali su u grupicama krenuli ka Dalmaciji. Sve više ih se usput prijavljivalo i predavalo miliciji. Međutim, njihovi ostaci predstavljali su istinsku potencijalnu opasnost atentata na Tita. I oni su uskoro neutralisani.

GRABOVAC PROTERAN
GRABOVAC, naravno, nije priznao da su pripremali ubistvo jugoslovenskog maršala. Osuđen je na svega dva meseca zatvora, zbog nezakonitog posedovanja i nošenja oružja. Pošto je izdržao kaznu prognan je u Nemačku, čije državljanstvo je imao.
NJegov prijatelj i pomoćnik Grgić odmah je saznao da mu je "šef" uhapšen. Sledećeg dana odneo je iz mansardne sobice snajper, argentinski pasoš i pokupio ostale sitnice, zajedno sa novcem.

Dragom gostu - bomba!
  05.02.2004

Piše: Marijan Kranjc
KADA je jula 1973. Tito stigao na Brdo kod Kranja savezna SDB dobila je podatak da se ustaška emigracija u Austriji intenzivno priprema za atentat. Dodatne informacije otkrile su čak tri varijante njihove akcije: helikopterski desant na Brdo, pešadijski napad na rezidenciju, dolazak veće grupe "turista" u blizinu rezidencije automobilima i njeno opkoljavanje.

Pretnju smo smatrali veoma ozbiljnom. Zato je kranjska planinska brigada postavila svoju bateriju protiv-avionskih topova na položaje oko Brda kod Kranja. Posebne zadatke dobili su takođe bataljon vojne policije i komanda Devete armije. Sve straže su udvostručene, patrole pojačane i češće nego inače. Grupe navodnih planinara, ustvari, naši obaveštajci, otišli su u planine da budno kontrolišu sve emigrantske centre i tačke u Austriji i Nemačkoj.

Sve mere ostale su na snazi do trenutka kada je Tito otputovao u Beogradu.

Pred Titovu posetu Zagrebačkom velesajmu, jeseni 1976, ambasador SSSR u Jugoslaviji posredovao mu je poverljivu informaciju "da ustaški emigranti pripremaju atentat na njega u Zagrebu". Detalji o vremenu, mestu i načinu nisu bili poznati.

Maršal je uprkos tome odlučio da dođe na velesajam, kao i mnogih prethodnih godina. Jedino je pristao na promene ranije utvrđenog protokola; koji je, naime, predviđao da zagrebačkom gradonačelniku 15. septembra u 10 časova uruči orden narodnog heroja Zagrebu, na trgu u Paromlinskoj ulici, blizu gradske skupštine.

Osim mnogobrojnih zvanica tamo je trebalo da ga pozdravi i 2000 pionira. Maršal je, međutim, tog dana otišao na velesajam. Malo posle 10 časova vođa njegovog obezbeđenja dobio je radio vezom poruku o snažnoj eksploziji blizu gradske skupštine; gde je prema promenjenom protokolu planirano sledećeg dana uručivanje odlikovanja. Glavni telohrantielj odmah je zamolio Tita i goste da se "premeste" u susedni, posebno obezbeđen, salon. Na čitavom području sajmišta hitno su isključeni i struja i telefonska mreža. Pod nadzorom su bile i sve radio frekvencije. Mada je odmah obavešten o pokušaju atentata, Tito je nastavio posetu. Odlikovanje je predao gradonačelniku na sasvim drugom mestu.

Uzbro je utvrđeno da su dvojica ustaških diverzanata po kišnoj noći pred Titov dolazak u Zagreb postavili u kanalizacijsku cev ispod trga "plastičnu" minu tešku 10 kilograma. Bila je otporna na vodu, fizičke udarce i razne druge spoljašnje uticaje. Satni mehanizam tempirali su tačno na 10, kada je očekivan Titov susret i razgovor sa pionirima. Delovanje slične mine zapadne obaveštajne službe, ustaške grupe i albansko-balistički emigranti ranije su već proverili u Belgiji. NJihova zajednička akcija u Zagrebu je propala.

Sledećeg dana zagrebačka štampa i hrvatska televizija javljali su o eksploziji plina u Paromlinskoj ulici. Umesto trga zjapila je ogromna rupa. Istinski nalik na posledice eksplozije plinovoda. Znatno je oštećena fasada obližnje Zagrebačke banke. LJudskih žrtava nije bilo; jer je sva zona ulice još ranije zastražena zbog najavljenog dolaska Tita.

To je bio i poslednji pokušaj atentata na Tita, upravo u "njegovom" Zagrebu; koji je kasnije uporno izbegavao. Uprkos velikoj želji nije čak kupio ni vinograd nad Kumrovcem, svojim rodnim mestom.

Razotkrili smo vam, poštovani čitaoci, planirane, pokušane i neuspešne atentate na Josipa Broza Tita. Pojedini su, manje ili više, poznati. Većina je, međutim, dosada držana u strogoj tajnosti. Mnogobrojne činjenice, među njima takođe nesporni podaci o centrima moći ili nemoći koji su uporno ali bezuspešno diktirali likvidiranje Tita, potvrđuju da je bio i ostao zagonetka novijeg doba. Kao ličnost, političar i državnik za neke je među najvećim svojim savremenicima; dok ga drugi skoro jednako osporavaju ili osuđuju!?

Istoriji je zaista preostalo još izuzetno malo da kaže o Titu - velikoj enigmi prošlog stoleća, neprekidnoj meti svih planera do njegove smrti neostvarenih interesa na području nekadašnje Jugoslavije i šire.

TAJNE ARHIVA
DOSADA mnogobrojne poznate urote protiv Tita i pokušaje atentata - još skrivaju arhivi tajnih službi - nesumnjivo osvedočavaju ko su bili podstrekači, inicijatori, naručioci, i izvršitelji pojedinih akcija; sa istom namerom: obezglaviti Jugoslaviju.

Nekadašnja zajednička država nije se raspala sama od sebe, što potrđuje istorijsko iskustvo, nego su je spoljašnje (vele)sile zbog svojih geopolitičkih i strateških razloga prethodno planski razdelile (Teheran, Potsdam, Kazablanka); a kasnije 1991-1994. i razbile.

Da je Tito umro prirodnom smrću, u postelji, velika je zasluga takođe jugoslovenskih službi bezbednosti. Svi koji smo sarađivali u njegovoj zaštiti, a bilo nas je mnogo, ponosni smo na to.

TRN U PETI
NAJUPORNIJI u planiranjima zavera i pokušajima atentata na Tita bile su zapadne obaveštajne službe, ustaška i četnička emigracija. Čak 34 akcije neretko su pripremali zajedno, ili su ih vodili "mozgovi" u zapadnoevropskim zemljama, a trebalo da izvrše domaći zagriženi protivnici Jugoslavije i komunizma.

Sovjetske tajne službe takođe su decenijama nastojale da likvidiraju Tita. Političkim vrhuškama u Moskvi, naročito Staljinovoj, bio je pravi trn u peti. Dosad je otkriveno 27 propalih urota i atentata kojima su "kumovali" Sovjeti.

Nacističke obaveštajne službe, Gestapo, Abver i kvislinzi "lovili" su Tita pre i za vreme Drugog svetskog rata kao neprijatelja broj jedan. Svih 12 pokušaja njegovog likvidiranja bili su pucanj u prazno.

Dva puta su predsednika Jugoslavije imale na nišanu i ostale obaveštajne službe.

Tito je i sam bio iskusan obaveštajac. Naime, njegov politički, revolucionarni i ilegalni rad nije bio vezan isključivo za internu političku i revolucionarnu borbu KPJ, već se taj rad odnosio i na aktivnosti u određenim političko-obaveštajnim sekretarijatima Kominterne(u okviru Balkanskog sekretarijata, Sekretarijat za pitanja manjininskih naroda Zapada- u čijem delokrugu je funkcionisao i KUMZ), kao i Titovo učešće u prikupljanju i dostavljanju informacija agentima GPU(NKVD) u periodu 1934-36(dok je bio na funkciji organizacionog sekretara KPJ- u vreme tzv. Gorkićevog rukovodstva). Upravo su ovakve njegove aktivnosti omogućile rasplet u vrhu KPJ i njegov dolazak na čelo KPJ(1937). Mustafa Golubić, Čedo Kruševac, Adem Kapetanović, Pavle Bastajić, Ivan-Stevo Krajačić, Anton Srebrenjak, Josip Kopinič... samo su neki od poznatih obaveštajaca KPJ i Kominterne(NKVD) koje je baš Tito okupio i organizovao za širok političko-obaveštajni rad 1934-40. Josip Kopinič(alijas: Vazduh i Vokšin) svakako je najzanimljivija ličnost iz ovog spektra. On je za vreme rata odigrao ključnu ulogu u stvaranju bezbednosnih mehanizama oko Tita i VŠ NOVJ. Naročito u Bosni. Interesantno je da su dva puta Kopiničeve informacije nailazile na Titovu nevericu: 1944 obavestio je šifrovanom porukom Aleksandra Ranovića i Slobodana Penezića Krcuna o pripremi VI ofanzive(desant na Drvar) i 1947 je prvi obavestio Tita da se priprema rezolucija IB, i Staljinov politički napad na KPJ i Jugoslaviju. Za zasluge u obaveštajnom radu sovjetske vojne obaveštajne službe(jer Kopinič je sa Titovim odobrenjem radio kao dvostruki agent) Kopiniču je 1945 ponuđen čin admirala u sovjetskoj ratnoj mornarici i ordeh narodnog heroja SSSR-a. On je sve to odbio i na Titov poziv vratio se u Jugoslaviju.