Atentat u beogradskoj skupštini

1928, 20. juna, atentat Puniše Račića u Narodnoj Skupštini.

Tog dana, tokom veoma burne sednice Narodnoj Skupštini, u kojoj je nadvikivanjima i pretnjama između klupa narodnih poslanika, napetost dovedena do usijanja, u trenutku kad je za govornicom bio Puniša Račić, radikalski poslanik iz Crne Gore, i kad je rekao: „Za ovu zemlju ja sam i svoju krv prolivao”, poslanih HSS – a, Ivan Pernar, mu je dobacio: „Kaži koliko si krvi prolio, da ti platimo u zlatu”. Račić je, nekoliko puta tražio da trgne reč natrag, na što Pernar nije hajao. Tad je Rašić izvadio pištolj i sa nekoliko hica ubio Pavla Radića i Đuru Basaričeka, a ranio Ivana Pernara, Ivana Granđu i Stjepana Radića, koji će 8. avgusta umreti.

Bilo je to opasno i suludo dolivanje ulja na već rasplamsalu vatru, u kojoj je parlamenat, pod neprestanom i neobuzdanom paljbom Radića i Pribićevića, prosto vrio, i prava je sreća što je Radićeva smrt došla malo kasnije, inače bi u nastaloj atmosferi sigurno došlo do većih i krvavijih lomova.

O tom aktu Puniše Račića (osuđen na 20 godina robije), stvoreno je već odavno jedno cementirano mišljenje, po kom je to bilo smišljeno delo, kako bi kralj Aleksandar dobio razlog za zavođenje diktature. Ostavljajući po strani šta je svaka stranka, posebno komunisti, iz ovoga krvavoga čina izvukla, da bi raspirila svoju propagandu, mora se reći da je to bio jedan mračan čin, koji nas je pred svetom – što se još uvek sećao 29. maja i Solunskih egzekucija – opet prikazao u najgorem svetlu, i teško je poverovati da je kralj Aleksandar sebi smeo da dopusti jedan takav zločin, pogotovu uperen protiv zapadnog dela zemlje, do kog je njemu bilo najviše stalo.

Momčilo Zečević je otkrio jedan dokumenat, koji svedoči o široj, pa čak i pripremanoj zaveri, u kojoj je učestvovao niko drugi, već sam Korošec, kao tadašnji ministar un. dela. Reč je o dnevniku šefa Korošečevog kabineta, Stanka Majcene, u kom je zapisano da je Puniša Račić bio kod Korošeca noć pre pucnjave u Skupštini, i da mu je posle sastanka sa Račićem, Korošec poverio da će „biti nesreće”. Kad je sutradan policijski komesar Skupštine, zvao Korošeca telefonom, da mu javi strašnu vest o događajima u Skupštini, Korošec je tada ponovio šefu kabineta: „Nesreća se dogodila”!

Stvar prosto neverovatna, ali istinita, koja upućuje na misao da je Korošec, kao jedna mudra, hladna i oportunistička glava, želeo da time ubrza proces konsolidacije države, pa makar i preko krvi. Uostalom, on je imao svoje račune sa Radićem, i bio je ubeđen da se sa njim ne može „praviti država”, pogotovu od kako se spleo sa Pribićevićem, koji je od političkog strasnika, postao strasnik osvete. Treba znati da je Korošec bio katolički pop i čovek Vatikana, čija politika nikad nije prezala od zločina, ako su interesi to diktirali. U stvorenoj atmosferi koja je svaki čas trebalo da prsne, kralj je pozvao Mačeka i Korošeca i otvoreno ih je pitao da li žele da „amputira” Hrvatsku i Sloveniju. Pitanje je da li je on to iskreno mislio, kao što je i pitanje da li su mu oni, odbijajući tu mogućnost, takođe iskreno odgovorili. Ipak, oni su imali bojazan od Italije i Mađarske, koje su za sve vreme bile neskriveni protivnici Jugoslavije, i realno je bilo očekivati da bi tako stvorene male državice – odmah progutali.

Izvor: Wikipedia