Хадријан, пуним именом након усиновљења Публије Елије Трајан Хадријан (лат. Publius Aelius Traianus Hadrianus, рођен 76. год. н. е., ступио на престо 117. године, умро 138. године), био је римски цар, наследник и посинак Трајанов, припадник антонинске династије и трећи у низу "петорице добрих царева".

Рођен је у хиспанском граду Севиљи, у породици која је порекло водила из италске покрајине Пиценума, и био у далеком сродству с Трајаном, јер је био унук сестре Трајановог оца. Трајан никада није званично одредио свога наследника, али је његова удовица Плотина тврдила да је на самрти Хадријана прогласио за наследника и свога посинка.

За разлику од Трајана, Хадријан је био противник територијалне експанзије. Пошто је и сам 117. године био на истоку, одмах се одрекао тамошњих Трајанових освајања и чак размишљао и о напуштању Дакије. Штавише, четири војна заповедника, који су знатно допринели Трајановим војним успесима, били су ухапшени и погубљени под оптужбом за заверу, премда је Хадријан касније тврдио да су они били погубљени по наређењу сената, а против његове воље. До јединог озбиљног ратног сукоба током његове углавном мирне владе дошло је у Јудеји, где је Бар Кохба (= "Син звезде") предводио устанак Јудејаца (132―135) због Хадријанове одлуке да се на месту Јерусалима подигне римска колонија Аелиа Цапитолина; тамо где је некад био Јерусалимски храм требало је да се подигне храм Јупитера Капитолског, под чијим је именом требало да се одржава култ самог Хадријана. Устанци су се борили снажно, али безуспешно.

Уместо војне експанзије Хадријан је тежио дефинисаним границама које се у случају потребе могу бранити, иза којих би се налазила зависна краљевства, где је то могуће. Саме границе, уколико се није радило о природним препрекама, биле су снажно утврђене: у Британији је изграђен тзв. Хадријанов зид с једног на други крај острва; Германија и Ретија заштићене су лимесом који се протезао између Мајнца на Рајни и Регенсбурга на Дунаву. Унутар граница војска је држана у приправности и била састављена углавном од локалног становништва које се примало у легије и у помоћне трупе (тако да је постпено напуштен Веспазијанов систем по коме су војници у помоћним трупама служили далеко од свог завичаја). Поред тога, настављена је тенденција стапања помоћних трупа и легија; чак су и разлике међу официрима постале мање, пошто су сада витезови понекад замењивали сенаторе на високим положајима. Да би ову, у основи стајаћу, војску држао у сталној приправности (што није био лак задатак), Хадријан је често предузимао личне инспекције, те је око половине своје владавине провео у провинцијама (121―125, 128―134).

Хадријан је такође заслужан за значајне промене у цивилној управи. Витезови више нису морали обављати војне дужности да би напредовали у каријери, а многи од њих су ушли у царску бирократију. Формалне су титуле обележавале различите степене витешког достојанства: прокуратор је био vir egregius, обичан префект vir perfectissimus, префект преторија vir eminentissimus, што је очигледно била паралела сенаторској титули vir clarissimus. Од Хадријана витезови замењују ослобођенике на двору и у царевим канцеларијама, а појављују се и у Хадријановом царском савету (consilium principis).

Важну је Хадријанову меру представљало и издавање тзв. Вечитог едикта (Edictum perpetuum): по Хадријановом налогу истакнути правник Салвије Јулијан ревидирао је преторске едикте, начинио избор и систематисао оно што је сачувало значај за то време. Кодификација је завршена издавањем "Вечитог едикта", у коме су здружени едикти градског претора и претора перегрина; на крају је донесен едикт курулних едила. Први део бавио се судским поступком пред магистратом, други правним формулама и грађанским парницама, док је трећи део садржавао прописе о судским решењима и њиховом извршавању. У правној је сфери значајна и Хадријанова одлука да суђења по грађанским парницама у Италији повери четворици конзулара. То је положај Италије учинило веома сличним положају провинција; Хадријанова намера, међутим, није била да умањи статус Италије, већ да све делове царства учини подједнако важним. За један део царства био је посебно заинтересован: много је времена провео у Грчкој, где је дао да се посбно раскошну украси град Атина.

Хадријан је одржавао добре односе са сенатом, који му, међутим, никада није у потпуности веровао. Његова је спољна политика изгледала нехеројска, његов космополитизам неримски, а његове реформе сматране су мешањем у традиционалне надлежности сената. Поред тога, током последње две године своје владавине понекад се понашао ћудљиво и тирански. Као и Август, није имао сопственог сина, па је грчевито трагао за наследником. Након што је погубио свог јединог мушког рођака, усвојио је 136. године Луција Цејонија Комода, који је узео име Луције Елије Цезар. Он је, међутим, ускоро умро, па је Хадријан 138. године изабрао богатог сенатора без деце, Тита Аурелија Антонина, коме је била 51 година. Али, очигледно у намери да заснује династију, наредио је Антонину да и сам одмах усвоји два младића, 17-годишњег Марка Аурелија, нећака Антонинове жене, и Луција Вера, сина Елија Цезара. Када је Хадријан ускоро потом умро, сенат је одбио да га деификује. Да би то постигао, Антонин је морао уложити знатне напоре. Према некима, управо је због те оданости према поочиму Антонин добио надимак Пије (Pius = Побожни).

Izvor: Wikipedia